KNJIŽEVNOST  |    POEZIJA  |   DUHOVNOST |  ZANIMLJIVI TEKSTOVI     |    PISMA  |   ŽENA   |   ARHIVA    |   

10.12.2016.

Lav Nikolajevič Tolstoj - TRI ISPOSNIKA





A kad se molite, ne govorite mnogo, kao neznabošci; jer oni misle da će za mnoge reči svoje biti uslišeni. Vi dakle ne budite kao oni; jer zna otac vaš šta vam treba pre molitve vaše. (Matej, VI, 7,8.)


Vladika iz grada Arhangelska putovao je brodom u Solovecki. Tim istim brodom putovali su bogomoljci Božjim ugodnicima. Vetar je bio povoljan, vreme vedro, nigde nije bilo talasa. Bogomoljci – od kojih su neki ležali, neki jeli, neki sedeli u grupicama – razgovarali su jedan s drugim. I vladika je izašao na palubu, šetao je tamo-amo po mostu.

Dođe vladika do pramca, vidi, okupila se grupica ljudi. Omanji čovek pokazivao je rukom nešto prema moru i govorio, a ljudi su slušali. Vladika zastade i pogleda tamo kud je pokazivao čovek: ništa se nije videlo, samo se more presijavalo na suncu. Priđe bliže i stade slušati. Opazi čovek vladiku, skide kapu i ućuta. I ostali opaziše vladiku i poskidaše kape u znak poštovanja.
- Ne snebivajte se, braćo – reče vladika – i ja sam prišao da čujem šta priča ovaj čestiti čovek.
- Ta eto priča nam ribar o isposnicima – reče jedan odvažniji trgovac.
- O kakvim isposnicima? – upita vladika, dođe do ograde palube i sede na sanduk. – Ispričaj da i ja čujam. Šta si pokazivao?
- Ma eno nazire se ostrvce – reče čovek i pokaza napred na desnu stranu. – Na onom ostrvcu žive isposnici, spasavaju svoje duše.
- Gde je ostrvce? – upita vladika
- Budite tako ljubazni i gledajte u pravcu moje ruke. Vidite oblačić, malo ulevo od njega vidi se kao neka pruga.
Vladika je gledao, gledao, mreškala se voda na suncu, ali njegove neprivikle oči nisu mogle ništa da vide.
- Ne vidim – reče. – Pa kakvi to isposnici žive na tom ostrvcetu?
- Božiji ljudi – odgovori seljak. – Odavno sam čuo za njih, ali mi se nije pružila prilika da ih vidim, tek sam ih prošle godine video.
I ribar ispriča kako je bio krenuo da lovi ribu, kako ga je struja odnela do tog ostrva i nije znao gde se nalazi. Ujutru je krenuo da izvidi gde se nalazi, naišao na zemunicu i ugledao kraj zemunice jednog isposnika, a tada su se pojavila još dvojica; nahranili su ga i osušili mu odelo i pomogli mu da popravi čamac.
- Kako izgledaju? – upita vladika.
- Jedan je malenak, poguren, u dubokoj starosti, u oveštaloj rizi, biće da ima preko sto godina, seda brada počela vać da se linja, i neprestano se osmehuje i ozaren je kao anđeo nebeski. Drugi je viši rastom, isto tako star, u pohabanom kaftanu, široka seda požutela brada, a čovek jak: prevrnu moj čamac kao čabar, ne stigoh ni da mu pomognem – a i on je isto tako ozaren. A treći je visok, brada mu je do kolena i bela kao sneg, a on smrknut, obrve mu se nadnele nad oči i na sebi nema ničega, samo je opasan rogožinom.
- O čemu si razgovarao sa njima? – upita vladika.
- Mahom su ćutke radili, malo su razgovarali jedan s drugim. Pogleda li jedan, onaj drugi već razume. Stadoh pripitivati visokog, žive li odavno ovde. Namršti se on, promrmlja nešto kao da se ljuti, a onaj starac odmah ga uhvati za ruku, osmehnu se – i visoki se smiri. Starina samo reče “spasi nas” i osmehnu se.
Dok je seljak govorio, brod se sve više približavao ostrvu.
- Evo, sada se sasvim dobro vidi – reče trgovac. – Budite tako ljubazni i pogledajte, vaše preosveštensvo – reče on, pokazujući.
Vladika se zagleda. I zaista, ugleda prvu prugu – ostrvce. Gledao je vladika, gledao, pa krenu prema krmi, dođe do krmara.
- Kakvo se to ostrvce – veli – vidi tamo?
- Nekakvo bezimeno. Mnogo ih je tu.
- Je li tačno – veli – da tamo starci žive isposničkim životom?
- Priča se, vaše preosveštenstvo, ali ja ne znam da li je to istina. Ribari su ih, vele, videli. Ali, bogme, i oni naprazno blebeću.
- Želeo bih da se iskrcam na ostrvo da vidim isposnike – reče vladika. – Može li se to nekako?
- Brodom se ne može prići – reče krmar. – Čamcem bi se moglo, ali treba pitati kapetana.
Pozvaše kapetana.
- Želeo bih da vidim te isposnike – reče vladika. – Da li biste mogli da me prebacite?

Kapetan ga stade odvraćati: - Svakako da bismo mogli, ali ćemo se dugo zadržati, i ako mi je dopušteno da primetim, vaše preosveštenstvo, nemate ih rašta videti. Ljudi su mi pričali da su ti starci koji tamo žive užasno glupi, ništa ne shvataju i ništa ne umeju ni da kažu, kao kakve morske ribe.
- Ali ja bih da ih vidim – reče vladika. – Platiću vam za trud, odvezite me.

Drugog izlaza nije bilo, kapetan izdade naredbu, mornari upraviše jedra na drugu stranu. Krmar okrenu brod, zaploviše prema ostrvu. Iznesoše vladiki stolicu na pramac. On sede i zagleda se. Svi se ljudi okupiše na pramcu, svi gledahu prema ostrvu. I oni koji su imali oštriji vid, već su videli stene na ostrvu i pokazivali zemunicu. A jedan je čak razaznao i tri isposnika. Iznese kapetan dvogled, pogleda kroz njega, pruži ga vladici. ”Zaista”, veli on, ”tamo na obali, desno od velike stene, stoje tri čoveka”.

Pogleda vladika kroz dvogled, upravi ga na tu stranu, stvarno, stoje trojica: jedan visok, drugi manju, a treći sasvim mali: stoje na obali, drže se za ruke.
Kapetan priđe vladici. – Ovde, vaše preosveštenstvo, brod mora da stane. Ako vam je po volji, izvolite se odavde prebaciti čamcem, a mi ćemo se usidriti.

Istog časa odmotaše uže, oboriše sidro, spustiše jedra – brod se trže, zaljulja. Spustiše čamac, uskočiše veslači, a vladika siđe niz lestvice. Ukrca se vladika u čamac, sede na klupicu, prihvatiše se mornari vesala, zaploviše prema ostrvu. Doploviše u tren oka. Vide, stoje tri isposnika: visoki, - go, opasan rogožinom, manji – u pohabanm kaftanu, i pogrbljeni starac – u staroj rizi; stoje sva trojica, drže se za ruke.

Pristadoše veslači uz obalu, čakljom privukoše čamac obali. Izađe vladika.
Pokloniše mu se isposnici, on ih blagoslovi, a oni se još dublje pokloniše. I vladika im poče govoriti.
- Slušao sam – veli – da vi, Božiji starci, vodite ovde isposnički život, molite se za ljude Hristu-Bogu, a ja sam eto, po milosti Božijoj, nedostojni sluga Hristov, kome je naloženo da se stara o Njegovom krotkom stadu; te sam želeo da i vas, sluge Božije, vidim i da vas, ako mogu, poučim.
Isposnici ćute, osmehuju se, pogledaju jedan drugog.
- Recite mi kako vodite isposnički život i kako služite Bogu – reče vladika.
Uzdahnu srednji isposnik i pogleda u najstarijeg, u starinu; namršti se visoki isposnik i pogleda u najstarijeg, u starinu. I osmehnu se najstariji, starina, i reče: ”Ne znamo mi, slugo Božiji, služiti Bogu, samo sebi služimo, sebe hranimo”.
- Kako se vi molite Bogu? – upita vladika.
I starina reče. ”Ovako se molimo: trojica vas, trojicu nas spasite”.
I samo što starac isposnik to reče, sva tri isposnika podigoše oči prema nebu i sva trojica rekoše: ”Trojica vas, trojicu nas spasite”.
Nasmeja se vladika i reče:
- To ste vi čuli za Svetu Trojicu, ali se ne molite kako valja. Dopali ste mi se, Božji starci, vidim da želite ugoditi Bogu, ali vi ne znate kako da služite. Ne treba se tako moliti, već me slušajte, naučiću vas. Neću vas učiti po svom nahođenju, već ću vas naučiti iz Svetog pisma, onako kako je Bog naložio svim ljudima da mu se mole.
I poče vladika isposnicima tumačiti kako je Bog sebe otkrio ljudima; protumači im za Boga Oca, Boga Sina i Boga Svetog Duha i reče:
- Bog sin je sišao na Zemlju da spase ljude i naučio je sve kako da se mole. Slušajte i govorite za mnom.

I stade im vladika govoriti “Oče naš”. I ponovi jedan isposnik “Oče naš”, ponovo drugi isposnik “Oče naš”, ponovi treći “Oče naš”. – Iže jesi na nebjeseh. Ponoviše isposnici: “Iže jesi na nebjeseh”. Ali se smete srednji isposnik, ne reče tačno; ne izgovori dobro ni visoki, goli, usta su mu bila obrasla brkovima, te nije mogao izgovarati čisto: nerazgovetno promrmlja i treći, bezubi isposnik.

Vladika ponovi još jednom, i isposnici ponoviše još jednom. I sede vladika na kamen, a isposnici stadoše kraj njega, i gledahu mu u usta, i ponavljahu za njim, dok je govorio. I sve do večeri zadrža se vladika s njima: i deset, i dvadeset, i sto puta ponavljao je jednu reč, a isposnici su ponavljali za njim. Oni su grešili, on ih je ispravljao i nagonio da ponovo ponavljaju iz početka.

I ne napusti vladika isposnike sve dok nisu naučili molitvu Gospodnju. Očitaše je oni ponavljajući za njim i očitaše je sami. Najpre je naučio srednji starac i izgovorio celu. I vladika je tražio da još jedanput, i još jedanput kaže, i on ponovi još jednom, i druga dvojica su ponovila celu molitvu.

Već je počeo da se smrkava, Mesec se stade pomaljati iza mora, kad vladika ustade da krene na brod. Oprosti se vladika od isposnika, oni padoše pred njim na kolena. On ih podiže i redom ih izljubi, naloži im da se mole kako ih je naučio, sede u čamac i zaploviše prema brodu.

I plovio je vladika prema brodu, slušao je kako isposnici u tri glasa ponavljaju molitvu Gospodnju. Stadoše se primicati brodu, nisu više čuli glasove isposnika, već su ih samo videli pri mesečini: stoje na obali, na onom istom mestu, tri isposnika – onaj manji u sredini, a visoki sa desne, srednji sa leve strane. Doveze se vladika do broda, pope se na palubu, digoše sidro, razapeše jedra, vetar ih nape, pokrenu brod i oni zaploviše. Dođe vladika na krmu, sede tamo i jednako gledaše prema ostrvcetu. Isposnici su se u početku videli, zatim su iščezli iz vida, naziralo se samo ostrvce, zatim je i ostrvce iščezlo, samo je more treperilo pri sjaju Meseca.

Bogomoljci legoše da spavaju i na palubi se sve primiri. Vladici se, međutim, nije spavalo, sedeo je sam na krmi, gledao more, tamo gde je iščezlo ostrvce, i razmišljao o dobrim isposnicima. Mislio je na to kako su se oni radovali što ih je naučio molitvi, i zahvaljivao se Bogu za to što ga je uputio da pomogne Božijim isposnicima, da ih nauči Božijoj reči.

