KNJIŽEVNOST  |    POEZIJA  |   DUHOVNOST |  ZANIMLJIVI TEKSTOVI     |    PISMA  |   ŽENA   |   ARHIVA    |   

21.01.2017.

Dejvid Foster Volas, Sve to



SVE TO

       Jednom kad sam bio mali, dobio sam igračku na poklon – kamion-mešalicu. Bio je sav od drveta, izuzev točkova – osovina – koji su, koliko se sećam, bili tanki metalni štapići. Devedeset posto sam siguran da je to bio božićni poklon. Voleo sam ga na isti način na koji dečak tog uzrasta voli smećarske kamione, hitne pomoći, šlepere i ko zna kakve sve ne igračke. Ima dečaka koji vole vozove i dečaka koji vole vozila – ja sam voleo potonje.

     On je bio („on“ podrazumeva kamion-mešalicu) ista ona preuveličana minijatura kakve su bile mnoge druge igračke-vozila – veličine kutije za hleb. Imao je kilogram i po, dva. Bila je to jednostavna igračka – bez baterija. Imao je kanap u boji sa žutom drškom, pa si mogao da držiš dršku i hodaš, vukući kamion-mešalicu za sobom – nešto poput kolica, iako nije bio ni izbliza veliki kao kolica. Za Božić, uveren sam. Bio sam u uzrastu kad možeš, što kažu, da „čuješ glasove“, a da ne moraš da brineš da ti nešto fali. „Čuo sam glasove“ sve vreme dok sam bio mali. Imao sam pet ili šest godina, verujem. (Ne leže mi baš brojevi.)

      Dopadao mi se kamion-mešalica, pa sam se igrao s njim jednako, ako ne i više, koliko sam se igrao drugim automobilčićima koje sam posedovao. U nekom trenutku, nekoliko nedelja ili meseci nakon Božića, međutim, moji biološki roditelji su me naveli da poverujem da je to magičan i/ili krajnje neobičan kamion-mešalica. Majka mi je to rekla možda u momentu dosade tipične za odrasle ili iz hira, a potom se otac vratio s posla i pridružio se, takođe na hirovit način. Magija – o kojoj me je majka najverovatnije izveštavala sa svog povoljnijeg položaja na sofi u našoj dnevnoj sobi, dok me je posmatrala kako vučem za kanap kamion-mešalicu po sobi, dokono me pitajući da li sam svestan da on ima magične osobine, nesumnjivo se zabavljajući mnome na onaj dosadni, poluokrutni način na koji to odrasli ponekad čine s malom decom dok im razigrano govore stvari koje među sobom
smatraju „bajkama“ i „dečjim izmišljotinama“, nesvesni uticaja koje te priče mogu imati (budući da je magija ozbiljna stvarnost za malu decu), premda, nasuprot tome, ukoliko su moji roditelji verovali da je magija kamiona-mešalice stvarna, onda ne razumem zašto su čekali nekoliko nedelja ili meseci pre nego što su mi to saopštili. Oni su za mene predstavljali zanosnu, ali često nedokučivu zagonetku; ništa više nisam poznavao njihov um i motive nego što olovka zna za šta se koristi. Sad sam izgubio nit. „Magija“ je bila u tome što se, dok sam veselo vukao kamion-cisternu iza sebe, glavni cilindar ili doboš mešalice – one stvari koja kod pravih kamiona-mešalica meša cement; ne znam kako se to tačno zove – okretao bez mog znanja, vrteo se i vrteo po svojoj vodoravnoj osi, baš kao i doboš
na pravom kamionu-mešalici. To je činio, prema rečima majke, samo kad sam ga ja vukao i samo, naglasila je, kad ga nisam gledao. Insistirala je na tom delu, a otac ju je kasnije podržao: magija nije bila samo u tome što se doboš čvrstog drvenog predmeta bez baterija okretao, već što je to činio samo kad ga niko ne primećuje i prestajao kad ga primete. Ukoliko bih se okrenuo dok ga vučem, tvrdili su turobno moji roditelji, doboš bi magično prekinuo svoje okretanje. Kako to? Nikad ni za tren nisam posumnjao u ono što su mi rekli. Eto zašto odrasli, pa čak i roditelji, umeju nenamerno da budu okrutni: ne mogu da zamisle potpuno odsustvo sumnje. Zaboravili su.

       Suština je bila da sam otad proveo mesece pokušavajući da iznađem načine kako bih
uhvatio doboš da se okreće. Dokazi su potkrepili ono što mi je rečeno: svaki put kad bih očigledno i nepronicljivo okrenuo glavu, to bi zaustavilo okretanje doboša. Pokušavao sam i s naglim obrtima. Pokušao sam da neko drugi vuče kamion-mešalicu. Pokušao sam postepenim okretajima glave dok ga vučem („postepeni“ podrazumeva okretanje glave otprilike brzinom velike kazaljke na satu). Pokušao sam da virim kroz ključaonicu dok neko drugi vuče kamion-mešalicu. Čak i da okrećem glavu brzinom male kazaljke na satu. Nijednom nisam posumnjao – nije mi palo na pamet. Magija je bila u tome što se uvek činilo da mešalica zna. Pokušao sam s ogledalima – prvo sam vukao kamion-mešalicu pravo prema ogledalu, a onda po sobama koje su imale ogledala na obodu mog vidnog polja, zatim pored ogledala skrivenih tako da su izgledi da kamion-mešalica može uopšte znati da se u sobi nalazi ogledalo bili veoma mali. Moje strategije su postale veoma predane. Po pola dana
provodio sam u obdaništu i kod kuće. Ozbiljnost mojih pokušaja mora da je prouzrokovala nemalu grižnju savesti kod mojih roditelja. Moj otac još nije bio dobio ni status stalnog profesora; bili smo beznadežna srednja klasa i živeli u iznajmljenoj kući čiji su tepisi bili stari i tanki – mešalica je pravila buku dok sam je vukao. Preklinjao sam majku da me slika dok vučem mešalicu, zureći s prevarantskom napetošću ispred sebe. Postavio sam bio parče pokrivne trake na doboš i razmišljao: ako se traka pojavi na jednoj slici, a ne i na drugoj, to će onda pružiti dokaz o okretanju doboša. (Kamere tad još nisu bile izumljene.)

    Tokom „vremena razgovora“, pre spavanja, otac mi je ponekad pričao priče o svojim pustolovinama u detinjstvu. On, jedan intelektualac, bio je, prema njegovim pričama, ona vrsta
deteta što postavlja zamke za Zubić vilu (piramide od limenki na vratima i prozorima njegove sobe, uzicu povezanu od njegovog prsta do zuba pod jastukom tako da se probudi kad vila pokuša da mu uzme zub) i druga „mitska“ bića u detinjstvu, poput Božić Bate. („Vreme razgovora“ podrazumevalo je petnaest minuta neposredne konverzacije s roditeljem – bez priča ili pesama – dok sam ja bio zašuškan u krevetu. Četiri noći nedeljno „vreme razgovora“ provodio sam s majkom, a tri noći s ocem. Bili su veoma organizovani kad je to bilo u pitanju.) Meni je u tom uzrastu bio nepoznat Matija 4:7, a moj otac, odani ateista, nikako nije aludirao na Matiju 4:7, niti koristio priče o svojim neuspešnim zamkama iz detinjstva kao parabole ili savete za moje pokušaje da „iskusim“ ili „porazim“ magiju kamiona-mešalice. Sad kad pogledam, verujem da su oca očaravali moji pokušaji da „uhvatim“ doboš mešalice kako se okreće zato što ih je on video kao dokaz da iver ne pada daleko od klade ad hok intelektualne manije za empirijskim potvrđivanjem. To je zapravo bilo izuzetno daleko od istine. Kao odrasloj osobi, jasno mi je da je razlog zbog kog sam proveo toliko mnogo vremena pokušavajući da „uhvatim“ doboš kako se okreće bio taj što sam želeo da potvrdim da to ne
mogu da učinim. Da sam ikad uspeo da nadmudrim magiju, bio bih skrhan. Sad to znam. Očeve priče o klopkama za Uskršnjeg zeca i uzicama za Zubić vilu često su me rastuživale, a kad bih ponekad zaplakao zbog njih, moji roditelji su s krivicom verovali da plačem zbog razočaranja što ne mogu da vidim kako se doboš okreće. Siguran sam da su zbog toga patili. U stvari, plakao sam od tuge, zamišljajući koliko bi moj otac bio očajan kao dete da je s uspehom uhvatio u zamku Zubić vilu. Nisam u to vreme bio svestan da su me priče iz „vremena razgovora“ zbog toga rastuživale. Osećaj kojeg se sećam bio je neverovatno iskušenje da postavim ocu jedno pitanje dok je s uživanjem opisivao one klopke, a u isto vreme ogroman i sveobuhvatan, ali bezobličan i bezimen strah koji me je sprečavao da postavim to pitanje. Sudar iskušenja i nesposobnosti da postavim pitanje (usled straha da ću videti bol na ružičastom, vedrom i blagorodnom licu svog oca) terao me je da plačem sa žestinom koja je sigurno prouzrokovala mojim roditeljima – koji su me gledali kao ekscentrično i delikatno dete – nemalu krivicu zbog njihovog „okrutnog“ izmišljanja magije kamiona-mešalice.
Pod raznim izgovorima, kupili su mi izvanredan broj igračaka i igara u mesecima nakon Božića, pokušavši da me odvrate od onoga što su smatrali traumatičnom opsednutošću kamionom-
mešalicom i njegovom „magijom“.

