KNJIŽEVNOST  |    POEZIJA  |   DUHOVNOST |  ZANIMLJIVI TEKSTOVI     |    PISMA  |   ŽENA   |   ARHIVA    |   

19.04.2017.

Alen Ginzberg, Moje tužno ja







Jednom kad mi se oči zacrvene
popnem se na vrh zgrade RCA
    i gledam u moj svet, Menhetn –
          moje zgrade, ulice na kojima sam se junačio,
             mansarde, postelje, stanovi bez tople vode
- dole na Petoj aveniji, o kojoj takođe razmišljam,
mravlji automobili, mali žuti taksiji, ljudi
     što koračaju, manji od kuglice vune –
     Panorama na mostovima, izlazak sunca nad bruklinskom mašinerijom
        sunce zalazi iznad Nju Džersija u kome sam rođen
           i iznad Patersona gde sam se igrao s mravima

 –   moje kasnije ljubavi iz 15. Ulice,
          moje velike ljubavi na Louer Ist Sajdu,
              moje nekad fatalne romanse u Bronksu
                    daleko –
      putevi se ukrštaju tim nevidljivim ulicama,
         moja prošlost sumirana, moja odsustva
             i ekstaze u Harlemu –
        - sunce obasjava sve što posedujem
            u jednom trenu na horizontu
                 u mojoj poslednjoj večnosti –
                        materija je voda.



Tužan,
        ulazim u lift i spuštam se
               dole, zamišljen,
i koračam pločnikom zavirijući svakome u izlog,
u lice,
        pitajući se ko ima ljubavi
i zastajem, zbunjen,
        pred izlog prodavnice automobila
stojim, izgubljen u smirenom razmišljanju,
       saobraćaj se kreće gore -dole Petom avenijom
              zgrade iza mene čekaju trenutak kada...


Vreme je da odem - spremim večeru - slušam
         romantične ratne vesti na radiju


                                                      ... prestaje svaki pokret
    ja koračam kroz bezvremenu tugu postojanja,
       nežnost lebdi u prostoru između višespratnica,
                moji prsti dotiču obrazinu stvarnosti,
       moje lice zamrljano suzama u ogledalu
                nekog izloga – u zoru –
                                                      tamo gde više ne želim –
       bombone – ili odela ili japanske
                abažure intelekta


Zbunjen prizorom oko sebe,
         Jedan se čovek probija kroz gužvu
                od paketa, novina,
                       kravata, lepih odela
         do svoje želje
        Čovek, žena, strujanje po pločnicima
               semafori otkucavaju satovi u žurbi
                      pokreti uz ivičnjak –


               I sve ove ulice koje se seku,
  uvijaju i bivaju presečene
              avenijama
nadvišene oblakoderima ili obrasle sirotinjskim četvrtima
            saobraćajnim zakrčenjima
                  vrištećim automobilia i motorima
            toliko bolnim po ovaj
                    predeo, ovo groblje
                              ovu tišinu
                                                 samrtne postelje ili planine
                    koju videh jednom
                            i nikad više, niti poželeh
                                   da je dozovem u sećanje
             u kojem ceo Menhetn koji znam mora da nestane.




(sa američkog engleskog preveo: Nikola Todorović)


       *
     * *
     * *
P E S M A
R A K E T A
*            *
*            *
*            *
*            *
*            *
*            *
*            *
*            *
***************
„Be a Star-screwer!“ – Gregory Corso


Stari meseče moje oči su novi meseci sa otiskom ljudskog stopala
nema više Romea Tužnookog u pijanoj reci ni obrva Pjera Lujke,
lakomisleni meseče
O mogući meseče na Nebesima stigli smo od prvih
bezvremenih konstelacija imena
pošto je Bog moguć pošto je Sve moguće tako da ćemo
dosegnuti i drugi život.

Mesečarski političari zemlja plače i ratuje kroz večnost
iako nijedna zvezda nije uznemirena vrištanjem holivudskih ludaka
naftni tajkuni iz Rumunije prave tajne dogovore sa tromim zelenim Plutonijancima –
logori za robove na Saturnu Kubanska revolucija na Marsu?
Stari i novi život rame uz rame, da li će Katolička crkva pronaći Hrista na Jupiteru
delirični Muhamed na Uranu da li je Buda prihvatljiv za puste planete
i da li će na Neptunu doći do procvata zoroastričkih hramova?
Kakav se monstruozni novi eklezijastički projekat čitavog univerzuma stvara u mozgu umirućeg pape?
Naučnik je jedini pravi pesnik koji nam je poklonio mesec
obećao nam je zvezde i stvoriće nam novi svemir ako bude potrebno
O Ajnštajne trebalo je da ti pošaljem moje plamteće rkps-e[1]
O Ajnštajne trebalo je da hodočastim po tvojoj sedoj kosi!


O saputnici pišem vam pesmu u Amsterdamu u kosmosu
gde je Spinoza pre mnogo godina izmislio svoja magična sočiva
pišem vam pesmu odavno
već su mi stopala ofucana od smrti
evo me bez odeće i bez imena
bez ikakvog tela osim finih crnih tragova pera na mekom papiru

kao što zvezda razgovara sa zvezdom sunčevi zraci neprebrojivi na isti način kao što su misli neprebrojive
u onom naboru univerzuma u kome se nalazio i Vitmen
i Blejk i Šeli koji vide Miltona da boravi u zvezdanom hramu
deprimiran u svom svevidećem slepilu –
Sada napokon mogu da razgovaram s vama voljena braćo sa nepoznatog meseca
s vama stvarnima što skvotujete u nekakvom obliku među platonističkim parama Večnosti
Ja sam nova zvezda.
Da li ćete pojesti moju pesmi ili ćete je pročitati
ili ćete zuriti svojim aluminijumskim slepim očima na stranice
netaknute sunčevom svetlošću?
sanjate li ili prevodite - primate podatke tako što antene spuštate sasvim ravnodušno?
Ima li smisla to što ja govorim u vaše cvetne zelene očne jabučice – receptore?
Na koju će se stranu okretati suncokreti onda kad budu okruženi milionima sunaca?

Ovo je raketa moja lična raketa emitujem poruku na drugi svet
neko će me čuti tamo
moja besmrtnost
bez čelika ili kobalta ili dijamanta zlata ili merkurske vatre
bez pasoša biroa dokumenata ratnih glavešina
na kraju krajeva bez mene
čistih misli
poruka svakome i svuda ista
šaljem svoju raketu na svaku planetu koja je očekuje
najpre na slatke pobožne planete koje ne znaju za novac
četvorodimenzionalne planete na kojima Smrt pušta filmove
planete koje (ljupko) polemišu o drevnoj fizici i poeziji za sebe
koja proizvodi drveće
konačnu planetu gde Veliki Mozak Univerzuma čeka na pesmu
koja će se spustiti u njegov zlatni džep
uz sve druge beleške brljotine ljubavne uzdahe plačno-muzikalne krikove očaja i milione neizgovorivih žabljih kontemplacija
šaljem vam svoju raketu izvrsnih hemikalija
važniju od moje kose mog semena ili ćelija moga tela
ubrzanu misao koja uzleće uvis sa mojom željom istovremenom
sa vaseljenom i bržom od svetlosti
i ostavljam pitanja neodgovorena na trenutak kad se vraćam snu
svom mračnom zemaljskom krevetu.

Amsterdam, 4. 10. 1957.

sa američkog engleskog preveo: Nikola Todorović
[1] rukopise




Džejms Terber , priče





JEDNOROG U VRTU


Dok je jednog sunčanog jutra sedeo u kuhinji i doručkovao, čovek skrenu pogled sa svoje kajgane i ugleda belog jednoroga sa zlatnim rogom kako tiho pase ruže u njegovom vrtu. Čovek se uputi u spavaću sobu, gde je njegova žena još uvek spavala, i probudi je. „U našem dvorištu je jednorog“, reče, „jede ruže“. Žena otvori jedno oko i neprijateljski pogleda u njega. „Jednorozi su mitska stvorenja“, reče ona i okrenu mu leđa. Čovek tiho siđe stepeništem i izađe u vrt. Jednorog je, međutim, i dalje bio tu; sada je žvakao lale. „Dođi, jednorože“, reče čovek, iščupa jedan ljiljan i pruži ga životinji. Jednorog ga brižljivo pojede. Grudi ispunjenih radošću zbog činjenice da je u njegovom vrtu jednorog, čovek se pope stepeništem i ponovo pokuša da probudi ženu. „Jednorog je pojeo ljiljan“, reče joj. Žena sede u postelju i pogleda ga hladno. „Ti si ludak“, reče ona, „i ja ću se potruditi da te strpaju u ludnicu“. Čovek, koji baš i nije voleo reči poput „ludak“ i „ludnica“, a one su mu se u ovako blistavo jutro, kada je jednorog u njegovom vrtu, sviđale još manje, razmisli za trenutak. „Videćemo“, reče. Stigavši do vrata spavaće sobe, dobaci: „Ima zlatan rog posred čela“. Onda se vrati u vrt da nastavi da se divi jednorogu, ali životinja beše nestala. Čovek sede među ruže i zaspa.
Čim joj je muž izašao iz kuće, žena ustade i obuče se što je brže mogla. Beše jako uzbuđena, i oči su joj blistale. Pozva policiju, a zatim i psihijatrijsku bolnicu; i jednima i drugima reče da požure, te da ponesu ludačku košulju. Kad su stigli, i policajci i psihijatar pogledaše ženu sa velikom zainteresovanošću. „Moj je muž“, reče ona, „jutros video jednoroga“. Policajci pogledaše psihijatra, psihijatar pogleda policajce. „Rekao mi je da je jednorog pojeo ljiljan“, reče žena. Psihijatar pogleda policijace, policajci pogledaše psihijatra. „Rekao mi je da jednorog ima veliki zlatni rog posred čela“, reče žena. Na jasan psihijatrov znak, policajci skočiše iz svojih stolica i zgrabiše ženu. Imali su problema dok je nisu svladali, pošto se histerično otimala, ali je na kraju ipak bila nadjačana. Tek što su joj obukli ludačku košulju, u kuću uđe čovek.
„Jeste li vi vašoj ženi stvarno rekli da ste jutros videli jednoroga?“, zapitaše policajci. „Naravno da nisam“, reče čovek. „Jednorozi su mitska stvorenja.“ „To je sve što sam želelo da čujem“, reče psihijatar. „Vodite je. Strašno mi je žao, gospodine, ali, vaša žena je luda kao struja.“ I tako je odvedoše, uprkos njenom otimanju, psovkama i kletvama, i zatvoriše u zavod za umobolne. A čovek je, posle svega toga, dugo i srećno živeo.