Sedeo je tako vladika, razmišljao, gledao more, gledao u onom pravcu gde je iščezlo ostrvce. I svetluca mu nešto pred očima – čas ovde, čas onde, svetluca svetlost na talasima. Najednom, opazi, blista se i belasa nešto u snopu mesečine: belasa se ili galeb ili jedro na čamcu. “Čamac”, pomisli, “na jedrima juri za nama. Brzo će nas stići. Bio je daleko, daleko, a sada se već vidi sasvim blizu. Ali, da je čamac, nije čamac, na jedro ne liči. A nešto juri za nama i sustiže nas”. I vladika nikako da razazna šta je to: da je čamac, nije čamac, da je ptica, nije ptica, da je riba, nije riba. Na čoveka liči, prilično je veliko, ali otkud čovek na sred mora. Ustade vladika, priđe krmaru:
- Pogledaj, - veli – šta je to?
- Šta je to, rođeni moj? Šta je to? – upita vladika, a već i sam vidi, jure po moru isposnici, bele se i belasaju njihove sede brade, i kao da stoje, približavaju se brodu.
Obrnu se krmar, prepade se, ostavi kormilo i povika prodornim glasom:
- Gospode! Isposnici jure za nama po moru, kao da idu po zemlji! – Čuše ljudi, ustadoše, pojuriše svi prema krmi. Svi videše: jure isposnici, drže se za ruke – oba krajnja mašu rukom, daju im znak da stanu. Sva trojica jure po vodi kao po suvom, a ne miču nogama.
Ne stigoše mornari da zaustave brod, a isposnici već stigoše, priđoše uz sam bok broda, podigoše glave i progovoriše u jedan glas:
- Zaboravili smo, slugo Božiji, zaboravili smo tvoj nauk. Dok smo ponavljali – pamtili smo, samo što smo prestali da ponavljamo, promače nam jedna reč – zaboravismo, sve se rasprši. Sve smo zaboravili, nauči nas opet.
Prekrsti se vladika, naže se prema isposnicima i reče:
- Uslišiće Bog vašu molitvu, starci Božiji. Nemam vas čemu učiti. Molite se za nas grešne.
I vladika se pokloni isposnicima do zemlje. I zastadoše isposnici, okrenuše se, krenuše morem natrag. Sve do jutra videla se svetlost na onoj strani na koju su otišli.

07.12.2016.

Žorž Sand i Frederik Šopen. Jedna destruktivna ljubavna priča



 Elize Kolet

Žorž Sand, čije je pravo ime bilo Aurora Dupin, živela u doba Napoleonovog zakona koji je muževima davao neograničenu vlast nad ženama, kada žena nije imala pravo na sopstveni imetak, na razvod i slobodu da ponovo sklopi brak. Njena jaka ličnost se bunila.

Rano se udala za barona Kazimira Dudeventa, i imala sa njim dvoje dece. Međutim, njoj je smetalo što joj je brak nametao nejednakost sa mužem. Govorila je: Moj muž čini ono što hoće, ima žena koliko mu je drago, raspolaže svojom imovinom. To bi bilo pravo, ako bi bilo obostrano. Zbog toga želim da budem nezavisna. Vraćam se kući u ponoć, ili još bolje, u zoru.

Stoga je jednog dana zaključila da je najbolje da, posle osam godina braka, napusti bračno ognjište i ode u Pariz. U Parizu je radila kao novinarka, slikarka, a najviše kao pisac. Jednog dana, odlučila je da se vidno usprotivi tom muškom svetu, sklonila je svoju gustu kosu pod kapu, navukla pantalone i sako, stavila cigaretu u usta i rekla: Madam Dupin je mrtva, sada postoji samo Žorž Sand. Žensko u muškom liku.

Žorž Sand – Žensko u muškom liku

I tada je krenula njena borba, ne protiv muškaraca, već za pravo da žena bude slobodna, slobodna u meri da može da odlučuje o svom sopstvenom životu. I ta njena borba nije bila bezuspešna.

Mnogi danas govore da je Sandova bila prva feministkinja, u najpozitivnijem smislu te reči. Za nju je feminizam bio od finog materijala, lepšeg od kineske svile.

Romani Žorž Sandove bili su prve značajnije knjige koje je Prustu davala na čitanje njegova majka. Kada je bio bolestan, ona mu je naglas čitala Malu Fadetu ili Nahoče Fransoa. Kada je i sam postao dobar ocenjivač stila, on je delio majčinu naklonost ka toj glatkoj i tečnoj prozi koja kao i Tolstojevi romani, uvek odiše dobrotom i moralnom otmenošću. Divili su joj se i drugi umetnici tog vremena, slikar Delakroa je imao atelje u njenoj kući, sa Balzakom je bila bliska prijateljica, a jedna od njegovih najboljih knjiga Beatrisa ima lik koji je rađen prema Sandovoj, Flober ju je nazivao dragom učiteljicom, Hajne i Turgenjev bili su njeni česti gosti, a na njenoj sahrani Viktor Igo je rekao: Oplakujem smrtnicu, pozdravljam besmrtnicu.

Gospođu Žorž Sand nisu, naravno, svi voleli. Tako je Niče za nju rekao da je krava za pisanje, što, imajući u vidu njegov zluradni odnos prema ženama, i nije strašno. Međutim, naš vodeći nadrealista Marko Ristić, u knjizi Književna politika, članci i pamfleti, ne samo da je tu Ničeovu izjavu smatrao ispravnom već je zapisao: Žorž Sand zvala se, u stvari, u svojoj goropadnoj ženskoj spodobi, Aurore Dupin, baronne Dudevent. Prosto joj bilo. A negde dalje je govorio da je ona bila muškobanjasta babuskera.

Kada je sahranila Madam Dupin, tako je započela novi život tog ženskog fauna pod muškim imenom. Živeće kako joj se sviđa, imaće mnoge ljubavi, koji su prvenstveno uključivale pisce (Žil Sando, Prosper Merime, Alfred de Mise), muzičare (Šopen) i druge umetnike. A onda, kada se osećala kao razočarana žena koja nije imala mnogo uspeha ni u braku, ni u preljubništvu, svoje ogorčenje izražavala je tako što je pisala knjige. Od toga se nakupilo preko 130 knjiga, od čega 80 romana i 20 pozorišnih komada i na hiljade pisama.

I pored muškobanjastog ponašanja i pokazivanja da joj nisu strane nastranosti duha i tela, Sandova je, pre svega, bila dobra majka i zaštitnica, osetljiva, ali svojeglava žena. Lako se zaljubljivala, jer je volela život, ali je ostajala verna partneru koga je izabirala.

Za sebe je govorila: Ja jesam to što jesam, oduševljena sam za lepo, željna istine, veoma osetljivog srca, veoma slabog rasuđivanja, često nerazložna, uvek dobronamerna, nikad sitna i osvetoljubiva, prilično plahovita i, hvala Bogu, savršeno zaboravna u odnosu na ružne stvari i na rđave ljude.

Umrla je u 72. godini života, ostavljajući na stolu jedan nezavršen rukopis. Flober je tom prilikom rekao: Bila je sirota, dobra, velikodušna žena. Uvek će ostati besmrtna za Francusku.

Prvi susret Šopena i Sandove

Sandova je srela Šopena 1836. godine i ostala je u vezi sa njim skoro deset godina (1838 -1847).

Njihov prvi susret bio je šokantan – za Šopena. Sandova je često priređivala večere za umetnike, a neko joj jedne večeri dovede Šopena… Vraćajući se kući, Šopen reče svom prijatelju sa kojim je odlazio: Kako je neprijatna žena ova Sand! Je li to zbilja žena? Ja čisto sumnjam.

Nije čudno što je Šopen strogo osudio spisateljicu pri prvom susretu, jer ona se oblačila kao muškarac, pušila mnogo, oslovljavala svoje prijatelje sa ti i raskrstila sa svima, osim sa onima koji se bave umetnošću. Takođe, bila je dovoljno slobodna i jaka da glasno ispoljava svoja demokratska i socijalistička shvatanja. Tako se ona mnogo razlikovala od anđeoski lepih, plavih Poljakinja koje je Šopen nekada, u svom odrastanju, čedno voleo. Jer, on je u Pariz stigao kao nežan mladić, sa likom nebeskog bića koje je poslato na zemlju.

Naravno, postoji i druga strana medalje. Jedna prijateljica, koja je prisustvovala tom prvom susretu, savetovala je Sandovoj: Vidi se da je on žensko, zavedi ga kao muškarac.

Tako su dobili šaljive nadimke Gospođica Šopen i Gospodin Sand.

Gospođica Šopen i Gospodin Sand

Žorž Sand je shvatila da je proviđenje, kako je sama govorila, stvorilo Šopena baš za nju. On je bio izgnanik, osetljiv i nesrećan čovek koji je tugovao za Poljskom, za svojom porodicom, a naročito za nežnom materinskom ljubavlju. Ponašao se u stilu: Kad bi neko hteo da me vodi kao malo dete, ja bih bio veoma zadovoljan. A Sandova je želela da u njemu nađe u isti mah ljubavnika i sina. Kako je Šopen bio šest godina mlađi od nje, te se moglo očekivati da će se on ponašati kao sin, gotovo kao dete, a ona je bila sklona da se sažali na njega. Istovremeno, uvidela je da je mladi muzičar slab, bolestan, grozničav i sve je to iziskivalo materinsku nežnost bolničarke.

Šopen i Žorž Sand


Šopen je stvorio svoja najbolja dela baš dok je bio u vezi sa njom. Naime, on je intuitivno osećao da je Sandova bila dovoljno muzički obdarena da bi ga mogla ocenjivati, nadahnjivati i savetovati. Ujedno, osećao je da je ona velikodušna žena i da uživa da nekome pomaže. Zato je, mada mu se inicijalno nije svidela, podlegao iskušenju i podao joj se.

Tokom njihovog zajedničkog življenja, Šopen nikada nije bio u stanju da uzvikne, kao što je to činila Sandova: Kako je lepo živeti. Život je zanosan. Voleti, biti veoma voljen. To je sreća, to je blaženstvo. On je mrzeo ljude koji bučno izražavaju svoje prijateljstvo, mrzeo je njene prijatelje koji su umeli, kada se napiju, da se raspuste do bezobrazluka. On se čak grozio da vidi da su gosti koji su dolazili kod Sandove na večeru ponekad bili neobrijani, ili sa primetno neopranom kosom.

Smetalo mu je njihovo raspojasano ponašanje. A Sandova nije htela da se ljudi za njenim stolom drže ukočeno, pa je prelazila preko grubog, glasnog smeha, vike, prepirke, slobodnog ponašanja, pijančenja. Smatrala je da je Šopenova razdražljivost preterana, neshvatljiva, videći u njemu jedno bolesno i genijalno dete. On se onda ljutito povlačio u svoju sobu.

Stalno je bio ljubomoran, pa je Sandova govorila: On se ponaša kao moj otac po duhu, ali on je moje dete po čulima.

Ipak, može se reći da su se oni voleli, bar za neko vreme. Šopen je voleo Sandovu, ona je prema njemu bila materinski nežna i blaga. Ona se divila genijalnom muzičaru, on je poštovao velikog pisca. A čulne ljubavi tu, uglavnom, nije bilo, jer Šopen nije bio stvoren za uživanje u ljubavnim zadovoljstvima.

Tako je, posle nekog vremena, Sandova prestala da voli Šopena, njena ljubav prema njemu pretvorila se u običnu naklonost. Volela ga je onako kako voli svoju kćerku i sina, kojima pomaže da odrastu. Istovremeno, bila je svesna da je sam Šopen voleo svoju groznicu, svoju potištenu dušu, svoj položaj stalnog bolesnika, tako da je za njega ponekad prijateljicama govorila: Moj bolesnik, pa i Moj živi leš.

U to vreme, Šopen se često viđao sa drugim Poljacima u Parizu, koji su bili primorani da pobegnu iz domovine. Jedan od najuglednijih među njima bio je Adam Mickjevič, najveći poljski pesnik, koji je od strane Šopena i drugih poljskih iseljenika smatran produbljenijim od Getea i Bajrona. On je ujedno bio i veliki zanesenjak, sanjalica, a opet, na Sorboni je držao izvanredno logična i jasna predavanja, pa su svi Poljaci u Parizu cenili njegovu odvažnost i smatrali da je on po intelektu iznad ostalih Poljaka. Šopen je u njemu gledao čoveka koji na velika zvona oglašava tzv. poljsko pitanje, a to mu je bilo važno. Sa svoje strane, Mickjevič simpatiše Šopenovo muzičko stvaralaštvo, naravno, ali je oduševljeni poklonik Sandove, pa joj otvoreno ukazuje da je njen ljubavnik Šopen – njen zao duh, njen moralni vampir, njen krst, da je muči i da je najzad može i ubiti. On je prvi za Šopena upotrebio izraz moralno čudovište.

I još neki su Sandovoj ukazivali da nju Šopen iskorišćava (besplatni stan, hrana i nega), ali ona nije slušala druge, slušala je jedino svoje srce. Činila je za njega sve što je bilo u njenoj moći, nastojeći da bude najpre ljubavnica, a kasnije bolničarka i prijateljica, ali i njegova muza. Pritom je sve vreme imala utisak da radi dobru stvar, jer nikada nije sumnjala u muzičku genijalnost Šopena.

