KNJIŽEVNOST  |    POEZIJA  |   DUHOVNOST |  ZANIMLJIVI TEKSTOVI     |    PISMA  |   ŽENA   |   ARHIVA    |   

22.03.2017.

George Orwell, Šoljica čaja





Ako u prvoj kuvarici koja vam dođe pod ruku pogledate što piše pod čaj, verovatno ćete videti da se uop[te ne spominje, ili ćete, u najboljem slučaju, naći nekoliko redaka površnih uputa koje vam ne ukazuju na nekoliko najvažnijih stvari. To je čudno ne samo zato što je čaj jedno od glavnih uporišta civilizacije ove zemlje, jednako kao i Irske, Australije i Novog Zelanda, već i stoga što je najbolji način pripremanja čaja predmet žestokih rasprava.

Kada pogledam svoj vlastiti recept za šoljicu najboljeg čaja, nalazim ne manje nego jedanaest važnih pravila. Možda se za dva od njih svi slažu, ali barem četiri su vrlo sporna. Evo mojih jedanaest pravila, od kojih svakako smatram zlatnim.

Pre svega, valja upotrebiti indijski ili cejlonski čaj. Kineski čaj ima vrline koje danas nisu za preziranje – ali nije jako stimulativan. Nakon njega ne osećate se mudriji, hrabriji, ili optimističniji. Ko god upotrebljava taj okrepljujući izraz šoljica dobrog čaja, sigurno misli na indijski čaj. Drugo, čaj se mora praviti u malim količinama, što znači u čajniku. Čaj iz lonca uvek je bez okusa, dok vojnički čaj, iz kazana, ima okus po mazivu i kreču. Čajnik mora biti od porculana ili gline. Čajnici od srebra ili slitine kositra i antimona daju slabiji čaj, emajlirani čajnici su još gori, dok začudo, kositreni čajnik (koji je danas retkost) nije tako loš. Treće, čajnik se pre upotrebe mora zagrejati. To je bolje učiniti stavljanjem čajnika na ploču kamina, nego, kao što je uobičajeno, oplahnuti ga vrelom vodom. Četvrto, čaj mora biti jak. Za čajnik od četvrt galona ukoliko ga napunite do ruba, potrebno je oko šest punih kašika čaja. U vreme ograničenja potrošnje to sebi ne možete priuštiti svaki dan u nedelji, ali smatram da je jedna šoljica dobrog čaja bolja od dvadeset slabijih. Svi pravi ljubitelji čaja ne samo da vole jak čaj, već ga svake godine vole malo jačeg – ta je činjenica i službeno priznata davanjem dodatnih količina čaja starosnim penzionerima. Pet, čaj se stavlja direktno u čajnik. Bez cedila, vrećica od muslina ili drugih sredstava za zarobljavanje čaja. U nekim zemljama u čajnicima su ispod grlića ugrađene male cediljke za zaustavljanje zalutalih listića koji se smatraju štetnima. U stvari, možete progutati prilične količine čajnik listića bez loših posledica, a ako se čaj ne stavi u čajnik slobodno, nikad se dobro ne opari. Šesto, čajnik treba prineti kotliću s vodom, to je jedini ispravan način. U trenutku dodira s čajem voda treba stvarno ključati, što znači da u trenutku ulivanja vode u čajnik kotlić treba držati nad plamenom. Neki kažu da treba upotrebljavati vodu koja je upravo proključala, ali ja nikad nisam primetio neku razliku. Sedmo, pošto je čaj napravljen, treba ga promešati ili, još bolje, dobro protresti čajnik, a potom ostaviti da se listići slegnu. Osmo, čaj treba piti iz šoljice za doručak – to je cilindrična vrsta šoljica, a ne plosnata i plitka. U  šoljicu za doručak stane veća količina, a osim toga, kod drugih vrsta šoljica čaj se napola ohladi pre nego što ga i počnete piti. Deveto, pre nego što upotrebite mleko, valja skinuti vrhnje. Premasno mleko uvek daje čaju otužan okus. Deseto, u  šoljicu prvo treba uliti čaj. To je jedno od najspornijih pravila uopšte; zaista, u svakoj porodici u Britaniji postoje verovatno dva različita stava o tom problemu. Stav – prvo mleko – može izneti prilično jake argumente, ali ja smatram da se mom razlogu ne može naći prigovor. Ako prvo ulijete čaj, a potom, lagano mešajući, nalevate mleko, tačno možete odrediti potrebnu količinu mleka; ukoliko radite obrnuto, možete staviti previše mleka.

Konačno, čaj se – osim ako ga pijete na ruski način – mora piti bez šećera. Vrlo dobro znam da sam ovde u manjini. Pa ipak, kako se možete nazvati pravim ljubiteljem čaja ako mu dodavanjem šećera kvarite ukus. Bili bi jednako razumno dodati mu biber ili so. Čaj mora biti gorak, isto kao što mora biti i pivo. Ako ga zasladite, više nemate ukus čaja već osećate samo šećer; vrlo slično piće možete napraviti ako rastopite šećer u čistoj toploj vodi.

Neki će odgovoriti da ne vole sam čaj, da ga piju jedino da bi se zagrejali i okrepili, te da im je šećer potreban da ublaže ukus čaja. Tim zavedenim ljudima ja bih poručio: pokušajte piti čaj bez šećera, recimo dve nedelje, i vrlo je mala verovatnost da ćete ikada ponovo poželeti da ga kvarite zaslađivanjem.

To nisu jedine sporne tačke koje se pojavljuju u vezi s tim kako se pije čaj, ali su dovoljne da pokažu koliko je to postala profinjena navika. Postoji, također, tajnovita društvena ceremonija oko čajnika, (zatim na primer, zašto se smatra prostačkim piti čaj iz tanjirića?), a mnogo bi se toga moglo napisati o dopunskoj upotrebi čajnih listića za proricanje sudbine, predviđanje dolaska gostiju, hranjenja zečeva, lečenje opeklina i čišćenje tepiha. Vredi obratiti pažnju takvih pojedinostima kao što su grejanje čajnika i korištenje vode koja upravo ključa, tako da iz vaše dve unce, ukoliko ih upotrebljavate na pravi način, uspete dobiti dvadeset dobrih, jakih šoljica čaja.



Evening Standard, 12. januara 1946.

Preuzeto iz: Zašto pišem i drugi eseji, Napred, Zagreb 1977
izvor 


24.02.2017.

Aleksandar Blok: Poezija




PRIČA

G. Čulkovu

U prozorima što mokrom prašinom su zastrti,
Ko mrežom, nagnula se žena tamnog profila.
Breme večernjih spletki, umornih lica strtih
Tma sivih prolaznika revno je pronosila.

Svetla i uporna, pred oknima izravno
Svakom je prolazniku svetiljka bacala zar.
I u kišljivoj mreži – ni beloj, ni tavnoj –
Svako se sakrivao, niti mlad, niti star.

Behu ko priviđenja nežive prestonice –
Slučajno, nehotično, kad uđu u krug zrakā.
I čas nestanu leđa, a čas javi se lice,
Plašljivo i pokorno čami niskih oblaka.

I iznenadno resko – začu se proklinjanje,
Široku prugu kiše ko da je cepalo:
Neko je, gole glave, a odelo na njem
Crveno, podizao u zrak dete malo.

Svetla i uporna, zraka je stalna lila.
I, kći veselja noćnih, magnoveno ta žena
Sva pobesnela, glavom od zid je udarila,
S krikom pomame, u noć pustiv čedo tog trena…

I skupiše se mokre čame te sive sene.
Neko je ahao glasno, i uz klaćenje glave.
A ona – na leđima, ruke joj raširene,
Blatno-crvenog ruha, kadrme sred krvave.

No nekog pogledom su – uporno-smion beše –
Na gornjim spratovima, tražile oči njene…
Našle su – i srele se u oknu, kraj zavese,
S pogledom tamne, pune šarenih čipki, žene.

Sreli se i zamrli pogledi, uz krik nem,
Trenutak trajao je… Ulica sva čekala…
Ali je za tren potom, roletna gore pala,
A dole u očima sva snaga već umire…

Umire – i ponovo sred tankih mreža kišnih
Oštri su i neskladni glasovi bili. Uze
Neko na svoje ruke dete koje vrišti
I, krsteći se, krišom utirao je suze…

A gore neizvesna šutnja u svakom oknu.
Prazan u mreži kiše zaves je gusto-beo.
Neko je čedu brižno gladio mokru loknu.
I odlazio tiho. Ide, a suze lije.

januar 1905

***

Zasvagda si otišla u polja.
Da svjatitsja Imja Tvoje! K meni
Zalazak je uperio snőva
Sve oštrice kopalja rumenih.

Samo tvoje zlatne će svirale
U dan crni taći moje usne.
Ako sve su molbe odzvučale,
U polju ću, utučen, da usnem.

U zlatnoj ćeš porfiri minuti,
Al oči će zatvorene biti.
Daj, u snenom svetu počinuti,
Obasjanu stazu poljubiti…

Zarđalu dušu meni sprži!
So svjatimi upokoj me sankom.
O, ti more i kopno što držiš
Nepomično svojom rukom tankom.

1905

* * *

Devojka pevaše u crkvenom horu
O svim što u tuđem kraju su sustali,
O svima lađama, nestalim u moru,
O svim što su radost zaboravu dali.

Glas što leti prema kupoli je tako
Pevao, zrak s belog ramena sjao je,
Iz mraka slušaše i gledaše svako
Pod tom zrakom kako belo ruho poje.

I svim se činilo: radost će da bude,
I da u uvali tihoj sve su lađe,
I da će se svetli život, za sve ljude
Od tuđine što su sustali, da nađe.

I glas beše sladak, tanka beše zraka,
I tek visoko se, kraj oltarskih vrátī,
Pričešćen tajnama, čuo plač dečaka
O tome da niko neće da se vrati.

MITING

Beseda mu umna i reska,
Mutne su zenice
Sipale pravo i bez bleska
Slepe iskrice.

Pogledi ozdo se uprli:
Mnogohiljadite oči,
Nije ćutio da umrli
Čas će mu skoro doći.

Kretnje mu čvrste, glas strog ječi,
Ravnomerno se brada
Njiše u taktu tih reči
Po kojim prah popada.

I siv, nalik na noćne svode,
Svemu je među znao,
Lancima mučne je slobode
Uveren zveketao.

No nisu, dole, poimali
Ni brojke ni imena,
Nikog znak duga i pečali
Ne žigosa. Tog trena,

Tiho gunđanje diže ruku,
Vatre su zadrhtale,
I šum se čuo, sličan zvuku
Onom od glavnje pale.

Ko da iz mraka svetlo blisnu,
Ko da to biti mora
Mig… Svetina se prenu.Vrisnu
Divlje zvižduk prodoran.

Mukli jauk prodre iz zveka
Polomljenih stakala,
Na ploče glava tog čoveka
Razbijena je pala.

Ko u gomili njega ubi
Kamenom, ne znam, ali
Upamtio sam jasno stub i
Na njem mlaz krvi mali.

I još zviždanje vazduh reže,
I jošte krik ne gasne,
A on na večni odmor leže
Kraj vrata sale glasne…

No kraj ulaza jedan, pače
Drugi plamičci bljesnu…
Zvonko kraj svoda obarače
Zapete kljocnule su.

Nazre se pod slabim sjajem
Da čovek je ležao,
I sa puškom na gotovs da je
Vojnik nad mrtvim stao.

Svaka se crta lica čini
Od crne brade bleđa,
Svaki se vojnik, u tišini
Okupljen, u stroj ređa.

U tišini je nagloj bio
Krug lica tih pun sjaja,
Tiho je angel proleteo
I radost bi bez kraja.

Stroge i mirne behu sve te
Pootvarane zene,
Vitke blještave bajonete
Nad njima izdužene.

Ko da je onaj koga skriše
Cevi – zjap im tmuo –
Dok slobodu u noći diše,
Bez straha predahnuo.

1905



NEZNANKA

Izveče je, nad restoranima,
Zrak užareni divalj i gluh,
I dozivima vlada pijanima,
Zaraze pun, proletni duh.

U dalji, gde prah ulice stere,
Vile dosada gde mori,
Jedva se zlati pekarski perec,
I detinji se plač ori.

I svake večeri, za brkljama,
Malo cilinder naheriv,
Šeću kanalom, u društvu dama,
Osvedočeni maheri.

Nad jezerom ćeš cik ženski, eno,
I škrip rašlji za vesla čut.
U nebesima, disk besmisleno
Krivi se, na sve naviknut.

I svaku večer, drug jedinstveni
U čaši mi je odražen,
Pićem je trpkim i tajanstvenim,
Ko ja, omamljen, i blažen.

A snene sluge, pored stolića
Susednih, idu sve u kas,
I pijanci, s okom ko u kunića,
Viču: “In vino veritas!”

I u određen tren svako veče,
(Ili sam samo varan snom?)
Stas device se, svilom optečen,
Miče u oknu maglenom.

Sporo, prolazeć među pijanima,
Bez pratilaca uvek,
Zračeći maglom i mirisima,
Kraj prozora bi sela tek.

Blizina čudna me okovala,
Gledam za velom od tmine:
Začarana se javlja obala,
I začarane daljine.