      Taj kamion-mešalica je koren verskog osećanja koje prožima najveći deo mog zrelog života.
Pitanje, koje (nažalost) nikad nisam postavio, bilo je šta je moj otac nameravao da uradi sa Zubić vilom da je ikad uspeo da je uhvati. Verovatno je, ipak, drugi razlog tuge bio to što sam na nekom nivou shvatio da su moji roditelji, dok su me posmatrali kako pokušavam da iznađem sheme ne bih li spazio obrtanje doboša, bili sasvim u krivu u vezi s onim što su videli – da je svet koji su videli i zbog kog su patili bio sasvim različit od sveta detinjstva u kom sam ja obitavao. Plakao sam zbog njih dvoje više nego što je bilo ko od nas troje znao u to vreme.

      Nikad, naravno, nisam „uhvatio“ doboš mešalice kako se okreće. (Šasija i kabina kamiona-
mešalice bili su ofarbani jarkonarandžastom bojom stvarnih vozila za javne radove; doboš je bio ofarban u naizmenične pruge narandžaste i zagasitozelene boje, te sam često zamišljao hipnotični obrt pruga dok se doboš okretao tako da ga ja ne opazim. Trebalo je tu činjenicu da pomenem ranije, sad shvatam.) Vukao sam kamion-mešalicu unaokolo toliko da me je majka, odustavši od pokušaja usled griže savesti da mi odvrati pažnju drugim igračkama, proterala s kamionom-mešalicom u podrum da njegovi točkovi ne bi više ostavljali brazde po tepihu u dnevnoj sobi. Nikad nisam uspeo da spazim obrtanje doboša, a da se to obrtanje ne zaustavi. Nijednom mi nije sinulo da su me roditelji možda zavitlavali. Niti mi je ikad smetalo to što je prugasti doboš bio zalepljen ili zakucan za narandžastu šasiju kamiona-mešalice i da ga ni moja ruka nije mogla okrenuti (čak ni pomeriti). Tolika je moć reči „magija“. Ista moć objašnjava zašto me „glasovi“ koje sam čuo kao dete nikad nisu zabrinjavali ili plašili da nešto nije u redu sa mnom. A zapravo, slobodno obrtanje bespogonskog
i čvrsto prilepljenog doboša nije bila ta „magija“ koja me je pokretala. Ta magija bila je u načinu na koji je on znao kako da se zaustavi istog trenutka kad pokušam da ga vidim. Ta magija bila je u tome kako ga nikad nije bilo moguće uloviti ili nasamariti. Premda se moja opsesija kamionom-mešalicom završila do sledećeg Božića, nikad ga nisam zaboravio, kao ni osećaj u grudima i srednjem delu kad god bi još jedan, čak složeniji pokušaj da ulovim magiju te igračke propao – mešavinu poražavajućeg razočaranja i ushićenog poštovanja. To je bila godina, peta ili šesta, kad sam naučio značenje reči „poštovanje“, koja je, onako kako je ja razumem, prirodan stav prema magičnim, nepotvrdivim pojavama, isto onako kako „uvažavanje“ i „pokornost“ opisuju stav prema primetnim fi zičkim pojavama, poput gravitacije ili novca. Među karakteristikama koje su ponukale roditelje da me vide kao osobenjaka i tajanstvenu osobu bila je i religija jer sam ja, bez ikakvog podsticanja ili čak razumevanja,bio religiozno dete – što je značilo da me je zanimala religija i da su me ispunjavala
osećanja i zabrinutosti za čiji opis koristimo reč „religiozan“. (Ne sročavam ovo kako treba.
Nisam, i nikad nisam ni bio, intelektualac. Nisam rečit, teme koje se trudim da opišem i o kojima
nastojim da raspravljam prevazilaze moje sposobnosti. Trudim se, međutim, najbolje što mogu, i proći ću kroz ovo što pažljivije kad završim, i uneću izmene i ispravke gde god budem video mogućnost da bez izmišljanja učinim jasnijim i zanimljivijim ono o čemu raspravljam.) Moji roditelji su bili intelektualci i odani ateisti, ali bili su trpeljivi i širokog srca, a kad sam ja počeo da postavljam „religiozna“ pitanja i da izražavam zanimanje za „religiozne“ teme, pustili su me slobodno da potražim religiozno orijentisane ljude s kojima bih mogao da raspravljam o tim temama, pa čak i da idem na crkvene službe i misu s porodicama druge dece iz škole i iz našeg kraja koje su bile religiozne. Ako razmotrite uobičajeno značenje reči „ateizam“, koji je, kako ga ja razumem, vrsta antireligiozne religije, koja obožava razum, skepticizam, intelekt, empirijske dokaze, ljudsku autonomiju i samoopredeljenje, otvorena trpeljivost roditelja prema mojim religioznim zanimanjima i mojim redovnim odlascima na službe s porodicom iz komšiluka (otac je do tad već stekao status redovnog profesora, te smo imali svoju kuću u kraju za srednju klasu s visoko cenjenim školskim sistemom) bila je izuzetna – ona vrsta neosuđivačkog, obzirnog stava koji sama religija (kako ja to
vidim) pokušava da propagira među svojim sledbenicima.

      Ništa od toga mi nije palo na pamet u to vreme; niti mi je veza između mojih osećanja
prema „magičnom“ kamionu-mešalici i, kasnije, mog zanimanja i poštovanja za „magičnost“
religije postala očigledna sve dok godinama kasnije, kad sam bio na drugoj godini bogoslovije, nisam prošao kroz svoju prvu zrelu krizu vere. Činjenica da su nam najsnažnije i najznačajnije veze u životu (u tom trenutku) nevidljive, deluje mi kao ubedljiv argument u korist religioznog poštovanja u odnosu na skeptični empirizam kao odgovor na pitanje smisla života. Teško je ostati na nečemu što nalikuje „pravcu“ ove rasprave na metodičan, logičan način. Neke od odraslih osoba kojima su mi roditelji dozvolili da se obratim u vezi s religioznim pitanjima i problemima podrazumevali su nastavnike, jednog profesora veronauke koga je moj otac poznavao i poštovao iz nekog međukatedarskog univerzitetskog odbora u kom su zajedno sedeli, i oca i majku porodice do nas, koji su oboje bili đakoni (neka vrsta elitnog sveštenika laika) u crkvi dve četvrti od naše kuće. Suzdržaću se od opisa problema, pitanja i tema o kojima su mi roditelji dozvolili da raspravljam s tim religioznim odraslim osobama; oni su bili potpuno neizuzetni i univerzalni i prosečni, ona vrsta pitanja s kojim se svi naposletku suoče u svoje vreme i na svoj zaseban način.

      Moje preterivanje sa zanimanjem za religiju imalo je veze i sa učestalošću i tenorom „glasova“ koje sam redovno čuo kao dete (što bi značilo sve do otprilike trinaeste godine, kako se sećam). Glavni razlog zbog kojeg se nikad nisam plašio glasova ili brinuo zbog onog što je „čuti glasove“ ukazivalo u vezi s mojim mogućim duševnim zdravljem podrazumevalo je činjenicu da detinji „glasovi“ (bilo ih je dva, svaki osobite boje i ličnosti) nikad nisu govorili ništa što nije bilo dobro, veselo i umirujuće. Spomenuću te glasove samo usput, jer nijedan od njih nije posredno značajan za ovo, a takođe ih je veoma teško na odgovarajući način opisati ili dočarati bilo kome. Trebalo bi da naglasim, premda su „izmišljeni“ i „nevidljivi prijatelji“ uobičajeni deo detinjstva, da su ti glasovi bili – ili su meni tako delovali – potpuno stvarne i autonomne pojave, za razliku od glasova kod bilo koje od „stvarnih“ odraslih osoba iz mog iskustva, s načinom govora i naglaskom kakvim me ništa u mom dečjem iskustvu nije izložilo niti me pripremilo na njih, na bilo kakav način da ih „izmislim“
ili iskombinujem iz spoljašnjih izvora. (Upravo sam shvatio da je još jedan razlog zbog kog ne predlažem široku raspravu o tim „glasovima“ iz detinjstva to što obično nisam uspevao da dokažem da su ti glasovi bili „stvarni“, kad me zapravo ni nije briga da li su oni zaista bili „stvarni“ ili ne, niti da li je moguće neku drugu osobu naterati da prizna da to nisu bile ni „halucinacije“ ni „fantazije“. Zaista, jedna od omiljenih tema tih glasova sastojala se od toga da me ubeđuju da uopšte nije važno da li verujem da su oni „stvarni“, ili jednostavno deo mene, budući da – kako je jedan od glasova naročito voleo da naglasi – na celom svetu nema ništa toliko „stvarno“ koliko sam to bio ja. Trebalo bi da priznam da sam na neki način posmatrao – ili „računao na“ – glasove kao još jedan par roditelja (što bi, mislim, značilo da sam ih voleo i verovao im i još ih uvažavao ili „poštovao“: ukratko, nisam im bio jednak), a opet i kao svoje vršnjake: što bi značilo da nisam nimalo sumnjao da oni i ja živimo
u potpuno istom svetu i da me oni „razumeju“ onako kako biološki roditelji nisu mogli.) (Verovatno je jedan od razloga zbog kog me automatski obuzme želja da „dokazujem“ da su glasovi „stvarni“ to što su moji „stvarni“ roditelji, premda su bili u potpunosti trpeljivi prema mom verovanju u glasove, očigledno gledali na njih kao na istu onu vrstu fantazija o „nevidljivom prijatelju“ koju sam gore pomenuo.)