Rastanak

U jednom svom romanu o italijanskoj glumici iz tog vremena (Lucrezia Floriani), Sandova je umnogome ocrtala njihov zajednički portret, prikazavši poljskog princa Karola u vrlo nepovoljnom svetlu. Naime, lepa glumica biva uništena od strane mladog i lepog partnera, koga je do kraja obožavala. Šopen nije sebe prepoznao (ili se pravio da nije) u tom liku. Međutim, mnogima je to izgledalo kao način Sandove da nagovesti prekid veze sa Šopenom. Bila se zamorila.




Šopen je prestao da odlazi u Noan, u kome se nalazila kuća Sandove, u kojoj je tokom povremenih poseta u periodu od osam godina, stvorio mnoga svoja velika dela, uključujući i Sonatu u b-molu, sa čuvenim Posmrtnim maršom. A onda, jednog dana on će otići od Sandove – zauvek, bez zbogom. Formalni razlog bio je taj što je u porodičnoj svađi Sandove sa njenom kćerkom on stao na stranu kćerke, koja je inače bila jedna neodgovorna osoba i mnogo problema nanosila Sandovoj. Tako se završila priča o ljubavnicima koji su jedno drugom poklonili skoro deset godina života.

Naravno, Sandova je patila zbog raskida, čiji je ona bila uzrok, izvršilac i žrtva. Međutim, jedno je sigurno – da je od raskida sa Sandovom Šopen prestao da živi, telesno i duhovno. Vrlo brzo je umro, od tuberkuloze, sa kojom je drugovao od rane mladosti. Mada, mnogi smatraju da su njegov život više obeležili slabi nervi nego tuberkuloza.
S tim u vezi, verovatno je njegova preosetljiva priroda najviše zaslužna za izuzetne kompozicije kojima se proslavio i koje bacaju u zasenak lošu stranu njegovog karaktera.

Na Šopenovoj sahrani (kada je, po njegovoj ličnoj želji, sviran Mocartov Requiem) bilo je oko 3.000 osoba, ali među njima nije bilo Sandove. Nije htela da dođe ni pre toga, kada joj je on, sa samrtničke postelje, poslao poziv da ga poseti. Nije mogla da dođe.

Sahranjen je u Parizu, a njegovo srce preneto je u crkvu Svetoga krsta, u Varšavi, u skladu sa njegovim testamentom.

Žorž Sand je preminula u Noanu 8. juna 1876. godine.

Na temu veze Žorž Sand i Frederik Šopen do sada je napisano više knjiga i snimano nekoliko filmova: A Song to Remember, Impromptu, Desire for Love.

Neosporno je da su oboje bili veliki umetnici.

Elize Kolet




Gustav Flober pismo Žorž Sandovoj






Žorž SANDOVOJ 1


Uoči početka franko-pruskog rata, 1870, prilično proročanski napisao je Sandovoj:


 "Eto vam prirodnog čoveka! Pravite sad teorije! Hvalite glasno napredak, prosvećenost i zdrav razum masa, i pitomost francuskog naroda. Uveravam vas da bi ovde premlatili svakoga kome bi palo na pamet da propoveda mir. Ma šta se desilo, mi smo zadugo gurnuti unazad...

"Borba rasa će ponovo početi. Videćemo, pre nego jedan vek prođe, kada se nekoliko miliona ljudi uzajamno poubijaju, onako odjednom. CEo istok protiv cele Evrope, stari svet protiv novoga! Zašto da ne? Veliki zajednički radovi, kao na Sueckoj prevlaci, možda su, pod nekim drugim oblikom, prvi pokušaji i pripreme onih čudovišnih sukoba koje sebi ne ne možemo ni predstaviti!"

Kritičaru, istoričaru i filozofu, Ipolitu Tenu, o utiscima poslije rekurentnih halucinacija, za koje se pretpostavlja da su posljedica epilepsije:

"U početku sam osećao neko neodređeno strahovanje, nejasnu nelagodnost, neko osećanje iščekivanja, s bolom, kao pre pesničkog nadahnuća, u kome se oseća 'da će nešto doći'. (Stanje koje se može porediti samo sa stanjem čoveka pri snošaju... Da li sam se razumljivo izjasnio?)"

Ten je često ispitivao Flobera da mu piše o tome kako funkcioniše njegova imaginacija.

Žorž SANDOVOJ 2


 Zašto ste tako tužni? Čovečanstvo ne pokazuje ništa novo. Njegova nepopravljiva beda ispunila me gorčinom još od moje mladosti. Zato se sada ničim ne obmanjujem. Ja mislim da će gomila, prosto krdo, biti uvek mrska. Jedino što važi to je mala grupa duhova, uvek istih, koji jedni drugima predaju svetlost znanja...

Intimni dnevnik George Sand






Subota u ponoć (15.novembar  1834)


Vraćam se iz Talijanskog pozorišta. Beskrajno sam se dosađivala. Provela sam prilično tužan dan.
Boucoiran mi je čitao nešto od g. de Maistrea. Zapamtila sam samo tri retka: “U nekim krajevima Indije ljudi se često zavetuju dobrovoljnom smrću u znak zahvalnosti za milost koju su im bogovi udelili, oni koji su se tako zavetovali bacaju se s vrha hridi…” O Bože, moj Bože kad bi mi podario samo jedan dan te sreće koji si mi oduzeo i ja bih se rado tako zavetovala. Ali umreću, a više ga neću videti.


Zaista, muzika loše deluje na čoveka, a pozorište je tako glupa stvar. Kako su sva ta lica tupava! Svi deluju smireno, ravnodušno; ima i onih koji izgledaju zadovoljno, a u meni je guja koja mi izjeda srce. Evo me kao buntovnik sam, sama, očajna (sic) što ulazim među te ljude u crnom, a i ja sam u
žalosti. Kosa mi je kratka, imam podočnjake, upale obraze, izgledam glupo i staro, a tamo su gore sve te plavokose žene, bele puti, uređene, u ružičastom, s perjem, velikim uvojcima, buketima, golih ramena; a ja, gde sam ja, jadna George! Iznad mene je polje gde će Fantasio1)  poći ubrati različke.
Ah, jadni mladiću, zašto me ne možeš voleti? Znam da je to pravilno prema sudu razuma, prema ljudskoj pravdi. Ali ti Bože, moj Bože, ti znaš da ga ni jedna od Njih nikada neće voleti kao što ga danas ja volim!


Bezumniče, napuštaš me u najlepšem trenutka moga života, u najiskrenije, najstrastvenije, najbolnije doba moje ljubavi! Ta ne znači li ti ništa ukrotiti ponos jedne žene i baciti ga pred svoje noge? Ta ne znači li ti ništa znati da ona umire zbog toga? – Ali on to ne zna! Lažeš! Dobro znaš, a lažeš,
srce nemilosrdno, kad kažeš da glumatam. Zbog čega, za koga? Ah, kad bih se mogla otarasiti sveta, bila bih već otišla. Nisam li sigurna u vašu čast? Reklo bi se da sam lakoumno postupila, a vi Alfrede, dobro znam da ćete me vi poštedeti. To bi nesumnjivo  bilo manje ponižavajuće nego dopustiti
svim tim lepim damama govoriti da se prerušavam u muškarca kako bih noću došla do vas i da se vučem na kolenima po vašoj sobi. – Ali, o Bože, ko im onda sve to tako brzo kaže, ne ismijavaš me valjda ti pred njima… Ne, te reći kod Delphine Grey! Taj prezir, rugalački smeh. Sve te žene koje su o meni loše govorile, i on koji im je odgovarao: “Možda se uopšte ne varate! “ a pisao si mi u Italiju: “Kukuričite odvažni pevci; nećete me naterati da se odreknem Isusa! “ O ta pisma koja više nemam,
koja sam tako ljubila, tako suzama orosila, tako privijala uz gole grudi dok me onaj drugi 2) nije gledao! O, tako sam ih volela, a više ih nemam.


Bilo je jedno u kojemu mi je pisao:


“Dobro se sećam noći kad sam primio pismo, ali premda si mi lagala od početka do kraja, nisi me prevarila, nisi mi rekla da me voliš” jer, postoji razlika između žena koje varaju i onih koje lažu. Ali otad je pronašao objašnjenje koje ga oslobađa svake popustljivosti prema meni. Zato što je navodno onom drugom rekao: “Ponovo mi se predala! “


O Gospode moj Bože, ti znaš jesam li na to mislila, ti znaš jesam li to ikada u životu učinila, ti znaš jesam li izgovorila druge laži! I zašto si me doveo u strašan položaj kad je trebalo ili lagati ili ubiti? I zašto me nisi zaštitio od opasnosti kad su me razum, svest i oči napuštali? Ti dobro znaš što smo
mi, zašto nas ostavljaš da se gubimo i ubijamo? Samo ti možeš znati što se sve dobro i loše zbiva u ranjenu srcu, u mahnitoj glavi: samo me ti možeš osloboditi mnogih nedoumica, jer ljudsko tumačenje nalazi sve što hošće, a samo ti, ti znaš ono što jest. Samo ti! Samo me ti možeš utešiti i podignuti. Ah ubijte me brzo okrutni gospodaru! Nisam li dovoljno ispaštala! Ta nije li bilo dovoljno straha i drhtanja, laži koje su prelazile preko mojih usana kao užareni mač i bezumnih molitvi zbog
kojih su mi zubi cvokotali od studeni u crkvama, a one večeri kad sam u crkvi Saint-Sulpice viknula: “Zar ćeš me napustiti? Zar ćeš me tako kazniti?
Ne postoji li nešto drugo što bi te utišalo?”, glas iz dna moga srca odgovorio je: “Ispovedi se, ispovedi i umri.” I tako sam se sutradan ispovedila, ali bilo je prekasno pa nisam mogla umreti, jer ne umire se, živi se, sve se to ispašta, svoj kalež ispijamo kap po kap, hranimo se žući i suzama, provodimo besane noći, a ujutro utonemo u strašne snove! Ah, neku sam noć sanjala da je
pokraj mene, da me ljubi i probudila sam se sva izvan sebe od užitka. Kakva li buđenja Bože! Ta
mrtvačka glava pokraj mene, ta mračna soba u koju nikada više neće zakoračiti, ta postelja u kojoj više neće spavati. Nisam se mogla svladati a da ne zaurlam. Jadna Sophie 3), kakve li joj noći priređujem!