Gluhe se tajne meni šapnuše,
Dato mi sunce, al čije,
Jer u sve kutke moje se duše
Oporo vino probije.

Peruške su se noja svijene
Zanjihale u mozgu mom,
A oči plave, i dna lišene,
Cvatu obalom dalekom.

U duši krijem rizinicu pravu,
Njen ključ jedini ja imam,
Pijana nemani, ti si u pravu.
Istina je u vinu, znam.

RUSIJA

Neobična si i u snima.
Odeždu ti ni taći nije.
Snen sam, iza sna – tajna ima,
Ti, u tajni, Rusijo, spiš.

Rusijo, pâs te reka ovi,
Guštarama si okružena,
Pa još močvare i ždralovi,
I čarobnjaci mutnih zena.

Tu narodi razni, od dola
Do dola, i sa kraja u kraj,
Noću narodna vode kola,
Uz zapaljenih sela odsjaj.

Po polju vrazi i čarobnice
Tu začaraju trave umah,
Smiju se đavoli i veštice,
Iz stubova snežnih kraj druma,

Tu sve do krova kuća uboga
Zametena je silovito,
I u snegu, za dragog zloga,
Deva sečivo brusi vito.

Tu sve puteve, sva raspuća,
Tušta štapova živih šara,
I zviždeći sred gola pruća,
Predanja vihor peva stara.

Iz dremeža svog pročitah
Rodne zemlje bedu sinju,
I parčadima njenih rita
Duše sakrivam golotinju.

Noćnu stazu ka seoskome
Groblju utabah, punu tuge,
I noćivah na groblju tome,
Pojući glasno pesme duge.

Ne izmerih, ne pojmih toga:
Kome sam pesme posvetio,
U kog strasno verovah boga,
Kakvu sam devu zavoleo.

Živa je duša uljuljkana
Prostorima, Rusijo, tvojim,
I gle – još ti neokaljana
Prvobitna čistota stoji.

Snen sam, iza sna – tajna ima,
Rusija u toj tajni spi.
Neobična je i u snima.
Odežde joj se taći ni.

1906

***

Ti ode, a ja sred pustinje
Kolena u vruć pesak spustih.
Al otad niti reč gordinje
Ne može jezik da izusti.

Ne žaleć za tim što je bilo,
Veličinu ti pojmih čistu:
Da, Galilejom ti si milom
Meni, neuskrslome Hristu.

Neka te sada drugi mazi,
Glasinu divlju umnožava:
Sin čovečiji zalud traži
Gde da nasloni mu se glava.

1907

PRIJATELJIMA

Ćutite, proklete strune!
A. Majkov

Jedan drugom potajno smo tuđi,
Puni mržnje, gluvi, zavidljivi.
Zar bi moglo, ne znajući drevnu
Mržnju, da se i radi i živi?

Šta ćeš! Ta svak od nas trudio se
Da otruje i svoj dom vlastiti,
Svi zidovi natopljeni zlobom,
Nemaš na što glavu nasloniti.

Šta ćeš! Veru izgubiv u sreću,
Umovi nam od smeha šenuše,
I, pijani, s ulice gledamo
Kako naši domovi se ruše.

I životu i drugu neverni,
Reči smo praznih rasipnici,
Šta ćeš! Mi put raščišćamo kojim
Daleki nam sinovi će ići.

Kad pod plotom, u koprivi, zemlja
Razloži nam nesrećnu kost zadnju,
Nekakav će pozni istoričar
Napisati uzvišenu radnju…

I samo će mučiti, prokletnik,
Đače, posve nedužno i milo,
Godinama rođenja i smrti
I odvratnih citata gomilom,

Tužan udes – tako zamršeno,
Mučno, prazno živeti i biti,
I postati vlasništvo docenta,
Kritičare nove ispiliti.

U svež treba zariti se korov
I zaborav u snu zauvek!
Umuknite, vi proklete knjige!
Moja ruka pisala vas nije!

1908

***

O junaštvima, podvizima, slavi,
Nisam mislio na toj zemlji bola,
Kad tvoje lice, u prostoj opravi,
Ispred mene je sijalo sa stola.

Al dođe čas da nema te u domu,
Zavetni prsten ja bacih u tmice.
Sudbinu svoju dala si drugomu,
I zaboravih prelepo lice.

Let danā, poput prokletog roja,
Vino i strasti kinje dušu moju,
Ja te se setih ispred analoja,
Ja sam te zvao, kao mladost svoju.

Zvah te, ali se ti i ne osvrnu,
Plač moj ganuće u tebi ne nađe,
U plašt se modri zalosno ogrnu
I uz noć vlažnu iz kuće izađe.

Ne znam gde svojoj našla si gordinji,
Ti nežna, mila, zaklon da se skrasi.
Ja spavam čvrsto, snivam plašt tvoj sinji,
U kojem u noć vlažnu otišla si …

Ne sanjam više o nežnosti, slavi,
Mladost je prošla, život je minuo.
Tvoje sam lice, u prostoj opravi,
Vlastitom rukom sa stola skinuo.

1908

RAVENA

Sve stvari smrtne i od trena
U te su večno pokopane.
Ti, kao čedo, spiš, Ravena,
Na rukama večnosti sane.

Robovi više mozaike
Ne uvoze kroz rimska vrata.
Zidova hladnih bazilike –
Na njima gasne sva pozlata.

Poljupcima je sporih vlaga
Profinjen grubi svod grobnica
Ponad zelenih sarkofaga
Svetih monaha i carica.

Bezglasne tu su grobne sale,
Prag im je vlažan i pun sene,
Da ne sprži crn pogled Gale
Blažene kamen kad se prene.

Zaboravljen je, strt, krvavi
Trag sukoba ratnih i hula,
Da strast prošlih leta ne slavi
Pesmom Plakida vaskrsnula.

Daleko se povuklo more
I ruže nasip opkoliše
Teodorika da ne more
Sni o buri života više.

A kuće, pustoš vinograda,
I ljudi – sve grob sami to je!
Ko truba, s grobnih ploča sada
Med svečanog latinskog poje.

Tek kroz pažljivu, mirnu zenu
Devojaka ravenskih tuga
Za nepovratnim morem, u trenu,
Kao plašljiva mine pruga.

Tek ponad dolina, u noći,
Dante, s profilom sa orlovim,
Knjiži vekove što će doći
I meni peva Život Novi.

***

Sve mre na zemlji – i mladost i mati,
Izdaje žena i ostavlja drug.
Al ti se uči drugu slast kušati,
Motreć u hladni taj polarni krug.

Uzmi čun i plovi na severni pol,
Obzidan ledom, i zaboravljaj
Staru ljubav, borbu, pogibiju, bol…
I zaboravi strasti bivši kraj.

I na drhtanje ispod hladnog neba
Umornu dušu ti privikavaj –
Da ovde više ništa joj ne treba,
Kada odonud probije se sjaj.

1909

IGRE SMRTI

1.
Mrtvacu lako međ ljudima nije
Hiniti živog, punog strasti vruće!
Al treba da se u društvo uvuče
Zbog karijere zvek kosti da krije…

Spavaju živi. Ustaje iz groba
Mrtvac, i ode u sud, banku, senat …
Što je noć belja, to je crnja zloba,
I pobednički škripe pera snena.

Povazdan mrtvac radi nad zadatkom.
Uredovanje završi. I eno –
Šaptom golica, vrckajući zatkom,
Sluh senatoru pričom zapaprenom…

Već veče. Sitna kiša blato baca
Na ljude, kuće, i gluposti ine…
Na bezobrazluk nov nosi mrtvaca
Taksi što svaki čas zubima škrine.

Ka mnogoljudnoj, mnogostubnoj Sali
Žuri se mrtvac. Na njem – otmen frak.
Gde blagonaklon smešak su mu dali
Žena–glupača i suprug–glupak.

Činovnička ga smori čama velja,
Al zvek kostiju muzikom je ublažen,
On čvrsto steže ruke prijatelja,
Prisiljen da živ, da živ se prikaže.

Samo kraj stuba susreće se zenom
S prijateljicom mrtvom poput njega.
Po razgovoru svetski-ustaljenom
Dođu riči žića svagdašnjega.

«Umorna drugo, čudno mi u sali.
Umorna drugo, u grobu studenu.
Ponoć je već.» «Da, ali niste zvali
Na valcer NN. U vas zaljubljenu.»

A tamo NN traži okom strasno
Njega, burka se krv sred žila njenih…
Na licu joj je, devičanski krasnom,
Žive ljubavi ushit besmisleni.

Šaptom razgovor prazan zapodene,
Reči što su za žive čar sušta,
Gleda ramena kako se rumene
Kako na rame glavicu mu spušta.

I ljuti otrov vično-svetske zlosti,
Sa nezemaljskom zlošću sipa on.
Kako me voli! Koliko mudrosti»
I čuje čudni, nezemaljski zvon:
To kosti zvekeću o kosti.

1912

2.
Noć ulica, fenjer, apoteka,
Besmisleni zamućeni sjaj.
Živi makar još četvrt veka –
Sve će biti isto. Gde je kraj?

Umreš – opet započneš iznova,
Sve prijašnji ponoviće smer:
Noć, kanal pun ledenih valova,
Apoteka, ulica, fenjer.

1912

***

Z. N. Hipius

Rođeni u doba najgluhije
Ne pamtimo si puteve, niti
Mi – deca strašnih leta Rusije –
Išta možemo zaboraviti.

Godine kada sve u prah ode,
Bezumlje ili glas nade taje?
Od dana rata, dana slobode,
Krvavi odsjaj na licima je.

I nemost – to huka uzbuna
Da se zavežu prisili usta
Srca, što nekad bijahu puna
Ushita, sada kobno su pusta.

Ponad smrtnoga odra, uz graju,
Neka nam jato vrana se vije, –
I Bože, Bože, nek ugledaju
Najdostojniji tvoje carstvije.

1914

DEMON

Pa krenimo, a za mnom gre se
Ko rob pokorni, verni: tebe
Pouzdano ću da uznesem
Na zablistali gorski greben.

Nad bezdnom ću te ja nositi
Što bezdanosću čuvstva prene,
Tvoj zaludni će užas biti –
Samo nadahnuće za mene.

Od vrtnje i od prašine ću
Što daždi etrom da te štitim
Mišcama, senkom krila, neću
U uzletu te ispustiti.

U gorju koje sja belo,
Sred livade neoskvrnute,
Ja čudnovato, svim telom
Božanski krasnim, pržiću te.

I znaš li kakvo su bescenje
Izmišljotine čovekove,
To tužno zemno sažaljenje
Što divljom strašću ti ga zoveš?

I, dok postaje veče tiše,
Omađijana posve mnome,
Zaželećeš da letiš više
Po pustu nebu ognjenome,
Da, ti ćeš, dokle sa mnom jezdiš
Vinuti se u one kraje
Gde zemlja nalik je zvezdi
A kao zemlja zvezda je.

Zanemela od divljenja,
Svetove ćeš da spaziš ine –
Neverovatna priviđenja,
Sve moje igre tvorevine.

Uz nemoć i uz strah, sve veći,
Šaptom ćeš da te pustim hteti,
Ja ću, osmehnuti, i šireći
Polako krila, reći: leti!

Ispod smeška božanskoga,
Prelazeći brzo u ništa,
Letećeš poput drhtavoga
Kama u pustoš koja blista…

1916

SKITI

Vas – milioni. Nas – tušta se jati.
Čik da se sukobite s nama!
Da, mi smo Skiti! Mi smo Azijati!
S kosim i žudnim očicama.

Za vas – vekovi, za nas – jedva časak,
Štit drže naše ruke ropske
Između dvaju zakrvljenih rasa –
Mongolske i evropske!

Vaš stari viganj, vekovima, bije
Zaglušujući huk lavine,
Više od divlje bajke za vas nije –
Trus Lisabona i Mesine.

Već  vekovima, s okom put Istoka,
Vadeć i topeć nam bisere,
Vi se rugate, u čekanju roka
Topovi ždrela da upere.

Evo – rok dođe. I zlo uzleće,
Uvreda svaki dan je više,
Vašem Pestumu ni jednome neće
Možda ni traga biti više!

Stari svete! Dok te smrt ne sledi,
I dok se sladiš mukom jetkom,
Zaustavi se, premudar, ko Edip,
Pred Sfinksom s drevnom zagonetkom.

Sfinks je – Rusija. Kad klikće, kad zebe
I kada crna krv je plavi,
Gleda i gleda i gleda u tebe
I sa mržnjom i sa ljubavi.

Jeste, odavno, vi ljubili niste
Kao što naša krvca ljubi!
Na zemlji ima – to zaboraviste –
Ljubav što žeže i pogubi.

Mi sve volimo: hladnih brojki žar
I vidovnjaštva dar božanski,
Razumljiv nam je – i galski um oštar
I sumračni genij germanski…

Pamtimo sve: pariskih ulica had,
I Veneciju punu hlada,
I limunovih šuma daleki kâd,
I dimljenje kelnskih gromada.

Put nam – njen okus, boja – nije mrska,
Ni sparan smrtni njezin zapah…
I zar smo krivi kad vam skelet hrska
Od naših teških, nježnih šapa?

Mi navikosmo, grabeć za dizgine
Konje koje bes propinje,
Krhati glomazne rtenjače njine,
Slamati otpor u robinje.