      Bilo kako bilo, najbolja analogija za slušanje tih mojih „glasova“ iz detinjstva jeste to što je ono ličilo na šetkanje unaokolo sa vlastitim privatnim maserom koji ti sve vreme trlja leđa – ili ramena (što je i moja biološka majka radila kad god sam bolestan ležao u krevetu, koristeći alkohol za masiranje i dečji puder i menjajući jastučnice da bi bile čiste i hladne; to iskustvo s glasovima bilo je analogno osećaju kad okreneš jastuk na hladnu stranu). Ponekad je to iskustvo s glasovima bilo ushićujuće, ponekad toliko da je bilo gotovo prejako za mene – kao kad uzmeš prvi zalogaj jabuke ili nekog slatkiša koji je toliko slastan i izaziva bujicu usnih sokova tako da dođe do trenutka snažnog bola u ustima i žlezdama – naročito s kasnih prolećnih i letnjih popodneva, kad sunčeva svetlost po sunčanim danima dosegne imanentnost i postane boje kovanog zlata i bude sama (svetlost, kao da je ukus) toliko slasna da je bilo gotovo previše i podneti je, a ja bih ležao na hrpi velikih jastuka u našoj dnevnoj sobi i prevrtao se napred-nazad u agoniji užitka, te govorio majci, koja je uvek čitala na
kauču, da se osećam tako dobro i ispunjeno i ushićeno da mi je teško to i da izdržim i sećam se da je ona pućila usne, u pokušaju da se ne smeje, i govorila najsarkastičnijim mogućim glasom da joj je teško da suviše saoseća s tim problemom ili brine zbog njega i da je uverena da ću preživeti taj nivo ushićenja, te da verovatno neće morati da me odvezu na urgentno odeljenje, pa bi u takvim trenucima moja ljubav i naklonost prema majčinom sarkastičnom humoru postala, posložena navrh prvobitnog ushićenja, tako snažna da sam gotovo morao da potisnem krik zadovoljstva dok sam se ushićeno valjao među jastucima i knjigama na podu. Nemam nikakvu stvarnu predstavu šta je majka – jedna izvanredna žena uistinu vredna ljubavi – mislila o tome što ima dete koje ponekad pati od napada ushićenja; ne znam da li ih je i sama doživljavala. Iskustvo stvarnih, ali neprimetnih i neobjašnjivih „glasova“, međutim, kao i osećanja ushićenosti koje su oni često pobuđivali, doprineli su nesumnjivo
mom poštovanju prema magiji i mojoj veri da magija ne samo prožima svakodnevni svet, već da to čini na način koji je temeljno dobroćudan, altruističan i dobronameran prema meni. Nikad nisam bio tip deteta koje veruje u „čudovišta ispod kreveta“ ili vampire, ili kojem je noću potrebno svetlo u sobi; naprotiv, moj otac (koji je očigledno „uživao“ u meni i mojim osobenjaštvima) jednom je kroz smeh rekao mojoj majci da misli da ja možda patim od jedne vrste dobroćudne psihoze koja se naziva „antiparanoja“, u okviru koje sam ja izgleda verovao da sam predmet složene svetske zavere čiji je cilj da me učini toliko srećnim da to jedva mogu i podneti.

      Poseban  primer kome se može ući u trag kao korenu mog religijskog nagona nakon što je zanimanje za kamion-mešalicu prošlo (na veliko olakšanje roditelja), podrazumevao je jedan ratni fi lm iz hiljadu devetsto pedesetih koji smo otac i ja zajedno gledali na televiziji jednog nedeljnog popodneva, uz navučene zavese kako bismo sprečili sunce da nam otežava gledanje u ekran našeg crno-belog televizora. Zajedničko gledanje televizije bila je jedna od očevih i mojih omiljenih i najčešćih aktivnosti (majka je mrzela televiziju) iobično se odvijala na kauču gde je otac, koji je čitao tokom reklama, sedeo na jednom kraju, a ja sam ležao s glavom na jastuku smeštenom na očevim kolenima. (Jedna od mojih najsnažniji čulnih uspomena iz detinjstva jeste osećaj očevih kolena na glavi i šaljivi način na koji mi je ponekad spuštao knjigu na glavu kad bi krenule reklamne poruke.)
Tema filma koji je bio u pitanju beše Prvi svetski rat, a u njemu je glavnu ulogu igrao neki glumac koga su izuzetno veličali zbog uloga u ratnim fi lmovima. Moje sećanje se u tom trenutku oštro razilazi s očevim, o čemu svedoči uznemirujući razgovor koji smo vodili tokom moje druge godine na bogosloviji. Otac se navodno seća da glavni junak filma, voljeni poručnik, umire kad se baci na neprijateljsku ručnu bombu koja je ubačena u tranšeju njegovog voda („vod“ bi podrazumevao manju vojnu jedinicu pešadinaca u bliskim odnosima budući da su stalni saborci). Prema rečima mog oca, vodom obično komanduje poručnik. Dok se ja jasno sećam da taj junak, koga igra glumac čuven po svom prikazu sukoba i traume, prolazi kroz ličnu patnju zbog pitanja moralnosti ubijanja u bici i cele
religijske zavrzlame oko „pravednog rata“ i „opravdanog ubijanja“, te naposletku doživljava potpuni psihološki slom kad njegov saborac ubacuje ručnu bombu u prepunu tranšeju neprijatelja i vrišteći skače (junak, prilično rano u fi lmu) u neprijateljsku tranšeju i pada na bombu, te umire spasivši vod neprijatelja, a onaj ostatak fi lma (premda neprestano prekidan reklamama kad sam ga gledao) opisuje muke junakovog voda da rastumači postupak svog nekada voljenog poručnika, gde ga mnogi od njih ogorčeno optužuju za izdaju, a mnogi drugi drže da umor od borbi i traumatično pismo iz „Država“, koje je primio nešto ranije tokom fi lma, opravdavaju njegov čin kao neku vrstu privremenog ludila, te je samo jedan stidljivi regrut idealista (koga je igrao neki glumac kojeg nikad više nisam video ni u jednom filmu iz tog doba) potajno verovao da je poručnikov čin umiranja za neprijatelja bio zapravo junački i da je zasluživao da se snimi i dramatizuje za buduća pokolenja
(stidljivi, anonimni regrut je pripovedač u „sinhronizacijama“ na početku i kraju fi lma), a ja
nikad nisam zaboravio taj fi lm (čiji smo naslov i otac i ja propustili jer nismo uključili televizor
sve dok film nije počeo, što nije isto što i „zaboraviti“ naslov, što moj otac šaljivo tvrdi da smo obojica učinili) niti uticaj poručnikovog čina, koji i ja (poput stidljivog pripovedača idealiste) smatram ne samo „junačkim“, već i divnim na način koji je gotovo suviše jak da bi se mogao podneti, naročito dok ležim na očevim kolenima.


(S engleskog preveo Igor Cvijanović)

20.01.2017.