Ne mogu sve to trpiti! I sve to ni za što! Imam trideset godina, još sam lepa, odnosno, bila bih za 15 dana kad bih samo mogla prestati plakati. Okružena sam ljudima koji su bolji od mene i koji bi me spremno poduprli jer me prihvataju takvom kakva jesam, bez laži, bez ikakve koketnosti, i najstrože priznaju moje mane. Ah, kad bih mogla nekoga zavoleti! Bože, daj mi okrutnu snagu iz Venecije, daj mi tu trpku ljubav prema životu koja me obuzela kao višak besa usred najstrašnijeg očajanja, daj da ponovno ljubim.
Ah! Zabavlja ih da me ubijaju! Uživaju u tome, ispijaju moje suze rugajući se! E pa ja ne želim umreti, želim voleti, želim se pomladiti, želim živeti.
– Ali to je propalo, Bože, ti znaš, jer si me posle svega napustio! Beše li to dakle zločin? Je li ljubav prema životu zločin? Muškarac koji je rekao ženi: “Napušteni ste, prezreni, progonjeni, zgaženi. Možda ste to i zaslužili, e pa ja o tome ništa ne znam, ne poznajem vas, ali vidim vašu bol i žalim vas, I volim vas. Predajem se zauvek samo vama, utešite se, živite. Želim vas spasiti. Pomoći ću vam da obavite svoje dužnosti uz bolesnika na oporavku, sledićete ga na kraj sveta, ali nećete ga više voleti, i vratićete se. Verujem u vas.” Je li mi muškarac koji je u tom trenutku to govorio mogao
izgledati kao krivac? A ako jest, nakon što je u njemu niknula nada da će uveriti tu ženu, ponesen nestrpljivošću svojih čula ili pak željom da učvrsti svoje verovanje pre nego bude prekasno, obleće milovanjima, suzama, on pokušava iznenaditi svoja čula mešavinom smelosti i poniznosti; ah,
drugi muškarci ne znaju što znači biti obožavana i progonjena, satima moljena, ima ih koji to nikada nisu učinili, koji nikada nisu uporno opsedali neku ženu; osetljiviji i ponosniji, hteli su da se ona poda, uverili su je, čekali i dobili.
Ja sam sretala samo takve muškarce. Taj Talijan, ti znaš Bože da mi je njegova prva reč izmamila krik užasa! A zašto sam popustila, zašto, zašto? Znam li ja to? Znam da si me posle slomio i ako je to nehotičan zločin, jednako ste me kaznili kao što suci kažnjavaju ubicu s predumišljajem, čak i više,
jer ocoubicu ubijaju samo jednom, a ja evo već deset nedelja umirem, iz dana u dan, i sada iz minute u minutu.
Preduga je to agonija. Doista ti, okrutni dečaće, zašto si me zavolio nakon što si me prezirao? Kakva se to tajna u tebi ispunjava svaku nedelju? Zašto taj rastući osećaj jada, odvratnosti, gnušanja, besa, hladnoće i podcenjujućeg izrugivanja, a potom najednom suze, ta nežnost, ta neizreciva ljubav koja se vraća! Patnjo mog života! Ljubavi kobna! Dala bih sve što sam proživela za samo dan tvoga rasplamsaja! Ali nikada, nikada! To je odveć okrutno! Ne mogu u to verovati. Otići ću tamo. Idem
– ne – vikati, urlikati, da, ali ne sme se tamo otići. Sainte-Beuve 4) to ne želi.
Konačno, je li povratak vaše ljubavi u Veneciju izazvao moj očaj i moj zločin? Jesam li mogla govoriti? Ne biste više želeli moju pažnju, bili biste ludi od besa podnoseći je, a što biste učinili bez mene, jadni golube na izdisaju? O, Bože, ni na trenutak nisam pomislila što ste sve propatili zbog te
bolesti i zbog mene, a da se moje grudi nisu slomile od plača. Varala sam vas, bejah tamo između ta dva muškarca, jednoga koji mi je govorio: “Vrati se meni, ispraviću tvoje greške, voleću te, umreću bez tebe!” – i drugog, koji mi je tiho šaptao: “Pazite, meni pripadate, nema više vraćanja. Lažite,
Bog tako hoće, Bog će vas odrešiti!”
– Ah, jadnice, jadnice! Tada je trebalo umreti!




… novembra  1834)




...ali to jadno muško samoljublje! Tek što sam izustila prvu (reč), a već si se okomio na mene! Hteo si me osramotiti, nazivati me bludnicom pred svima, i umro bi od besa da nisam lagala, a nekoliko dana kasnije, bio bi mrtav da nisam nastavila lagati. Misliš li dakle da je ugodno lagati? O Bože moj, ti znaš da nisi smislio veće muke za krivce. To je njihov pakao na ovome
svetu.
A osim toga, znaš li da je strašno izgubiti poštovanje onoga koji vas je još sinoć ljubio, kad ga i sami poštujete? Bilo mi je stalo do poštovanja onog drugog kada je otišao! Jesam li i njemu podmetnula laž? Jesam li se pokušala na trenutak pretvarati da ga ne bih pretvorila u neprijatelja? Nije li mi
učinio sve zlo koje je mogao?




Sreda ujutro (19. novembar 1834)




Što mi je Buloz jučer govorio o g. Lisztu? Je li mu Alfred možda o tome pričao? Je li na trenutak ozbiljno pomislio da ću se zaljubiti u g. Liszta? Hoće li to još uvek misliti? Ah, milo moje, kad bi barem mogao biti ljubomoran, s kakvim bih zadovoljstvom odbacila sve te ljude! Ali vi niste ljubomorni na mene. Pretvarali ste se da verujete u nešto u što niste verovali kako biste me se što brže rešili, a to je loše, I da sam mogla voleti g. Liszta iz besa, bila bih ga volela. Ali ne mogu!
Zamislite se nad time, g. Tattet. Razljutilo bi me da volim spanać, jer da ga volim, jela bih ga, a ne mogu ga podneti. Neki dan u Nohantu, budući da je bilo oblačno, rekla sam Gauloisu
koji je govorio o ubistvu L(ouisa) – Philippea: “To je strašno, drago mi je da te dobro poznajem, jer da (te) ne poznajem dobro, verovala bih da si zao, a kad te ne bih volela, mrzila bih te.”
Evo što je logično, budite takvima ako možete, vi drugi! Ja patim i plačem. Kad bih mogla drugo, ne bih patila, ne bih plakala. Mislite li da su principi najbolja zaštita jednoj ženi?
Pitajte ljubav jesu li srca koja čuva lose čuvana. “Da, odgovaraju, ali ako ode, zbogom vernosti!” Tako govori muž! E moj ljubljeni, što bi ti s vernošću žene koja te više ne bi volela?


Izbaciti sada Liszta, koje li ludosti, dragi Buloze! Zašto? Zbog čega? Pomislila sam tokom jednog ili dva susreta da je zaljubljen u mene, ili na najboljem putu da to postane. Možda da sam mogla, bila bih to i prihvatila, ali zbog jakog razloga spanaća, osećala sam se obaveznom da mu kažem, odnosno skrenem pozornost da ne treba na to misliti, kad, netom posle predivna prijema koji sam mu priredila, pred vama, dragi Buloze, jasno sam se uverila tokom treće posete da sam se glupo zanela besmislenom vrlinom I da g. Liszt misli samo na Boga i Gospu kojoj uopšte ne nalikujem. Dobar i
sretan mladić! Naravno, ako je takav, ja ga veoma cenim i volim, ako je to prenemaganje, posve mi je svejedno, jer ga ne poznajem. I zbog čega ga ponovno uvlačiti u sve to? Kako bih postupila i kakav bih mu poseban razlog navela? Uostalom, utuvila sam si nešto u glavu, jedinu i poslednju nadu! Vrlo
skromno, jadna George, za tebe koja beše puna sebe zato što si ljubljena, a evo, sad vrlo ponizne Magdalene bez kose, ali u suzama, bez krsta i mrtvačke glave. Ta lubanja o kojoj ste tužno
razmišljali, o jadna grešnice, nije vas zasigurno tako grubo i duboko poučila kao ona koja je tu na mome stolu.
Voleli ste Isusa a on vam je govorio: “Biće ti oprošteno jer si volela.”5) Ja volim, a ne oprašta mi se. Ah, kako bih rado zamenila svoju tapetiranu sobu i svoju kućnu haljinu za pustinju i prnje, kad bi mi bilo dopušteno poneti sa sobom reč nade i oprosta koju vaš Hrist napušta osmehujući vam se. Moja reč ne govori samo: “Pustite ovu ženu, dopustite joj da mi opere noge!”
Govorila sam vam, Buloze, da sam si nešto utuvila u glavu. Želim ponovno steći njegovo prijateljstvo, i malo njegova poštovanja. Ali treba mi za to vremena, možda najmanje šest meseci, možda i više. Nije mi stalo do života! Ali to je jedino što me drži, jedina nada koja se uspela uvući u ovu jadnu glavu. Zbog toga ne mogu odlučiti da odem, jer kada budem daleko, ta se nada pita što će on znati o meni? Moći će pretpostavljati da izvodim ludorije, a da on o njima ništa ne zna. Ostajući
tu, ispraviću nepravdu, i zbog toga se ne želim osamiti, skrivati, zatvoriti!
U njegovim očima to bi izgledalo kao očajnički čin, romaneskna ideja neizvesna trajanja. Pomislio bi da ću na prvom koraku čim izađem pasti u napast i da ću joj podleći. Uostalom, ko zna da tako ne bi bilo? Zatvaranje u samostan, asketski život, umrtvljenje uzdiže čula, a zašto bih ih uzdizala opasnom
samoćom kad me usred gomile ljudi ostavljaju posve na miru? Bilo bi to preglupo. Kad bi me došao potražiti u mojoj ćeliji, kad bi me samo došao poljubiti svaki dan, o, kako bih tamo otrčala! Ali on ne bi došao, ili bi došao s onim trajnim nepoverenjem – moram između nas ugraditi vreme i činjenice
koje možemo nazvati jučerašnjim a koje bi mu dokazale da mogu voleti, patiti i podnositi. Želim se okružiti čestitim i uzvišenim ljudima. Neću oko sebe umišljene, želim se družiti s umetnicima. S Lisztom, Lacroixom 6), Berliozom, Meyerbeerom, i ne znam s kim sve još ne. Biću muško s njima, i u početku ćemo o tome brbljati, zanekaćemo to, smejati se. Do Alfreda će dopreti te neukusne šale,
osudiće ih, udaljiće se od mene, pronaći će onda ljubavnicu, ukoliko već I nije. Ali istina pobeđuje, o Bože moj, niko to ne zna bolje od mene!
Sve što je laž bude otkriveno, e da! Ali činimo nešto dobro, i to će se otkriti prema istom načelu fatalnosti koje me pogubilo. Ti će me muškarci s kojima ću se družiti obraniti I opravdati, ako nisu umišljeni i ništarije, a ako jesu, prepoznaće ih kao takve i niko im neće verovati. Na meni je uostalom da ih dobro odaberem i da ih dobro proučim. Čim dođem do novca, proradiće moja kuhinja. Svakoga ću dana kao nekad pozivati na večeru dve ili tri osobe. Radiću, izlaziti, pokušavaću se zabavljati, učvrstiti se protiv očaja koji je najzlokobniji savetnik na svetu, i kad taj čestit i pristojan život budem vodila dovoljno dugo da dokažem kako ga mogu voditi, doći ću tebi, o ljubavi moja, zamoliti da mi pružiš ruku. Neću te mučiti ljubomorom, ni besmislenim proganjanjima, dobro znam da kad se nekoga više ne voli, ne voli ga se. Ali tvoje mi je prijateljstvo potrebno kako bih mogla podneti
ljubav koju nosim u srcu i kako bih je sprečila da me ubije. Da mi ga je barem danas! Kako sam nestrpljiva da ga zadobijem! Kako će mi goditi! Kad bi mi barem s vremena na vreme napisao nekoliko redaka, jednu reč, dopuštenje da ti katkad pošaljem sličicu za 4 sua kupljenu na doku, cigarete koje bih sama smotala, pticu, igračku, nešto čime bih zavarala svoju bol i svoju dosadu, kako bih pomislila da misliš malo na mene primajući te sitnice!
– O, nije reč o računici, obazrivosti, strahu od sveta, tako mi Boga, nije o tome reč! Pripovedam svima svoju priču, znaju je, govore o njoj, ismijavaju me, mene uglavnom nije briga. Ništavna je
to neugodnost prema boli koju u sebi nosim! Neka se raduju moji neprijatelji; ja patim, uopšte ne mislim na njih a kada mislim, žalim ih što u tome nalaze svoje zadovoljstvo. Ne tražim da k meni dođeš, da nešto poduzmeš kako bi dokazao da nisam nesretnica koju su poterali udarcima nogu. Poslednje večeri kad sam te videla opet si ponudio da to učiniš za mene, jesam li prihvatila? Reci mi!
Odaj mi konačno priznanje kada ga zaslužujem!
– Ali na žalost, o Bože, ti spavaš jer je jedanaest sati ujutro i uopšte me ne čuješ! – Da, htela bih tvoje
prijateljstvo. Ali nemam još pravo da te privolim verovati u nešto dobro s moje strane. Pošla bih te to sad zamoliti, ali bile bi to beskrajne oluje a to ti nanosi bol. Bože, više bih volela udarce nego ništa. Ništa, to je najstrašnije što postoji na svetu, ali to je moja pokora; ah, neka od mene ne traže drugu!
Haljina od kostreti, post i udarci biča, eto sve što su pokajnici znali izmisliti, nisu ljudima koji su voleli nametnuli da se drže tri koraka dalje od predmeta svoje ljubavi i da budu tiho, i da se smeju, i da jedu! A uostalom, trebaće vremena pre nego steknem odlučnost i odvažnost da ne budem ljubomorna.
O moj Bože, podvrgavaš me mukama o kojima nisam ni sanjala! Ali to ću večno potisnuti u dno svoga srca. Neki dan za ručkom s njim kod Pinsona osetila sam kako nas ljubomora može
učiniti podlacima, nepravednima i glupima ako joj se podamo. Ženu o kojoj je dobro govorio želela sam omalovažiti kao najpodlije biće, a zašto? To je i ružno i glupo. Ne moj Gospode, nemoj
dopustiti da otupim i da se izgubim.
Strast je strog, ali božanski dar; ljubavne nas patnje trebaju oplemeniti a ne poniziti. Po tome si moj ponose nešto sveto i dostojanstveno. Neka mu ta žena pomogne i uteši ga, neka ga nauči verovati. Na žalost, ja sam ga samo naučila da se odriče. Mea culpa. Alfrede, napisaću knjigu. Videžeš da moje
srce nije pokvareno, jer u toj ću knjizi strašno optužiti sebe.
 – Sveci na nebu, vi ste grešili, vi ste patili!