Dođite k nama! Iz rata užasnog
U miran zagrljaj! Odmah vraćaj
Mač u korice, dok ne bude kasno.
Drugovi! Postaćemo braća!

Ako ne – za nas to gubitak nije –
I mi znamo za verolomstvo!
Iz veka će kleti vas u vek
Docnije bolesno potomstvo!

Po šumama ćemo se i gorama
Što pred ljupkom Evropom stoje
Razmaći široko, okrenuvši k vama
Azijatske gubice svoje!

Idite svi vi, idite na Ural!
Mi mesto čistimo za borbe
Čeličnih sprava, gde diše integral,
I divlje mongolske horde.

Al štit odsad nećemo vam biti,
Odsad nas u bitkama nije!
Uzanim ćemo očima zuriti
Kako samrtna bitka vrije.

Nećemo mrdnut – Hun svirepi kada
Stane da pretresa mrtvace,
Pali gradove, u crkve goni stada,
Peče meso belog brace.

Zadnji put – dođi sebi, stari svete!
Na bratski pir rada i mira,
Na pir svetli i bratski zove te –
Zadnji put – varvarska lira!


NEPOVRATNO SI OTIŠLA U POLJA

Nepovratno si otišla u polja.
Na veki nek je sveto Ime Tvoje.
Opet su zalaska crvena koplja
Pruzila k meni oštrice svoje.

Samo Tvoje od zlata svirale
Tog crnog dana usnama ću taći.
Ako su molitve u nepovrat pale,
Da skrhan zaspim u polje ću zaći.

Ti ćeš proći u zlatnoj porfiri-
No ja oči otvoriti neću.
U svetu sna daj mi da se smirim,
Da ljubim put obasjan i sreću …

O, iščupaj dušu punu more!
Sa svetima upokoji mene.
Ti što rukom svojom bez promene
Nepomično držiš kopno i more.

SNEŽNO VINO


I opet te u vinu gledam,
Osećam strah pred tvojom slikom,
Tvoj osmeh opet blesnu čedan
U kosi teškoj, zmijolikoj.

Oboren tavnim mlazevima,
Uzdišem opet, bez ljubavi,
Nestali san o celovima,
O mećavi što tebe slavi.

Divnim se smehom smeješ meni,
U čaši viješ slično zmiji,
Nad tvojim krznom skupocenim
Čarlija vetrić golubiji.

Kako, kad živa kaplja pljusne,
Ne videt’ sebe u toj peni?
Ne setiti se tvoje usne
Na mojim nazad zabačenim?

Danas si išla posve sama

Danas si išla posve sama,
I ja ne vidjeh Tvojih čuda.
Na gorskom Tvome visu, tamo,
Zupčasta šuma bješe svuda.
I ta šuma krošanja zbitih,
I ti putovi gorski tmasti
Smetahu mi se s neznanim sliti
I plavetnilom tvojim cvasti.
Iz ciklusa ”Stihovi o divnoj dami”
U dokolici mladoj, u mekoti rasvita,
Duša je stremila uvis. Tamo Zvijezdu našla.
Bio je maglen dan, meko je padala sjenka.
Večernja Zvijezda ćutljivo je čekala.
Neuzbuđena, na tamne stepenike
Stupila si Ti, i, Tiha, zaplivala,
I lakom željom, sred mekote zorine,
Zvjezdanijem stazama Sebe si predala.
Proticala je noć maglom snoviđenja.
Mladost je ropska u željama bezbrojnim.
Bliži se zora.
Sjenki više nema,
Ti, Jasna, pošla si stazama sunčevim.

William Shakespeare, Soneti







 Shakespear je napisao 154 soneta. Kao i ostali deo njegovog opusa i soneti su bili predmet bezbrojnih analiza.

Likovi Šekspirovih soneta.

 Čovek, mladić i žena -vreme

" Soneti se mogu čitati kao drama. Imaju radnju i junake. Radnja se sastoji iz lirskih sekvenci, iz kojih polako raste tragedija. Junaka ima troje: čovek, mladić i žena. Ta tri lica iscrpljuju sve oblike ljubavi i proći ce kroz sve njene stepene. Iscrpljuju sve oblike izdaje i sve njene vidove. Sve moguće odnose: ljubavi, prijateljstva, ljubomore. Prolaze kroz nebo i pakao. Poetika Soneta nije ipak petrarkinska, i bolja je druga odredba. Junaci Soneta prolaze kroz Eden i Sodomu.
Četvrto lice te drame jeste vreme. Vreme koje sve uništava i poražava. Proždrljivo vreme, upoređivano s velikim raljama. Ono proždire čovekova dela i proždire njega samoga.
O, vreme, koje brzo uništavaš stvorene stvari! Koliko si kraljeva, koliko si naroda uništilo! Koliko je država i raznih zbivanja prošlo redom od trenutka kad je ovde propao čudnovati oblik one ribe, koja pobeđena od vremena strpljivo leži u skrivenosti; golim kostima ono je dalo kostur i oslonac planini koja se nad njom uzdiže.
Taj šekspirovski citat uzet je iz mladalačkih spisa Leonardovih. ''Vreme, kvaritelj svega'' vraća se kao neprestani refren u pesništvu pozne renesanse i baroka, ali za Leonarda, slično kao i za Šekspira uništavateljsko delovanje vremena nije samo stilistički trop, čak ne ni samo opsesija. Vreme je prvi glumac svake tragedije." izvor 

Muškarci i žene 

I...." prema rečima profesorke sa Univerziteta u Džordžtaunu Leni Orlin, Šekspir je sonete pisao i za muškarce i za žene, piše National Geographic.

„Šekspirov veliki talenat se između ostalog ogledao i u tome što je umeo svojom maštom da oživi različite likove, što je radio i u svojim sonetima“, objašnjava Orlinova koja dodaje da soneti nisu ljubavna pisma koje je neko pronašao na tavanu već pesme koje je on objavljivao. Neki elementi ukazuju da se neke pesme baziraju na njegovom ličnom životu, ali nije utvrđeno da je Šekspir crpeo ideje pišući pesme isključivo iz svog privatnog života.

„Šekspir je voleo ponekad da upućuje pesme mladim muškarcima, a nekad mladim ženama. No, iako je teško ustanoviti ko su ti ljudi kojima se Šekspir obraćao, nema razloga da se veruje da su oni zaista i postojali“, kaže Orlin. (izvor )



SONET 1

Od najlepših bića želimo mladine
Da lepote rua s njom ne umre nikad,
Nego, kad zreliji s vremenom premine,
Nežan baštinik da njemu bude dika.
Ali ti, za svoje sjajne oči veren,
Svojim uljem hraniš svoje sveće plam,
Tvoreć pravu glad gde obilje se stere,
Sam svoj dušman, grozan milom sebi sam.
Ti koji si sada svetu ures sveži
I jedini glasnik gizdavu proleću,
Rasipan u tvrdičenju, škrče nežni,
U pupoljku svom pokapaš svoju sreću.
Sažali se na svet, ili budi lakom:
Svetu dug da gutaš, i sobom i rakom.

SONET 2

Kad ti čelo stegne četrdeset zima,
I poljem lepote prokopa ti jarke,
Gorda odora te mladosti, sad divna,
Biće dronjak podrt bez vrednosti svake.
Tad, upitan gde se sve lepote kriju,
Gde su ti sva blaga krepkih dana stala,
Reči, u nutrini upalih očiju,
Sramotna je grižnja i zaludna hvala.
Koliku bi hvalu lepota ti zbrala
Da možeš odvratit: »Krasno čedo moje
Račun će namiriti i pravdat me stara« —
Jamčeć da mu lepost nasledstvo je tvoje!
Kad si star, to znači biti snova sazdan,
Videt vrelu krv kad ćutiš da je mrazna.

SONET 3


U ogledalo zirni i licu što gledaš
Reci sad je čas da drugo lice poda;
Ako iznova mu sad svežinu ne daš,
Varaš svet, i nekoj majci kratiš ploda.
Gde je neorano lepotice krilo
Da prezire tvoga gospodarstva ralo?
Ko je tako lud da bi mu grobom bilo
Samoljublje, i potomstvu na put stalo?
Ogledalo si majci, i u tebi ona
Priziva svoj ljupki april dobi cvatne;
Ti ćeš tako videti kroz staračka okna,
Borama usprkos, ove ure zlatne.
Ali živiš li da spomena ti nije,
Umri sam, i tvoja slika s tobom mre.

SONET 4

Rasipna ljupkosti, zašto na se sama
Trošiš što lepote baština ti preda?
Od prirode zapis nije dar već zajam,
A podašan zajmi onom ko je štedar.
Pa, prelepi škrče, zašto li zlorabiš
Pusto blago dano tebi da ga dadeš?
Zelenaću bez dobiti, zašto rabiš
Tako silnu svotu, a živet ne znadeš?
Jer, dok poslovanje sam sa sobom vodiš,
Ti za dražest svoju varaš sama sebe.
Kako će, kad narav zovne te da hodiš,
Ostati prihvatljiv račun iza tebe?
Nerabljena lepost s tobom u grob grede,
Rabljena živi da volju ti provede.

SONET 5

One ure što su s blagim marom tkale
Ljupki zor do kojeg svako oko plovi,
Biće prema njemu nasilnice jalne
I poružnit ono što krasotom slovi;
Neumorno vreme vodi leto prema
Grozomornoj zimi da onde nastrada:
Mraz stinuo sok, već bujna lišća nema,
Lepota pod snegom i pustoš svud vlada.
Kad ni jedna letna ne ostane kap,
Žitka sužnjica u zidima od stakla,
A s lepotom otet i lepote slap —
Ni nje, ni spomena da je išta takla.
Al tiješteno cveće, premda zimu sreta,
Gubi samo privid; bit mu vazda cveta.

SONET 6

Ne daj gruboj ruci zime da ti kvari
To leto u tebi, sok iscedi pre:
Neki sud osladi, neki kut obdari
Blagom te lepote, dok se ne ubije.
Nije zabranjena lihva zajam koji
Usrećuje one što plaćaju redno;
To jest kad ti biće drugo biće goji,
Il, desetkrat bolje, deset njih za jedno.
Sretniji bi tada bio deset krati,
Deset tvojih tobom desetkrat da biva;
Što bi tada smrt, da moraš putovati,
Kad ostavljaš sebe u potomstvu živa?
Ne budi tvrdoglav, previše si divan
Da plen smrti budeš, od crvi uživan.

SONET 7

Gle, na istoku kad milovidno svetlo
Diže plamnu glavu, svako oko zemno
Pogledima služi veličanstvo sveto,
Ogranulo lice štujući mu spremno;
I kad već na strmen breg nebeski kroči,
Slično snažnu momku u doba mu cvatno,
Ipak mu lepotu dvore smrtne oči
Pozorno mu prateć hodočašće zlatno;
Ali kad s vrhunca, s kočijom umornom,
Kao starac slab niz obdanicu srne,
Drugud gleda oko, dotada pokorno,
S njegove se niske staze sada svrne.
Tako ti, kad mineš s podnevnih visina,
Negledan češ mreti ne začneš li sina.


SONET 8

Muziko zvonka, zašto muziku slušaš žalno?
Slast na slast ne vojšti, radost radost ište;
Zašto voliš ono što ne primaš harno,
Il s užitkom primaš stvari što te tište?
Ako ugođenih zvukova ti kolo,
Venčanih u vernoj slozi, uho grebe,
Oni samo blago kore te što solo
Kvariš deonice skladane za tebe.
Jedna žica, gle, ko blag muž drugu sretne,
Svaka svaku dirne uzjamnim redom,
Poput oca, jeteta i majke sretne
Jedan mio zvuk svi poju kao jedno;
Njihov nemi poj, mnogostruk, regbi jedan,
Tebi peva: »Samcem postat ćeš nijedan«.


SONET 9

Zar od straha kopniš samačkim životom
što ćeš oko nekoj udovici zalit?
Ah, bezdetan ako možda umreš potom,
Ko žena bez muža svet će tebe žalit.
Svet će biti tvoja udova i žalno
Plakaće što sebi slike ne ostavi,
Kad udova svaka može čuvat stalno
Po dečijim očima mužev lik u glavi.
Dok rasipnik troši po svetu imetak,
Premešta ga tek, jer svet i dalje dvori;
Al lepota ima na svetu svršetak,
Ko je ne porabi, tako je razori.
Ljubavi za druge u grudima nema
Ko sam sebi to ubistvo sramno sprema.

SONET 10

Od sramote ne reci da ti voliš koga,
Ti što sebe tako lakoumno gubiš;
Tvrdi, ako hoćeš, da te voli mnoga,
Ali ti nijednu č~ito ne ljubiš;
Jer te ubilačka mržnja tako slepi
Da se protiv sebe rotiš pogibeljno,
Tražeći da rušiš onaj krov prelepi
Što bi valjalo da obnavljaš ga željno.
Oh, promeni naum, da promenim mnenje!
Zar će mržnja lepše nego ljubav stati?
Budi blag i ljubak, kakvo si stvorenje,
Ili barem sebi usrdnost uzvrati.
Daj, meni za ljubav, drugog sebe sebi,
Da lepota živi u tvom il u tebi.