NARAVOUČENIJE: Ne računaj u ludake one koji nisu uludničeni.


(sa američkog engleskog preveo: Nikola Todorović)


Razvod Vinšipovih

Nevolja koja je Vinšipove dovela do razvoda isprva mi se kao problem činila tako beznačajnom kao što je to mraz na prozorskom oknu. Svane dan, ogreje sunce i on nestane. Bio sam sklon da se svemu tome nasmejem, a kao prijatelj i Gordona i Marše proveo sam dosta vremena sa oboje ponaosob, pokušajući da ih nagnam da se nasmeju i oni – sa njim u njegovom klubu, gde je sedeo ispijajući škotski viski i daveći se u dimu cigareta, a sa njom u njihovom stanu, koji je delovao toliko prostrano i usamljeno bez Gordona, onog njegovog neumornog muvanja uokolo i sitnog smeha. Ali nije išlo; nijedno nije popuštalo. Ima već šest meseci kako su se razdvojili. Duboko sumnjam da će se ikad ponovo i sastati.

Sve je počelo jedne noći kod Leonarda, posle večere, dok su ispijali liker Benediktinac. Krenulo je dovoljno nevino, čak prijateljski, uz obostrani smeh, smeh koji se na kraju, kako je sat otkucavao i kako su pale reči oštre, hladne i zajedljive - zamrzao. Bili su da gledaju Kamij. Gordonu se taj film nije previše dopadao. Marša je bila luda za njim jer ona je luda za Gretom Garbo. Ona pripada onoj znatnoj armiji Gretinih obožavalaca čija se opčinjenost graniči sa fanatičnošću, a katkad čak dodirne i ivicu pomame. Mislim da je, pre nego što će se sve ovo desiti, Gordon takođe obožavao Gretu Garbo, ali dubina ubeđenosti njegove žene da je pred njima najveličanstveniji lik koga je naša generacija ikada videla na moru ili na suvu, na ekranu ili na pozornici, te noći mu je dozlogrdila. Gordon mrzi (ili je mrzeo) preterivanje, a poštuje (ili je to nekada tako bilo) objektivnost. Njegov je osećaj bio da je objektivnost neizbežna nit u tkanini šarma jedne žene. Nije voleo da vidi svoju ženu da pada u vatru oko bilo čega, a te noći kod Leonarda on je, nažalost, upotrebio upravo taj izraz i izneo tu optužbu.

Marša je, kako ja to razumem iz njene priče, odgovorila nešto glasnije (bili su prešli na škotski viski i sodu), da čovek tako ukočenih osećanja, koji nema strasti ni za šta, zapravo i nije čovek, a da njegova takozvana težnja ka objektivnosti prosto prikriva nepoznavanje i nerazumevanje umetnosti uopšte. Njene rečenice postajale su duge i nadiruće, a njene reči zvanične. Gordon je iznenada počeo da joj pukće; uporno je izgovarao ‘’Pu!’’ (jedan njegov dosadan običaj, uvek sam to mislio). Nije odgovarao na njene argumente, niti ih je čak slušao. To ju je, naravno, razbesnelo. ‘’E pa, pu i tebi!’’, napokon je, manje-više, viknula. On se razdrao na nju: ‘’Umukni, aman! Dereš se kao bokserski menadžer!’’. Razjarena time, ona je pribegla oružju svojih očiju i neko vreme uporno gledala u njega sa izrazom nekoga ko vidi nekakvog malog i odvratnog životinjskog stvora, nešto kao rogatu krastaču.

Sedeli su jedno duže vreme u mučnom i premišljajućem ćutanju, ne čineći ni pokreta, posle čega ga je ona, pribravši se, upitala, dovoljno tiho, koji je glumac, tačno, na ekranu ili pozornici, živi ili pokojni, za njega veći od Grete Garbo. Gordon je na trenutak razmislio i onda rekao, jednako tiho koliko i ona dok je postavljala pitanje, ‘’Paja Patak’’. Verujem da to nije mislio u tom trenutku, niti da je čak mislio da to misli. Bilo kako bilo, ona je već gledala u njega prezrivo, govoreći da ta izjava gotovo savršeno dočarava plitkoću njegovog intelekta i oskudnost njegove imaginacije. Gordon ju je zamolio da ne teatrališe – bila je potcenjivački otegla glas – i nastavio time da njen propust da uvidi genijalnost Paje Patka za njega znači još jedan dokaz da je ona žena bez duha. To je, kako je rekao, oduvek podozrevao; sada, kako je rekao, to konačno zna. Dobila je jaku želju da ga tresne, ali je umesto toga ponovo sela i posmatrala ga sa svojim specijalnim Mona Liza osmehom, koji je bio više osmeh prezrenja negoli, kao kod originala, osmeh tajnovitosti. Gordon je mrzeo taj osmeh, pa je kazao da je Paja Patak tačno deset puta veći nego što je to Greta Garbo ikada mogla da pomisli da bude i da bi svako ko ima iole mozga u glavi to istog trenutka priznao.

Tako su Vinšipovi išli sve dalje, dok je njihova ozlojeđenost rasla a njihov osećaj za vrednosti bledeo, sve dok ona nije uzela taksi do kuće (zaboravljajući svoju šminku i jednu od svojih rukavica u restoranu), a on krenuo da obilazi pozne lokale da bi se u zoru dovukao do svog kluba. Tamo je, dok je izlazio, pitao taksistu koga više voli, Gretu Garbo ili Paju Patka, na šta mu je ovaj odgovorio da voli Gretu Garbo. Gordon mu je gorko promrsio: ‘’Pu i tebi, dobri moj!’’ i otišao da spava.

Narednog dana, kako to kod bračnih parova i biva, oboma je bilo žao, ali iza njihove skrušenosti čučale su ružne reči koje su oboje bili izrekli, kao i ledeni pogledi i postupci iz ogorčenja. Pozvala ga je, jer se brinula. Nije želela da se brine, ali se brinula. Kako nije došao kući, bila je ubeđena da je otišao u svoj klub, ali prizori njega kako leži u jarku ili pod stolom, nekako jezivo unakažen, proganjali su je, i ona ga je oko osam sati nazvala. Laknulo joj je u srcu kada je rekao ‘’Alo’’, nabusito: živ je, hvala Bogu! Možda je i njemu donekle laknulo, ali ne previše, jer se osećao užasno. Osećao se užasno i osećao je da je ona kriva što se on oseća užasno. Kazala je da joj je žao i da su oboje bili baš glupi, a on je promumlao nešto u stilu da mu je svakako drago da je shvatila da je bila glupa. Taj stav učinio je da ostatak njenih reči bude oštriji. Pitala ga je kratko da li dolazi kući. Rekao je da dolazi, naravno; to je njegova kuća, zar ne? Rekla mu je da dođe da spava i da ne bude takav matori medved, pa je prekinula vezu.

Sledeći nesrećan slučaj dogodio se na zabavi kod Klarkovih, par dana posle toga. Vinšipovi su pristigli u prilično dobrom raspoloženju da bi se obreli u jednoj grupi gostiju koja je ispijala koktele, žagorila i više ili manje kružila oko visoke i mlitave figure počasne gošće, jedne eminentne novelistkinje. Gordon je na kraju večeri zadobio njenu pažnju i poveo je u stranu na jedno piće nasamo sa njim, pa je, osećajući se pomalo euforično i srećno u tom trenutku, kako to biva sa muževima, pomenuo sa dovoljno prezira (želeo je da izbaci to iz svog podsvesnog) raspravu koju su on i njegova žena vodili oko zasluga Grete i Patka. Visoka dama, spuštajući svoju muštiklu, kazala mu je, u raspoloženju koje je bilo slično njegovom, da može da je uračuna na svoju stranu. Za nevolju, Marša Vinšip je, stojeći nekih desetak koraka od njih i razgovarajući sa čovekom koji je nosio bradu, uhvatila ne smisao već samo par reči tog razgovora, te je požurila da zaključi kako njen muž namerno otvara staru ranu ne bi li nju ponizio u javnosti. Mislim da bi je Gordon u svakom drugom momentu zagrlio, uzeo za ruku i priznao svoju ’’grešku’’ – osećao se poprilično dobro. Ali kada je uhvatio njen pogled, ona je ledeno zurila kroz njega i njegova osećanja su se srozala. I tada je njegov bes počeo da raste.

Sukob je, sasvim očekivano, buknuo još u taksiju kojim su se vraćali kući sa zabave. Marša je divlje napala novelistkinju (bila je popila mnogo koktela), branila Gretu Garbo, grdila Gordona i ređala sve redom Paji Patku. Gordon je neko vreme pokušavao da objasni šta se tu tačno dogodilo, a onda se njezinoj ozlojeđenosti preprečila ozlojeđenost koja se popela još više, a to je ozlojeđenost neshvaćenog muža. Usred te ozlojeđenosti ona ga je ošamarila. Pogledao ju je na sekundu kroz napola spuštene kapke a onda rekao, hladno, možda malo i pomućeno: ‘’Ovo je kraj, ali hoću da do smrti znaš da je Paja Patak dvadeset puta veći umetnik no što će Greta Garbo to ikada biti, koliko god ti ili ona budete živele, ako budete – a ja ne znam zašto biste sa toliko malo razloga za život uopšte i živele!’’. Onda je zamolio vozača da zaustavi auto i izašao napolje, sa dostojanstvom koje je podrhtavalo. ‘’Karikaturo! Animacijo!’’, vikala je za njim. ‘’I ti i Paja Patak, obojica!’’. Vozač je produžio da vozi.

Poslednji put kada sam video Gordona – preselio je svoje stvari sledećeg dana u klub, zaboravivši pantalone od svog večernjeg odela i brijač – bio je ubedio sebe da je tema njegove i Maršine rasprave bila od najvećeg značaja kako za njegovu čast tako i za njegov integritet. Rekao je da to sada više nije moglo da se izbriše ili zaboravi. Rekao je da on iskreno veruje da je Paja Patak tako veliki kao dostignuće koliko i ma koje stvorenje iz celokupnog opusa Luisa Kerola, verovatno čak i veće, možda mnogo veće. Bio je pijan i u oku mu se moglo videti divje svetlucanje. Podsetio sam ga na njegovu staru ljubav prema objektivnosti, a on je rekao da zajebem sa objektivnošću. Smejao sam mu se, ali njemu do smejanja nije bilo. ’’Ako je’’, kazao je smrknuto, ’’Marša tako uporna u svom kretenskom uverenju da je ta Šveđanka nešto posebno a da je Paja Patak samo karikatura, ja ne mogu mirne savesti da opet živim sa njom. Ja verujem da je on vrhunski lik, da je čovek koji ga je stvorio jedan genije, verovatno naš jedini genije. Osim toga, verujem da je Greta Garbo samo još jedna od glumica. Bog mi je svedok da u to verujem! Šta ona očekuje od mene, da joj se vratim puzeći i da se pretvaram da mislim da je Greta Garbo nešto divno a da je Paja Patak samo animacija? Nikada!’’ Sručio je čašicu škotskog viskija pravo u grlo. ’’Nikada!’’ Nikako nisam mogao da ga razvedrim i oslobodim opsesije. Ostavio sam ga i pošao da obiđem Maršu.