S francuskoga prevela Marija Paprašarovski

1 Lik iz istoimene komedije Alfreda de Musseta kojeg George Sand poistovećuje s autorom.
2 Lekar Pagello s kojim je George Sand ljubovala u Veneciji.
3 Spisateljičina dvorkinja.
4 Čini se da je Sainte-Beuve savetovao George da se ne vraća svome ljubavniku.
5 Luka (VII, 36-50)
6 Slikar Eugène Delacroix kojeg George Sand često tako zove, posebno  u svojim pismima.



S francuskoga prevela Marija Paprašarovski



lupa je, teška, brbljava (…) Ne mogu više pomisliti na tu budalastu spodobu
a da se ne naježim od užasa! “ rekao je o njoj Charles Baudelaire, i svakako
nije bio jedini koji je oštro kritizirao francusku spisateljicu koja je svoju
književnu karijeru započela s okusom egzaltiranog romantizma da bi nakon
razdoblja u svjetlu sentimentalnog socijalizma ostala zapamćena kao začetnica
romana s regionalnom tematikom, ali iznad svega kao žena koja je svojom
pojavom i ponašanjem uzdrmala sve društvene konvencije svoga vremena. Pušila
je cigare, odijevala se kao muškarac, naginjala je socijalizmu i gutala znamenite
muškarce, od kojih su najpoznatiji pjesnik Alfred de Musset i skladatelj Frederick
Chopin. Rodila se točno prije dvjesto godina, 1804. u Parizu kao Aurore Dupin
a umrla 1876. kao književnica George Sand. Nad njezinim lijesom Victor Hugo
proročanski ju je svrstao u klasike francuske književnosti: “Oplakujem pokojnicu i
pozdravljam besmrtnicu. (…) Značajne ličnosti nestaju, ali ne iščezavaju.” Pogrebu
je prisustvovao i Gustave Flaubert koji je o tome pisao Turgenjevu: “Plakao sam
kao tele. (…) Trebalo ju je poznavati kao što sam je ja poznavao da bi se spoznala
sva ženstvenost u velikom čovjeku, beskraj nježnosti koji je počivao u geniju.” Ali
za razliku od svoga štovatelja, Sandova je vjerovala da je misija umjetnosti misija
osjećaja i ljubavi pa se tako ona nikada nije prepustila izazovima realizma. Za nju
“umjetnost nije studija pozitivističke zbilje, nego traganje za idealnom istinom.”
Zahvaljujući njezinim pismima i autobiografskoj prozi istina o njezinu životu nije
tako zagonetna, ali unatoč tome ostaje spektakularna.
Vrlo mlada udala se za barona Dudevanta i rodila mu dvoje djece, ali ga je ubrzo
prevarila s Julesom Sandeauom koji je uvodi u svijet književnosti. Napustivši
muža, zadržala je pola njegova prezimena i otisnula se u pariški umjetnički život.
Sainte-Beuve i Mérimée tek su dvije njezine neuspjele ljubavi prije fatalnog susreta
s mladim pjesnikom Alfredom de Mussetom. Njemu su 22 godine, a njoj 29.
Zaljubljeni par odlazi u Italiju. U Firenzi se George razboljela, a Alfred se zabavlja s
drugim djevojkama. U Veneciji je obratno. U sobi broj 13 čuvenog hotela Danieli
Alfred se jedne večeri vratio sav u krvi jer se cijelu noć tukao po kavanama. George
poziva liječnika. Taj zgodan ali posve bezličan Talijan postat će joj ljubavnikom i
time će započeti veliki romantični zaplet ove ljubavne priče s mnogim prevratima
čiji će bolni epilog Sandova povjeriti svom Intimnom dnevniku a Musset će svoju
tugu utapati u stihovima koje su nekoć svi zaljubljeni školarci znali napamet: “Ništa
nas ne čini tako velikima kao velika bol!” Ako su Rimbaud i nadrealisti zauvijek
postarali takvu vrst poezije, autobiografska proza George Sand još uvijek odiše
svježinom iskrenog solilokvija u kojemu se nošena emocijama riječ lomi i sudara,
rečenica bubri i prelijeva se, a misao skače i gubi se. Na taj način, unatoč ljubavnom
patosu, taj dnevnik nije zanimljiv samo kao dokument o spisateljici nego i kao
svojevrsni stenografski zapis duše velike umjetnice.
U povodu 200-te godišnjice rođenja George Sand njezin Intimni dnevnik bit će
uskoro objavljen u biblioteci Na tragu klasika u nakladi Hrvatskog filološkog
društva i Disputa



zarez ,pdf

03.12.2016.

Persy Bysshe Shelly – Odbrana Poezije





Odbrana poezije je esej Persija Šelija, napisan 1821. kao odgovor na članak Tomasa Lava Pikoka Četiri doba poezije (1820). Pikok u članku u ismevačkom tonu govori o pseudoistorijskoj funkciji poezije i postavlja pitanje njene relevantnosti u njemu savremenom dobu. On govori o dva perioda civilizacije, klasičnom i modernom, u kojima se odvijaju četiri doba poezije: gvozdenom, zlatnom, srebrnom i mesinganom. Poezija je nastala u gvozdenom dobu, koje ujedno predstavlja i početak civilizacije kao takve. Svoj vrhunac, zlatno doba,doživljava u grčkoj klasičnoj poeziji Homera, Eshila i Pindara. Srebrno doba, kao početak dekadencije, dolazi u vreme Avgustovih pesnika. Na kraju, mesingano doba, čiji je za Pikoka predstavnik Nonus, počinje propadanjem čitave rimske države. U engleskoj poeziji gvozdeno doba je srednji vek, zlatno doba je Šekspirovo vreme, srebrno reprezentuje poezija Drajdena i Poupa, a mesingano doba je vreme Šelija i samog Pikoka. Celokupna shema dozvoljava ismevanje antičkog i srednjovekovnog s jedne strane, i savremenog s druge, kao i tumačenje pesnika onako kako će to činiti kasnije Hegel, kao svojevrsnog varvarina u civilizovanom društvu. O savremenoj poeziji govori kao o ljutitim, egoističnim pesmama koje za cilj imaju da izraze nezadovoljstvo pesnika svetom i svime što u njemu obitava, aludirajući i na Šelija. Poezija je stvar prošlosti koja je nekada poslužila buđenju intelekta u infantilnom dobu civilizacije. Sada je potrebno vratiti se realnosti i prebaciti fokus sa umetnika na naučnike koji su izgradili piramide u visinama inteligencije, i sada gledaju moderni Parnas ispod sebe (Wellek, 1981: 127).


Šeli replicira na ove poluozbiljne argumente u duhu tipično romantičarske spekulacije, mada je nejasno koje sve izvore koristi za formiranje sopstvenog koncepta. Formira svoju pseudoistorijsku perspektivu o poeziji na sličan način kao Igo kasnije u svom predgovoru Kromvelu, prema nečemu što se čini opštom naturalističkom koncepcijom poteklom verovatno od škotskih primitivista, Rusoa ili Herdera. (Ibid. 128)
Pokušaću da kroz selektivnu analizu teksta ocrtam temelje na kojima se Šelijev esej zasniva, kao i da označim bitne čvorišne tačke u kojima se seku različite misaone tradicije, a koje konstituišu Šelijev teorijski i kritički stav. Unapred naglašavam da će se ovaj tekst više fokusirati na (diskurzivno ogoljene) ideje koje Šeli izlaže nego na panegiričke deonice u čast poezije, a koijh samom eseju ne nedostaje. Pritom nemam za cilj da kažem da one po sebi nemaju svrhu, jer itekako imaju, samo ona ne ulazi u okvire ovog konkretnog rada, već traže jedan kompletniji pristup, koji bi se bavio i retoričkim aspektima Šelijevog diskursa.

Prvo izdanje Filozofske  pesme  

________________________

Razum možemo smatrati svešću koja promatra odnose između jedne misli i druge, kako god proizvedene, a maštu svešću koja djeluje na misli tako da ih oboji vlastitim svjetlom te od njih stvara od elemenata, druge misli, od kojih svaka sadrži u sebi načelo vlastita integriteta.
(Šeli, 1979: 307)
________________________


Ono što je u prevodu označeno maštom ja ću u tekstu zvati imaginacijom, s obzirom da je više u duhu originala, dok bi termin mašta više odgovarao engleskoj reči fancy (kod engleskih romantičara su to odvojene kategorije). Za Šelija su razum i imaginacija dva odvojena segmenta svesti. On njima pripisuje i različite moći: razum se vodi načelom analize, posmatranjem odnosa između stvari, raščlanjavanje jedinstva je princip dolaženja do rezultata; imaginacija funkcioniše sintetički i po Šeliju kroz nju um dolazi do onih oblika koji su univerzalni i do suštine same egzistencije (Ibid. 307). Primećuje se hijerarhija koju Šeli formira već na startu: imaginacija je ispred razuma, a to se određuje u ključu kreativnosti, stvaranja – razum ne stvara ništa, on „samo“ promatra odnose između onoga što je već stvoreno. Kod romantičara ovakva diferencijacija i hijerarhizacija svesti opšte je mesto (Velek, 1966: 123). Imaginacija ima sakralni karakter, smatra se sposobnošću putem koje dolazi do oboženja pesnika: pesnik nije puki imitator stvarnosti, on menja stvarnost i iskustvo putem imaginacije koja predstavlja aktivno stvaralaštvo, delatnu svest u praksi. Sposobnost stvaranja nečeg novog daje pesniku božanski karakter. Vordsvort na ovaj način vidi imaginaciju, a Kolridž ide i dalje pa imaginaciju označava „živom snagom i primarnom delatnošću ljudskog primećivanja i instrumentom večnog stvaralačkog čina“ (Kolridž, 1979: 298). Korene ovakvog razmišljanja delimično možemo videti u duhu romantizma koji čin stvaranja uzdiže na pijedestal insistirajući na njegovoj punoj legitimnosti, te i autonomnosti, nezavisnosti od razuma; s druge strane, snažna je britanska filozofska, odnosno, estetička tradicija posmatranja svesti u perspektivi dualnosti. Lord Šaftsberi u svom filozofskom promišljanju uvodi pojam unutrašnjeg čula (Draškić-Vićanović, 2002: 101) kojim označava poseban aspekat svesti zadužen za recepciju estetskog i moralnog. Kod Džozefa Edisona dolazi do izjednačavanja pojmova ukusa i uobrazilje, pri čemu zadovoljstva uobrazilje leže između čulnog i racionalnog. (Ibid. 123) Dejvid Hjum eksplicitno uvodi distinkciju koja je veoma slična Šelijevoj (i koju će kasnije preuzeti Kant): postoje dve vrste spoznaje – apriorna (analitička) i aposteriorna (sintetička). Tako je i svest podeljena na diskurzivni i afektivni segment. Diskurzivni je pasivan, inertan – zaključuje samo o relacijama između ideja i činjenica, i to na osnovu navike; afektivni segment svesti je delatan, aktivan, i u njemu su locirana čula za estetsko i moralno (Ibid. 228-232). Ovo je izuzetno bitno jer kod romantičara dolazi do stvaranja svojevrsne identifikacije imaginacije kao stvaralačke sposobnosti po sebi i estetske imaginacije kao sposobnosti stvaranja lepe umetnosti. Verovatno je da oni to preuzimaju iz filozofske tradicije koja uobrazilju tretira primarno na fonu estetskog, za razliku od savremene teorije koja fenomen kreativnosti posmatra mnogo šire. Kolridž to sigurno preuzima od Kanta. Kod Šelija postoji i znatan upliv neoplatonizma (kao i kod Šaftsberija koji je bio pod uticajem kembričkih platoničara):

________________________

Razum je prema mašti kao instrument prema vršiocu radnje, kao tijelo prema duhu, kao sjena prema supstanciji.
(Šeli, 1979:307)
________________________

Džozef Severn, 1845, Posthumni portret Šelija dok piše
oslobođenog prometeja u Italiji 