Roberto Bolanjo, Dve katoličke priče



I. Poziv

1. Imao sam sedamnaest godina i dane sam provodio, hoću reći svaki moj dan, jedan za drugim, u neprestanoj groznici. Ništa me nije zabavljalo, ništa nije umanjivalo mučninu koja se taložila u mojim grudima. Živeo sam kao glumac improvizator u ikonografskom krugu mučenika Svetog Vinsenta. Sveti Vinsente, đakone biskupa Valera, mučeniče vladara Dakije 304. godine, smiluj se na mene!  2. Povremeno bih pričao sa Huanitom. Ne, ne povremeno. Često. Seli bismo u fotelje u njegovoj kući i pričali o fi lmovima. Huanitu se dopadao Geri Kuper. Govorio bi: stav, uzdržanost, čistota duše, hrabrost. Uzdržanost? Hrabrost? Imao sam želju da mu pljunem u lice sve ono što se skrivalo iza tih ubeđenja, ali sam radije zarivao nokte u naslone za ruke i grizao se za usnu kada me nije gledao, čak sam zatvarao kapke praveći se da meditiram na njegove reči. Ali nisam meditirao. Naprotiv: pojavljivale su mi se, u obliku vrteške, slike svetog Vinsenta. 3. Prvo: vezan za drveni
krst, iskrivljen dok mu klinovima kidaju meso. Zatim: podvrgnut mučenju vatrom na užarenoj rešeci. A zatim: zarobljen u podrumu čiji je pod prekriven izlomljenim parčićima stakla i keramike. Zatim: leš mučenika, napušten na pustom mestu, kako ga brani gavran od proždrljivosti vuka. I potom: telo mu je, sa oko vrata vezanim vodeničnim točkom, sa broda bačeno u more. I naposletku: talasi vraćaju telo na obalu gde ga pobožno sahranjuju neka babica i ostali hrišćani. 4. Katkad bi mi bilo muka. Povraćalo bi mi se. Huanito bi pričao o poslednjem filmu koji smo pogledali, a ja bih klimao glavom i primećivao da me guši, kao da su fotelje bile na dnu nekog veoma dubokog jezera. Setio bih se filma, setio bih se trenutka kada smo kupovali karte, ali nisam uspevao da se setim scena kojih se moj prijatelj, moj jedini prijatelj!, prisećao, kao da je tmina sa dna jezera potapala sve. Ako otvorim usta, nagutaću se vode. Ako udahnem, nagutaću se vode. Ako nastavim da živim, nagutaću se vode i pluća će mi se natapati vekovima. 5. Ponekad bi u sobu ulazila Huanitova majka i ispitivala me o intimnim stvarima. Kako su mi išle studije, koju sam knjigu čitao, da li sam bio u cirkusu koji je postavljen u okolini grada. Huanitova majka se uvek vrlo elegantno oblačila i bila je, kao i mi, zavisnik o filmovima. 6. Jednom sam je sanjao, jednom sam otvorio vrata njene spavaće sobe i umesto da vidim krevet, toaletni stočić i orman, video sam praznu sobu, sa podom od crvenih cigala, koja je služila samo kao predsoblje dugog hodnika, predugačkog hodnika, kao tunel autoputa koji prolazi kroz planinu i odlazi ka Francuskoj, samo što u ovom slučaju tunel nije bio na uzvišenju puta nego u sobi majke mog najboljeg prijatelja. Bolje da to stalno ponavljam: mog najboljeg prijatelja. A tunel, kao da je, nasuprot onome što se u planinskom tunelu obično dešava, nestajao u krhkoj tišini, onakvoj kakva tišina zna da bude u drugoj polovini januara ili u prvoj polovini februara. 7. Gnusni činovi u kobnim noćima. Rekao sam to Huanitu. Gnusni činovi, kobne noći? Čin je gnusan jer je noć kobna ili je noć kobna jer je čin gnusan? Kakva su to pitanja, rekoh skoro plačući. Ti si ćaknut. Ništa ne shvataš, rekoh gledajući kroz prozor. 8. Huanitov otac je niskog stasa, ali odvažnog stava. Bio je vojnik i tokom rata je zadobio nekoliko rana. Ordeni mu vise na zidu radne sobe, u kutiji sa staklenim vratima. Kada je stigao u grad, kaže Huanito, nikoga nije poznavao i oni koji ga nisu posmatrali
sa strahom, činili su to sa gorčinom. Tu je, posle nekoliko meseci, upoznao moju majku, kaže
Huanito. Pet godina su bili u vezi. Potom ju je otac odveo pred oltar. Moja tetka ponekad priča o Huanitovom ocu. Po njenim rečima, bio je poštovani načelnik policije. Barem se tako pričalo. Ako bi neka služavka krala u kući svojih gazda, Huanitov otac bi je zatvarao na tri dana i ne bi joj dao ni koricu hleba. Četvrti dan bi je, on lično, ispitivao i služavka bi mu brže bolje ispovedila greh: tačno mesto gde se nalazio nakit i ime razbojnika koji ih je opljačkao. Zatim bi ga policajci uhapsili i stavili u zatvor, a Huanitov otac bi služavku spakovao na voz i savetovao da se više ne vraća. 9. Ova dela su bila slavljena u čitavom selu, kao da je načelnik policije time pokazivao svoju intelektualnu nadmoć. 10. Kada je Huanitov otac stigao, imao je posla samo sa klijentima kazina. Huanitovoj majci bilo je sedamnaest godina i imala je vrlo plavu kosu, sudeći po fotografi jama koje vise po pojedinim ćoškovima kuće, mnogo svetliju nego sad i završila je studije u školi za časne sestre Korason de
Marija u severnom delu grada. Huanitov otac je morao imati nekih tridesetak godina. Još uvek, iako je u penziji, svako poslepodne ide u kazino i pije kafu sa brendijem ili čašu konjaka i, takođe, obično baci kockice sa stalnim gostima. Sa nekim drugim stalnim gostima, ne onim klijentima iz njegovog doba, ali kao da jesu, jer im se divljenje ka kocki podrazumeva. Huanitov stariji brat živi u Madridu gde radi kao čuveni advokat. Huanitova sestra je udata i takođe živi u Madridu. U ovoj blagoslovenoj kući ostah samo ja, kaže Huanito. I ja! I ja! 11. Naš grad je svaki dan sve manji. Ponekad imam utisak da svi odlaze ili da su zatvoreni u svoje sobe pakujući kofere. Kad bih odlazio, ne bih poneo ništa. Čak ni vrećicu sa nešto ličnih stvari. Ponekad zagnjurim glavu u ruke i slušam pacove kako trče po zidovima. Sveti Vinsente, daj mi snage. Sveti Vinsente, daj mi uzdržanosti. 12. Ti želiš da budeš svetac? Upitala me je Huanitova majka pre dve godine. Da, gospođo. Čini mi se kao dobra ideja,
ali moraš da budeš jako dobar. Jesi li to? Pokušavam da budem, gospođo. I pre godinu dana, dok sam hodao Ulicom generala Mola, Huanitov otac me je pozdravio, a zatim se zaustavio i upitao me da li sam ja rođak dotične Enkarnasion. Jesam, gospodine, odgovorih mu. Ti si onaj što bi da bude sveštenik? Potvrdio sam sa osmehom. 13. Zašto bih potvrdio sa osmehom? Zašto bih se izvinjavao uz imbecilni osmeh? Zašto bih gledao na drugu stranu kao klada? 14. Zbog stida. 15. To je baš dobro, reče Huanitov otac. Super. Treba mnogo da se uči, je l’ da? Potvrdih sa osmehom. I gleda manje filmova? Da, gospodine, retko idem u bioskop. 16. Gledao sam kako se uspravna figura Huanitovog oca udaljava, činilo se kao da hoda na vrhovima prstiju, star čovek, ali još uvek pun energije. Gledao sam ga kako silazi niz stepenice koje vode u Ulicu Vidrieros, gledao sam kako nestaje bez ijednog
drhtaja, bez kolebanja, ne pogledavši ni u jedan izlog. Huanitova majka bi, naprotiv, uvek gledala izloge i, ponekad bi ulazila u prodavnice, a ti, ako bi ostajao ispred čekajući je, čuo bi je kako se smeje. Ako otvorim usta, nagutaću se vode. Ako udahnem, nagutaću se vode. Ako nastavim da živim, nagutaću se vode i pluća će mi se natapati vekovima. 17. A šta ćeš ti biti glupane? – upitao me je Huanito. Biti ili raditi? – upitah ja. Biti, glupane. Šta god Bog želi – rekoh. Bog svakog postavi na svoje mesto, govorila je moja tetka. Naši preci su bili dobri ljudi. Nije bilo vojnika, ali je bilo sveštenika. Kako ko, rekoh, dok sam tonuo u san. Tetka je nešto progunđala. Video sam trg prepun snega, i video sam seljake koji su dolazili na pijacu sa svojom robom, kako čiste sneg i lenjo postavljaju tezge. Sveti Vinsente, na primer, izleti mojoj tetki. Đakon biskupa Saragose, koji je 304. godine, iako onaj ko kaže 304. godine može reći i 305. ili 306. ili 307. ili 303. godine naše ere, bio je zatvoren i prebačen u Valensiju gde ga je vladar Dakije podvrgnuo surovom mučenju usled čega je izdahnuo. 18. Zašto misliš da je sveti Vinsent obučen u crveno? – upitao sam Huanita. Nemam
pojma. Zato što svi mučenici nose crvenu odeću kako bi se isticali kao takvi. Ovaj dečko je pametan, reče otac Subijeta. Bili smo sami i u radnoj sobi oca Subijete hladnoća se uvlačila u kosti, a otac Subijeta je, bolje reći odeća oca Subijete je mirisala na crni duvan i kiselo mleko, sve pomešano. Ako odlučiš da ideš na seminar, naša vrata su otvorena. Od poziva, od zova zanata se zadrhti, ali ne preterujmo. Da li sam zadrhtao, da li mi se zatresla zemlja pod nogama, da li mi se zavrtelo u glavi od braka sa Gospodom? 19. Ne preterujmo, ne preterujmo. Crveni se jednako oblače – reče Huanito. Crveni se oblače u smeđe – rekoh – u zeleno, sa trakama kojima se zamaskiraju. Ne – reče Huanito – jebeni crveni se oblače u crveno. Kao i kurve. Kurve? Odakle kurve? Pa, kurve odavde – reče Huanito, i pretpostavljam i one iz Madrida. Ovde, u našem gradu? Da – reče Huanito poželevši da promeni temu. U našem gradu, ili u našem selu ili među našom sirotinjom ima kurvi? Pa da – reče Huanito. Mislio sam da ih je tvoj otac sve preobratio. Preobratio? Mislio si da je moj otac sveštenik?
Moj otac je bio ratni heroj, a potom načelnik policije. Moj otac ništa ne preobraćuje. On istražuje i otkriva. Tačka. A gde si ti video kurve? Na brdu Moro, gde su uvek živele – reče Huanito. Sveti Bože. 20. Moja tetka kaže sveti Vinsente. Dosta više sa tvojom tetkom i svetim Vinsentom, tvoja tetka je izgubljena ludača. Kako misliš da imaš porodicu koja doseže do 300. godine? Gde si video tako drevnu porodicu? Ni Kasa de Alba.1)  I tren kasnije: tvoja tetka nije loša osoba, naprotiv, vrlo je bistre svesti. Hoćemo li u bioskop posle podne? Daje se film u kojem igra Klark Gejbl. A Huanitova majka: Idite, idite, ja sam bila pre dva dana i priča je jako zanimljiva. A Huanito će: Mama, ovaj nema para. A Hunitova majka će: Pa pozajmi mu ti i gotova priča. 21. Bože, smiluj se na moju dušu. Ponekad osetim želju da svi umru. I moj prijatelj i njegova majka i njegov otac i moja tetka i sve komšije i svi pešaci i svi vozači koji ostavljaju svoja kola parkirana uz reku. Bože, imaj milosti za moju dušu i učini me boljim. Ili mi pomozi da nestanem. 22. I još, kada bi svi umrli, šta bih ja radio sa svim tim leševima? Kako bih mogao da nastavim da živim u ovom gradu ili polugradu? Da li bih
ja morao sve da ih sahranim? Bacio bih njihova tela u reku? Koliko bih vremena imao pre nego što im se meso ne pokvari, pre nego što smrad ne postane nepodnošljiv? Ah, sneg. 23. Sneg je pokrio ulice našeg grada. Pre ulaska u bioskop kupili smo kestenje i ušećerene bademe. Nosili smo šalove podignute preko nosa i Huanito se smejao i pričao o avanturama u starim holandskim kolonijama u Aziji. Nikoga nisu puštali da prođe sa kestenjem, prevashodno iz higijenskih razloga, ali Huanita jesu. U ovom filmu bolje bi odglumio Geri Kuper – reče Huanito. Azija. Kina. Leprozni. Komarci. 24. Na izlasku smo se razdvojili u Ulici Kućiljos. Ostao sam smiren, na snegu, a Huanito je otrčao kući. Siroto ždrebe, pomislih, ali 1 Casa de Alba – drevna španska plemićka porodica. (Prim. prev.)
Huanito je bio samo godinu dana mlađi od mene. Kada je nestao, popeo sam se Ulicom
Toneleros do Trga Sordo, potom skrenuo s puta i uputio se, duž zidina stare tvrđave, ka brdu Moro. Svetlost fenjera se ogledala u snegu i izgledalo je kao da su fasade starinskih kuća, na tren, iako sasvim prirodno i spokojno, dobijale kitnjaste oblike prošlosti. Nagnuo sam se na jedan prozor obojen krečnjakom i video lepo uređenu salu sa Svetim Srcem Isusovim smeštenim na jednom od zidova. Ali sam bio slep i gluv i nastavio sam penjući se mračnim pločnikom, kako me niko ne bi prepoznao. Kada sam stigao na mali Trg Kadalso, tek tada shvatih da, penjući se, nisam sreo nijednog prolaznika. Po ovoj hladnoći, govorio sam sebi, nema osobe koja bi zamenila toplotu ognjišta za grubost ulica. Noć se već spustila i sa malenog trga su se videla svetla ponekih četvrti i mostovi Trga Don Rodrigo, kao i okuka koju pravi reka pre nego što nastavi svoj tok ka istoku. Na nebu su sijale zvezde. Pomislio sam kako izgledaju kao pahuljice. Okačene pahuljice, takoreći one koje je Bog odabrao da ostanu nepomične na nebeskom svodu, ali ipak pahuljice. 25. Počinjao sam da se smrzavam. Odlučio sam da se vratim kod tetke i popijem toplu čokoladu ili toplu supu pored peći. Bio sam umoran i vrtelo mi se u glavi. Nastavio sam put. I tada ga videh. Najpre je to bila samo senka. 26. Ali to nije bila senka, nego monah. Sudeći po odori, mogao je biti franjevac. Nosio je kapuljaču, veliku kapuljaču koja mu je gotovo sasvim prekrivala zamišljeno lice. Zašto kažem zamišljeno? Zato što je gledao u pod. 27. Odakle je dolazio?
Ne znam. Možda da dâ poslednju pričest nekom na samrtnoj postelji. Možda da pomogne nekom bolesnom detetu. Možda da opskrbi sa malo mesa nekog pogođenog siromaštvom. Sigurno je samo to da je hodao ne čineći ni najmanji zvuk. U trenutku sam pomislio da je bio samo priviđenje. Odmah potom uvideh da je sneg upijao svačije korake, uključujući i moje. 28. Hodao je bos. Kada sam to shvatio, nešto me je probolo. Sišli smo sa brda Moro. Kada smo prošli crkvu Svete Barbare, video sam da se prekrstio. Njegovi prečisti tragovi caklili su u snegu kao Božja poruka. Zaplakao sam. Rado bih kleknuo kako bi poljubio te kristalne tragove, odgovor koji sam toliko dugo čekao, ali ne uradih to iz straha da ga ne izgubim u nekoj uličici. Izađosmo iz centra. Prešli smo Glavni Trg, a potom i most. Monah je hodao dobrim korakom, ni brzo ni sporo, dobrim korakom, kakvim treba da korača Crkva. 29. Otišli smo Bulevarom Sanhurho, oivičenim platanima, do železničke stanice. Tamo je bilo prilično toplo. Monah je ušao u toalet, a zatim kupio voznu kartu. Na izlazu, međutim, primetih da je obuo cipele. Članci su mu bili tanki kao trska. Izašao je na peron. Gledao sam ga kako sedi, spuštene glave, čekajući i moleći se. Ostao sam da stojim, drhteći od hladnoće, sakriven iza stuba na peronu. Kada je voz stigao, monah je, sa iznenađujućom spretnošću, uskočio u jedan od vagona. 30. Na izlazu, sada sâm, pokušao sam da pronađem otiske u snegu, otiske njegovih bosih stopala, ali im nisam video ni traga.