Maršu sam našao bledu ali staloženu, i jednako čvrstu u svom stavu kao što je Gordon bio u svom. Insistirala je da na tome da je on pokušao da je namerno ponizi pred onom nezgrapnom bajagi novelistkinjom čija je odeća bila nešto najaljkavije što je u životu videla a čija su prenemaganja očigledno prikrivala jedan potpun nedostatak individualnosti i inteligencije. Pokušao sam da je ubedim da nije u pravu što se tiče Gordonovog stava na zabavi kod Klarkovih, ali ona je rekla da ga čita kao knjigu. Neka se razvede i neka oženi tog stvora ako hoće. Što se mene tiče, kazala je, mogu da sede unaokolo po čitav dan i da razgovaraju o svom cenjenom Paji Patku, tom prokletom našvrljanom zevzeku. Rekao sam Marši da ne treba da dozvoljava sebi da ode toliko daleko oko jedne trivijalne i besmislene stvari. Rekla je da to za nju nije trivijalno i besmisleno. To ju je nateralo da jasno vidi Gordona onakvog kakav jeste, jedan jevtini, samoživi, nadrndani podlac koji može toliko nisko da padne da se naruga svojoj ženi pred jednom koščatom užasnom tuđinkom koja ne zna da piše i nikada to neće ni naučiti. Osim toga, njena uverenost u veličinu Grete Garbo je nešto što ona ne može i neće da porekne samo da bi živela pod istim krovom gde živi Gordon Vinšip. Čitava ta stvar je nerazdvojiva od njenog integriteta kao žene i kao – eto, kao žene. Mogla je ponovo da počne da radi; saznaće on za to.

Više ništa nisam mogao da učinim ili kažem. Otišao sam kući. Te noći, međutim, saznao sam da zapravo nisam bio izbacio svu tu suludu priču iz glave kao što sam se nadao da jesam, jer sam je sanjao. Pokušao sam da pređem preko čitave stvari, ali ona se duboko dokopala podsvesnog u meni. Sanjao sam da sam išao u lov sa Vinšipovima i da je, kako smo prelazili jedno snežno polje, Marša ugledala zeca i brzo nišaneći opalila i oborila ga. Svi smo potrčali kroz sneg prema zecu, ali ja sam stigao prvi. Bio je poprilično mrtav, ali to nije ono što mi je uteralo strah u kosti kada sam ga podigao. Strah u kosti uteralo mi je to što je zec bio beli i što je bio obučen u prsluk i nosio ručni sat. Trgnuo sam se iz sna. Ne znam da li on znači da sam na Gordonovoj strani ili na Maršinoj. Ne želim da ga tumačim. Pokušavam da zaboravim celu tu nesrećnu priču.


18.04.2017.

Vuk Stefanović Karadžić, Crven Ban & Dinja Pukla

U Vukovoj zaostavštini nađene su i pesme koje pripadaju žanru takozvanih osobitih [tj. erotskih] narodnih pesama. Ta Vukova zbirka, čuvena peta knjiga narodnih pesama, objavljena je tek 1974. u ograničenom tiražu "u naučne svrhe" , a u širu javnost, u skraćenom obliku, sišla je 1979. pod naslovom Crven ban.

Anka bikiđanka

Anka bikiđanka
Kurac stoji,
Al' ne boji
Njega s' Anka
Bikiđanka;
Pička vreba
Njeg' iz vune,
Da g' ukeba
I progune!


Bes

Tres, pico, tres,
Uteram ti ovaj bes!

Blago nama 

Oj djevojko, blago nama,
Šta nam raste međ’ nogama!
Tebi raste korovina.
Mojoj kiti hladovina.

Dimi dim

Tamo gore dim dimi,
Crna pizda loj topi;
Pođe kurac da vidi
Uze pizda glavnjicu,
Slomi kurcu glavicu.


Diri, diri, dičke

Diri, diri, dičke,
Po četiri kurca,
Po dva prsta ličke,
Da se bolje buca.

Djevojka s kikama 


Oj djevojko s kikama,
Pokrij kuću pičkama,
Pa pogledaj uz kuću
Kako kurci skakuću.

Ići će na pazar

Pička peče šarana,
kurac mlati s tavana.
Uze pička lopatu,
Ud'ri kurca po vratu.
Stade kurac plakati,
A pička ga tješiti:
„Šut', kurčiću, ne boj se,
Sutra jeste Vidovdan,
Ići ćemo na pazar,
Kupićemo svilen pas,
Zavićemo kurcu vrat!”


Ići će na sajam

Taran-teran tarana,
Gleda pička s armena1,
Kurac gleda s tavana,
Ščepa pica klipicu,
Razbi kurcu tikvicu.
Stade kurac plakati,
A pica ga tešiti:
„Ne plači mi, kurče moj!
Sjutra nam je Pavlovdan,
Ići ćemo na sajam,
Kupićemo svilen trak,
Kurcu ćemo svezat' vrat!”

Kako ko može

Tu su kite, tu su rese,
Svaka svoju trese,
A ja moga drmusam
Da ga digod strpusam.

Kresivača i fitilj 

„Oj djevojko Mioljača,
Kreše li ti kresivača?“
„Kreše, kreše, što da neće,
Kad se u nju fitilj meće.“


Kurac u tamnici 

Dan po danak i nedilja dođe,
Oblači se kurče gologlavče,
A na glavu golišavo perje.
Uputi se niz polje Popovo.
Iz daleka ugleda ga pica,
Pa se prida nj mlada išetala,
Ruke ruče u lice se ljube,
Dosta zdravlja i tamo i
‘vamo.
A nu vidi pice runjavice,
Ona ujti kurac za glavicu,
Pa ga baci u svoju tamnicu:
„Tamnuj, kure, jednu četvrt
ure!”

Mrkli mrak

Mrak mrkli,
kurac cvrkli,
Pizda se roguši
Da je mrva proguši.

Pismo 

Pismo piše pica s gaćicama,
Pismo piše kurcu glavatome.
Kad je kurac pismo pročitao,
Proli suze niz ćelavu glavu.
Tad se jave dva brata jajata.
„Šta je s tobom kurčino
glavata?“
Zlo me snašlo, braćo moja
mila,
Pica mene na megdan
poziva!“
„Niš' ne brini kurčino
glavata,
Ti ćeš picu ravno u
srednjicu,
A mi oba složno u guzicu!“


Runja i đogo 

Oj djevojko, čuvaj svoju
runju,
Moj se đogo navadio u nju.

Tužba

Pica kuru na večeru zvala:
„Dođi, kuro, da
povečeramo,
Po večeri da ti se potužim
Sazvala sam dvan'est
kosioca
Da prokose oko guze travu,
Oko pice sitnu otavicu;
Prokosiše preko pice travu,
Oko guze sitnu otavicu,
U sikilju kose zalomiše.
Oj sikilju, picin stražanine,
Dajder kože što na kurac
može,
Da napravim kurcu kabanicu
I kapicu kurcu na glavicu


Crven ban

Braci Ivi

Braci Ivi
Kita živi,
Janu svuče,
Pupak tuče;
Kad ju drka,
Stoj' ga hrka.

Ciciban

Poručio Ciciban
Svojoj ljubi na divan:
„Ne brini se nit’ staraj,
Divno sam ti zakopan
Međ' planinam' strmoglav
Oće silom svaki dan
Il' me oće na megdan!”

Crkvica 

Moja kita za vjeru ne pita,
Već za picu, za svoju
crkvicu.

Crven ban

„Oj ti brate s jabane,
Bi li malo tarane?”
„Ćuti, vraže, ko ti kaže!”
„Meni kaže crven ban,
Koji jebe svaki dan!”

Dokaz

Uj, tako mi sisa tvoji’,
Upravo mi kurac stoji!
Ako misliš da ja lažem,
Oćeš da ti ga pokažrm?

*
* *
Uj, tako ti sisa tvoji’,
Upravo mi kurac stoji!
Jošte ću ga ulepšati
Ako ćeš ga umekšati!


Moj te 

Moj te bode
ispod vode.
Moj te treska
ispod peska.
Moj te ganja
oko panja.
Moj te drma
iza grma.


DODATAK IZDAVAČA 

Crven Ban i Dinja Pukla


Erotska narodna poezija kao lek. Jer čitanje takve poezije nam pomaže da seksualnost lakše prihvatimo kao:

  •  potpuno prirodnu i kao integralni dio ljubavi između muškaraca i žene


  •  temelj života, te stoga i kao Božansku i uzvišenu, jer „da nije 'jubavi, ne bi svita bilo, ni mene ni tebe, moja bajna vilo...“


  • mogućnost pražnjenja negativnih naboja ili mogućnost transformacije u više vibracije ljubavi, mudrosti i zdravlja... i da se tako počnemo oslobađati ličnih i kulturoloških stega i nameta koji doprinose mnogom zlu na našoj planeti: bolestima, ratovima („voditi ljubav, a ne rat“), i tako oslobođeni krenemo ka punoći i Radosti Života, u kome će seksualnost biti samo jedan ali vredan segment koga se nećemo stideti i zbog njene svetosti nećemo je zloupotrebljavati, nego tretirati kao uzvišeni čin ljubavi koja je čuvar života.

Većina pesama, ako ne i sve, su mali „vibracioni paketi“ koji nas draže i golicaju, koji dodiruju i pokreću celo biće, genitalnu zonu, srce, um i tako daju svoj doprinos oslobađanju. U tom smislu su to prava umetnička dela u kojima je prepoznato gde se energija zaglavljuje i gde je treba zavibrirati
kako bi se oslobodila. I skoro uvek je to izrečeno naivno, nevino, radosno... I tu to svi čine: strici i strina, ćaća i mater, pop i popadija, staro i mlado; ali ne pre sazrevanja, pr e nego poraste bruca. Tu su i svojevrsna otvaranja onih aspekata koji su nesvesni ili zabranjeni, i nikako ne smemo pomisliti da je pesnik mislio da su to i jedini aspekti. Nije jedina svrha kola samo ono o čemu pesnik peva, ali ima i
toga u podsvesti: Tu su kite, tu su rese, / Svaka svoju trese, A ja moga drmusam / Da ga digod strpusam.