Mašta dopire do duhovnog, do ideja, do eidosa. Razum se pojavljuje tek post festum, nakon ostvarenja imaginativnog potencijala, nakon ontološki ostvarene supstancije u svesti, razum dodaje niži, diskurzivni nivo biću.
Šeliju je bitno da počne na ovaj način da bi utemeljio tekst, postavlja premise koje možemo diferencirati: (1) svest se deli na razum i imaginaciju; (2) imaginacija je ontološki i aksiološki iznad razuma. Tekst treba da odbrani pesnika i pesništvo, a s obzirom da je, kako će se kasnije videti, upravo pesnik taj koji ima ovu sposobnost „dolaženja“ do supstancijalnog, ta sposobnost mora posedovati veliku vrednost, vrednost ne na čovečanskom, već na kosmičkom, opštebivstvujućem nivou. Ona je zasnovana na mimezi stvarnosti, ali ne statičnoj, već onoj koja je organizovana prema određenom redu i ritmu (u nekoj široj perspektivi ovde bi se mogli naznačiti odjeci pitagorejske estetike). Što je taj mimetički prikaz bliži tom redu i ritmu, čovek koji ga recipira oseća čistije i intenzivnije zadovoljstvo. Šeli ovo približavanje vidi kao približavanje lepom. On nije filozof i stoga možda može delovati pogrešno promatrati njegovu Odbranu u perspektivi filozofskih škola, ali u širem kontekstu, moguće ga je pozicionirati na toj mapi, što čini njegov diskurs prozirnijim. 1812. pridružio se udruženju Orfičara Tomasa Tejlora i upoznao sa delom Plotina i Platonovim dijalozima. Takođe, bio je upoznat sa teorijama svojih savremenika (Abrams, 1958: 126), koji su bili pod različitim filozofskim uticajima. Dakle, moguće je naznačiti uticaj neoplatonizma, ranog klasičnog idealizma, engleskog relacionizma i onoga što Abrams naziva psihologizmom. U skladu sa platonizmom, on lepotu stavlja u čvrstu vezu sa dobrim i istinitim (Šeli, 1979: 308). Na ovaj način on zasniva objektivističko razumevanje lepote blisko Platonu i odvaja se od subjektivističkih pozicija britanske estetike. Takođe se implicitno približava gnoseološkom shvatanju lepog, blisko nemačkoj estetici (Vinkelman, Baumgarten, Hegel). Njegov objektivizam ogleda se izjednačavanju lepog i istinitog, do kog se dolazi kroz poetsku spoznaju večnih ideja, ali on ostaje relacionista i tu se razilazi sa Platonom. Spoj lepog i istinitog sugeriše antičku kategoriju kalokagatije koju on implicitno preuzima, a koja je tipično sokratska, ali i opšteantička (kalokagatia je složenica nastala od grčkih prideva kalos – lep, i kagatos – dobar)

________________________

Biti pesnik znači zapaziti istinsko i lepo, ukratko, dobro koje postoji u odnosu, postojeći prvo između egzistencije i percepcije, te drugo, između percepcije i izraza.
(Ibid. 308)
________________________

On postavlja tri tačke kroz koje prolazi poetska prava: objektivna egzistencija – svest – subjektivni izraz. Lepota se nalazi u relaciji, a ne u objektu. Ovo bi za Platona bilo nezamislivo. Ta ideja se stidljivo pojavljuje kod Aristotela koji ipak zadržava objektivistički stav, sofisti je nejasno naznačuju ne razlikujući je od relativizma, Toma Akvinski je daje bez razrade kao i Dekart i Spinoza, a tek je britanska estetika ozbiljno razmatra. Šeli na sebi svojstven način uspešno prevazilazi opoziciju subjektivno-objektivno i vrši njihovu sintezu (i to mnogo efektnije od Kolridža koji prosto preuzima Šelingovu neutemeljenu ideju apsolutnog identiteta) – nemoguće je imati lepotu bez subjektivne svesti, ali to ne znači da je ta lepota relativna, već se ostvaruje prema nivou subjektove spoznaje eidosa. On se tu veoma približava Kantu i Britancima, ali opstaje taj platonistički momenat spoznaje lepote kao istine.
Iako je Šelijev tekst naoko bez nekog posebnog reda i plana izlaganja, on zapravo gradi svoj argumentativni tok sistematično, mada zadržava pesničku slobodu izražavanja. Prvo je napravio minimalan iskorak u transcendentalnu analizu svesti da bi odredio njene moći; potom označio pesnika kao onog ko ih poseduje; treći korak jeste odgovor na pitanje kako je to u praktičnom smislu relevantno. U ovom delu teksta Šeli direktno odgovara na Pikokovu provokaciju, ali što je još bitnije, odgovara na univerzalno pitanje koje se postavlja svim humanističkim (i umetničkim) disciplinama od Bekona nadalje, a to je: koju praktičnu svrhu to poseduje; na koji način će to doprineti ovladavanju prirodom; kako je to moguće instrumentalizovati radi postizanja praktične moći? Od prosvetiteljstva počinje sporo, ali konstantno propadanje metafizike, u čijoj sferi upravo leži vrednost umetnosti i svakog oblika filozofske misli. Šeli je prinuđen da odgovara na pitanje svrhovitosti poezije koje mu postavlja vladajuća ideologija da bi uspeo da u datom trenutku održi njenu vrednost. S obzirom da poezija nema nikakvu zaista praktičnu upotrebu, on mora ponovo da otvori metafizička vrata i da postavi poeziju u ravan etike.

________________________

Pesnici su začetnici zakona, osnivači civiliziranog društva, pronalazači umjetnosti života, učitelji koji dolaze u određenu blizinu s lijepim i istinitim, s onom djelomičnom spoznajom sila nevidljiva sveta koju zovemo religijom.
(Ibid. 309)
________________________



Najveća korist koju u praktičnom smislu pesnici mogu da pruže jeste, paradoksalno, i najvažnija – a to je da kanališu ono što je supstancijalno istinito i moralno do sveta i da mu tako stvore konstruktivne paradigme i ideale kojima se vodi. Ovo je implicitna kritika utilitarnog stanovišta savremenog doba koje ekskomunicira vrednosti metafizičke vrste, kao što su lepo i moralno. Čovek osim materijalne poseduje i duhovnu sferu,i ostvarivanje tog totaliteta nužan je uslov bilo kakvog civilizacijskog prosperiteta. Tako se i norma kao što je zakon može ostvariti tek sa pronalaženjem njegovog temelja u subjektu koji normira, a to je moral – svet iskustva ne može da pruži osnovu za moralno ponašanje, odnosno može, ali veoma redukcionistički, na način na koji je to predstavio Hobs. Zašto je to loše – zato što Hobs dolazi do maksime homo homini lupus iz koje izvodi da je apsolutna državna kontrola jedini garant egzistencije čoveka (Draškić-Vićanović, 2002: 50). To proizvodi nemogućnost ostvarenja bilo kakve individualne slobode, dovodi do kolektivističkih ideologija i stvaranja snažnih sistema represije i koncentracije moći unutar državnog aparata, a suštinski je stav koji ignoriše istorijsku činjenicu da država nije oduvek postojala, a da su ljudi ipak nekako „preživljavali“.Sa druge strane, po pitanju lepote nemetafizička pozicija gotovo ni da ne uspeva da izvede bilo kakav relevantan zaključak, kao ni da uvidi vrednost u njoj, zbog čega je ona marginalizovana kao nebitna – što radi Pikok. Šeli stvara relacije između različitih nivoa, zakon kao formalna aktualizacija morala omogućava civilizaciju u punom smislu te reči, a moral je izvorno u nevidljivom svetu – svetu ideja, do kog dolazi i religija. Pesniku je data civilizatorska, zakonodavna i u religijskom smislu proročka funkcija. Njegova mogućnost da obuhvati sve te funkcije leži u činjenici da on ima udjela u vječnom, beskonačnom i Jednom (Šeli, 1979:309). Pojam Jednog je očigledan uticaj Plotinove filozofije. Pesnikov izraz je pesma koja je prava slika života izražena u vječnoj istini (Ibid. 309). Šeli je svestan načina na koji moralna funkcija poezije može biti pogrešno interpretirana, pa predupređuje to:
________________________

No, cijeli prigovor nemoralu poezije zasniva se na krivom shvaćanju načina na koji poezija deluje kako bi proizvela moralno usavršenje čoveka.
(Ibid. 310)
________________________

Kits- Šelijeva  memorijalna kuća 

Poezija, dakle, ne postavlja normu, sistem moralnih načela, već otkriva suštinu sveta iz koje moral proizlazi. Etička znanost sređuje elemente koje je stvorila poezija (Ibid. 310) – Šeli koristi glagol stvarati u skladu sa aktivnim, delatnim principom imaginacije, pomenutim na početku.
Šta još znači to da pesnik ima udela u večnom, beskonačnom i Jednom? Šeli razjašnjava to u nastavku:


________________________

Gramatički oblici koji izražavaju stanja vremena i razliku u licima, i razlike mjesta, mogu se mijenjati u najvišoj poeziji, a da pri tome sama poezija ne trpi; zborovi u Eshilu, knjiga o Jobu, Danteov Raj pružili bi više primera za te činjenice nego bilo koja druga djela, kada granice ovog napisa ne bi isključivale citate. Kiparska, slikarska i glazbena djela predstavljaju čak i bolje ilustracije za tu tvrdnju…
(Ibid. 309)
________________________

Termin poezija Šeli koristi u veoma širokom i iskrivljenom smislu u odnosu na standardni – njime označava sve procese izražavanja esencijalnog, suštinskog, paradigmatskog u svim potencijalnim ljudskim aktivnostima. Ovakvo razumevanje poezije za nedostatak ima način na koji se odnosi prema istoriji: platoničarska koncepcija ne poznaje prave distinkcije, književna istorija je zapravo istorija prikazivanja jedne, iste, nepromenljive suštine. Zato u Šelijevom razumevanju poezije, sva najveća poetska dela gube svoj prostorni i vremenski identitet, posmatraju se sinhronijski i čak mogu i menjati pozicije (Abrams, 1958: 128). Umetnički diverzitet ne postoji, i sve što poseduje prekomernu individualnost može se smatrati neuspelom umetnošću. Takođe, još jedan od problema jeste i činjenica da same discipline gube svoj specifični identitet koji ih čini time što jesu – a što čini Šelijeva sinteza filozofije, umetnosti uopšte i konkretno poezije. Ovde ipak najviše pati poezija u klasičnom smislu reči, jer pojam mora da poprimi tuđe konotacije da bi opstao. Šelijev pristup ima renesansni eho Sidnija i Tasa, koji su ovakav argument u svoje vreme mogli da zasnuju jače zbog specifičnog kulturnog statusa pesnika koji je i dalje nosio sakralni momenat u sebi, ali u vreme romantizma je mogao delovati zastarelo (Wellek, 1981: 125).
Kada je odredio ulogu poezije u društvu, Šeli ide korak dalje i analizira prirodu umetničke proizvodnje i recepcije:

Šelijeva sahrana 
________________________

Ljudi ne mrze, ne preziru, ne prigovaraju i ne varaju i podjarmljuju jedan drugoga zato što im nedostaju odlične doktrine. Poezija deluje na drugi i uzvišeniji način. Ona budi i širi svest time što je čini riznicom hiljadu nezamećenih sklopova misli. Poezija diže velo sa skrivene lepote sveta tako da nam se dobro poznati predmeti čine nepoznatim; ona ponovno proizvodi sve što prikazuje te prikazi odeveni u njezino elizejsko svetlo ostaju u svestima onih koji su ih jednom promatrali kao spomenici onog blagog i uzvišenog sadržaja koji se prostire iznad svih misli i delatnosti s kojima koegzistira.
(Šeli, 1979:310)
________________________



Poezija, dakle, da ponovimo, prikazuje ideje, paradigme, ono što je već spoznato spoznaje se opet u svom najsavršenijem vidu i to utiče blagotvorno na svest, pospešuje u njoj ono što je moralno. Šeli zauzima „euripidovski“ stav i kaže da razlog što čovek čini zlo nije u njegovom neznanju, s obzirom da su mu već date odlične etičke doktrine; motivacija čoveka da čini dobro ne leži u njegovom racionalnom zaključivanju, već u afektivnom delu njegove svesti. Čovek mora emocionalno doživeti, saživeti se sa predmetom sopstvene misli, a za to je nužna estetska kontemplacija:

________________________

Ljubav je tajna morala i napuštanje naše prirode te vlastito poistovjećivanje s lijepim koje postoji u misli, radnji, ili osobi, ne našoj vlastitoj. Čovjek, kako bi bio zaista dobar, mora imati snažnu i sveobuhvatnu maštu; On mora imati sposobnost da se stavi u položaj drugoga i mnogih drugih; boli i zadovoljstava ljudskog roda moraju postati njegove vlastite.
(Ibid. 311)

________________________

Možemo i o ovoj Šelijevoj tezi uslovno razmišljati kao antiplatonskoj, odnosno, antisokratskoj, s obzirom da je sokratsko stanovište ono po kom je samo znanje o tome šta je dobro i loše proizvodi moralno ponašanje. Šeli kaže: nije znanje o nečemu, već znanje nečega, ono u čemu je moralnost fundirana, a to ne može funkcionisati bez imaginacije, koja je jedina sposobna da stvori intersubjekatsku vezu i prevaziđe antitetički odnos subjektivno-objektivno, putem čega se proizvodi osnov za moralno ponašanje. Moral jedino može biti moral kada je nezainteresovan, a hobsovski moral usmeren ka održanju sopstvene egzistencije je pseudomoral.