SONET 11

Kako brzo veneš, tako brzo rašćeš
U jednom od svojih, iz tog što ostavljaš,
I tu svežu krv što mlađahno je daješ
Možeš svojom zvati kad mladost otpravljaš.
Tu se procvat, mudrost i lepota stane,
Bez tog propast hladna, starost i ludilo;
I vreme bi stalo da to svi nakane,
Za šezdeset leta ne bi sveta bilo.
Koga narav nije za potomstvo tkala,
Ružan, prost i grub, nek jalov se zatare;
Ko je nadaren, još više mu je dala,
I ti štedro neguj svoje štedre dare:
Za svoj žig te reza, misleći da njime
Trebaš štampat još, da uzorak ne zgine.

SONET 12

Kad brecaje brojim što kazuju vreme,
Videć blistav dan u groznoj tonut noći;
Kad promatram kako ljubica jur vene
I crni se prami srebre u sedoći;
Kad vidim bez lišća stabla uznosita,
Stadima na žezi doskorašnji osen,
A sva letna zelen na nosila zbita,
Svezana u snoplje, s belim krtim osem;
Tad me o lepoti tvojoj muče dvojbe
Da ćeš s onim minuti što vreme smiče,
Jer se milja i lepote sami drobe
I mru čim vide kako drugo niče;
Ništa ne odoli vremenitoj kosi
Već porod, da njoj u grabežu prkosi.


SONET 13


Oh, da jesi svoj! Al nećeš duže biti
Svoj, ljubavi, nego sam dok ovde traješ;
Pripremaj se protiv svršetka što hiti
Da obličje slatko nekom drugom daješ.
Tako ta lepota, uzeta u najam,
Ne bi našla konca; ti bi tada bio
Opet to što jesi, posle svoga kraja,
Kad tvoj mili porod nosi lik ti mio.
Ko zapušta lepu kuću da propane,
Kad je časno mogu držat marni ljudi
Spram olujnih vihora u zimske dane
I jalova gneva večne smrtne studi?
Oh, tek rasipnici! Ljubljeni, ti znade
Oca svog, i sin tvoj neka ga imade.


SONET 14

Po zvezdama svom se ne domišljam sudu,
Premda mislim da sam znalac zvezdoslovlja —
Ne da dobru sreću kažem ili hudu,
Kuge, nerodice, il narav razdoblja;
Niti mogu kob časaka kratkih reči,
Pridajući svakom vetar, grom i kišu,
Nit hoće li knezovima poć po sreći,
Ičim što naslutim da nebesa pišu.
Već znanje iz tvojih očiju odgonetam,
Čitam u tim stalnim zvezdama umeće:
Da će istina s lepotom skupa cvetat
Ako se od sebe k potomstvu okrećeš.
Inaće ti naveštam da tvoja smrt
Istinu će skončat i lepotu strt.

SONET 15


Kad promatram kako sve što nikne klicom
Samo kratak čas u savršenstvu traje,
Da na igre ovom velom pozornicom
Zvezde liju svoje tajne uticaje;
Kad vidim da ljudi rastu poput bilja,
Dok ih isto nebo i bodri i drobi,
Kipte mladim sokom, klonu sred obilja,
I odnose spomen o junačkoj dobi;
Tad mi pojam ove nestalnosti stavlja
U vidokrug tebe, tvoju mladost bujnu,
Gde zatorno vreme s rasulom raspravlja
Da mlađahni dan u noć ti menja nujnu;
Pa za tvoju ljubav boj s vremenom bijem,
Dok te ono trga, ja te snova sijem.



izvor 
___________________________



SONET XVIII

Kad poredim tebe s lepim danom leta –
Ti si mnogo lepša, više ljupka, nežna;
Pupoljak se smrzne u maju kad cveta,
Lepota je leta vrlo kratkosežna.

Katkad sunce s neba odveć vrelo sine,
Njemu lice zlatno oblak često skriva,
Sva lepota žene sa vremenom mine –
Priroda il’ udes čari joj razriva.

Al’ tvog leta sunce nikad neće zaći –
Ti ostat’ nikad nećeš bez sadašnjeg sjaja;
Van života ti se nikad nećeš naći
Dok u pesmi ovoj večnost te osvaja.

Sve dok ljudi vide i dok život traje
Ova pesma tebi život će da daje.

_________________________

SONET XX

O Gospodaru - gospo moje žudi,
Imaš lik slikan rukama prirode
I žensko, nežno srce, al' bez ćudi
Žena, koje se na varljivost svode;
I sjajno oko od ženskog vernije
Koje pozlati sve što takne žena;
Muškog si tela, al pun čarolije,
Te ti se dive i čovek i žena.
Najpre si stvaran da si nalik ženi,
Al priroda je s željom da te slije
Zadremala i otela se meni,
Davši ti nešto što za mene nije.
Za uživanje stvorila te ženi,
Daj njoj grljenje, ali ljubav meni.


________________________

SONET 83

Da te ulepšavam - to za tebe nije,
te ja ne podizah lepotu tvog lika;
Da prevazilaziš, znao sam ranije,
sve ponude prazne pesnika dužnika;

Presta hvala moja da te zapljuskuje,
da ti bićem svojim pokažeš načisto
koliko sad novo pero podbacuje
kada o vrednosti tvojoj peva isto.

Ti ćutanje moje primaš ko greh dugi,
a ono je moja slava, jer kad ćutim
ne škodim lepoti tvojoj, dokle drugi,
život bi da slave grobom zamrznutim.

U jednom tvom oku ja vidim čar višu
no u hvali što je ti pisnici pišu


__________________________

SONET 90

Pa mrzi, kad hoćeš, i to sad,
kad čitav svet mi kani kidat žitak,
sudbini priđi i ubrzaj pad,
a nemoj bit tek naknadni gubitak:

Ah! Nemoj, kada ode patnja, doći
i svladanoj već boli na kraj dopast,
i ne daj kišno jutro burnoj noći,
da odgovdiš već namerenu propast.

Jer ako ideš, nemoj zadnja ići
kad sitne boli već me izmore,
no budi prva: tako će me stići
već na početku patnje najgore,

i druge boli, što me sada pale,
u usporedbi s tim će biti male.

__________________________


SONET LXVI

Sit svega toga vapim smrt smirenja,
Kad gledam Vrednost ko bokche rođenu,
I Ništavnost u rubu uzvišenja,
I tvrdu Veru sramno pogazenu,

I Čast predivnu sramotno izdanu,
I Savršenost grubo sramoćenu,
I devičansku Krepost prokurvanu,
I u krzmanju Snagu razdrobljenu,

I Umetnost od vlasti zauzdanu,
I Ludost kako nadzire Umnika,
I Istinitost Glupošću nazvanu
I ropče Dobro gde dvori Silnika,

Sit svega toga, ostavio sve bih,
Kad smrću ljubav napustio ne bih.

_____________________________


SONET CXLIV,

dve su ljubavi sad u mojoj volji,
duh zla i dobra ratuju u meni;
plavook mladić-anđeo je bolji,
a gori - žena sa mrakom u ženi.
da me otera u ad - svojoj tami
odvukla mi je anđela boljega
i lepotom ga sada na greh mami
da u đavola pretvori i njega.

____________________________


SONET CXLIX

Mozes li, kruta, reč da te ne ljubim,
Kada se s tobom borim protiv sebe?
I zar ne mislim na te, kad izgubim
Smisao za sebe, tiranko,rad tebe?

Ko tebe mrzi, zar mi dušman nije?
Zar sam mu prisan, kog ne gledaš rada?
Zar kad me tvoje poniženje bije
Ne izgrizam se od tuge i jada?

Zar ista vredna imade u meni
Što podvorenje voljko ti ne dava?
Moja je duša rob u tvojoj zeni
Jer ćak i tvoje mane obožava.

Mrzi me, znam ti misli, čežnjo lepa
Ti ljubiš zdrave, a ne mene slepa.


_____________________________


CXLVII

Moja je ljubav groznica i žudi
Za onim što bolest joj produžuje;
Hrani se onim što bolestan budi
Apetit i tim bolest pogoduje.

Moj razbor, liječnik te moje ljubavi,
Srdit me, što se ne držim propisa,
Napusti: zdvojan sad znam razlog pravi,
Da moja želja smrti me zapisa.

Um presta brigom, a ja prestah negom,
Ludost i nemir sve gore me more,
Misli i reči mahnitim belegom,
Za stvarnost slepe, bulazneci zbore.

Snih da si bela, zakleh se zamamna.....
Ko pak'o crna, ko noc si tamna.

_____________________________

SONET CXVI


Ljubavnoj sprezi dva srodna stvorenja
prepreke nema. Ljubav ljubav nije
ako sa svakom promenom se menja
i ako se pred svakom silom krije.
Ne! Čvrst je ona svetionik: grudi
oluji pruža al' se ne pokrenu;
svakoj je lađi zvezda, kojo ljudi
visinu znaju, al' ne vrednost njenu.
Ne smuti Vreme ljubav, mada krivi
srp njegov kosi mladosti miline;
kroz kratke dane ona ista živi
i traje sve do oštrice sudbine.
Ako je, pak, to varka što me sludi,
tad nit' ja pisah, nit voljahu ljudi...

_____________________________

SONET CXIII

Oči te duše - odkad te ostavih-
Posvuda vide, al vid što me vodi
Na pola slep je bez funkcija pravih,
On tobož vidi, al ko slepac hodi:

U mojoj duši vid ne oblikuje
Ni pticu ni cvet, nit prikuplja slike,
U pogledu mi um ne sudeluje,
Tome što gleda ne čuva oblike.

Gleda li pitom vidik il divljinu,
Prekrasno biće il neku grdobu,
Gavrana - grle, more il planinu,
Dan - noć od sveg ti gradi prispodobu.

Ne može duša, da mi drugo stvara.
Već ljubeć tebe - moje oči vara.

_____________________________

SONET

Kad od Fortune prezren i od ljudi,
Tuzi izgnanstva posve sam se predam,
I gluhi svod mi muči krik iz grudi,
I kunem sudbu i sam sebe gledam
-
Kao taj želeć bogat bit, pun nade,
Lep kao onaj, s krugom prijatelja,
Da vešt sam i da znam što drugi znade,
Bez svega što je radost mi i želja,

Ipak se tebe, prezirući žiće,
Setim, i tad mi zanos što me hvata,
Ko ševa koja s mrkog tla dok sviće
Diže se, himnom slavi rajska vrata:

Jer tvoja ljubav takvo mi je zlato,
Da s kraljem ne bih menjao se zato.

____________________________

Moje te oči ne vole i gone -
Vide u tebi do hiljadu mana;
Al srce voli što preziru one,
Te luduje za tobom svakoga dana.

Za moje uši tvoj glas ne prianja,
A ni moj ukus ni miris ne žele
Niti sva moja nežna osećanja -
Da čulnu gozbu sa tobom podele.

Ali ni um moj, ni mojih pet čula
Ne mogu ludo srce da odvrate
Od službe tebi, te sam rob i nula

I vazal - koji u srcu tvom pate.
O, sudbina je valjda htela tako
Da mi ti budeš - i moj greh i pak'o.

_______________________

O, Gospo Moja


O, gospo moja, kud žuriš sve?
Zastani, čuj, ja volim te;
Veselo i tužno ja pevat' znam.
Ne idi dalje, zastani rađe:
Putu je kraj kad se ljubav nađe –
To svaki pametan čovek zna.

Šta je ljubav? I ona ima kraj.
Dok srce voli, oduška mu daj –
Budućnost ne znaš, šta kome sprema.
Ne odgađaj zato čas sreće sad,
Poljubac tvoj sam dobiti rad,
Jer duga veka mladost nam nema.

________________________


Za one dane koji možda slede
kad namrštiš se radi mojih mana
kad tvoja ljubav zadnji račun svede
razlikom našom na to izazvana,

Za dan - kad neznan proći ćeš kraj mene,
i jedva me tim suncem obasjati
tim tvojim okom; kad ljubav što vene,
pronađe razlog, hladno me shvati,

Za taj dan ću se znanjem opkopati
da nedostojan ja sam, i po strani,
dignutom rukom zakleću se, znati,

Razlozi tvoji da su opravdani.
S pravom ćeš jadnog mene da ogoliš,
jer ne znam razlog zašto da me voliš
___________________________

Ti se ne boj više

Ti se ne boj više ni žege ni znoja
Niti razbesnele vejavice zimi –
Zemaljska si posla posvršav'o svoja
I otiš'o kući kad zaradu primi.
I sva mladež zlatna u neki će mah
K'o i dimnačari dospeti u prah.

Ti se ne boj više silničke obesti –
Ne može ti ništa ni tiranska vlast –
Ne brini se šta ćeš obući i jesti –
Tebi su sad isti i trska i hrast.

Svi učeni i moćni u neki će mah
Krenuti za tobom i dospet' u prah.

Ti se ne boj više munjinoga bleska,
Nit' izdaje, laži, niti ljute psovke;
Ti se ne boj više ni gromovog treska;
Sve je za te prošlo – i smeh i jadikovke.

Sve ljubavi mlade u neki će mah
Krenuti za tobom i dospet' u prah.