Verujem da je i sami Vuk znao ili barem osećao ovakvo i svekoliko drugačije značenje i značaj ovakve poezije i da ju je zbog toga prikupljao. I zato je to od ogromnog značaja, da iza ovakve poezije stoji jedan od rodonačelnika naše savremene kulture.


Mile Malešević

Blez Sandrar, U ime kog zakona






U ime kog im je to zakona, morala, društva, dopušteno da pustoše? Oni zatočuju, lišavaju imovine, izdvajaju najznačajnije osobe. Osakaćuju fiziološke genije, nosioce i vesnike sutrašnjeg zdravlja. Sebe svuda nazivaju prinčevima nauke i, pateći od manije gonjenja, sasvim lako postaju njene žrtve. Ti tmurni mračnjaci prerušavaju svoj govor u rite grčkog jezika i, tako nakazno obučeni, uvlače se svuda u ime racionalnog liberalizma đubretara. Sranje i besnilo – to su njihove teorije. Oni su postali ortaci besramne buržoaske sile koja je nekada bila isključiva prćija licemerja; upregli su svoje znanje u policijska kola Države i organizovali sistemsko uništavanje svega esencijalno idealističkog, što će reći – nezavisnog. Kastriraju zločince iz strasti i otvaraju lobanje. Izlapeli, impotentni eugeničari, veruju da mogu da iščupaju zlo. Njihova je taština jednaka jedino njihovoj podlosti, a samo hipokrizija kroti njihovo besnilo koje između svega stavlja znak jednakosti, čak i između licemerja i požude.

Pogledajte samo psihijatre. Oni su postali sluge bogataških zločina. Osnovali su naopake rajeve prema obrascu Sodome i Gomore; izgradili su zatvorena utvrđenja, čiji se prag može preći jedino pomoću bankovnog računa, gde je zlato „Sezame, otvori se“. Tu je sve uređeno u ime održanja i procvat najređih poroka. Tu najfinija nauka ide na ruku sibaritizmu zločinaca i manijaka, tako jezivo modernih, da se hirovi Ludviga II i Markiza de Sada čine kao bezazlene igre. Tu je zločin ozakonjen. Tu ništa nije monstruozno, ništa nije neprirodno. Sve što je ljudsko, tu je strano. Sve se odvija u vatiranoj tišini. Ugrađuju se rektumi od srebra i vulve od hromirane kože. Poslednji komunari, doktori Giljotini, cinično operišu aristokratske bubrege i slabine. Sebe su proglasili duhovnim direktorima kičmene moždine i hladno primenjuju laparatomiju svesti. Ucenjuju, lažu, oduzimaju imovinu i stravično otimaju. Primoravaju na eter, opijum, morfijum i kokain, prinuđuju ograničenjima i kljukanjem. Sve to temelje na utvrđenoj skali neumoljivih statističkih podataka. Kombinuju tuševe i otrove; računaju na nervnu iscrpljenost i na napetost čula. Istorija ne poznaje takvu bandu razbojnika; ono što znamo o inkviziciji i jezuitima nije ni blizu virtuoznosti u iskoriščavanju porodičnih slabosti. I takvima je povereno današnje društvo! U njihovim je rukama život sutrašnjice!

--------------------------------------------------------------------------------




Sid Dankan, Gore od smrti






Čamac se blago ljuljuškao na talasima. Struja ga je skoro neprimetno vukla pored obale, tako da se tek po klizanju nekih karakterističnijih repera moglo primetiti da se kreće. Leteće ribe su povremeno iskakale iz vode, da bljesnu krilima i nestanu pod površinom. Jedan se delfin, nedaleko od čamca, tik ispod površine, odmarao. Činilo se kao da je spavao.

"Da li delfini spavaju?" upitala je Klara pogledavši Klea.

On sleže ramenima. Kao i ona, ni on nije mnogo znao o životinjama mora.

"Ne znam" reče "Zašto pitaš?"

Napučila je usne.

"Posmatram već deset minuta onog tamo..." pokazala je na delfina. "Izgleda kao da spava. Zar za delfine nije opasno ako spavaju? Mislim, šta ako naleti ajkula? Da li bi ga napala?"

"Znaš da u ovom moru nema ajkula." Kleo je posebno naglasio reč - 'ovom' "Niti ičega opasnog..."

"Otkud ja to da znam, do đavola? Nisam se rodila u moru. Posebno ne u ovom moru."

Ti se nisi nigde rodila! ljutito pomisli Kleo, ali to ne reče. Rekao je nešto sasvim drugo:

"Hajde idi pod palubu i napravi mi jedan 'daikiri'."

"Ne misliš li da si ih od jutros popio previše?"

"Silazi dole i napravi mi ga!" prasnu on. "Tebe nije briga koliko sam koktela popio!"

Nešto je progunđala i nestala u potpalublju. Čamac se i dalje ljuljuskao. Jedna leteća riba doskoči na palubu i Kleo ustade iz ležaljke, priđe joj i, odmahnuvši glavom, šutnu je. Riba pade preko ograde i nestade pod vodom - imala je sreće ovog puta, nije skapala na vazduhu.

Klara se vratila. Nosila je veliku čašu sa 'daikiri' koktelom. Bio je to gromovit koktel, prepun jakog ruma, dobro ohlađen komadićima leda. Kleo je voleo taj ukus. Nekako ga je vraćao u mladost, u vreme kada je čitao knjige onog bradatog i otkačenog pisca, koji je očajnički čitavog života tražio zabavu.

"Izvoli" pružila mu je času.

"Zašto i sebi nisi jedan smućkala?" upita iako je već znao šta će ona da odgovori.

"Od jutros sam već dva popila. Mislim da bi mi treći bio previše."

Pa da, pomisli Kleo, ona misli da je dovoljno popila. I to su ugradili...

Klara se spustila u ležaljku, namestila velike naočari za sunce i uzdahnula.

"Ništa se danas neće zakačiti" rekla je "Uzalud smo sekli mamce i zabacivali."

"Šta bi volela da se zakači? Osam metara duga sabljarka? Kit? Orka? Tuna?"

"Postaješ zajedljiv, Kleo. Ne razumem te, stvarno te ne razumem. Umeš da zagorčavaš život ljudima. Nemas obzira prema tuđem zadovoljstvu."

Kleo uzdahnu - da je imao obzira, nikad ne bi dospeo tu gde se nalazio.

"Pusti neka se nešto zakači!" dreknu, dižući ruku ka nebu - kao da se Bogu obraćao.

"Kome si to rekao?"

"Onom gore!"

"Bogu?"

O, blago tebi u tvom neznanju, devojko, pomislio je. Tamo gore nije bio Bog, nego neko mnogo prizemniji.

"Ne, nisam to rekao Bogu... rekao sam to tek tako, reda radi."

"'Daikiri' ti je udario u glavu" nasmejala se. "Ne bi trebalo više da piješ. Mogao bi se napiti i pasti preko ograde i udaviti se."

"Ne mogu se udaviti, sve i da padnem."

"O? Ti znaš da dišeš pod vodom?"

Kako bi je rado udario! Ali, to ne bi imalo efekta, jer ona ne bi znala da ju je udario.

"Da, ja umem da dišem pod vodom" slaga. "I, uopšee, ništa mi se ne može loše dogoditi. Ne mogu se ozbiljnije povrediti, ne mogu umreti..."

"Sjajno!" Klara pljesnu dlanovima. "To zvuči kao nagrada!"

"Nagrada? - Rekla si 'nagrada'?"

"Da! Pomisli samo šta sve mozeš da  uradiš, bez bojazni da ćeš da stradaš."

"To nije nikakva nagrada, glupačo! Niko nije nagrađen za dvostruko ubistvo! Niko!"

Razrogačila je oči. Kao da je video odraz straha. Za trenutak. A onda je to nestalo.

"Ubio si nekoga?"

"Svoju ženu i svog najboljeg prijatelja."

"Nisam to znala o tebi."

"Ti ništa o meni ne znaš."

"Zašto si ih ubio?"

"Varali su me, a ja sam ih jednom prilikom zatekao u tome... Poludeo sam, zgrabio bacac zraka i razneo ih na komade."

"I?"

"Sad sam tu sa tobom, sa ovim prokletim delfinom, ovim morem i strujom koja nas nosi a nikud ne odnosi. Na ovom prokletom čamcu, sa ovim prokletim pecaljkama i mamcima na koje neće ni jedna veća riba da se zaleti..."

"Šta ti fali, Kleo? Odmaraš se, pecaš, uživaš u suncu, ja sam tu..."

"Ništa se ne događa, Klara! To me ubija! To nije nagrada, to je kazna! dosada, shvataš, dosada? Nema veće kazne od dosade. Danas, sutra, uvek ću biti na ovom čamcu."

"Ne razumem te Kleo, stvarno te ne razumem..."

"Ućuti!"

Okrenuo joj je leđa. Nije mogao da podnosi njen naivni pogled. Uostalom, i ona je deo kazne! Namerno su je takvom kreirali! Da bude glupa, dosadna. I da ništa ne zna o kaznenom programu, koji za ubice predviđa doživotni boravak u viruelnom svetu kompjuterskog programa. Prokletnici! Umesto da su ga ubili, oni su ga osudili na dosadu. A to je gore od svake smrti. Sto puta gore!

13.04.2017.

Vladimir Nabokov, Smeh u tami



1

Bio jednom čovek što se zvao Albin, a živio u Berlinu, u Nemačkoj. Bio je bogat, ugledan i sretan. Jednog je dana ostavio ženu zbog mlade devojke; voleo je, ali nije bio voljen, i život mu se
završio u nesreći.

To je sva priča, i mogli bismo se time zadovoljiti — kad ne bi bilo koristi i užitka u pripovedanju. Iako na kamenu nadgrobniku ima dovoljno mesta da onde stane, mahovinom pokriven, zbijen
prikaz jednoga ljudskog života, ipak su pojedinosti uvek dobrodošle.

Dogodilo se tako da je Albin jedne noći došao na divnu namisao. Doduše, ideja nije bila sasvim njegova, jer mu je sinula kad je pročitao jednu Conradovu rečenicu (nije posredi slavni Poljak, nego Udo Conrad, koji je napisao Uspomene zaboravljiva čoveka i onu drugu pripovetku o starom čarobnjaku što je na oproštajnoj predstavi i samog sebe tajanstveno uklonio).