Hrišćanstvo se razvilo iz platonizma, prirodno proističe iz njega, i Šelijeva perspektiva se u to uklapa. Na prvom mestu: spoznaja apsolutnog bića, eidosa, a u hrišćanstvu boga, čini da čovek bude moralan. Pesnik kanališe onostrano, daje mu formu imanentnog sveta, i na taj način utiče na moralnost ljudi. Moralnost je utemeljena u ljubavi, osnovnoj hrišćanskoj vrednosti i božanskom modusu. Čovek biva moralan kroz apsolutno saosećanje, kroz negaciju sopstvene individualnosti zarad drugog. Šeli i sam pesnike povezuje sa religijom ranije u tekstu, misleći naravno na hrišćanstvo.
Potrebno je bliže definisati proces kreacije poezije: Šeli to čini, uz tendenciju da razbije neke savremene ideje o tome:
________________________

Poezija nije poput rezoniranja, sposobnosti koju možemo primjeniti prema odredbama volje. Čovjek ne može reći »Pisat ću poeziju.« Čak ni najveći pjesnik to ne može reći; jer je svijest koja stvara poput ugljena koji blijedi, a koji neki nevidljivi utjecaj, poput nestalna vjetra, potpiruje na prolazno svijetlo; ta moć se budi iznutra, poput boje cvijeta koja blijedi, te se mijenja kako se razvija, a svjesni delovi naših priroda ne mogu biti proročke niti u pogledu dolaska ili odlaska te moći. Kad bi taj utjecaj bio trajan u svojoj izvornoj čistoći i snazi, bilo bi nemoguće predvidjeti veličinu posledica; no kada počinje pesnički sastavak, nadahnuće već opada i najslavnija poezija koja je ikada došla na svijet verovatno je slabašna sjena pjesnikovih izvornih namera. Obraćam se današnjim najvećim pjesnicima pitanjem nije li pogrešno tvrditi da su najbolji odlomci poezije rezultat truda i studioznog rada.
(Ibid. 312-313)
________________________

Ovde Šeli razmišlja tipično romantičarski – poezija ne može biti rezultat voljnog, isplaniranog, smislenog rada. Poezija je izraz svesti koja odbacuje diskurzivno i kroz nadahnuće dolazi u neposredan kontakt sa skrivenom suštinom sveta, sa beskonačnim i nedeljivim, sa Jednim. Ova ideja potpuno neposredne kreacije koren ima u preromantizmu u Nemačkoj, u literarnom pokretu Šturmundrang, čiji je ideolog bio Johan Georg Haman, a čijim su se načelima vodili Gete i Šiler, koji su kasnije ipak odbacili ovu ideju trenutne nadahnute kreacije. Šeli se ipak ograđuje i ne prihvata ideju u potpunosti:

________________________

Teški rad i razmišljanje koje preporučuju kritičari možemo s pravom shvatiti da ne znače više od pažljivog poštivanja nadahnutih trenutaka i umjetnog spajanja prostora između njihovih navještaja tkivom konvencionalnih izraza.
(Ibid. 313)
________________________

Takoreći, rad jeste potreban, nametnut je „ograničenošću same pesničke sposobnosti“, momenat nadahnuća proizvodi legitimnu emociju i prenosi ideju najvernije, ali izraz je rezultat rada i razmišljanja, putem kog se i spajaju nadahnuti trenuci – što asocira na Vordsvorta, koji takođe tvrdi da misli doteruju i vode osećanja i takođe predstavljaju pređašnja osećanja (Vordsvort, 1956: 9), a čiju je teoriju Šeli poznavao. Naravno, razlika je u tome što Vordsvort poeziju prvenstveno posmatra emocionalistički, kao spontan i snažan izliv osećanja, a Šeli platonistički, kao prikaz univerzalnih i večnih ideja univerzuma. U oba slučaja, nadahnuće je proizvoljno i nepodložno volji, a na pesniku je da uhvati fragmente koji su mu pruženi u tom kratkom vremenskom periodu nadahnuća i da ih posle toga oblikuje. U momentu kada pesnik krene da zapisuje, to nadahnuće već bledi, i najveća poezija čovečanstva ne može da se približi neposrednom doživljaju pesnika. Šeli unosi u sve i izvesnu dozu mistifikacije kad kaže da bi bilo nemoguće predvideti posledice koje bi imalo izvorno prenošenje večnih ideja, pri čemu ne objašnjava na šta tačno misli, već samo želi da stvori utisak o neizmernoj snazi i grandioznosti elizejskog svetla do kog pesnici dopiru.

________________________
Najpouzdaniji vjesnik, drug i sledbenik buđenja velikog naroda prema pozitivnoj promjeni mišljenja ili ustanova jest poezija.
(Šeli, 1979: 313)
________________________


Na kraju Šeli napominje da je čovek kao takav nesposoban da bude neosetljiv na dela najvećih pisaca, s obzirom da oni oslikavaju najdublju, suštinsku prirodu čovekove duše. Nažalost, u pitanju je samo Šelijeveva idealizacija, ali njena funkcija jeste suštinski retorička. Relevantnost Šelijevog teksta i leži u činjenici da se on može posmatrati kao par excellence romantičarski, kao reakcionarno-ideološka mikroaktualizacija, kao čvor u kojem se sve ono što definiše epohu spaja na jednom mestu. Najveći deo snage Šelijevog eseja potiče upravo iz njegove forme i utiska snažnog romantičarskog zanosa u samom njegovom pisanju, što se vidi iz kraja koji liči na nekakvo veliko finale u kojem se sva pesnička potencija o kojoj Šeli govori oslikava u samom njegovom tekstu, autopoetički, Šeli poentira i efektno završava sopstveni tekst:

________________________

Nemoguće je čitati djela najslavnijih pisaca a da čitalac ne bude elektriziran snagom u tim riječima. One mjere obodnicu i ispituju dubine ljudske prirode sveobuhvatnim i sveprirodnim duhom i oni su možda sami najiskrenije začuđeni tim pojavama […] Pjesnici su duhovnici nespoznatog nadahnuća; ogledala divovskih sjena koje budućnost baca na sadašnjost; riječi koje izražavaju ono što oni ne razumiju; trube koje zovu u boj te ne osjećaju ono što nadahnjuju, utjecaj koji nije potaknut nego koji potiče; pjesnici su nepriznati zakonodavci sveta.
(Ibid. 313)
________________________


Mateja Stojanović

Literatura:
  1. Abrams, M. H. 1958. The Mirror and the Lamp: Romantic Theory and the Critical Tradition. New York: The Norton Library.
  1. Wellek, Rene. 1981. A History Of Modern Criticism 1750-1950, Vol 2. The Romantic Age. Cambridge: Cambridge University Press
  1. Beker, Miroslav. 1979. Povijest književnih teorija od antike do kraja devetnaestog stoljeća. Zagreb: SNL.
  1. Velek, Rene. 1966. Kritički pojmovi, Beograd: Vuk Karadžić.
  1. Draškić-Vićanović, Iva. 2002. Estetsko čulo. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
  1. Nedić, Borivoje. 1956. O poeziji. Beograd: Prosveta.
  1. Pule, Žorž. 1993. Metamorfoze kruga. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižnica Zorana Stojanovića.
  1. Rasel, Bertrand. 1962. Istorija zapadne filozofije. Beograd: Kosmos.
  1. Herder, Johan Gotfrid. 1989. Rasprava o poreklu jezika. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
  1. Šiler, Fridrih. 1967.O lepom. Beograd: Kultura.

Percy Bysshe Shelley, poezija





Njoj

Ja celova se tvojih bojim,
Ti mojih se ne boj;
Pod teškim duhom jedva stojim,
I što da mučim tvoj.

Tvoj glas me plaši, kretnje, lice,
Ti mojih se ne boj;
Nevinim srcem, devojčice,
Ja slavim drhtaj tvoj.

_______________________


OBLAK



Nosim u letu svom cvetu ižednelom
kišu sa mora plava;
i laku senu lišću zelenu
kad u podne spava.
Krilo mi stresa rosu s nebesa
na pupoljke grana,
dok ih mati njiše grudima sve tiše,
suncem razigrana.
Polja dotičem ja grada bičem,
beleć njim zelen kraj,
a kad se smorim, daždom ga stvorim,
smejuć se kroz groma sjaj.


S visine sneg sejem, na brda vejem
dok borje stravno ječi;
na uzglavlju belu noć spavam celu
uz huk vetrovih reči.
Vrh dvora znana, mog višnjeg stana,
munja, moj vodič bdi,
dokle poda mnom u bezdanu tamnom
urla grom sputan, zli.
Po tlu i vodi brod moj provodi
vodiča ruka žurna;
mamljenog strasnim dusima vlasnim
s dna mora purpurna;
iznad potoka, stenja visoka,
jezera dubokog,
tražeć pod rekom il stenom nekom
voljenog duha log,
dok daždom biva, plavet preliva
smeh preko lica mog.

Hitra zora s očima meteora
žar perja svog razgrne,
seda na mene, dok zrake snene
zornjača nebom trne;
ko na rub stene kad odronjene,
trus koju s vrha zbaci,
orao sleti za tren, poleti,
krila mu zlate zraci.
Kad suton svijen sa mora pije
ljubav i čari sna,
kad plašt grimizne večeri sklizne
sa neba sve do dna,
krila podvijem, ko golub spijem
sred gnezda vazdušna.


Devica obla tela od ognja bela,
mesečinom je zvana,
klizi mi zgodom vunastim podom,
ćuvom ponoći gnana.
I gdegod sjajne stope joj tajne
- anđeli samo ih čuju -
provale krov mog čadora tananog,
tu zvezde probliskuju;
smejem se milo, jer beže čilo
ko pčela zlaćan roj,
tad otvor raspredam i kroza nj gledam
reka, jezera sloj,
ko parčad mala neba, tlom pala
sa zvezda neizbroj.
 
Prestolje sunca slavno ovijem plamno,
na mesec biser lijem,
vulkane tama stere, zvezde trepere,
kad vijor steg moj vije.
Od rta do rta poput rastrta
mosta nad morem burnim,
štit neproziran visim, krov miran,
brda mi stubovi tmurni.

Slavoluk nežan, kud grem kroz snežan,
oluj i blistaj žara,
vazdušne sile preda mnom svile -
dugu od bezbroj šara;
njom boje veje nebo, dok smeje
vlažna se zemlja stara.


Mezimče svoda ja sam kog voda
i zemlja sazda;
lapim iz pora žala i mora;
menjam se, trajuć vazda.
I posle kiše kada se zbriše
sa svoda mrlja svaka,
kad vazduh, sunce, grade vrhunce
plavetna doma laka,
smejem se tajno grobu svom vajnom,
pa iz pećina kiše,
ko dete rođen, duh oslobođen
vinem se, raku zbrišem.

____________________________


ŠEVI




Ej, zdravo duše vedrine!
Ti si od ptice više,
kad s neba, il s visine,
sipaš pesama kiše
što ti se lako same u srcu uskladiše.


Sa zemlje hitro se dižeš
ko požar se razgaraš,
i uvis daleko stižeš,
plav bezdan krilom paraš,
pa pevajući kružiš, kružeći pesmu stvaraš.


Kad sunce, što oblak grli,
s bleskom na zapad mine,
čitavo biće ti hrli,
u grimiz koji sine,
ko bestelesna radost kad prvi put se vine.

Večer se rumena, rana,
topi oko tvog leta;
kao u svetlosti dana
zvezda što nebom šeta
nevidljiv si, al poj tvoj stiže do našeg sveta,


taj kliktaj, britak ko strele
srebrnih meteora
koje se izgube bele
čim grane bela zora,
pa ne vidi ih čovek, al osetit ih mora.


Ti glasom nadvladaš tvojim
tišinu zemlje, zraka,
ko mesec zrakama svojim
što svlada carstvo mraka
kad usred noći mrkle provali iz oblaka.