II. Slučajnost

1. Pitao sam ga koliko je mislio da ima godina. Rekao je šezdeset, iako je znao da nemam toliko. Tako loše izgledam? – upitao sam ga. Još gore od lošeg – rekao je. A ti misliš da izgledaš bolje? – pitao sam ga. I ako si bolje, zašto drhtiš? Hladno ti je? Poludeo si? I zašto mi se obraćaš ako ne govorimo o načelniku policije Damijanu Valjeu? Je l’ on još uvek načelnik? Da li se promenio? Rekoh mu da se nešto malo promenio, ali da je i dalje bio vrlo ozbiljan kučkin sin. Još je načelnik? Kao da jeste. Ako želi da te povredi, povrediće te, bilo da je u penziji ili da umire u bolnici. A zašto drhtiš? – upitah ga pošto se zamislih na nekoliko minuta. Hladno mi je – slagao je – a i bole me zubi. Nemoj mi više pričati o Damijanu – rekoh mu. Misliš da mi je taj pandur prijatelj? Misliš da se sastajem sa siledžijama? Ne – rekoh. Ali mi nemoj više pričati o njemu. 2. Tokom nekoliko trenutaka sam meditirao. Ne znam na šta bih meditirao. Kasnije mi je dao komad bajatog hleba. Bio je tvrd i rekao sam mu da kada bi jeo takve poslastice ne bi me čudilo što bi ga boleli zubi. U ludnici smo bolje jeli, rekoh mu, i to je previše reći. Odlazi odavde Vinsente, reče mi starac. Da li neko zna da si
ovde? E pa, divota! Briši pre nego što otkriju! Ni sa kim se ne pozdravljaj! Ne podiži pogled sa zemlje i odlazi što pre. 3. Ali nisam odmah otišao. Čučnuo sam ispred starca i pokušao da mislim na dobra vremena. Um mi je bio prazan. Činilo mi se da mi se nešto peklo u glavi. Starac se, pored mene, uvio u ćebe i pomerao vilicu kao da je žvakao nešto, iako nije imao ništa u ustima. Setio sam se godina u ludnici, injekcija, seansi sa crevom, kaiševa kojima su mnoge noću vezivali. Ponovo sam video one, tako zanimljive, krevete koji su se uspravljali uz pomoć jedne sprave sa točkom. Tek posle pet godina shvatih čemu su služili. Bolesnici su ih nazivali američki kreveti. 4. Može li ljudsko biće, naviknuto da spava u horizontalnom položaju da to učini u vertikalnom? Može. U početku je teško. Ali ako ga dobro vežu, može. Američki kreveti su tome služili, da čovek spava u vertikalnom položaju jednako kao i u horizontalnom. I funkcija im nije bila, kao što sam pomislio kada sam ih prvi put video, kažnjavanje bolesnika, nego izbegavanje da ovi umru udavljeni u sopstvenoj
povraćki. 5. Naravno, bilo je bolesnika koji su pričali sa američkim krevetima. Obraćali su im se sa Vi. Pričali su im intimne stvari. Bilo je i bolesnika koji su ih se plašili. Neki su govorili da im je krevet namignuo. Drugi da ih je krevet silovao. Da ti je krevet ubacio od pozadi? E pa, sjebao si se, drugar! Govorilo se da su američki kreveti noću uspravni prolazili hodnicima i išli da razgovaraju, svi zajedno u trpezariji, da su pričali na engleskom i da su na te sastanke odlazili svi, i prazni a i oni koji nisu bili prazni, a, naravno, oni koji su te priče pričali bili su bolesnici koji su iz ovog ili onog razloga, tokom noći sastančenja, ostajali vezani za njih. 6. Što se ostalog tiče, život u ludnici je bio vrlo tih. U nekim zabranjenim zonama čuli su se krici. Ali tim se zonama niko nije približavao, niti je otvarao vrata, ni virio kroz ključaonicu. Kuća je bila tiha, park koji su održavali baštovani koji su takođe bili ludi i nisu mogli da izlaze, iako su bili manje ludi od ostalih, bio je tih, put koji se video između borova i topola, bio je tih, čak su i naše misli tekle usred tišine koja je plašila. 7. Život je, ovako kako smo ga gledali, bio udoban. Povremeno smo se gledali i osećali privilegovanim. Ludi smo, nevini smo. Jedino bi čekanje, kada bi neko nešto čekao, pomračivalo ovaj osećaj. Većina je, međutim, ubijala čekanje maltretirajući slabije ili prepuštajući se maltretiranju. Jesam li ja to uradio?
govorili bismo. Stvarno sam ja to uradio? Posle čega bismo se nasmejali i prešli na drugu temu. Doktori, gospoda medicinari, nisu znali ništa o tome, a bolničari i pomoćnici, ukoliko im ne bismo pravili probleme, pretvarali su se da ništa ne primećuju. U više prilika nam se otkačila ruka. Čovek je životinja! 8. To sam ponekad mislio. U centru mog mozga se to materijalizovalo. O tome sam razmišljao i razmišljao dok mi um ne bi ostao potpuno prazan. Ponekad bih, spočetka, slušao nešto nalik upetljanim kablovima. Električnim kablovima ili zmijama. Ali, inače, što me je više vreme udaljavalo od tih scena, um je postajao prazniji: bez zvukova, bez slika, bez reči, bez bujica reči 9. Ni na koji način i nikad nisam mislio da sam pametniji od drugih. Nikada nisam nadmeno nametao svoju inteligenciju. Da sam išao u školu sada bih bio advokat ili sudija. Ili bih izmislio bolji američki krevet od američkih kreveta u ludnici. Imam reči, ponizno priznajem. Ne hvalim se time. Samim tim,
što imam reči, imam tišinu. Tih sam kao mačak, to mi je rekao starac kada je već bio star, a ja još uvek mladić. 10. Nisam se ovde rodio. Prema starčevim rečima, rodio sam se u Saragosi i moja majka je, iz nužde, došla da živi u ovaj grad. Meni je svejedno o kom se gradu radi. Ovde, da nisam bio siromašan, mogao bih da studiram. Nije ni važno! Naučio sam da čitam. Dovoljno! Bolje da više ne govorim na tu temu. Takođe sam se ovde mogao oženiti. Upoznao sam devojku koja se zvala, ne sećam se kako, imala je neko ime kao i sve žene i u jednom trenutku sam se mogao oženiti njome. Kasnije sam upoznao drugu devojku, stariju od mene i strankinju, kao ja, sa juga, iz Andaluzije ili Mursije, ratobornu osobu koja nikada nije bila dobrog raspoloženja. Sa njom sam, takođe, mogao stvoriti porodicu, imati dom, ali sam se usmerio ka drugim ciljevima kao i dotična. 11. Grad me je, povremeno, gušio. Premali. Osećao sam se kao da sam bio zarobljen u ukrštenici. 12. U to vreme sam
počeo, bez više odlaganja, da prosim pred vratima crkava. Dolazio bih u deset ujutro, smestio bih se na stepenice katedrale ili bih se popeo do crkve Svetog Jeremije, u Ulici Hose Antonio ili do crkve Svete Barbare, koja mi je bila omiljena, u Ulici Salamanka, i ponekad bih, čak, kada bih se nameštao na stepenicama crkve Svete Barbare, pre nego što bi moj radni dan počeo, ušao na misu u deset i molio se iz sve snage, što je ličilo na smejanje u tišini, smejanje, smejanje, srećan od života. I što bih se više molio, više bih se smejao, što je bio način na koji je moja priroda dopuštala božanskom da prodre u nju, a taj smeh nije bio nedostatak poštovanja, niti je to bio smeh nevernika, naprotiv, sasvim suprotno, to je bio zaglušujući smeh uzdrhtale ovčice pred Tvorcem. 13. Potom bih se ispovedio, ispričao svoje nesreće i teškoće, posle čega bih se pričestio i konačno bih se, pre povratka na stepenište, zadržao nekoliko trenutaka pred slikom svete Barbare. Zašto su je uvek pratili paun
i kula? Paun i kula. Šta li je to značilo? 14. Jednog popodneva upitah to sveštenika. Kako to da te interesuju te stvari? Uzvrati mi on pitanjem. Ne znam oče, upitah iz radoznalosti, odgovorih mu. Znaš li da je radoznalost loša navika? reče on. Znam, oče, ali moja radoznalost je zdrava, stalno se molim svetoj Barbari. Dobro činiš, sine, reče sveštenik, sveta Barbara ima široku ruku za siromašne, nastavi da joj se moliš. Ali, ono što ja želim je ovo o paunu i kuli – rekoh mu. Paun je, reče sveštenik, simbol besmrtnosti. Kula ima tri prozora, jesi li primetio? E pa, prozori su stavljeni na kulu da prikažu reči svetice koja je rekla da je svetlo ušlo u nju ili prosvetlilo njenu kuću kroz prozore Oca, Sina i Svetoga duha. Razumeš? 15. Nemam škole, oče, ali imam zdrav razum i mogu shvatiti, odgovorih mu. 16. Potom bih otišao na svoje mesto, mesto koje mi je pripadalo i prosio dok crkva ne bi zatvorila vrata. Na dlanu bih uvek ostavljao po novčić. Ostale u džep. I trpeo bih glad, iako bih gledao ostale kako