Bilo kako bilo, on je tu ideju posvojio tako što ju je zavoleo, igrao se njome, dao joj maha u sebi, dok na kraju nije postala delom njega samog, zakonitim vlasništvom u slobodnom gradu duha. Kao kritičar umetnosti i stručnjak u slikarstvu često se zabavljao time da utvrđuje kako je ovaj ili onaj stari majstor signirao krajolike i lica što ih je on, Albin, susretao u svakodnevnom životu: tako mu se život prometnuo u lepu galeriju slika — svaka slika divna patvorina. Jedne večeri, tako, dok je razgaljivao svoj učeni duh pišući kratak esej o filmskoj umetnosti (ništa sjajno, nije on bio
osobito nadaren čovek) — dođe mu neobična misao, nešto u vezi sa živahnim crtanim filmovima u boji koji su se pojavili upravo u to vreme.

Kakve li čarolije, mišljaše, kad bi se moglo tim postupkom upriličiti da se neka čuvena slikarska dela, nadasve ona holandske škole, verno prenesu na filmsko platno, u njihovim živopisnim bojama, a onda da se probude u život, da se gibanja i kretnje razvijaju dalje crtački, u potpunu skladu sa stanjem kakvo je na slikama; na priliku, krčma puna malog sveta što svojski pije za drvenim stolovima, s pogledom na suncem obasjano dvorište na kojem stoje osedlani konji — i sve odjednom oživljuje: mali čovek u crvenu odloži svoj vrč, djevojka s pladnjem okrene se slobodna, a kokoš na pragu počne kljucati. Sve bi se moglo nastaviti tako što bismo male likove izveli iz okvira i pustili da šetaju slikarevim pejzažem, možda sa smeđim nebom i zaleđenim kanalom, i s ljudima što na smešnim klizaljkama, kakve su upotrebljavali u ono doba, opisuju staromodne krivulje što se na slici naslućuju; ili pak prikazati mokru cestu u magli i jahače što se nakon jahanja navraćaju u tu istu krčmu — i tako bi se polako ljudi i svetlost naposletku vratili u prijašnje, na isto mesto, i sve bi se na kraju završilo prvom slikom.

Mogli bismo zatim pokušati s Talijanima: modri stožac brda u daljini, bela vijugava staza, mali hodočasnici što se uspinju svojim putem hodeći na poklonstvo. Možda i religiozni prizori, ali samo oni s manjim skupinama. A crtač bi morao imati ne samo temeljito znanje o tome slikaru i o njegovu vremenu, nego bi morao biti i dobrano darovit da se ukloni svakom neskladu između oživelih
kretnja i onih što ih je ovekovečio stari majstor: morao bi sve uskladiti prema samoj slici — da, dalo bi se to urediti. A boje... one bi, dakako, morale biti kudikamo rafiniranije nego što su na crtanim
filmovima. Kakva li bi se pripovetka mogla izneti: pripovetka o viziji jednog slikara, sretno putovanje oka i kičice, čitav jedan svet u stilu toga slikara, svet uronjen u boje što ih je on sam istočio.

Nakon nekog vremena razgovarao je o tome s nekim filmskim producentom, ali taj nije baš nimalo bio oduševljen: rekao je kako bi to iziskivalo neizmeran rad, fini rad, bilo bi potrebno poboljšati
tehniku, a sve bi stajalo mnogo novaca; rekao je da takav film, zbog teške izrade, ne bi mogao trajati duže od nekoliko minuta; a i tada bi većini ljudi bio nasmrt dosadan, bio bi na opšte razočaranje.

Zatim je Albin razgovarao s drugim čovekom iz filmskog sveta, pa je i taj odbio predlog, otklonio ga s prezirom.
— Mogli bismo početi s nečim posve jednostavnim —predlagao je Albin — uzeti kakav prozor od šarena stakla pa oživeti likove na njemu, poći od pokretne heraldike, uzeti kakva malog sveca ili dvojicu...
— Sve se bojim, ništa od toga — dočeka onaj. — Ne možemo se upuštati u rizik, u filmske tlapnje.

Ali je Albin zagrizao u svoje, nije se okanjivao ideje.

Na kraju su mu pripovedali o nekome okretnom momku, zvao se Axel Rex, koji je imao izvanredan dar za neobičnosti: taj je zaista nacrtao jednu perzijsku bajku koja je oduševila intelektualne
snobove u Parizu i upropastila čoveka koji je finansirao taj smeli pothvat. I tako je Albin pokušao da se porazgovori s njim, ali je saznao da se čovek vratio u Sjedinjene Države i da onde crta za neki ilustrovani list. Nakon nekog vremena uspeo je Albin s njime doći u vezu, i Rex je pokazao zanimanje za Albinovu ideju.

Jednoga dana u martu dobio je Albin podugačko pismo od njega, ali je pismo stiglo baš u vreme nenadne krize u Albinovu privatnom  životu — sasvim privatnom — tako te je divna namisao,
koja bi inače živela dalje i možda našla zid po kojem bi se penjala i cvala — čudnovato bledila poslednje nedelje i naposletku uvela.

Rex je pisao kako je beznadno i dalje pokušavati da privoli ljude u Hollywoodu, i hladno je prešao na to kako bi Albin, kao čovek koji ima sredstava, morao sam da finansira svoju ideju; u tom bi slučaju on, Rex, uz taj i taj honorar (svota bijaše zapanjujuća), polovinom plaćen unapred, pristao izraditi jedan film prema Breughelu, na primer po slici što nosi naslov Poslovice, ili šta već Albin želi.

— Da sam na tvome mestu — napomenuo je Albinov šurjak Paul, dežmekast, dobroćudan čovek, s kvačicama dve olovke i dva naliv pera na gornjem džepu kaputa — ja bih pokušao sreću. Obični filmovi stoje više... mislim na one s ratovima i srušenim kućama.

— Istina je, ali takvi i vraćaju novac, a moj ne bi.

— Koliko se sećam — nastavi Paul, odbijajući dimove cigare (upravo su završavali večeru) — bio si spreman da za to žrtvuješ znatnu svotu, jedva manju od honorara što ga taj traži. Pa šta je?
Kao da više nisi tako oduševljen kao pre malo vremena. Nisi valjda od svega odustao?

— Ne znam. Muči me praktična strana, a što se tiče moje ideje, nisam je odbacio: i dalje mi se sviđa.

— A kakva je to ideja? — upita Elisabeth.

Bila je to jedna od njezinih sitnih navika — da zapitkuje o onome o čemu se pred njom već nadugo raspredalo. Bila je to čista nervoza, a ne tupost ili nedostatak pažnje, i najčešće je opažala, još
dok je postavljala pitanja i bespomoćno klizila po rečenici, da je sve vreme znala odgovor. Njezin je muž znao tu njezinu navadu, i nije se ljutio; naprotiv, to ga je zabavljalo. Mirno je nastavljao razgovor i dobro znao (unapred uživajući) da će ona već sledećeg trenutka sama dati odgovor na svoje pitanje. Ali toga posebnog dana u martu Albin beše zapao u takvo stanje uzrujanosti, zbrkanosti i jada da su mu živci naprosto popustili.

— Ti kao da si pala s meseca! — okosi se na nju, a ona pogleda u nokte i reče blago:

 — Ah, da, sećam se. Potom se obrati osmogodišnjoj Irmi, koja je halapljivo gutala s tanjura čokoladnu kremu:

— Ne tako brzo, dete, ne tako brzo.

— Mislim — opet će Paul, odbijajući dimove — da svaki novi izum...

Albin, kojim su ovladali njegovi neobični osećaji i njegova smušenost, govoraše u sebi: »A što me se, do besa, tiče taj Rex, ovaj glupi razgovor i ta čokoladna krema...? Već mi je da poludim, a niko i ne primećuje. I ne mogu to zaustaviti, beznadno je i pokušati, a sutra ću opet onamo i kao luđak da sedim u ovoj tami... Neverojatno!«

Doista beše neverovatno — pogotovu gde se svih ovih devet godina braka zauzdavao, i nikad, nikad... »Zapravo bih«, mišljaše, »morao o tome razgovarati s Elisabethom; ili naprosto s njome otputovati za kratko vreme; ili potražiti psihoanalitičara; ili pak...« Ne, ne možeš samo tako uzeti pištolj i pucnjem maknuti devojku koju i ne poznaješ, a samo zato što je privlačna.





Albin nije nikad imao mnogo sreće u stvarima srca. Iako je bio zgodan i pristao, on, onako miran i dobro odgojen, nije uspevao da od svoje privlačnosti — a bio je ženama privlačan — izbije kakvu praktičnu korist. Bilo je doista nešto vrlo privlačno u njegovu toplom osmehu i blagim modrim očima, što bi malko iskočile kad bi napeto razmišljao (a kako je bio spore misli, bivalo je to češće nego što bi trebalo). Bio je ugodan zabavljač, kozer, a onim lakim, sasvim lakim zastajanjem u govoru, onom dobrom stranom blagog zamuckivanja što najotrcanijoj frazi daje draž i svežinu.
Naposletku, ali ne i na poslednjem mestu po važnosti (jer je on živeo u filistarskom nemačkom svetu), valja dodati da je od oca baštinio solidno uložen imetak; pa ipak, zanesenost je nekako splašnjavala, romanca isparavala kad bi se našla na njegovu putu.

Za studentskih dana imao je dosadnu vezu, jednu od onih teških, sa setnom starijom damom, koja mu je kasnije, za vreme rata, slala na frontu čarape kričave crvene boje, vuneno rublje od kojeg ga je koža svrbela, i nadasve strastvena pisma pisana u silnoj žurbi, zbrkanim, nečitljivim rukopisom, na pergamentnom papiru. Onda je došla ona priča sa ženom Herr Professora koju je susreo na Rajni; bila je to lepa žena ako si je gledao iz određenog  ugla i na određenom svetlu, ali tako hladna i plaha da ju je brzo ostavio. Naposletku, u Berlinu, pre nego što se oženio, beše jedna mršava turobna žena sa svakidašnjim licem što je dolazila svake subote i potanko mu pripovedala o svojoj prošlosti, neprestano ponavljala jedno te isto prokleto preklapanje, umorna uzdisala u njegovim zagrljajima i uvek završavala jednom te istom francuskom frazom, jedinom koju je znala: C'est la vie. Zablude, tapkanja, razočaranja. Bog ljubavi koji mu je služio očito je bio levak, nespretnjaković bez mašte. A pokraj tih bledih žena beše stotine devojaka o kojima je sanjao ali ih nikad nije upoznao; naprosto su promicale pred njim da bi dan-dva ostavile za sobom ono beznadno osećanje gubitka koje lepotu čini onim što ona jest: daleko, osamljeno drvo što se ocrtava na zlatnom nebu, venac svetla pod lukom mosta, nešto neuhvatljivo. Oženio se, ali mu Elisabeth, iako ju je voleo na svoj način, nije pružila onaj ushit za kojim je toliko čeznuo. Bila je kći poznata pozorišnog  direktora, devojka veoma vitka, kose plave i čupave, bezbojnih očiju, i s dirljivim borama točno nad nosom nad onim nosićem što ga engleske spisateljice u svojim romanima nazivaju prćastim pišući retroussée (drugo e dodano za svaku sigurnost). Koža joj je bila tako nežna da je i najmanji dodir na njoj ostavljao ružičast trag koji je nestajao vrlo polako.