O, da l si ko stvari druge?
Šta ti je najsličnije?
Čak ni iz oblaka duge
kaplja kanula nije
sjajna ko pljusak što je te tvoje melodije.


Ko pesnik si što, u svoje
misli skriven sjajne,
bezbrižnim ljudima poje
stihove veličajne,
pa osećati počnu nemir i nade tajne;


ko deva gospodskog soja
koja na kuli gore
u noći nedra svoja
leči od ljubavne more
svirkom, slatkom ko ljubav, što plavi njene dvore;


ko svitac ti si od zlata
koji, kad dolja miri
rosom što noću se hvata,
prozračnu svetlost širi
kroz travu što ga štiti da iz nje ne proviri;


ko ruža u žbunu svome
koju su vetri svili
pa se u igranju tome
do besvesti opili
slatkim mirisom njenim lopovi teškokrili.


Zvuk pljuska što s premaleća
sav travin rasvetli soj,
bokore rosnoga cveća
i drugo na zemlji toj -
vedro, blistavo, cveće - tvoj je prevazišo poj.


Kakve su radosti silne
u to srce ti stale?
Zemaljske pesme umilne,
što vino i ljubav hvale,
takav božanski zanos još nikad nisu znale.


Pevanja pobedna razna
il hor što svadbu prati
hvalisanja su tek prazna
ne mogu uz tebe stati;
nedostaje im nešto, al šta - teško je znati.


Gde li se napev tvoj rodi?
Ko li mu izvore znade?
U gori, polju il vodi?
Il ti ga nebo dade?
Il ljubav tvoje vrste? Zar ti ne znaš za jade?


Ta radost žarka i čedna
ne pozna opadanja:
ne tišti tebe ni jedna
bol mučnih osećanja:
ljubiš - al ne znaš tugu sitog ljubavnog stanja.


Kada ti budne il snene
misli o smrti sude,
za te su istine njene
lepše no za nas ljude,
zato tvoj napev može ko kristal čist da bude.


Dok kraj nas godine teku,
duh za nestvarnim žudi;
osmeh nam uvek bol neku
krije što tišti grudi;
najslađom pesmom našom najveća tuga bludi.


pa i da možemo lako
strah, mržnju da prezremo,
da smo se rodili tako
da suze ne prospemo,
ipak ne bismo mogli tu radost da stignemo.


Više neg svirka draga,
ritma punog miline,
više od knjiškoga blaga
bile bi te veštine
pesniku svakom, ptico, što gledaš tle s visine!


Kada bi meni ti rekla
pola radosti svoje
skladna bi ludost potekla
s obadve usne moje,
i svet bi mene slušo ko ja te pesme tvoje.

_________________________________



OZIMANDIJAS




 Reče mi putnik neki iz drevne zemlje jedne:
 '' U pustinji još leže ogromne, i bez tela,
dve noge od kamena, a ko potražit 'htedne,
videće tu i glavu; bore njenoga čela
 i usne iskrivljene od zapovedi ledne
 znak su da vajar vide sve strasti toga cara
- I srce mu okrutno i šaku koja pleni -
pa ureza ih tako u kamen s mnogo dara.
A na postolju samom ovakav natpis ima:
 '' Ozimandijas ja sam, svi klanjaju se meni.
Gledajte dela moja i strepite pred njima! ''
To ostalo je samo, a gde kip beše slavan
 sad ruševine leže sve smrskane na tlima;
oko njih na sve strane pust pesak leži ravan. ''


Prervela sa engleskog Ranka Kuić
Iz knjige Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Beograd, 1982.

drugi prevod 




OZYMANDIAS

Putnika ja sam sreo s dalekih drevnih strana
Koji mi reče: Dve kamene krupne noge
Stoje u pesku. Kraj njih, napola zatrpana,
Počiva glava lica smrskanog, čije stroge
Nabrane usne, hladna zapoved gde je zdana,
Govore da bje dobro kiparu sva strast znana
što iz tih beživotnih stvari i dalje seva,
Dlan što im rugaše se, srce što bje im hrana:
Na postolju se mogo ovakav natpis brati:
"Ja Ozymandias sam imenom, kralj kraljeva:
Pogledaj moja dela, o Moćniče, i pati!"
Ništa tu drugo nema. Nemo na suncu bljeska
Oko tog silnog trupla i u beskraj se prati
Prostranstvo golog pustog i razasutog peska.


_______________________________





Ljubavna filozofija



Potočići put reka hrle,
reke put okeana,
zauvek nebeski vetri se grle
uz slatka osećanja;

samo na svetu nije ništa,
svim bićima zakon kaže
da jedno u drugom utočista -
ko ja u tebi - traže.

Gle, nebo ljube sve planine,
gle, talas talas hvata;
greh težak sestrinski cvetovi čine
ako li prezru brata;

gle, Sunce celu Zemlju obliva
i Mesec valove snene -
šta vredi što se sve to celiva,
ako ti nećeš mene?



drugi prevod



Izvori se s rekama sjedine,
Reke s morem, more s oceanom;
I vetri se nebom ujedine
Emocijom slatko zakovitlani.

Ništa nije usamljeno. stvari
Po božjim se zakonima spoje;
Ta spajanja jedan duh ozari,
Pa što ne bi tako i nas dvoje?


II
Gore ljube neba plavetnilo,
A val vala zagrljajem hvata;
I zar bi se sestri oprostilo
Kad bi svoga prezirala brata?

Sunce grli našu zemlju, eto,
Mesečina ljubi morske pene;
Al` od kakve vrednosti je sve to -
Ako li ti ne poljubiš mene?

__________________________



POSVEĆENO






Ta pogledaj me - ne krij oči
nek ljubavlju se iz mog oka hrane;
ona je slika te lepote tvoje
što k'o odblesak u mom umu grane.

Ta prozbori mi - tvoj je glas k'o jeka
iz srca moga, pa uho mi čuje
da već me ljubiš. K'o gospa si neka
što pred ogledalom snove snuje.

O svome licu koje u te gleda.
Ja crpem život dok te okom pratim,
a slatko to je. O, kako si nežna
kad žališ mene što toliko patim.
1815
______________________



PROŠLOST



1.
Hoćeš li sreće zaboravit 'dane,
Ljubavi na dnu srca zakopane;

Leševe njine da li cveće kiti
Ili će ih lišća zelenilo skriti?

Cveće beše radost - naša srca mlada
A lišće nam samo preostala nada.

2.
Hoćeš li prošlost zaboravu dati?
Ali zbog toga će srce da ti pati.

I sećanje može srce da sahrani
Da nas muči, mori u kajanja rani.

I šapatom groznim reći će nam da je
Propala radost - bol što večno traje.

________________________



TUGOVANKA

O svete, živote, o dani –
Moji su koraci već odbrojani,
Drhte mi noge koje snažne biše –
Kad ćete mi doći opet nasmejani?
O, nikad, nikada više.

Moje su noći i moji su dani
Bezradosni, teški, tugom umotani;
Proleća i leta, snegovi i kiše
Bol u srcu bude, a život razdragani –
O, nikad, nikada više.

______________________



NEVOLJA

Tek dve tri reči izrekli smo bili
Slučajno u vrevi taštog sveta,
I gle, kakav žar već ćutim u svakoj mi žili!
Zašto mi se um toliko tebi preda?

Vani već sviće, dan stiže već šumno,
A ja još bdim, sve više mir svoj gubim,
Bacam se u vatri i šapćem bezumno:
„O kako si draga, koliko te ljubim!“

_______________________




ODA SLAVUJU
1

Srce boli, muči utrnulost snena
Moje čulo ko da kukute sam pio,
Il iskapih mutan opoj, pre trena
Kada sam u Letin zatvor uronio:
To ne zbog zavisti na tvoj udes srećan,
Već što me presrećnim čini sreća tvoja -
Kad ti, lakokrila Drijado drveća,
U nekom melodičnom spletu
Zelenila bukvi, i senki bez broja,
Lako, punim grlom, pevaš pesmu letu.

2

O da gutljaj berbe, što u dubinama
Zemlje hlađena je dugo, i što daje
Okus Flore, selske zeleni, pesama
Provansalskih, plesa, veselja pod sjajem
Sunčanim, da pehar, toplog juga što je
Pun, sa hipokrenskim* rumenilom pravim,
S bisernim mehurjem što iskri uz sami
Rub i usta purpurne boje,
Ispijem i svet, nevidiljv, ostavim
I s tobom u šumskoj da nestanem tami.

3
Nestanem, iščilim, posve zaboravim
To što ti u lišću nikad nećeš znati:
Klonulost, groznicu, brigu što se javi
Tu gde jedan drugog slušamo stenjati,
Gde kljenut sede, zadnje vlasi hude
Trese, mladi blede, ko avet se tanje
I mru, i gde misliš - da pun tuge budeš,
Očaja s okom od olova,
Gde oko Lepote brzo gubi sjanje,
Za njim tek do sutra čezne ljubav nova.

4
Beži! jer tebi će donet me sila
Ne s panterama Bahove kočije
Nego poezije nevidljiva krila,
Premda tupi mozak smeta i koči je.
Već sam s tobom! Noć je blaga, i na tronu
Možda je Kraljica Luna, i sve njene
Zvezdane je vile okružile, ali
Tu nećeš nać svetlost, sem onu
Kojom, s neba, lahor mrakove zelene,
Krivudavih staza mahovinu, žali.
5
Ne mogu cveće videt pod nogama,
Ni kakav blag tamjan lebdi oko granja,
Ali svu slast slutim, sred mirisnih tama,
Koju u to doba godišnje poklanja
Mesec travi, česti, i gloga belog
Grmu, divljoj voćki, šipku pastoralnom,
Ljubicama čija svenuća su laka,
Prvome čedu maja zrelog:
Mošus-ruži, s rosnim vinom, zujnom stalno
Stecištu kukaca za letnjih sumraka.

6
Ja u tami slušam; i često beh pre
Napola zaljubljen u smrt-olakšanje,
I imenom nežnim u mnogoj pesmi je
Zvah da uzme u zrak mirno mi disanje;
Sad više no ikad čini se da mrenje
Raskoš je: u ponoć izdahnuti lišen
Svih bolova, dok se sve u tvojoj duši
Izliva s takvim ushićenjem!
Još bih ti pevao, no zalud mi uši -
Bus postaše za tvoj rekvijem uzvišen.

7
Za smrt se, besmrtna Ptico, ti ne rodi!
Nema naraštaja gladnih da te guše;
I glas što ga slušam, dok ova noć hodi,
U stara vremena car i luda čuše:
Možda taj poj k srcu tužnom put napravi
Rutinom, kad čežnjom za domom morena,
Stajaše, sred tuđeg žita, u suzama;
Taj što čarna okna zatravi,
U peni pogubnih mora otvorena,
U izgubljenim vilinskim zemljama.

8
Napušten! ko zvono već je sama reč:
Otrgnu od tebe i sebi me vrati.
Zbogom! Mašta tako, kakav glas je bije,
Vilenjače varljiv, ne može varati.
Zbogom! Tužna himna gine svrh livada
Blizih, nad potokom tihim, uz bregove
Strme, put susednih dolinskih dubrava
Duboko se zagnjuri sada:
Je li to vizija, il san budan? Ove
Muzike je nestalo: - bdim li ili spavam?

___________________________





Oda grčkoj urni




Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Pesme što čujemo drage su, al draže
još su nečuvene i stoga nek zaječi,
frule, ne za uvo već što može blaže,
svirka duhu našem sa pesmom bez reči.
Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,
stati s pesmom, kao što nikad i nisi,
niti stabla mogu ikada da mru:
smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,
a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,
volećeš večito večno mladu nju.


Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro
neće vam proleću reći zbogom žalno:
o sviraču srećni, nesmoren i štedro,
sviraćeš na fruli nove pesme stalno:
večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,
uvek strasno i za uživanje orno!
Večno zadihana, večno mlada žud,
slobodna od iga svake ljudske strasti
kad nam srce klone gorko i umorno
a orosi čelo grozničava stud.

Ko su ti ljudi što u hram idu trajno?
Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,
vodiš tu junicu što muče očajno,
svilenih bokova cvećem okićenih?
Gradić pokraj reke il na žalu što je
il na bregu s mirnim zamkom u samoći,
tog smernog jutra što napušten bi?
O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe... niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem
devica i ljudi koji mramor diče,
s ugaženom travom i sa šumskim granjem:
mučiš misli naše, ćutljivi obliče,
kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, -
kao svedok večni slušajuć tuđ vaj –
da čoveku kažeš prijateljski da je
lepota istina, istina lepota,
i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.