jedu hleb ili parčad kobasice i sira. Razmišljao sam. Razmišljao sam i učio dok sam stajao nepomično na stepenicama. 17. Tako sam saznao da je otac svete Barbare, moćni gospodin pod imenom Dioskuro, zatvorio svoju kći u jednu kulu, takoreći zarobio je zbog pretendenata koji su joj prilazili. I saznao sam da je sveta Barbara samu sebe krstila pre ulaska u kulu i to vodom iz bunara ili ribnjaka ili bazena u kom su seljaci sakupljali kišnicu. I saznao sam da je pobegla iz kule, iz kule sa tri prozora kroz koje je ulazila svetlost, ali je bila uhvaćena i odvedena pred sud. I sudija ju je osudio na smrt.18. Sve čemu nas podučavaju sveštenici je hladno. Jeste hladna supa. Hladan čaj. Ćebad koja ne greju tokom surove zime. 19. Odlazi odavde, Vinsente, rekao mi je starac, ne prestajući da pomera obraze. Kao da je jeo semenke. Nabavi odelo koje će te učiniti nevidljivim i briši dok načelnik policije ne sazna. 20. Stavio sam ruku u džep i, ne vadeći je, prebrojao novac. Počeo je da pada sneg. Rekao
sam im zbogom i izašao na ulicu. 21. Hodao sam bez cilja. Bez unapred smišljenog plana. Iz Ulice Korona sam ugledao crkvu Svete Barbare. Pomolio sam se na tren. Santa Barbara, smiluj se na mene. Utrnula mi je leva ruka. Bio sam gladan. Imao sam želju da umrem. Ali ne zauvek. Možda mi se samo spavalo. Cvokotali su mi zubi. Sveta Barbara, smiluj se na svog slugu. 22. Kada su je obezglavili, hoću reći, kada su svetoj Barbari odrubili glavu, sa neba se spustila munja koja je usmrtila njene dželate. A sudiju koji ju je osudio? A oca koji ju je zatvorio? Spustila se munja, a pre nje se prolomila grmljavina. Ili obrnuto. Prirodno. Bože moj, Bože moj, Bože moj, 23. Nisam se još približio. Bilo mi je dovoljno što sam video crkvu izdaleka i posle sam se uputio ka baru u kom se u moje vreme jelo za male pare. Nisam ga našao. Ušao sam u pekaru i kupio veknu hleba. Potom sam preskočio neki zid i pojeo sam je uprkos indiskretnim pogledima. Znam da je zabranjeno preskakati zidove i jesti u napuštenim dvorištima ili razrušenim kućama, zbog sigurnosti razbojnika. Može ti
pasti greda na glavu, rekao mi je načelnik policije Damijan Valje. Osim toga, to je privatno vlasništvo. Rastureno je, uzgajalište je paukova i pacova, ali je i dalje, i zauvek će biti, privatno
vlasništvo. I može da ti padne greda na glavu i da ti rascopa tu privilegovanu lobanju, reče mi načelnik policije Damijan Valje. 24. Pošto sam jeo, preskočio sam zid i našao sam se ponovo na ulici. Odjednom se rastužih. Ne znam da li je to bilo zbog snega ili što. Jelo mi u poslednje vreme izaziva žalost. Dok jedem nisam tužan, ali posle jela, sedeći na pločniku, gledajući kako padaju pahulje na napušteno dvorište, ne znam. Tuga i žalost. Tako da sam potapšao noge i krenuo. Ulice su počinjale da se prazne. U jednom trenutku sam posmatrao izloge. Ali to je bila laž. Zapravo sam tražio svoj odraz u staklima, u širokim prozorima. Posle su se završili prozori i naišao sam samo na stepenice. Pognuo sam glavu i popeo se. Posle ulica. Posle parohija Konsepsion. Posle crkva Svetog Bernarda. Posle zidine i malo dalje tvrđava. Nije se videla nijedna duša. Bio sam na brdu Moro. Setio sam se
starčevih reči: Odlazi, odlazi, nemoj da te opet uhvate, nesretniče. Svega lošeg što sam učinio. Sveta Barbara, smiluj mi se, smiluj se na svoje jadno dete. Setio sam se da je u ovim uličicama živela jedna žena. Odlučih da je posetim, da joj tražim tanjir supe, neki stari džemper koji ne voli, nešto novca da kupim kartu za voz. Gde li je živela ta žena? Zalazio sam u sve uže uličice. Video sam jednu kapiju i zalupao. Niko nije otvorio. Gurnuo sam vrata kapije i ušao u dvorište. Neko je bio zaboravio da pokupi veš i sada je sneg padao po odeći žućkastih boja. Raskrčio sam sebi put kroz košulje i gaće i stigao do vrata s bronzanom alkom koja je ličila na pesnicu. Pomazio sam alku, ali nisam pokucao. Gurnuo sam vrata. Napolju se vrlo brzo smrkavalo. Glava mi je bila potpuno prazna. Pahulje su prštale. Krenuo sam napred. Nisam se sećao hodnika, nisam se sećao imena žene, bila je prljavica,
dobra osoba, nepravedna iako ju je bolelo, nisam se sećao ovog mraka, ove kule bez prozora.
Ali onda, ugledah vrata i krišom se ušunjah. Ličilo je na neku vrstu skladišta za žito, sa džakovima nagomilanim do krova. U ćošku je bio krevet. Na krevetu sam video dečaka kako leži. Bio je go i tresao se. Izvukao sam nož iz džepa. Za stolom sam video monaha kako sedi. Kapuljača mu je prekrivala lice, spušteno, uronjeno u čitanje knjige sa molitvama ma. Zašto je dete bilo golo? Zar u sobi nije bilo nikakvog ćebeta? Zašto je otac čitao molitve umesto da je kleknuo i molio za oproštaj? Odjednom se sve izokrenulo. Monah me je pogledao, nešto mi je rekao i odgovorio sam mu. Ne približavaj mi se, rekao je. Potom sam mu zario nož. Oboje smo kukali dok nije utihnuo. Ali sam morao da se uverim, te sam ga ponovo ubo. Zatim sam ubio dečaka. Brzo, zaboga! Onda sam seo na krevet i drhtao koji trenutak. Dosta. Trebalo je otići. Odeća mi je bila umrljana krvlju. Preturih džepove monahu i pronađoh novac. Na stolu je bilo slatkih krompira. Pojeo sam jedan. Fino i slatko.
Dok sam jeo krompir, otvorio sam orman. Džakovi crnog luka i krompira. Ali je na čiviluku visilo čisto odelo. Skinuo sam se. Kako je bilo hladno. Pošto sam proverio svaki džep, kako ne bih ostavio kompromitujućih dokaza, svoju odeću sam stavio u vreću, zajedno sa cipelama i vezao sam je sebi za pojas. Jebi se, Damijane Valje. U tom trenutku sam shvatio da sam ostavljao tragove stopala svuda po sobi. Stopala su mi bila puna krvi. Na trenutak sam ih, ne prestajući da se krećem, pažljivo posmatrao. Spopade me želja da se smejem. To su bili plesački tragovi. Tragovi svetog Vita. Tragovi koji nisu nikuda išli. Ali ja sam znao kuda da odem. 25. Sve je bilo mračno, osim snega. Reših da siđem sa brda Moro. 26. Išao sam bos i bilo je hladno. Tabani su mi uranjali u sneg i svaki korak koji je ostavljao krv odlepljivao se od moje kože. Posle nekoliko metara shvatio sam da me neko prati. Policajac? Nije mi bilo važno. Oni vladaju zemljom, ali u tom trenutku sam znao, dok sam hodao sjajnim snegom, da sam gazda bio ja. 27. Ostavih za sobom brdo Moro, u gradu je sneg bio još dublji, prešao sam most, ispod oka sam video, spuštene glave, senku neke jahačke figure. Moj progonitelj je bio debeo i ružan mladić. Ko sam bio ja? To uopšte nije bilo bitno.28. Oprostio sam se od svega što sam video. Bilo je dirljivo. Ubrzao sam korak kako bih ušao na toplo. Prešao sam most i kao da sam prošao kroz tunel vremena. 29. Mogao sam ubiti i momka, primorati ga da me prati do neke uličice i probosti ga na smrt. Ali čemu? Sigurno je samo sin neke kurve sa brda Moro i nikad neće progovoriti. 30. U klozetima stanice oprao sam stare cipele, pokvasio ih i obrisao mrlje od krvi. Stopala su mi trnula. Opustite se. Posle sam kupio kartu za sledeći voz. Bilo koji, nije mi bilo važno kuda ide.
(Sa španskog prevela Ivana Krgović)