Oženio se jer se naprosto tako slučilo. Izlet u brda s njome, s njezinim zdepastim bratom i jednom neobično snažnom rođakinjom, pravim atletom od žene, koja je, Bogu hvala, naposletku iščašila nogu u Pontresini — da, taj izlet beše uglavnom odgovoran za njihovu vezu. Bilo je tada nešto tako nežno oko Elisabethe, tako prozračno, a ona sama sva se ozarila, pretvorila u dobrodušan osmeh. Venčali su se u Münchenu, da umaknu navali mnogobrojnih prijatelja u Berlinu. Stabla divljeg kestena stajala u punom cvatu. Brižno čuvana kutija za cigarete izgubljena je u zaboravljenu parku. Jedan između konobara u hotelu govorio je sedam jezika. Pokazalo se da Elisabeth ima malen nežan ožiljak — posledica upale slepog creva.

Bila je nežna, umilna i privržena dušica. Njezina ljubav beše kao ljiljan. Ali je ponekad znala da usplamti, i tada se Albinu činilo da mu nije potrebna nikakva druga ljubav.

Kad je zatrudnela, pogled joj se prelio neodređenim izrazom zadovoljstva, kao da se unela u onaj novi svet u sebi; bezbrižni joj se hod pretvorio u brižno geganje, a kad beše sigurna da je niko ne vidi, požudno je gutala šake snega što bi ih brzo nakupila.

Albin je prema njoj bio veoma pažljiv, izvodio ju u duge lagane šetnje, gledao da rano ide na počinak, pazio da u kretanju ne bi udarila u kakav oštrobrid predmet u kući; ali je noću sanjao o tome kako na vrućoj, usamljenoj plaži nailazi na devojku što se meškolji na pesku, i obično ga je u takvim snovima obuzimao nenadan strah da bi ga žena mogla zateći.

Izjutra je Elisabeth promatrala svoje nabujalo telo, ogledala se u ogledalu na vratima ormara i smešila se zadovoljnim i zagonetnim osmehom. Onda su je jednoga dana preneli u rodilište, i tako je Albin tri nedelje živeo sam. Nije znao šta da počne sa sobom; pio je konjak, pio podosta, i mučio se mračnim mislima — bile su dve, svaka s drugom vrstom mraka: jedna beše da bi mu žena mogla umreti, a druga, da bi mogao, kad bi samo imao malo hrabrosti, naći zgodnu devojku i dovesti je u svoju praznu ložnicu.

Hoće li se dete ikad roditi? Albin je koračao gore-dole dugim belim hodnikom — beli zidovi, beli emajl, a navrh stubišta palma snomorice. Mrzeo je beznadnu belinu te zgrade, mrzeo rumene obraze i bele krilate pokrivke na glavama bolničarki što su šuškale naokolo i nastojale da ga odagnaju odande. Naposletku se pojavio lekar-asistent i suho rekao:
— Tako, sve je prošlo.

Albinu je pred očima počela promicati fina, tamna kiša, kao svetlucanje i treperenje kakva vrlo stara filma (1910, žustra, hirovita pogrebna povorka, noge što se prebrzo pomiču). Jurnuo je u bolesničku sobu. Elisabeth je sretno rodila devojčicu.

Dete beše u početku crveno i naborano poput balona-igračke što splašnjava. Ali se lišce ubrzo izravnalo, a nakon godinu dana počela je beba govoriti. Sada, sa osam godina, kudikamo je manje govorljiva, od majke je nasledila povučenu narav. I njezina veselost beše kao u majke — neobično suzdržljiva. Bila je to tiha radost postojanja, s lakim prizvukom vedrine i čuđenja što je tako, čuđenja što si uopšte na životu — da, sadržaj joj beše blaga vedrina.

Svih tih godina Albin je ostao veran, iako ga je zbunjivala i mučila dvojnost njegovih osećaja. Osećao je da voli svoju ženu, da je voli iskreno i nežno — koliko je uopšte bio kadar da voli jedno ljudsko biće; i bio je prema njoj iskren u svemu, osim u onoj ludoj čežnji, u onome snu i žudnji što je svojim ognjem stvarala pukotinu u njegovu životu. Elisabeth je čitala sva pisma što ih je pisao ili primao, volela je da zna pojedinosti o njegovim poslovima — pogotovu one oko starih, sumornih slika na kojima se tu i tamo jedva mogahu otkriti bele konjske sapi ili pak setan smešak. Išli su i na nekoliko lepih putovanja u inostranstvo, i mnogo su divnih večeri imali u kući, kad bi on s njome sedeo na balkonu, visoko nad plavim ulicama — žice i dimnjaci isticali se u smiraj dana kao da su tušem nacrtani — i razmišljao o tome kako je zaista sretan, više nego što je i zaslužio. Jedne večeri (nedelju pre razgovora o Axelu Rexu), na putu u kafanu u kojoj je imao poslovni sastanak, opazi da mu je sat ubrzao kao da ga je uhvatio amok (a nije to bilo prvi put) i da pred sobom ima još ceo sat vremena — dar koji valja nekako užiti. Dakako, smešno bi bilo vratiti se kući, na drugi kraj grada, a nije baš imao volje da sedi i čeka: gledati druge muškarce s prijateljicama uvek ga je uznemiravalo. Išao je bez cilja i došao do malena bioskopa što mu svetla bacahu grimizan sjaj po snegu. Pređe očima po plakatu (prikazivaše čoveka što je upro pogled u prozorski okvir na kojem stoji dete u spavaćoj košuljici); oklevao je časak — i kupio ulaznicu.

Tek što je stupio u baršunastu tamu, kadli prema njemu kliznu ovalni trak svetla sa džepne svetiljke (kao što obično biva) te ga blago ali hitro povede niz nagnuti prolaz. Kad je svetlost pala na ulaznicu u njegovoj ruci, Albin vide devojčino priklonjeno lice, i dok je išao za devojkom mogaše u polutami nazreti njezin uski stas i pratiti joj jednomerne gipke i neusiljene kretnje. Dok je klizio na svoje sedalo pogleda gore u nju i vide jasan blesak njezina oka, kad ga je svetlost slučajno uhvatila, i blagi obris njezina obraza što beše kao da ga je kakav veliki umetnik naslikao na tamnoj pozadini.

U svemu nije bilo ništa neobično: takvo što događalo mu se i pre, i znao je da nije pametno zadržavati se na tome.

Devojka je otišla, nestala u tami, a on odjednom osetio dosadu i žalost. Došao je na završetak filma: među isprevrtanim delovima nameštaja uzmicala neka devojka pred zakrabuljenim muškarcem što je držao revolver u ruci.

Albin nije pokazivao pažnje, nije mario da prati događaje koje nije razumevao jer im nije video početak.

Za vreme pauze, kad su se upalila svetla, opet ju je opazio: stajala je kraj izlaza, pored strašna purpurna zastora što ga je upravo potegla u stranu, i ljudi su izlazili navirući pokraj nje. Jednu je ruku držala u džepu kratke vezene pregače, a crna joj bluza bila zategnuta na miškama i grudima.

Upiljio je pogled u njezino lice, gledao ga gotovo u strahopoštovanju. Bilo je to bledo, mrzovoljno, bolno lepo lice. Mogaše joj, sudio je, biti kakvih osamnaest godina.

Kad su gotovo sva sedala ostala prazna i kad su novi posetioci s jedne i druge strane ulazili u prazne redove, ona je prolazila tamo-amo i nekoliko puta prošla tik kraj njega. Ali se on okrenuo, nije ju gledao — ranjavalo ga da gleda u nju, a nije zaboravljao koliko je već puta lepota — ili ono što je on nazivao lepotom — prošla mimo njega i nestala.

Sedeo je još pol sata u tami, upirući izvaljene oči u platno. Zatim je ustao i krenuo. Odmakla je pred njim zastor u stranu — drveni koluti kliznuše uz lak štropot.

 »Ah, još ću je jednom pogledati«, Albin će u sebi, nesretan.

Usne su joj se, učinilo mu se, malko trgle. Pustila je da zastor padne.

Albin ugazi u plavo-crvenu lokvu: sneg se topio. Noć beše vlažna, stalne boje uličnih svetiljki močile se i rastapale. Angus — dobro ime za kino.

Ni nakon tri dana nije mogao odagnati sećanje na nju. Bio je smešno uzbuđen kad je opet ušao onamo — opet usred druge predstave. Sve je bilo točno onako kao i prvi put: džepna svetiljka, izdužene oči kao na Luinijevim slikama, gipki hod u tami, lepa kretnja njezine ruke u crnu rukavu kad je makla zastor u stranu. »Svaki normalan muškarac znao bi što valja raditi«, mišljaše Albin. Kola promakoše glatkom ulicom u oštru zaokretu.

Kad je izlazio, hteo je da uhvati njezin pogled, ali nije uspeo. Vani je levalo kao iz kabla, pločnik je odsevao grimizom. Da nije drugi put išao onamo, možda bi uspeo da zaboravi tu sablast od pustolovine, ali sada beše kasno. Otišao je onamo i treći put, čvrsto odlučan da joj se nasmeši — kakva li bi to očajna grimasa bila da je naum proveo. U svakom slučaju srce mu je tako udaralo da je ispustio priliku.

A sutradan je došao Paul na večeru, razgovarali su o Rexu, Irma je gutala svoju čokoladnu kremu, a Elisabeth postavljala svoja uobičajena pitanja.
 — Ti kao da si pala s meseca! — okosio se na ženu, a onda pokušao svoju neuljudnost popraviti zakašnelim osmehom. Posle večere sedeo je pokraj žene na širokom divanu i dao joj mnogo pusa; ona je razgledavala haljine i druge lepe stvari u modnom magazinu, a on tupavo govorio u sebi:

»Evo sam, do besa, sretan, i šta bih još? Onoj tamo, što bešumno klizi u tami... najradije bih zakrenuo lepim vratom. Uostalom, mrtva je ionako, jer ne kanim više onamo.«


izvor 

S engleskoga preveo Josip Tabak

12.04.2017.