_____________________________

Moje te oči ne vole i gone -
Vide u tebi do hiljadu mana;
Al srce voli što preziru one,
Te luduje za tobom svakoga dana.
Za moje uši tvoj glas ne prianja,
A ni moj ukus ni miris ne žele
Niti sva moja nežna osećanja -
Da čulnu gozbu sa tobom podele.
Ali ni um moj, ni mojih pet čula
Ne mogu ludo srce da odvrate
Od službe tebi, te sam rob i nula
I vazal - koji u srcu tvom pate.
O, sudbina je valjda htela tako
Da mi ti budeš - i moj greh i pak'o

_____________________________

Da te ne volim,
kako možeš reći,
Kad sam na tvojoj strani protiv sebe?
I zar nisam
na tvoju misleći
Zaboravio svoju bit zbog tebe?
Ko tebe mrzi, zar
mi mrzak nije?
Na kog se mrštiš, smešim li se njemu?
Kad me
pogledas mrko, najradije
Padam tog trena u tugu golemu.
Koju
vrlinu ja poštujem svoju,
A da je odveć gorda da ti služi?
Duša mi
voli svaku manu tvoju
I pod pogledom tvojim ko rob tuži.
Mrzi me,
znam da voliš one, mila
Što vide; a ja prepun sam slepila.

____________________________

Što ti je imaš, nije sve zlo moje,
Premda je vrlo voleh, mogu reći;
Što ona ima tebe bol mi to je,
Gubitak što će najdublje me peći.

Prekršitelji, pravdam prestup vama: —
Voliš je jer znaš da je volim i ja,
I zbog mene te ona tera sama
Da snubiš je, to zbog mene joj prija.

Izgubim li te, sva je ljubav njena,
Izgubim nju li, s njom ćeš i nju steći:
Ja sam sam, skupa vi, i tog mi trena,
Zbog mene, krst taj stavljate na pleći.

Ali gle: jedno nas smo dva, to znamo.
- Ah! ona dakle ljubi mene samo!
_______________________________

Ko će verovati mom stihu u vremenu što dolazi
Ako bude popunjen s tvojim najvišim odlikama?
Ali josš, nebesa znaju, ko grobnica da je
Što skrivaju tvoj život i pokazuju ni pola tvoga bića.
Kad bih mogao napisati lepotu očiju tvojih
I brojevima vrlim nabrojati tvoje vrline.
Godine što dolaze bi rekle "Ovaj pesnik laže!
Tako nadnebeski dodir ne tače zemaljsko lice."
Trebaju li onda moji papiri žutu poprimiti boju,
Biti ko starac prezren sa manje istine no jezik.

I tvoja prava istinom dat, gnev pesnika biti.
I protegnut metar antičke pesme neke.
Ali živi li tada neko dete tvoje,
Živećeš dvaput,
Kroz njeg i kroz rime moje."

______________________________


20.02.2017.

Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 14,15,16 glava )



Četrnaesta glava

u kojoj je očajnička pesma pokojnoga pastira i druge neočekivane zgode.


GRISÓSTOMOVA PESMA

Kad, okrutnice, već želiš, da se zna
Po svetu u svih jezika i ljudi
Žestina tvoje krute nemiline,
Od pakla ću ja zamoliti, nek mi dâ
Glas bolan, nek se iz žalosnih grudi,
Drukčiji od mog, sve do neba vine,
Nek svud kazuje — da me želja mine —
I golem jad moj, i huda ti dela;
U strahovitu nek besu se ori,
Nek kopa meni, da me ljuće mori,
I ovo srce iz jadnoga tela.
Čuj, slušaj pomno, ali blagih zvuka
Ti nećeš čuti; to je divlja huka,
Što sa dna duše ogorčene moje
Uskriljuje se: ta mahnita buka —
Za tebe muka, meni radost poje.
Rik lavlji strašan; urlik besnog vuka;
Grozovit sikut ljuskavice guje;
Užasna ruka strahotne nemani;
Vrana kad kreči; graktanja zloguka;
Gromovit tutanj besne još oluje,
Što razuzdana po moru se bâni,
Ruk, kada rukne bik već savladani;
Grlice grgut, što sama samuje;
Sova ko vrabac, kad tužna žaluje,
Ćuk kom zavide sve po redu ptice;
Paklenih četa crne tužbalice —
Nek svi iz duše bolne navru moje,
U jedincat glas sad neka se spoje,
Neka s ćutima smešaju se svima,
Jer pričati kanim jad i čemer ljuti,
Te će se čuti s novim glasovima.

Nit oca Taja obale peščane,
Nit uljike uz Betis proslavljeni
Odjeknut neće žalostivom jekom:
Nek jad moj ljuti ori niz te strane,
U dubok ponor, na visokoj steni;
Nek mrtav jezik zbori živim rekom,
U dolji mračnoj, na žalu dalekom,
Gđeno ne viđaš ni čovečije lice,
Kud sunce ne zna nikada da sine,
Il usred divlje zverovske množine,
Sred hranjenika libijske ravnice.
Nek po samoći i pustoši sada
Glas mojeg muklog, mutnog ori jada,
Krutoću nek ti svuda razglasuje:
U naknadu sad za žiće mi kratko,
O jadu svako glase neka čuje.
A prezir mori, strpljivost se ruši,
Čim sumnja grane, kriva ili prava;
Od ljubomora pusti svet gine;
Dug rastanak je zator ljudskoj duši;
Od tebe neće straha zaborava
Odvratit nada sretnije sudbine;
Al ja, oh čudne sudbe nečuvene!
Ja ljubomoran, prezren, rastavljeni
I siguran u sumnji, smrtnoj meni,
U zaboravu što sažiže mene,
U jadu teškom živim: nikada mi
Ni tračak nade ne blista u tami;
Nadu ne žudim, već u svom očaju
Prisežem: ja ću bez nade vekovati,
Uvek tugovati, dok dani mi traju.
Zar jednim mahom duša da mi ćuti
I nadu i strah, kada svojoj stravi
Znam uzroke još kako pouzdane?
Da stisnem oči, ljubomor mi kruti
Iščeznut neće, već svuda se javi
Iz hiljadu rana duše raskidane.
Zar da se vrata neveri u mene
Ne otvaraju širom kad se javlja
Otkriven prezir, a sumnja što mori,
Oh gorke mene! istinom se stvori,
A istina se u laž preopravlja?
Oj ljubomore, zemlje Amorove
Car-gospodaru, u ruke mi ove
Mač dodaj bridak! Prezir što me davi,
Uže nek mi dâ! Al jao! ne tišti —
Sav jad se ništi, ona čim se javi.
Na koncu ja mrem, nada mi se gubi
Da ima smrti ili žića u sreći.
Nek zato navek moja sanja traje.
Ja krstim umnim onog koji ljubi,
I velim: duša koja se uteći
Ljubavi znade, vrh sveg slobodna je.
Još velim svojoj dušmanici da je
Lepa dušom i telom krasna;
Sâm samcat kriv sam njenoj nemilini,
A za sve jade i zlo što mi čini,
U ljubavi je i prava i vlasna.
Tim mišljenjem i užetom debelim
Vreme tužno ja ubrzati želim
U kojem ginem od krutosti tvoje.
Bez palme, venca, nek vetar što kosi,
Sa sobom nosi dušu, telo moje.

Ti, koja meni nepravdom tolikom
Tu pravdaš eto volju belodanu,
Da ne hajem za život omraženi,
Sad razaberi evo jasnom slikom
U mojem srcu preduboku ranu:
Krutoća tvoja na radost je meni,
Premišljat nemoj, ni časkom ne treni,
Rad moje smrti ni časkom ne muti
Nebesa vedra, krasne oči tvoje.
Ne želim da su žrtvom duše moje,
Da tvoja duša pokoru oćuti.
Nad tužnim mojim baš pokaži grobom
Smrt moja da je svečan dan pred tobom.
Al ludost mi je što ovako zborim,
Kad tebi i jest slava što je pojem
Te žiću svojem konac što skorim.
Odmah ovamo, jer vreme će biti,
U veljoj žeđi Tantal neka dođe,
Nek Sizif na put s kamenom se dade,
Neka s jastrebom Titije pohiti,
Iksion neka s kolom svojim pođe,
i Danajkinje mukotrpne mlade —
Svi oni redom neka smrtne jade
Na mene stresu, pa ako se sme
Za očaj nikom tugom tugovati,
Nek pevaju, kad pokrov mi se krati,
pesme barem nujne, bolne, tije.
Nek Cerber, pakla vratar sa tri ždrela,
I s njime četa ta nemanska cela
U kontrapunktu započnu tužan poj:
Ne treba opelo drugo da prati
Onog ko strati s ljubavi život svoj.

I nemoj, pesmo, očajna da tužiš,
Kada se sa mnom jadnim ti razdružiš,
Jer otkud si nikla, znaj da se tobom
I tvojim jadom krepi njena sreća
Te biva veća: ne tuži nad grobom.[96]

       Svide se Grisóstomova pesma svima koji su je čuli, premda čitač reče da mu se čini kao da se ne slaže s onim što se govori i što je on čuo o čestitosti i dobroti Marcelinoj, jer u pesmi jadikuje
Grisóstomo o ljubomornosti, o sumnjama i o rastanku, a sve je to na štetu dobromu i valjanom glasu Marcelinu.
      Na to mu odgovori Ambrosio, jer on je dobro znao najtajnije misli svoga prijatelja:
— Da se, gospodine, okanite ove sumnje, znajte: kad je onaj zlosretnik spevao pesmu, bio je daleko od Marcele, a udaljio se po svojoj volji, da vidi hoće li ga se rastanak dojmiti kao obično. A kako zaljubljeniku u daljini nema ničega što ga ne bi mučilo, i nema sumnje koja ga ne bi obuzimala, tako je i Grisóstoma mučila umišljena ljubomora i sumnja, kojih se bojao kao da su istinite.
Istina je prava što se kazuje o čestitosti Marcele; jedino što je ona kruta i ponosita, i vrlo gorda, ali inače joj ni sama zavist ne zna i ne može naći zamerke.
— Istina je — prisnaži Vivaldo.
      Htede on pročitati i drugi papir što je oteo ognju, ali ga spreči divna prikaza (jer takvom se učinila) koja im iznenada iskrsnu pred očima. Navrh stene pod kojom se kopao grob ukazala se pastirica Marcela, takva krasna da je i nadmašila glas o svojoj krasoti. Oni što je još ne behu videli zagledaju se u nju s divljenjem i ćuteći, a oni što su je već navikli gledati zastanu zaneseni kao i drugi koji je još  nisu videli.
      Čim je opazi Ambrosio, progovori silno razjađen:
— Dolaziš li ovamo, ljuti zmaju ovih planina, da možda vidiš neće li, kad ti budeš tu, opet zakrvariti rane ovoga bednika,koga je tvoja okrutnost rastavila sa životom, ili dolaziš da se razmećeš okrutnim delima zle ćudi svoje, ili da sa toga visa, kao drugi nesmiljeni Neron, gledaš požar zapaljenoga Rima, ili da bahato gaziš nogama ovo nesretno mrtvo telo, kao što je učinila nezahvalna kći oca svojega Tarkvinija? Kazuj brže zašto si došla, ili što bi, jer kako ja znam da su Grisóstomove misli za života
svagda bile pokorne tebi, nastojaću, premda je on mrtav, da te poslušaju svi oni koji su se zvali njegovim prijateljima.
— Ne dolazim ja, Ambrosio, ni za što od onoga što si ti rekao— odgovori Marcela — nego da obranim sebe i objasnim kako su nerazumni oni koji mene krive za nevolju i smrt Grisóstomovu. Zato ja sve vas koji ste ovde molim da me poslušate. Neće trebati ni mnogo vremena ni mnogih reči da razborite ljude uverim o istini. Bog me stvorio, kako vi velite, lepu, i to tako da vas moja lepota
sili na ljubav, te vi ne možete ni kud ni kamo. A za ljubav koju vi meni iskazujete, želite vi, i još iziskujete, da ja vas moram ljubiti. Ja po svojoj prirodnoj pameti, koju mi je Bog dao, znam da ono što je lepo ljudi vole; ali dokučiti ja ne mogu da onaj koji je ljubljen mora zbog toga ljubiti onoga koji ga ljubi zbog lepote. Moglo bi se još dogoditi da onaj zaljubljenik koji ljubi lepotu bude ružan, a
kako je rugoba nemila, ne bi nikako zgodno bilo reći: »Želim te jer si lepa, a ti mene moraš ljubiti iako sam ružan.« No sve ako su jednake lepote, još ne moraju zato biti jednakih želja. Jer ne zaljubljuju se u svaku lepotu: gdekoja lepota veseli oči, ali ne predobiva ljubav!
      Kad bi svaka krasota silila na ljubav i predobivala ju, nastala bi tolika zbrka i mešavina ljubavi da ne bismo znali ni što ćemo ni kako ćemo. Jer ako ima bezbroj lepih bića, mora biti i bezbroj željâ. A kako sam ja čula, istinska se ljubav ne deli, i mora biti od svoje volje, a ne nasilu. Kad je tako, a ja verujem da i jest tako, zašto krivite mene i velite da me ljubite? Ako nije, recite mi: da me Bog nije stvorio lepom, nego ružnom, bi li pravo bilo da se ja tužim na vas što me ne ljubite? Štaviše, trebali biste vi promisliti da nisam ja izabrala lepotu koju imam, nego mi ju je takvu kakva jest dao Bog po milosti svojoj, a ja je nisam iskala ni birala. Zato isto onako kao što zmiju ljuticu ne treba kriviti za otrov koji je u njoj, premda ona tim otrovom mori, jer joj je priroda dala taj otrov, tako ni mene ne treba koriti što sam lepa.
      Lepota je u čestite žene kao sklonjen oganj, ili kao oštar mač: niti oganj žeže, niti mač seče onoga ko mu se ne približi. Poštenje i vrline uresi su duši, bez kojih se telo, sve ako je lepo, ne može lepim smatrati. Ako je dakle ženska čast jedna od onih vrlina koje telo i dušu kite i krase najviše, zašto da tu čast izgubi ona koja je ljubljena zbog lepote, i da se oda volji čoveka koji želi samo sebi da ugodi, te svom silom i veštinom nastoji tu joj čast oteti? Ja sam se slobodna rodila, pa sam se zato da mognem slobodno da živim privolela samoći dalekih krajeva. Drveće po ovim brdima moja je družba, bistra voda u potocima moje je ogledalo, s drvećem i s vodom delim ja svoje misli i lepotu. Ja sam sklonjen oganj i dalek mač. One koje sam zaluđivala licem opamećivala sam rečima, pa ako se želje hrane nadama, ja nisam nikakvu nadu poticala ni u Grisóstomu, ni u drugom ikome, a njega je, može se reći, ubila tvrdokornost njegova, a ne moja okrutnost.
      A što me prekoravaju da su njegove misli bile časne i da sam im se zato trebala privoleti, ja uzvraćam da je on meni i na ovome istom mestu gde mu se sada kopa grob otkrio svoju časnu nakanu, a ja sam mu odgovorila da je meni nakana živeti sama doveka, i jedina će zemlja uživati plodove moje samoće i baštinu moje lepote. Ako je dakle on, ovako odbijen, ustrajan bio onde gde mu nema nade i tvrdoglavo plovio protiv vetra, je li ikakvo čudo što se utopio u moru lude strasti svoje? Da sam ga zavaravala, bila bih lažljivica; da sam mu ugodila, učinila bih bila protiv najbolje svoje nakane i odluke. Dodijavao mi kada sam ga odbila, očajavao iako ga nisam mrzila; rasudite sada, je li pravo da za njegovu nevolju budem krivljena ja! Neka jadikuje onaj koji bude prevaren; neka očajava koga izneveri obećanje i nada; neka se uzda u mene koga ja zovnem; neka se ponosi kome se ja odam, ali neka me ne krsti okrutnom ni ubilicom onaj komu ja ne obećavam, koga ja ne mamim, ne zovem i ne predajem mu se. Bog mi do danas nije još dosudio da ljubim, a da se ja sama nakanim, nisam voljna.
       Ovo javno očitovanje neka bude na korist svakome od onih koji me saleću, te neka se zna odsad, ako ko bude umro zbog mene, da nije umro od ljubomornosti ni od nesreće, jer ko nikoga ne ljubi, ne može nikoga ni na ljubomornost navesti, a objašnjenje se ne sme smatrati preziranjem. Ko mene krsti krutom i zmajem, neka se mene štetne i zle okani; ko me krsti nezahvalnom, neka mi se ne dodvorava; ko mi veli da ga od ponosa ne poznajem, neka ni on ne zna mene; ko me zove okrutnom, neka ne ide za mnom; jer ova kruta, ovaj zmaj, nezahvalnica, okrutnica, ova ponosna koja nikoga ne poznaje, neće ih ni tražiti, ni služiti, ni znati, ni slediti nikako.
      Ako je Grisóstoma ubila nesuzdržljivost i smiona želja, zašto da bude krivljen moj čestiti postupak i opreznost? Ako se ja družim s drvećem i čuvam svoju čast, otkuda je kani upropastiti on, koji želi da ju ja među svetom uščuvam? Ja imam, znate i sami, svoje bogaštine, i ne gramzim za tuđom; ja sam slobodna i nisam se voljna pokoriti; niti koga ljubim, niti mrzim; niti ovoga varakam, niti onoga zaokupljam; niti se s ovim šalim, niti se s onim nestašim. Nedužni razgovori s devojkama po ovim selima i briga o mojim kozama zabava je meni. Moje su želje omeđene ovim brdima, pa kad izlaze odatle, promatraju one krasotu nebesku, jer tim putem stupa duša prvomu svojem prebivalištu.