1 ) Casa de Alba – drevna španska plemićka porodica. (Prim. prev.)

Dejvid Mičel, Pacovčina



Moja žena stavi pojas Frediju, zatvori vrata automobila i okrenu se ka meni. „Imam u deset sati sastanak sa Patrikom Bimenom. Da razmotrimo šta nam je činiti.“ Pretpostavljam da sam klimnuo glavom. Fredi je hteo da uradim moju zombi 1)  foru, ali nakon Lornine izjave, nisam bio u stanju. Rekla je još nešto što sam slušao, ali nisam zaista čuo, ušla u auto i odvezla se. Fredi je gledao kroz zadnje staklo: njegova zbunjenost mi je dala snage da iznudim jedan osmejak i mahnem. Odzvanjale su mi Lornine reči s rastanka: Mnogo je rečenica koje započinješ rečju „ja“. Ostao sam na stanici razmišljajući o nizu pakosnih izazova koji su doveli do ove tačke sa koje nema povratka, sve dok sa neba nije počela da sipi topla kiša sve brže i jače. Na spratu, u mojoj kancelariji, čekali su me zapisnici – zapisnici zapisnika – o, Isuse, kancelarijskog posla preko glave! Nisam mogao s tim da se suočim, pa sam otrčao, prošavši jednu stranu kuće, niz baštu, do kolibe. Na polupraznoj kanti zaštitne boje, presedeo sam opak pljusak. Nikada ne bih Učinio Neku Glupost – kako bih mogao doživotno
obeležiti Fredija? – ali ohrabrivala me je pomisao na deset kutija „Nurofena“ koje če kaju u zadnjem delu mog noćnog stočića.

     Dok se Fredijevo strašilo sušilo na suncu, našao sam rasparan par baštenskih rukavica i lopaticu za vađenje biljaka, i napao na korov, koprivu i zelje koje je smetalo parčetu zemlje sa povrćem. Okopao sam ga prošle godine tokom bankovne krize kada je era supermarketa delovala nesigurno. Ko bi sada opstao hraneći se tikvicama, krtolama i crnim lukom? Naša bašta iza kuće je dugačka, uska i u starom prigradskom području, sa purpurnom bukvom u svom zadnjem delu. Lorna kaže da drveće ne bi trebalo da je tamno, ali bukvine modre kestenjaste boje i treperenje tu i tamo uvek mi razbistre glavu. Fredi želi kućicu na drvetu, a ja sam oduvek želeo da sagradim jednu na purpurnoj bukvi. Ništa spektakularno, samo nekakvu konstrukciju poput splava na drvetu, nalik na onu koju smo Dejvid Okeridž i ja sagradili u voćnjaku njegovog tate, dok smo bili klinci u Blek Svan Grinu. Maštao sam kako bih rekao Frediju da purpurna bukva čuva njegov poklončić, i gledao kako on otrčava, nalazi merdevine od kanapa, i penje se u neki bolji, lišćem ušuškan svet. Pomisao da drugi čovek Frediju pravi kućicu na drvetu obične zelene bukve naterala me je da u besu bacim svoju lopaticu za vađenje biljaka kroz prozor kolibe. Srča u vidu ajkulinih peraja pratila je lopaticu. Ostao sam nepomičan na tren, a nakon toga povikah: Glupi – ebeni 2) – idiote! Sad sam morao da izmislim neki od mojih providnih izgovora. Fredi možda još u njih veruje, ali Lorna će pomisliti: Da, kako da ne. Moram biti obazriviji.