Gajto Gazdanov, Veče kod Claire



U našoj kući nije bilo nikakvih prepirki ili svađa, i sve je bilo dobro. No, sudbina nije dugo
mazila majku. Najpre je umrla moja starija sestra; smrt je nastupila nakon operacije želuca, od preuranjenoga kupanja u kadi. Zatim, posle nekoliko godina, umro je otac i, naposletku, za vreme Velikoga rata, moja mlađa sestra je kao devetogodišnja devojčica umrla od nenadanog šarlaha,
bolujući samo dva dana. Majka i ja ostali smo sami. Ona je živela prilično osamljeno; ja sam bio prepušten sam sebi i rastao sam na slobodi. Ona nije mogla zaboraviti gubitke koji su je pogodili tako iznenada – i godinama je živela kao začarana, još šutljivija i nepomičnija nego pre. Služilo  ju je iznimno zdravlje i nikada nije bila bolesna; i samo se u njezinim očima, koje sam pamtio kao svetle
i ravnodušne, pojavila takva duboka tuga da me je, kad bih je pogledao, obuzimao stid zbog sebe i zbog toga što uopšte živim. Posle mi je majka postala nekako bliža: upoznao sam neverovatnu snagu njezine ljubavi prema uspomeni na oca i sestre, i njezinu setnu ljubav prema meni. Saznao sam isto tako da je bila obdarena gipkom i hitrom maštom, koja je znatno nadmašivala moju, i sposobnošću
shvatanja stvari koje nisam ni slutio. I njezina nadmoć, koju sam osećao od detinjstva, samo se potvrdila posle, kad sam odrastao. I shvatio sam jedno, najvažnije: ovaj svet mojega drugoga postojanja, koji sam smatrao zatvorenim zauvek i za svakoga, bio je poznat mojoj majci.

Prvi put sam se s majkom na dulže rastao one godine kad sam postao kadet. Korpus se nalazio u drugom gradu: sećam se plavobele reke, zelene krošnje Timofejeva i hotel u koji me majka dovela dve nedelje pre ispita i gde je ona prelazila sa mnom mali udžbenik francuskog jezika, pravopis kojeg nisam posebno dobro znao. Zatim ispit, rastanak s majkom, nova odora i mundir s epoletama te kočijaš u poderanom zobuncu, koji neprestano poteže uzde i odvozi majku dole, prema stanici, odakle polazi voz za naš grad. Ostao sam sam.

Držao sam se po strani od kadeta, satima sam lutao po bučnim dvoranama korpusa i tek posle sam shvatio da mogu čekati daleki Božić i dvonedeljni dopust. Korpus nisam voleo. Moji drugovi su se prilično razlikovali od mene: bila su to uglavnom oficirska deca, odrasla u poluvojnom ozračju, koje ja nikad nisam upoznao; u našoj kući nije bilo vojnih osoba, otac se neprijateljski odnosio prema
njima i nije ih cenio. Nisam se mogao naučiti na “razumem” i “nipošto”, i sećam se da sam jednom na oficirski  prekor odgovorio: delomično imate pravo, gospodine pukovniče – za što sam dobio još veću kaznu. S kadetima sam se, uostalom, ubrzo sprijateljio; pretpostavljeni me nisu voleli premda sam dobro učio. U korpusu su bile razne metode predavanja. Nemac je kadete terao da čitaju svi uglas i zato se u nemačkom antologijskom tekstu moglo čuti kukurikanje, pevanje nepristojne
pesme i vriskanje. Učitelji su bili loši, niko se ničim nije isticao, osim predavača prirodne istorije , civilnoga generala, podrugljivog starca, materijaliste i skeptika.

– Šta je to higroskopna vata, vaša preuzvišenosti?
On bi odgovorio:
– Evo, ako jedan mladi kadet, kao vi, trči po dvorištu i skače poput teleta, a onda  slučajno poreže
rep, dakle na tu posekotinu stavlja se vata. To se radi zato da kadet nalik na tele ne bi odveć patio.
Razumete?
– Razumem, vaša preuzvišenosti.
– Razumem… – mrmljao je mračno se smeškajući.
– Eh, vi…
Ne znam zašto, ali taj civilni general mi se neobično sviđao; bilo mi je jako drago kad me je zapazio.
Jednom sam mu morao odgovarati lekciju koju sam dobro znao i nekoliko puta sam rekao “uglavnom”, “pretežito” i “u biti”. Pogledao me s veselim podsmehom i dao mi dobru ocenu.
– Kakav načitan kadet. “Uglavnom” i “u biti”. U biti možete ići na mesto.

Drugi put me uhvatio u hodniku, napravio ozbiljno lice i rekao:
– Zamolio bih vas, kadete Sosedov, da ne mašete tako jako repom dok hodate. To, naposletku,
privlači opštu pažnju.

I otišao je smeškajući se samo očima. Bio je to jedini predavač u korpusu koji se razlikovao od drugih
– kao što je jedina stvar koju sam tamo naučio bilo umeće hodanja na rukama. I posle, nakon što je prošlo mnogo vremena od moga odlaska iz korpusa, kad bih imao prilike stati na ruke, odmah bih pred sobom ugledao uglancani parket dvorane za rekreaciju, desetke nogu koje idu paralelno
s mojim rukama i bradu svoga razrednika:
– Danas ste opet bez desertića.

Uvek je govorio u deminutivu i to je u meni izazivalo nesavladivo gađenje. Nisam voleo ljude koji deminutive upotrebljavaju u ironičnom smislu: u jeziku ne postoji sitnija i gora podlost od te. Primećivao sam da za takvim izrazima najčešće posežu ili nedovoljno kulturni ili jednostavno vrlo loši ljudi, koji stalno čuče u ljudskoj bedi.

Prisustnost razrednika bila je sama po sebi neugodna. Međutim, najteža mi je u korpusu bila nemogućnost da se odjednom naljutim na sve i odem kući; kuća mi je bila daleko, u drugom gradu, dvadeset četiri sata vožnje vozom. Zima, golema, mračna zgrada korpusa, loše osvetljeni
dugački hodnici, usamljenost.
Nisam hteo da učim, a ležanje u krevetu nije bilo dopušteno. Zabavljali smo se kližuži se po sveže uglancanom  parketu; ostavljali smo u kupaonici slavinu otvorenu celu noć, skakali preko tabureta i katedri te se neprestano kladili u odreske, desert, šećer i makarone. Svi smo učili prilično osrednje, osim prvoga u razredu, Uspenskog, najmarljivijeg i najnesretnijeg kadeta u našoj četi. On je mahnito bubao i celo vreme se spremao za satove, od ručka do devet sati naveče, kad smo odlazili na spavanje. Naveče je po sat i po klečao i molio se, tiho jecajući. Budući da je bio sin vrlo siromašnih
roditelja, školovao se na račun države i nužno je morao imati dobre ocene.

– Za što se moliš, Uspenski? – upitao sam kad sam se probudio i video njegov lik u dugoj noćnoj ko-
šulji ispred male ikone na njegovu uzglavlju: spavao je dva kreveta dalje od mene.
– Za školovanje – brzo je odgovorio svojim uobičajenim tonom, kakvim je uvek govorio, i odmah
nastavio izbezumljenim glasom:
– Oče naš, koji jesi na nebesima… – pritom je slabo razumeo reči molitve i govorio je “koji jesi” kao da to znači “kad već jesi na nebesima”…
– Pogrešno se moliš, Uspenski – govorio sam mu. – “Oèe naš, koji jesi na nebesima” treba izgovoriti
sve zajedno.
On je odjednom prekinuo molitvu i počeo da plače.
– Šta ti je?
– Zašto mi smetaš?
– Dobro, moli se, neću više.

I opet tišina, kreveti, čađave noćne svetiljke, tama ispod stropa i mala bela figurica na kolenima. A
ujutro je grmeo bubanj, svirala je truba i dežurni oficir je prolazio između redova kreveta:
– Ustajanje, dižite se.

Nikako nisam mogao da se naviknem  na vojnički, kancelarijski jezik. U našoj se kući govorio čist i pravilan ruski, tako da su mi izrazi iz korpusa parali uši. Jednom prilikom sam video četni izveštaj, u kojem je pisalo:
“Izdano toliko i toliko tkanine u cilju izgradnje mundira”, a iza toga se govorilo o troškovima “zastakljivanja” prozora. Raspravljao sam o tim izrazima s dvojicom drugova i zaključili smo da je dežurni oficir – bili smo sigurni da je to on napisao – neobrazovan čovek; to verovatno nije bilo daleko od istine, premda smo oficira, koji je taj dan bio dežuran, slabo poznavali: znalo se samo da je
vrlo religiozan čovek. S religijom su stvari u korpusu stajale strogo: svake subote i nedelje vodili su nas u crkvu; i tim odlascima, koje niko nije mogao da izbegne, dugujem mržnju prema pravoslavnom bogoslužju. Sve mi je tu izgledalo odvratno: i masna kosa debeloga đakona koji je glasno šmrkao za oltarom i, pre nego što bi počeo službu, brzo je udisao kroz nos, čistio grlo kratkim kašljem, i tek nakon toga bi njegov duboki glas tiho počeo rikati: blagoslovi, vladiko! – i tanašan, smešan glas sveštenika koji je odgovarao iza zatvorenih carskih vrata, obloženih pozlatom, ikonama i debelonogim, loše nacrtanim  anđelima s melankoličnim licem i debelim usnama:
– Blagoslovljeno carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i ovde i za veke vekova…

I dugonogi dirigent sa zvučnom vilicom, koji je i sam pevao i osluškivao pevanje drugih, zbog čega je njegovo lice izražavalo neverobatan napor; meni se sve to činilo glupo i nepotrebno, premda nisam uvek shvazao zašto. Ali, učeći Božji zakon i čitajući evanđelje, razmišljao sam:
– Pa kakav je hriščanin naš potpukovnik? On ne poštuje nijednu zapoved, stalno me kažnjava, stavlja na stražu i ostavlja “bez desertića”. Zar je Hrist tako naučavao?
Obratio sam se Uspenskom, priznatom poznavatelju Božjega zakona:
– Šta misliš – upitao sam – je li naš potpukovnik hriščanin?
– Naravno – rekao je brzo i uplašeno.
– A s kojim pravom me kažnjava gotovo svaki dan?
– Zato što se ružno ponašaš.
– A zašto onda piše u evanđelju: ne sudite da vam ne bude suđeno?!
– Da vam ne bude suđeno, to je pasiv – šapnuo je za sebe Uspenski, kao da proverava svoje znanje. – To nije rečeno o kadetima.
– Nego o kome?
– Ne znam.
– Znači da ne shvataš Božji zakon – rekao sam i otišao; i moj neprijateljski odnos prema religiji i korpusu još se više učvrstio.