     Tako reče, te i ne čekajući da joj išta odgovore, okrenu im leđa i nestade u najgušćoj guštari obližnjega brda, a svi koji tome pribivahu ostadoše u čudu i od bistrine i od lepote njene. Nekoji od
njih, koje je ljuta strela krasnih očiju njenih ranila, htedoše za njom, ne mareći za jasnu opomenu. Kad to vide don Quijote, učini mu se da je sada prilika viteškom delu da pritekne upomoć devicama u nevolji, pa on prihvati mač svoj za balčak, te sve upozori oštrim glasom:
    — Ni živa duša, od kojega god staleža i stanja da je, neka se ne usudi krenuti za krasnom Marcelom, jer će svakoga stići kazna ljute nemilosti moje! Ona je jasnim i dovoljnim razlozima dokazala da je
malo kriva ili nikako i nije kriva smrti Grisóstomovoj, te kako i ne sanja da bi udovoljila željama ikojega od zaljubljenikâ. Zato je pravo da je niko ne sledi i ne progoni, nego da bude štovana i
cenjena od sviju dobrih ljudi na svetu, jer ona pokazuje da je jedina na svetu koja po ovakvu čestitom načelu živi.
       Ili zbog tih pretnji don Quijotovih, ili zato što im Ambrosio reče da im valja završiti što duguju dobromu prijatelju, nijedan se pastir ne maknu i ne ode odande dokle god nije grob bio iskopan i
papiri Grisóstomovi spaljeni, te telo njegovo položeno u grob, uz mnoge suze sviju uokolo. Poklope grob golemim kamenom, dok ne bude isklesana ploča koju Ambrosio, kako veli, kani naručiti, a na
nju će napisati ovakav grobni spomen:

U toj hladnoj sniva raci
Zaljubljenik snom mrtvaca,
Beše pastir kod ovaca,
Zla ga ljubav amo baci.
Smrt nemilu zada ovu
Krasotica nesmiljena,
Da još bude proširena
Vlast nasilju Amorovu.

     Onda oni saspu na grob mnogo cveće i granje, pa svi izjave sućut pokojnikovu prijatelju Ambrosiju i rastanu se s njim. Isto tako učine Vivaldo i njegov drug, a don Quijote oprosti se sa svojim ugosnicima i s putnicima. Putnici ga pozovu da pođe s njima u Sevilju, jer taj je grad jako pogodan ako tražiš pustolovine: onde ih u svakoj ulici i za svakim uglom ima više nego igde. Zahvali imdon Quijote na obavesti i na volji što mu kane ugoditi, ali im uzvrati da zasad ne namerava i ne može u Sevilju dokle god ne pročisti ove planine od razbojnikâ i lupežâ, jer se govori da oni ovuda vrve.  Kad mu putnici razaberu tu dobru odluku, ne htedoše više navaljivati, nego se još jednom oproste pa se rastanu s njim i nastave svoj put, na kojem im beše napretek razgovora, i o istoriji Marcelinoj i Grisóstomovoj, i o don Quijotovim ludostima. A on odluči potražiti pastiricu, te joj se ponuditi da joj posluži čime god može. No nije se dogodilo kako je on mislio, kao što se dalje priča u ovoj istinskoj pripovesti, kojoj se ovde završava drugi deo.

Petnaesta glava


u kojoj se priča nemila zgoda kako se don Quijote sukobio s nekim bezdušnim konjarima.


     Pripoveda učeni Cide Hamete Benengeli da je don Quijote, kad se rastao sa svojim ugosnicima i sa svima koji su bili na Grisóstomovoj sahrani, krenuo s perjanikom u onu istu guštaru kamo je video da se uputila pastirica Marcela. Tom su guštarom prolazili više od dva sata i tražili na sve strane, ali nisu mogli Marcele naći, nego onda stignu na travnu livadu kraj koje teče miran, hladan potok, pa ih to privuče da onde provedu podnevnu žegu, koja će baš pripeći. Sjašu don Quijote i Sancho, puste magarca i Rocinanta neka po volji pasu, a oni se prihvate bisaga, pa u slast, u dobru miru i prijateljstvu, pojedu gospodar i sluga što u njima nađoše.
     Nije se pobrinuo Sancho da Rocinanta sputa, jer predobro zna da je miran i nimalo uspaljiv, te ga sve kobile s pašnjakâ u Córdobi ne bi mogle navratiti na nevaljalštinu. No slučaj i vrag (jer ni on ne spava svagda) navratio u tu dolinu neke konjare, koji pasu stado galjeških malína, a njima je navada otpočivati u podne s konjima gdegod gdje ima paše i vode; to pak mesto gde se zatekao don Quijote beše kao stvoreno za konjare. Sluči se onda te Rocinante nameri pozabaviti se s gospođama kobilama: čim ih je nanjušio, okani se svagdanjega svojega koraka i navike, pa i ne pitajući gospodara, krene i dokaska onamo da se izdovolji s njima.  Ali kobilama je, čini se, više bilo do paše nego do koječega, te ga one dočekaju i zubima i potkovanim kopitima, i još tako da mu je puknuo kolan i on ostao rasedlan, gol. No najgore ga zlo pogodi kad su konjari opazili kakvo on nasilje čini njihovim kobilama, pa pritrčali s ćulama i tako ga izmlatili da su ga izubijana na tlo svalili.
    U taj mah stignu, sasvim zasopljeni, don Quijote i Sancho, koji su videli kako je Rocinante izgruhan, te će don Quijote Sanchu:
— Koliko ja vidim, prijatelju Sancho, ovo nisu vitezovi, nego fukara i kukavan ološ. Velim ti ovo zato što mi bogme smeš pomoći da dolično osvetim sramotu koja je pred našim očima nanesena Rocinantu.
— Kakvom vražjom osvetom da se osvetimo — odvrati Sancho — kad njih ima više od dvadeset, a nas smo samo dvojica, pa možda i nismo, nego samo poldrug.
— Ja vredim za stotinu — odgovori don Quijote.
    Ne reče ni reči više, nego pograbi mač i navali na konjare. Isto tako učini i Sancho, podjaren i pokrenut gospodarovim primerom. I odmah don Quijote opatrnu jednoga takvim udarcem da mu je rasekao kožuh i priličan komad ramena.
      Kad konjari vide da ih ta dva sama čoveka tako mlate, a njih je toliko, pritrče sa svojim ćulama, okruže njih dvojicu i stanu ih gruhati sa silnom žestinom i besom. Sancha odalame dvaput i svale
ga na zemlju, a isto tako bude i don Quijotu, te mu nije pomogla ni veština ni srčanost. Sreća ga nanese da je pao do nogu Rocinantu, koji još nije bio ustao. Tolik bijaše bes s kojim su mlavile ćule u
tim surovim srditim rukama. Kad onda konjari vide koliko su čudo počinili, svitlaju brže stado i krenu opet dalje, a naša dva pustolova ostadoše jadna lika i još jadnije volje.
      Prvi se prenu Sancho Panza. Opazio on da je ukraj gospodara, te progovori slabim i nevoljnim glasom:
— Gospodaru don Quijote! Ah, gospodaru don Quijote!
— Što bi, brate Sancho? — zapita don Quijote isto onakvim zbabanim i bolnim glasom kao i Sancho.
— Ja bih, ako bi moglo biti — odgovori Sancho Panza — da mi date dva-tri gutljaja onoga napitka Paravragova, ako vam je tu pri ruci. Možda će koristiti izlomljenim kostima, kao što koristi ranama.
— Kamo sreće naše da ga ja nesretnik imam sa sobom! — zakuka don Quijote. — Ali ja ti se, Sancho, kunem verom skitnika viteza da neće proći ni dva dana, samo ako sudbina ne dosudi
drukčije, i ja ću ga imati u rukama, tako mi ruke ne usahnule.
— Za koliko dana mislite vi, gospodaru, da ćemo moći micati noge? — zapita Sancho Panza.
— Što se mene tiče — odvrati izmlaćeni vitez don Quijote — ne bih znao uglaviti rok. No ja sam skrivio sve, jer sam se latio mača protiv ljudi koji nisu oviteženi vitezovi kao što sam ja, pa zbog toga
što sam prekršio viteške zakone dopustio je bog bitaka da ovako budem kažnjen. Zato, Sancho Panza, treba da zapamtiš što ću ti reći sada, jer to je za veliko dobro nama obadvojici: kad opaziš da nas
onakav ološ sramoti, ne čekaj da se ja mača mašim i udarim na njih, jer ja to neću nipošto učiniti, nego se ti lati svojega mača i kazni ih po miloj volji. Ako njima na pomoć dolete vitezovi, ja ću znati tebe odbraniti i na njih navaliti svom snagom, jer ti si već dosad razabrao po hiljadama  znakova i dokaza kolika je jakost ove moje junačke ruke.