Dugo nakon toga, kad sam već postao gimnazijalac, kadetski korpus sam pamtio kao težak, kameni san. On je još uvek postojao negde u mojoj dubini; posebno dobro pamtio sam miris voska na parketu i ukus odrezaka s makaronima, i čim bih osetio nešto što podseća na to, odmah sam bi zamislio goleme mračne dvorane, noćne lampe, zajedničku spavaonicu, dugačke noge i jutarnji bubanj, Uspenskog u beloj košulji i potpukovnika koji je bio loš hriščanin. Taj život bio je težak i
jalov; i sećanje na kamenu ukočenost korpusa bilo mi je neugodno, kao sećanje na kasarnu ili zatvor, ili na dugi boravak u mestu Bogu iza leđa, u nekoj hladnoj železničkoj stražarnici negde između Moskve i Smolenska, izgubljenoj u snegu, u nenaseljenu i hladnom prostoru.

Pa ipak su mi te rane godine moga školovanja bile najvedrije, najsretnije u životu. U početku – kako
u korpusu, tako i u gimnaziji, u koju sam se posle upisao – zbunjivao me velik broj školskih kolega.
Nisam znao kako da se postavim prema svim tim ošišanim dečacima. Navikao sam na to da je oko mene nekoliko života – majčin, sestrin, dadiljin, koji su mi bliski i poznati. Ali, takvu gomilu novih i nepoznatih ljudi nisam mogao odjednom da prihvatim. Bojao sam se da se ne izgubim u toj gužvi i nagon samoodržanja, koji je u meni obično spavao, odjednom se probudio i izazvao u mom
karakteru niz promena, koje mi se u drugim okolnostima verovatno ne bi dogodile. Često sam govorio ono što nisam mislio i postupao onako kako ne treba: postao sam drzak, izgubio sam onu usporenost kretnji i odgovora, koja je nakon očeve smrti nesmetano zavladala u našoj kući, naizgled
začaranoj hladnom čarolijom naše majke. Bilo mi se teško kod kuće odvikavati od gimnazijskih navika: međutim, uskoro sam postigao tu veštinu. Podsvesno sam shvatao da se prema svima ne treba odnositi jednako; i zato sam nakon kraćeg razdoblja malih kućnih nesuglasica ponovno postao poslušan dečak u porodici. U gimnaziji je pak moja osornost postala razlogom zbog kojega su me kažnjavali češće nego druge.

Premda sam bio najnesposobniji u porodici, ipak sam od majke delomično nasledio dobro pamćenje, ali moja percepcija nikad nije bila neposredno svesna i pun smisao onoga što mi se objašnjavalo shvatao sam tek nakon izvesnog  vremena. Očeve sposobnosti su prešle na mene u vrlo ograničenom obliku; umesto njegove snage volje i strpljenja, ja sam imao tvrdoglavost, umesto lovačkog talenta
– oštrog vida, telesne izdržljivosti i preciznoga opažanja – dobio sam neobičnu, sjepu ljubav prema
životinjskom svetu i izražen ali nehotičan i besciljan interes prema svemu što se događalo oko mene,
što se pričalo i radilo. Učio sam uvek preko volje, ali sam bio dobar učenik, i samo mi je ponašanje uvek predstavljalo povod za raspravu na pedagoškom savetu. Tumačilo se to, osim drugim razlozima, i time što nikada nisam imao dečiji strah pred nastavnicima i nisam skrivao svoje osećaje prema njima. Moj razrednik se tužio majci da sam nekulturan i drzak, iako sam za svoje godine bio
vrlo napredan. Majka, koju su često pozivali u gimnaziju, govorila je:
– Oprostite, ali čini mi se da vi nemate veštinu komuniciranja s decom. Kolja je u kući vrlo miran
dečak, nije svadljiv i ne izaziva.

I poslala bi domara po mene. Ja bih došao u sobu za primanje i pozdravio se s njom; nakon što bi
desetak minuta popričala sa mnom, pustila me.
– Da, s vama se sasvim drugačije ponaša – potvrđivao je razrednik.
– Ne znam kako to postižete. U razredu je pak nepodnošljiv. – I uvrđeno je širio ruke. Posebnu osudu
razrednika i inspektora izazvala je moja drskost prema profesoru istorije (s njim sam jednom imao
ovakav razgovor: Kko je Konrad Wallenrod? – upitao sam nakon što sam to ime pročitao u knjizi a nisam ga znao; on je nakon kraćeg razmišljanja odgovorio: – Isti huligan kao i vi), koji me poslao u ugao zbog toga što sam “nemirno sedeo”. Nisam baš bio kriv; sused mi je prošao gumicom preko glave – to profesor nije video, a kad sam ga ja udario u prsa – to je primetio.
Budući da nisam mogao odati druga, odćutao sam na njegove reči: Smesta idite ugao, ne znate
se pristojno ponašati. istoričar se bio navikao na moja stalna gunđanja, ali ovaj put ih nije čuo, nego se neočekivano naljutio na mene, počeo je da viče , udario je stolcem u pod, no napravio je neki nespretan pokret, pokliznuo se i pao pokraj katedre.
Razred se nije smeo da smeje. Rekao sam:
– Tako vam i treba. Drago mi je što ste pali.

Bio je izvan sebe od besa, naredio mi je da izađem iz razreda i odem kod inspektora. Ali kasnije,
budući da je bio dobar čovek, smirio se i oprostio mi, iako ga nisam molio da mi oprosti. On se zapravo nije loše odnosio prema meni; moj glavni neprijatelj bio je razrednik, nastavnik ruskoga jezika, koji me mrzio kao sebi ravnog. Ipak, nije mi mogao davati loše ocene zato što sam ruski
jezik znao bolje od drugih. Ali, zato sam ostajao “bez ručka” zamalo svaki dan. Pamtim beskrajno tužan osećaj kojim sam pratio sve kako posle petog sata odlaze kući; najpre idu oni koji se brzo spremaju, zatim drugi i naposletku najsporiji. Ja ostajem sam i gledam zagonetnu nemu kartu koja me podseća na mesečeve pejzaže u knjigama moga oca; na ploči se šepiri komad krpe od batista i nakazni vražičak, kojega je nacrtao Paramonov, prvi u razredu iz crtanja. Vražičak mi iz nekog razloga izgleda nalik na slikara Sipovskog. Takvo tegobno stanje trajalo je oko sat vremena, sve dok
nije došao razrednik:
– Idite kući. Nastojte se ponašati manje huliganski.

Kod kuće su me čekali ručak i knjige, a naveče igra u dvorištu, u koje nisam smeo ići. Stanovali
smo tada u kući koja je pripadala Alekseju Vasiljeviču Voroninu, bivšem oficiru, poriektlom iz dobra
plemićkoga roda, čudnom i iznimnom čoveku. Bio je visok, imao je guste brkove i bradu, koji su mu
nekako skrivali lice: sećam se da su me uvek zbunjivale njegove svetle, srdite oči. Zbog nečega mi
se činilo da taj čovek o meni zna mnoge stvari koje nikome ne sme da ispriča. U besu je bio strašan, sav van sebe, mogao je u nekoga pucati: dugi meseci opsade Port Arthura odrazili su se na njegov nervni sistem.  Ostavljao je dojam čoveka koji u sebi nosi skrivenu snagu. No, pritom je bio dobar, iako je s decom uvek razgovarao strogim glasom, nikad nije bio nežan s njima i nije im tepao. Bio je obrazovan i pametan, imao je sposobnost shvatanja apstraktnih ideja i neobičnih osećaja, što se gotovo nikada ne susreće kod običnih ljudi. Taj čovek je shvatao mnogo više od onoga što je trebao shvatati penzionisani oficir da sretno proživi svoj život. Imao je sina, starijeg otprilike četiri godine
od mene, i dve kćeri, Marijanu i Nataliju, jednu mojih godina, a drugu vršnjakinju moje sestre.
Voroninova porodica bila je moja druga porodica.


S ruskoga prevela Irena Lukšić



Gajto Gazdanov (Sankt Peterburg, 1903. – München, 1971.) jedan je od najpoznatijih i najcenjenijih pisaca ruske emigrantske književnosti 20. veka. Kritika će reći da je bolji od daleko poznatijega Vladimira Nabokova, s kojim ga  redovito uspoređuju, a koji je, za razliku od Gazdanova, imao sreću da ga se smatra delom američke kulture. Gazdanov je Osetin po nacionalnosti iako je pisao na ruskom, u detinjstvu se često selio, borio se protiv boljševika, emigrirao, srednju školu završio u Bugarskoj, a od 1928. do 1952. živeo je u Parizu i radio uglavnom kao noćni taksista. Za vreme rata bio je u Pokretu otpora. Godine 1953. pozvan je za stalnog saradnika na radio–stanicu Sloboda u Münchenu. Tu je radio do smrti kao voditelj ruske redakcije.

Njegov prvi, najpoznatiji i najcenjeniji roman Večer kod Claire, objavljen 1930., pripovetka je o mladome junaku, očito piščevu alter egu, koji u Parizu susreću svoju veliku mladenačku ljubav. U tom se trenutku roman preobražava u putovanje u prošlost, u pronalaženje izgubljena života
u Rusiji pre boljševičkog prevrata. Večer kod Claire  je svojevrstan  svojevrsni pandan Nabokovljevoj Loliti, jer tematizuje ljubavni odnos dvoje ljudi sa velikom razlikom u godinama. Dok je u
Loliti reč o starijemu muškarcu i mladoj ženi, zapravo devojčici, u Večeri kod Claire nastupaju zrela žena i mlad muškarac. Međutim, u Gazdanova je veza između muškarca i žene postavljena na slojevitiju podlogu – ne propituje se samo odnos društva prema pojedincu i njegovim afinitetima, nego i hronologija društvenih odnosa prelomlena kroz biografiju pojedinca. U Večeri kod Claire podastrta je panorama jedne Rusije koja je nama uglavnom nepoznata: Rusije nakon revolucije, viđene očima “suprotne strane”, dakle pripadnika “belih”, emigracije, života u tuđini,
nostalgije. Sve to prožeto je egzistencijalnom teskobom, modernim osećajem “rasutosti subjekta”, “izmeštenosti”, “nepripadanja” i “marginalizacije”.

Pripovedanje o svetu koji je nestao, fragmentarno je, osobno i otvoreno za različita tumačenja.
Elementi misticizma pridaju mu bajkovitost i izvesnu egzotičnost, a autobiografičnost, koja se
provlači kroz sva njegova dela, posebnu uverljivost. ........

Jadranka Pintarić
iz arhive

                                               Gajto Gazdanov, Istorija jednog putovanja