        Tako se ponio jadni vitez zato što je svladao hrabroga Viskajca. No savet se gospodarov ne svide Sanchu Panzi, te on morade odgovoriti:
— Gospodaru, ja sam čovek miroljubiv, blag, tih i znam otrpeti svaku uvredu, jer imam ženu i decu, koju moram izdržavati i hraniti. Zato, milostivi gospodaru, da i vi znate, jer zapovedati vam ne mogu: nipošto se ja ne laćam mača, ni na prostaka ni na viteza, pa ja evo pred Božjim licem praštam odsad svaku krivicu koju mi je iko učinio, ili će učiniti, ili koju mi je ko mogao učiniti, ili bi mogao sada učiniti, ili će učiniti, bila to visoka ili niska ličnost, bogataš ili siromah, plemić ili običan čovek, a ne odbijam nikoji stalež ni stanje.
        Kad je to saslušao gospodar njegov, odgovori mu:
— Samo da mi je više daha, te da mogu malko lakše govoriti, i da mi ikoliko jenja bol u ovome rebru, ja bih tebi, Sancho, dokazao koliko se ti varaš. Čuješ, grešniče: ako nam sreća, koja nam dosad
svagda bijaše protivna, zapuhne povoljnim vetrom i nadme jedra naših želja, da sigurno i bez ikakve smetnje stignemo u luku na kojem od onih otoka što sam ti obećao, pa ako taj otok osvojim i
tebe učinim gospodarom nad njim, što ćeš ti onda? Ta ti ćeš mene sprečiti, i zalud mi muka, jer niti jesi vitez niti hoćeš da budeš, niti si junak i voljan svetiti se za uvrede i braniti svoju vlast. Jer treba da znaš, u kraljevinama i pokrajinama koje su istom osvojene žitelji nisu nikada osobito mirne ćudi, niti su toliko uz novoga gospodara da ne bi bilo straha neće li oni pokrenuti prevrat, da izmene prilike
i opet, kako se veli, okušati sreću. Novi gospodar mora dakle imati pameti da zna vladati, i srčanosti da napada i da se brani u svakoj zgodi.
— U ovome što nam se danas dogodilo — reći će Sancho — voleo bih imati onu pamet i onu srčanost koju vi spominjete; ali vam se kunem verom čoveka siromaha da više ginem za melemom nego za razgovorom. Pogledajte, gospodaru, hoćete li vi moći na noge, pa da pomognemo Rocinantu, premda ne zaslužuje, jer on i jest glavni krivac ovomu mlaćenju. Nikada se ne bih tomu nadao od Rocinanta, jer sam njega smatrao za takvo čisto i miroljubivo stvorenje kakvo sam i sâm. Ta pravo vele da mnogo vreme mora proteći dok upoznaš svet, i da ništa u tom životu nije pouzdano. Ko bi i rekao da će nakon onih silnih bubotaka kojima ste vi počastili onoga nesretnoga viteza, udariti odmah ovoliki pljusak batina i nama se na leđa oboriti?
— Tvoja su leđa, Sancho — priklopi don Quijote — još i stvorena za ovakvu oluju, ali moja su odrasla u belom, finom holandskom platnu, pa je jasno da će ljuće osetiti bol u onakvoj nezgodi. I kad ja ne bih mislio... što velim: mislio! kad ja ne bih sasvim pouzdano znao da uz junački posao svagda idu neugodnosti i nevolje, voleo bih odmah da umrem od puke ljutine.
      Na to mu odgovori perjanik:
— Gospodaru, ako je od viteškoga posla ovakva berba, molim vas da mi kažete dolaze li te nezgode često ili samo u nekim rokovima, jer meni se čini da mi nakon ove dve berbe ne bismo bili spremni još i za treću, ako nam Bog, po svojem beskrajnom milosrđu, ne pritekne upomoć.
— Znaj, prijatelju Sancho — odvrati don Quijote — da je život skitnikâ vitezova izvrgnut hiljadama opasnosti i nesreća, ali je zato, ni manje ni više, nego baš u njihovoj vlasti da se zakralje i zacare,
kao što su mnogi i različiti vitezovi pokazali, a ja im svima istorija dobro znam. Da mogu od bolova, ja bih ti odmah pričao o nekojima koji su se jedino po hrabrosti svoje ruke popeli do onih visokih
dostojanstava koja sam spomenuo, a i oni su sami zapadali i pre i kasnije u svakakve nezgode i nevolje. Junački je Amadis od Galije pao pod vlast krvnoga neprijatelja svojega, čarobnjaka Arcalausa, te se pouzdano priča da ga je ovaj, kad ga je zasužnjio, privezao uza stub u dvorištu pa mu odudarao više od dvesta udaraca konjskim vođicama. Jedan neznani pisac, no kojemu se može verovati, priča kako je zarobljen Vitez od Feba: u nekom mu se zamku pod nogama otklopila vrata, pa kad je propao u dubok ponor pod zemljom, svezali mu noge i ruke te mu uštrcali takozvani klistir od vode snežanice i peska, a to mu je jako jurnulo u glavu, i da mu u silnoj nevolji ovoj nije priskočio upomoć neki veliki mudrac, prijatelj njegov, ljuto bi nastradao jadni vitez. S tolikim valjanim ljudima
mogu dakle i ja biti, jer oni su bili gore obruživani nego što sada obružuju nas. Želim, Sancho, da znaš: rane zadane oruđem koje se slučajno nađe u rukama, ne kaljaju; tako stoji u zakoniku
dvobojskom i piše izrekom: ako cipelar udari koga kalupom koji mu je u ruci, premda je taj kalup uistinu od drveta, ipak se neće reći da je nadrvario onaj koji je udaren. Velim ti ovo zato da ne bi mislio kao da smo mi osramoćeni time što smo u tučnjavi izmlaćeni, jer oružje kojim su nas ti ljudi napali i izmlavili bile su samo ćule, a niko od njih, koliko se ja sećam, nije imao mača, sablje ni bodeža.
— Nisam imao kada — odvrati Sancho — ni da pogledam čestito, jer tek što sam se latio kusture, a oni mene već stali krstiti svojim toljagama i odmah me ovamo svalili. Ne tarem ja sada glavu i ne premišljam jesu li one batine bile bruka ih nisu, nego mene peče bol od bubotaka, jer njih ja ne mogu zbrisati ni s pameti ni s leđa.
— Bilo što bilo, znaj, brate Panza — odvrati don Quijote — da nema spomena kojega ne bi vreme izbrisalo, ni bolova koje ne bi smrt dokrajčila.
— A zar i može biti gore nesreće od one — priklopi Panza — koja pričekuje da je vreme dokrajči i smrt zbriše? Ako je ova naša nevolja od onih koje se leče sa dva-tri melema, ni pô jada; no meni
se sve nekako čini da će našu nevolju slabo okrpiti svi melemi iz bolnice.
— Kani se ti toga i trgni se iz nemoći — reče mu don Quijote — a i ja ću, pa da pogledamo kako je Rocinantu, jer meni se čini da on jadnik nije baš najmanji deo izvukao u ovoj nevolji.
— Nije ni čudo — odvrati Sancho — kad je i on skitnik vitez. Samo se ja čudim kako je moj magarac ostao čitav i niko ga ni opuknuo nije, a nama su sve pucala rebra.
— U svakoj nezgodi sreća otvara vratašca, da mogneš doskočiti — napomene don Quijote. — Velim zato što će mi ovo živinče moći sada odmeniti Rocinanta i odneti me odavle u koji zamak, da onde lečim rane. Takvo mi jahanje i neće biti na bruku, jer ja se sećam, čitao sam da je onaj stari dobrijan Silen, odgojitelj i učitelj veselog boga smeha, kad je ulazio u grad od sto vrata, jahao sasvim blažen na prekrasnu magarcu.
— Bit će istina da je on jahao onako kako vi, gospodaru, velite — uzvrati Sancho — ali velika je razlika jahati ili prevaliti se preko magarca kao vreća gnoja.
Na to mu odgovori don Quijote:
— Rane zadobivene u boju nè mânjê čast, nego je većaju. Zato ti meni, prijatelju Panza, ne odvraćaj ništa više, nego, kako ti već rekoh, ustani koliko možeš i digni me po miloj volji svojoj na magarca, pa da krenemo odavde dok nije zapala noć te nas u ovoj pustoši zatekla.
— Ta čuo sam, gospodaru, kako ste kazivali — reći će Sancho — da mnogi skitnici vitezovi najviše noći u godini prespavaju u pustoši i na osami, i to im je veliko zadovoljstvo.
— To je onda — odvrati don Quijote — kad oni ne mogu dalje, ili kad su zaljubljeni. Istina je, bilo je vitezova koji su znali na steni, na žegi, u hladu, u nepogodi stajati po nekoliko godina, a njihova odabranica nije o tom ni sanjala. Jedan je od njih bio Amadis, koji se prozvao Beltenebros, te je na Sirotoj steni proživeo, ne znam već ni sam posve sigurno i točno, ili osam godina ili osam meseci; nisam pravo zapamtio, samo znam da je on onde okajavao nešto što je nažao učinio gospođi Oriani. Ali manimo se toga, Sancho, pa ded se požuri dok nije i magarca snašla kakva nezgoda, kao što je zadesila Rocinanta.
— Dobesa, samo bi nam još to trebalo! — uplaši se Sancho.
Zajaukne trideset puta, uzdahne šezdeset puta, opsuje i prokune sto i dvadeset puta onoga koji ga je ovamo dovukao, pa ustane, ali se nije mogao uspraviti, nego se zgrbio nasred puta kao turska
sablja. Uza svu muku osedla on magarca, koji je danas, na ovakvoj velikoj slobodi, bio malko odlunjao. Digne onda Rocinanta, a da je taj imao jezik, kojim bi se potužio, jamačno ne bi zaostao ni za Sanchom ni za gospodarom. Naposletku Sancho natovari don Quijota na magarca, za ovoga pripne Rocinanta, povede magarca na povodu i krene otprilike onamo gde misli da je cesta. A sudbina, koja sve s dobra na bolje  navraća, nameri njega, pre nego što je i milju prevalio, na cestu, i na cesti on ugleda krčmu, koju njemu za jad, a sebi na radost, uze don Quijote smatrati za zamak. Tvrdi Sancho te tvrdi da je krčma, a gospodar njegov da nije, nego dvor, zamak. Prepirka se otegne i oni stignu onamo dok još prepirku završili nisu, pa tako Sancho, ne istražujući dalje, uđe s celom svojom povorkom.


Šesnaesta glava

Šta se bi tromu vitezu dogodilo u krčmi koju je on smatrao dvorom.

       Kad krčmar ugleda don Quijota prevaljena preko magarca, zapita Sancha kakva mu je nevolja. Sancho odgovori da nije ništa, nego je samo pao sa stene i malko izgruhao rebra. Krčmar je imao
ženu drukčije ćudi nego što su obično žene u onom zanatu. Bila je od prirode blaga i žalila bližnjega u nesreći. Dolete ona odmah da vida don Quijota, te naredi svojoj kćeri, jako lepoj devojci, neka
joj pomogne njegovati gosta.
     U toj je krčmi služila sluškinja iz Asturije, široka lica, plosnate glave, zatubasta nosa, s jednim okom škiljavim, a i s drugim slabo zdravim. No zato joj telo beše lepo, te je naknađivalo druge
mane: od glave do pete nije merila ni sedam pedalja, a ramena joj telu nešto preteška, te su je silila da u zemlju gleda više nego što mari. Ta lepojka sluškinja pomogne dakle devojci, i njih dve prostru don Quijotu prilično lošu postelju na tavanu, kamo se nekoć, vidi se jasno, spremala mnogo godina slama. Onde se nastanio i neki mazgar, a postelja mu bila malo podalje od postelje našega don Quijota. Bili to sami pokrovci i sedleni jastuci s njegovih mazga, ali je opet bolji ležaj bio nego u don Quijota, koji je imao samo četiri hrapave daske na dva nejednaka podvalka, strunjaču, tanku kao ponjava, punu gvala, pa da se kroz derotine ne promalja vuna, mislio bi po tvrdoći, kad pipneš, da je šljunak, i imao naposletku dve prevlake, kao da su od one kože sa štita, i pokrivač kojemu bi mogao konce prebrojiti i nijedan ne bi promašio.
       Na tu vrašku postelju legne don Quijote, a krčmarica ga i njena kći odmah izlepe melemima od glave do pete, pri čemu im je svetlila Maritornes, kako se ona Asturkinja zvala. Krčmarica, kako
mu je lepila meleme, opazi na don Quijotu masnice, pa reče kako joj se čini da se gost nije ugruhao nego je izgruhan.
— Nije on izgruhan — odvrati Sancho — nego su po steni bili sami šiljci, izbočine i grbine, pa je svagde stekao po modricu.
Onda još priklopi:
— Uredite vi to, gospođo, tako da preostane nešto kučina; jamačno će ustrebati komu, jer i mene malko bole križa.
— Onda ste valjda i vi pali? — zapita krčmarica.
— Nisam pao — odgovori Sancho Panza — nego kad sam video da mi je gospodar pao, strašno sam se preplašio, i sve me zabolelo, kao da su mi opalili hiljadu  vrućih.
— Može to biti — potvrdi mu devojka — jer i meni se često događalo te sanjam da padam sa zvonika i nikako ne mogu dolje na zemlju stići, a kad se probudim, izmlavljena sam i sva izlomljena, kao da sam zbilja pala.
— To i jest onaj bes, gospođice — odvrati Sancho Panza; — ja nisam ništa sanjao, bio sam budniji nego što sam sada, a modrica sam stekao gotovo koliko i moj gospodar don Quijote.
— Kako se zove taj vitez? — zapita Asturkinja Maritornes.
— Don Quijote od Manche — odgovori Sancho Panza; — on ti je vitez pustolov, i to od najboljih i najhrabrijih koji su od pamtiveka viđeni na svetu.
— Što je to vitez pustolov? — zapita sluškinja.
— Zar si ti današnja na svetu te ni to ne znaš? — odvrati Sancho Panza.
— Znaj dakle, sestro moja, vitez pustolov takvo je stvorenje koje, dok trepne, bude izmlaćeno ili se zacari: danas je najnesretnije i najjadnije biće na svetu, a sutra će imati dve-tri krune i kraljevine da ih pokloni svojemu konjušaru.
— Kad ste vi konjušar takva valjana gospodara — zapita krčmarica — kako je to da vi niste stekli barem grofoviju?
— Još je prerano — odgovori Sancho — jer istom je mesec dana kako smo krenuli za pustolovinama, i još nismo naišli na zgodnu. A često biva i to da jedno tražiš a drugo nađeš. Zaista, ako moj gospodar don Quijote ozdravi od te rane ili pada, i ja od toga ne obangavim, ne dam ja ono čemu se nadam ni za najbolju titulu u Španiji.
       Sav je taj razgovor don Quijote pozorno slušao, pa on sedne na postelji, kako već može, uzme krčmaricu za ruku i rekne joj:
— Verujte mi, krasna gospođo, pod sretnom ste se zvezdom rodili, kad vam je suđeno u svojem dvoru dočekati moju osobu. Ja ne hvalim sebe, jer se veli: ko se hvali, sam se kvari, no moj će vam
perjanik reći ko sam. Samo vam velim da ću doveka pamtiti uslugu koju ste mi iskazali, i hvaliti vam dokle god živim. A da nije dobri Bog odredio da ja budem ovako odan i pokoran zakonima
ljubavi i očima one nemile krasotice kojoj samo šaptom izgovaram ime, oči ove krasne gospođice zagospodarile bi mojoj slobodi.
              Krčmarica i kći njena, i čestita Maritornes, zapanje se slušajući govor skitnika viteza, jer su ga razumele isto toliko kao da govori grčki. Jedino su razabrale da je sve to neka ponuda i laskanje. No kako nisu navikle na ovakav razgovor, stanu ga gledati i čuditi mu se, te im se on učini sasvim drukčijim nego što su ljudi koje one znaju. Zahvale mu dakle krčmarskim rečima na ljubaznosti te odu, a Asturkinja Maritornes uzme vidati Sancha, komu je to bilo isto onako potrebno kao što i gospodaru.
     Mazgar je s tom Maritornes ugovorio da će se noćas njih dvoje pozabaviti, a ona mu je tvrdu rieč zadala da će doći k njemu čim poležu gosti i pozaspe gospodari, pa će udovoljiti njegovoj volji
koliko god želi. A priča se o toj dobroj devojci da ona nikada ne bi pogazila reč, sve da ju je dala u šumi i bez ikakvih svedoka, jer se smatrala plemkinjom; ipak joj nije bila sramota služiti, nego je
govorila da su je nesreće i nezgode na to naterale. Tvrdi, niski, jadni i kukavni ležaj don Quijotov bio je usred ruševne staje kojoj se kroz krov vide zvezde; do njega je Sancho priredio ležaj od rogožine i pokrovca, koji kao da i nije bio vunen, nego konopljan. Iza njihovih ležaja beše postelja mazgarova, nameštena, kako je već rečeno, od pokrovaca i od cele opreme dvaju najboljih njegovih mazgi. Imao ih on dvanaest, sve samih sjajnih, ugojenih, izvrsnih mazgi, jer je bio jedan od najbogatijih mazgara arevalskih, kako kazuje pisac ove istorije, koji ga napose spominje, budući da ga je dobro znao: vele da je u nekom srodstvu bio s njim. Uopšte je Cide Hamete Benengeli bio pisac veoma brižan i tačan u svemu, a vidi se po tome što ne prešućuje spomenutih sitnica, ma koliko neznatne i ništave bile. Trebali bi se zato ugledati na njega ozbiljni
istoričari, koji nam događaje pričaju tako kratko i zbijeno da ih jedva dospevamo i okusiti, a ono što je najglavnije izostavljaju od nemarnosti, zlobe i neznanja. Slava i dika zato piscu Tablanta od
Ricamonta i one druge knjige, u kojoj se pričaju dela grofa Tomillasa, pa još sa koliko se tačnosti opisuje sve!
        Pošto je dakle mazgar otišao k mazgama i dao im drugi obrok, pruži se on na svoje pokrove i uzme čekati da mu dođe ona veoma tačna Maritornes. Sancho je, izlepljen melemima, ležao na postelji i trudio se da zaspi, ali nije mogao od bolova u rebrima. A i don Quijote, od istih takvih bolova u rebrima, ne zaklapa očiju, kao zec.Sva se krčma stišala, i nije u svoj kući bilo druge svetlosti nego od svetiljke što visi i gori u predvorju.

         Ta divna tišina i one misli što našega viteza svagda navode na zgode koje se na svakom listu pričaju u knjigama, začetnicama njegove nesreće, zanesu ga u jednu od najneobičnijih ludosti što se i zamisliti može. Umislio on da je stigao u nekakav slavan zamak (jer, kako je već rečeno, njemu se zamkom čini svaka krčma u koju se svrati), a krčmarova mu se kći pretvorila u kćer vlastelina toga zamka, te se ona, svladana njegovom ljubaznošću, zaljubila u njega i obećala mu da će noćas, tajom od roditeljâ, doći njemu i podobro vreme proležati s njim. Tu on tlapnju, koju je sâm smislio, uzme smatrati istinom i zbiljom u koju je zapala njegova čast. No u srcu odluči da se neće izneveriti svojoj vladarici Dulcineji od Tobosa, sve da sama kraljica Ginebra i njena dama Quintañona iskrsnu pred njim.
      Dok je on premišljao o tim ludorijama, bude vreme i sat (a njemu zao čas) da dođe Asturkinja, te ona, u košulji i izuvena, s kosom skupljenom pod ćepicu od parheta, tihim i opreznim koracima uđe onamo gde su njih trojica, da potraži mazgara. No tek što će ona na vrata, začuje nju don Quijote, te on, unatoč svim melemima i bolovima u rebrima, sedne na postelju i raskrili ruke, da dočeka svoju krasotu devojku. Asturkinja, koja je čedno i tiho stupala, te rukama pred sobom tražila svojega miljenika, nabasa na ruke don Quijota, pa joj on čvrsto uhvati ruku za zglavak, privuče je k sebi i posadi na postelju, a ona se ne usudi ni pisnuti. Opipa joj on odmah košulju, koja je bila kruta kao ponjava, ali se njemu učini da je najfinije i najtanje platno. Na rukama joj bilo nekoliko nizova
staklenih koralja, no njemu se u mraku prikaže skupocjeni biser s Istoka. Vlasi, koje su joj nekako nalik na konjsku grivu, njemu behu kao niti najblistavijega arapskoga zlata što svojim sjajem
pomračuje i sunce. A dah njen, što zaudara na hladno meso što je prestojalo noć, njemu se učini slatkim, balzamskim mirisom iz njenih usta. Ona mu se napokon javi na pameti u onakvoj slici i
prilici kako je u svojim knjigama čitao o nekoj princezi, koja sa svim tim čarima što ih spomenusmo dolazi k ljuto ranjenom vitezu koji je njenu ljubav zadobio. I takva je slepoća zaokupila jadnoga
viteza da ga nije razdrmao ni dodir, ni dah, ni drugo koješta na dobroj devojci, od čega bi se smučilo čoveku koji nije mazgar, nego mu se činilo da je ogrlio božicu krasote. Drži on nju dakle čvrsto, pa joj govori zaljubljenim, tihim glasom:
— Želeo bih da sam mogućan, uzvišena i krasna gospođo, dolično vam uzvratiti milost koju ste mi iskazali kad ste mi se javili u velikoj krasoti svojoj. Al sudbina, koja navek progoni čestite ljude, bacila me na ovaj ležaj, gde ležim tako izmlaćen i izlomljen da ne bih mogao, sve da sam i voljan, udovoljiti vašoj želji. Štaviše, ovoj se nemogućnosti pridružuje još jedna druga i veća, a to je tvrda
vera koju sam zadao neprispodobivoj Dulcineji od Tobosa, jedinoj gospodarici mojih najtajnijih misli. Da me to ne preči, ne bih ja bio takav glupi vitez da bih uludo propustio ovu sretnu priliku u koju me vaša velika dobrota navela.
     Maritornes trne, i hladan je znoj probija što je don Quijote tako drži, pa ona i ne razume i ne pazi što on čepljuska, nego se i bez ijedne reči otima. A čestiti mazgar, koji je od svoje zle pomame
budan, čuo je ljubu čim je na vrata ušla, pozorno je slušao sve što joj don Quijote govori, pa od ljubomore da mu se Asturkinja ne bi, za volju drugomu, izneverila, primaknuo se bliže don Quijotovoj postelji i pritajio, da vidi čemu su te reči kojih on ne razumije. Kad vide kako je devojka upela da se otme, a don Quijote je svom silom drži, dozlogrdi mu šala, te se on razmahnu i grunu
zaljubljenoga viteza tako strahovito pesnicom po jadnim čeljustima da mu je iz usta krv briznula. Ni to ne bi dosta, nego mu skoči na rebra pa ga kao na vršaju izgazi svega. Kako je postelja bila slaba i
na labavu podnožju, nije mogla podneti još i mazgara, nego se provali. Od toga se silnoga gromota probudi krčmar i odmah pomisli da će to biti neko Maritornino maslo, jer ju je zvao a ona se nije
odazvala. S tom on sumnjom ustane, upali svetiljku i pođe onamo odakle čuje kavgu. A kad devojka vide da joj dolazi gospodar, zlovoljan i ljut, sva se uplašena i zbunjena zavuče u postelju Sanchu
Panzi, koji je već bio zaspao, pa se tako uza nj zgrči i sklupča. Uđe krčmar i zavikne:
— Gde si ti, droljo? Znam ja da si ti sve zamesila!
       Uto se probudi Sancho, pa kad oseti na sebi teret, pomisli da ga mòra mori, te se počne razmahivati pesnicama i pogodi nekoliko puta Maritornu. A ona se, čim ju je zabolelo, okani stida te uzvrati Sanchu toliko bubotaka da se, hoćeš-nećeš, razdremao. On opet, kad je video što se s njime zbiva, a ne zna od koga je, uzme se braniti, uhvati se s njom ukoštac, pa se među njima zametne
najžešće i najzgodnije tezmanje na svetu. Uza svetlost razabere mazgar što je i kako je njegovoj ljubi, okani se don Quijota i pritekne njoj upomoć. Isto tako učini i krčmar, ali s drukčijom namerom: nakan je platiti devojci, jer sudi: ona je jamačno skrivila svu tu gungulu. Pa kako se veli: starac babu, baba mačku, mačka miša, uzeo lupati mazgar Sancha, Sancho devojku, devojka njega, krčmar devojku, i svi prionuli tako žestoko da ni časkom ne zastaju. I još htede sreća da se krčmaru ugasi svetiljka, te se oni u mraku svi sklupčali i mlate se bez smilovanja, pa kuda zvizne pesnica, odmah kvrga skače.
      Slučajno je te noći bio na noćištu jedan oružnik takozvanoga staroga toledskog Svetog bratstva. Kad on začuje neobičnu graju i tučnjavu, uhvati svoj kratki štap i limenku s ispravama, uđe u mraku onamo i zavikne:
— Mir, u ime zakona! Mir, u ime Svetoga bratstva!
     Odmah naiđe na izbubanoga don Quijota, koji je onesvešten ležao na svojoj razvaljenoj postelji, a lice upro uvis. Uhvati ga za bradu i poviče: »U ime zakona«! No kad opazi da se onaj koga je
zgrabio niti kreće niti miče, pomisli da je mrtav i da su mu ovi drugi ubice, te se u toj sumnji uzviče još jače:
— Neka se zaključaju vrata na krčmi! Pazite da niko ne izmakne, jer ovde su ubili čoveka!
     Taj ih uzvik sve zaplaši, i svako se okani tučnjave kako ču taj glas. Odšulja se krčmar u svoju sobu, mazgar na svoje pokrovce, devojka u svoju izbicu. Samo se nesretni don Quijote i Sancho ne
mogoše ganuti s mesta. Ispusti sada oružnik don Quijotovu bradu i ode po svetiljku da potraži i uhvati krivce. Ali svetiljke ne nađe, jer ju je krčmar namerice ugasio kad je odlazio. Morade on zato k
ognjištu, pa onde, nakon dosta posla i vremena užeže drugu svetiljku.


prevod


Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor 

                              Miquel de Cervantes, Don Kihot ( prolog, prva glava)
                             Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 2,3,4, glava ) 
                              Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 5.6.7 glava)
                              Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 8,9,10 glava)
                              Miquel de Cervantes, Don Kihot, 11,12,13 glava