     Penkalo Patrika Bimena će lebdeti nad njegovom beležnicom: Na koji način se manifestuje pasivna agresija kod vašeg muža, gospođo Brajer? A ona će odgovoriti: Više bih volela da me oslovljavate devojačkim prezimenom, od sada pa nadalje.

     Korov ide na đubrište, počeo sam da hranim žbunje đubrivom „Krv, riba i kost“. 3)  Pet kilometara odavde, Patrik Biman će sa Lornom sastavljati taksativnu listu: opšta procedura, starateljstvo, novac, kuća, penzije, razno, standardne zarade. Moja majka će se naborati: dobro smo krili Probleme. Čija je to ideja?, želeće da zna, u prevodu: Čija je greška? Lorna nema Nekog Drugog, siguran sam u to, previše je nesrećna da bi bila zaljubljena – a Bog zna da sam ja bio suviše zauzet pokušajem da održavam svoje navodno savetovalište, da bih mislio na vanbračni seks, osim raznovrsnosti sa Jutjuba. Ali ipak, tačno je da je novčano pitanje uticalo na bračno pitanje. „Kada si muškarac, i otac“, rekoh Fredijevom strašilu, „a moraš da zamoliš suprugu da stavi 5000 funti njenog bonusa na zajednički račun, da ti na benzinskoj pumpi ne bi odbili kreditnu karticu, i kada su sve šale o tome da si mažen i pažen čovek izlizane, onda je prava reč ’vazektomija’”.

      U bašti sam izgubio svest o vremenu, i sledeće čega sam bio svestan, bila je Lorna koja
me je dozivala sa verande. Sve je podsećalo na vlažno popodne jednog petka, jer je to i
bilo. Međutim, ova scena sa verande sastojala se od nekoliko abnormalnosti, kao na jednom
od dva dela slike „uočiti razliku“. Kao prvo, Lorna je izgovarala moje ime, uporno i više
puta: nakon što su Problemi otpočeli, ona je postala ekspert u sastavljanju rečenica u kojima
ja ne postojim. Kao drugo, zapravo je održavala kontakt očima: obično se obraća sobi,
ili vazduhu oko mene. Kao treće, potrudila se da objavi svoj dolazak umesto da to prepusti
vratima, čajniku i vodokotliću. Kao četvrto – i ovo me je najviše prodrmalo – Miz Preživeću4
je delovala uznemireno i kao da joj je potrebna pomoć. Momentalno, molitva je utirala
put upraviteljskom Bogu anglikanske crkve mog detinjstva: Molim te, molim te, molim te,
ne dozvoli da se išta loše desilo Fredu.
         -„Nik, neki pacov se zaglavio iza kamina!“
     Kao Kapetan Razumni 5) pre mnogo godina, rekoh: „Šta?“ 6)
     Propustio sam da zahvalim Bogu što je sačuvao Fredija.
     Mislila je da ne čujem. -„Pacov se zaglavio iza kamina.“
Nije to pacov, to je miš, pomislio sam; a verovatno nije ni miš. Lorna ima taj problem s miševima, čak i umišljenim.
      Rekoh: „Misliš u kaminu? U zastakljenom četvrtastom delu?“
      Ona reče: „Ne, mislim iza kamina: kao reč ’iza’“.
Govori tim australijskim podignutim poslednjim slogom samo da bi me nervirala.
      -„Zbog čega to misliš?“
      - „Pa, kao prvo, čujem ga.“
Đavo me je naterao da kažem: „Zašto ne pozoveš telefonom Patrika Bimena?

Učimo mnogo toga o preziru, Lorna i ja.
       - „Sjajno,“ rekla je naposletku. „Sjajno. Baš ti hvala.
      Hodao sam ka bašti.
      Dok sam promicao, pitala je: „Šta se desilo sa prozorom kolibe?
     - „Otpad: drška kosilice je upala kroz staklo.

      Lorna i ja smo na neki način berlinizovali. 7) kuću na njenu zonu i moju zonu. Fredi prolazi
kroz kontrolne punktove i ne primetivši ih, ali je dnevna soba dobrim delom njena teritorija: već nedeljama nisam kročio tamo. Dok smo klečali ispred prednjeg zastakljenog dela ložišta kamina, nešto unutar i, da, iza – nas je nanjušilo. Nevidljive kandže su protrčale i skli znule preko strme kosine od livenog gvožđa. Morao sam da priznam – mada još uvek nisam, da nema tog miša koji bi mogao da proizvede tako jako greb-greb-grebanje.

     U vreme kada smo kupili kuću, kada je još nerođeni Fredi bio veličine i oblika indijskog oraščića, ognjište je bilo pokriveno kartonom i braon lepljivom trakom. Sanjajući o kestenju na vatrici, skinuli smo karton i otkrili da dimnjak ima ulogu vertikalnog aerotunela koji usisava toplotu iz kuće. Naš zidar Estonac nam je predložio ložište četvrtastog oblika sa staklenim vratancima namesto prethodnog ognjišta i imitaciju mermera kao oblogu kamina koja bi ga zatvorila. Prihvatili smo predlog, ali je ložište, kada je stiglo, bilo duplo manje dubine od dubine samog kamina. Ovo je napravilo prazan prostor između zadnjeg dela ložišta i ognjišta od cigala, ali nas je naš zidar ubedio ramsfeldijanski 8)  jasnim tonom da ako nešto može da uđe, onda može i da izađe. Osim, očito, pacova.
       Lorna se naglas pitala da li bi to mogla biti ptica.
      - „Ne, osim ako ta ptica može da odšrafi sa dimnjaka deo koji štiti od vrana.
      - „Onda je pacov.“ Prostrelila me je pogledom, u znoju. „Kao što rekoh.“
       -  „Pitam se koliko dugo je već tamo.“
        - „Fred je juče gledao DVD. Tada ničeg nije bilo.“
24 časa, onda, pomislih.
        - „Možemo li nekog da pozovemo?“, pitala je.
        - „Službu za zaštitu životinja? Došli bi da je zlatni orao ili morska vidra u pitanju. Hvala
bogu što ste se javili. Pacov se zaglavio iza našeg kamina – pošaljite Ekipu za glodare pre no što
bude prekasno!
       - „Mislila sam na nekog iz službe za štetočine“ – dodala je tonom aždaje, „Nik“.
       - „Jedan glupi pacov se teško računa kao najezda.
       - „Možeš li da gurneš ovu oblogu kamina, i... nekako je otvoriš?“

        Pacov je to čuo i detonirao teškom paljbom kandži.
       - „Jedino da skinem silikonsku zaptivnu masu.“
     Izgovorio sam to kao loš imitator policajca iz Odeljenja za kriminal.
       - „Možemo da ga pustimo, i nadamo se da će sam pronaći izlaz...“, rekla je.
       - „To nije nikakvo rešenje. Biće sve slabiji i slabiji.


     Pacov se popeo i skliznuo, popeo i skliznuo.
      Lorna je progutala knedlu. „Fred će imati noćne more zbog ovoga. Seti se epizode sa
Doktorom Hu“.9)
       Kao da bi mi dopustila da zaboravim. „Ono što me brine je smrad. Ako te je Patrik Bimen
savetovao da prodaš kuću, koštaće te par hiljada.“
     - „Kako bi bilo da grozne probleme rešavamo redom?“
     - „Naravno, mogli bismo da zapalimo vatru i... nekako... ispečemo pacova.“
       Zažalivši što sam to rekao, zagrebao sam noktom palca silikonsku zaptivnu masu između prednjeg dela ložišta i kamenog okvira.
      - „Anet će dovesti Fredija do dva sata.“
      Sat na ploči kamina, naš svadbeni poklon, pokazao je 12:35
       - „Moraću nekako da izvučem ložište. Otići ću do prodavnice delova pre no što zatvore
za ručak: moram da kupim neki alat. Uzgred, nadam se da ti ne smeta što sve ove rečenice
počinjem rečju ’ja’?

      Niz prodavnica je samo petnaest minuta hoda udaljen od železničke pruge, preko puta
parka sa muljevitim jezerom, ali zbog nedostatka vremena išao sam autom. Na vestima je
bilo nešto o razvedenom ocu u Bristolu kojem je zabranjeno da viđa svoje sinove. Izgubio
je to pravo, ubio svoju porodicu, a onda i sebe. Bog zna da ne mislim da je imao opravdanje
za to: niti da bih ikada hteo ili mogao da prebijem sopstvenu uskoro-bivšu-suprugu na smrt; još manje malog Freda dok leži i spava, pre no što popijem 120 „Nurofena“ i flašu „Kilmaguna“.10)  Ne. Sve što želim da kažem je da su mi naši Problemi pomogli da shvatim
zašto je čovek iz Bristola to učinio. Samo toliko.

     Dok sam stajao na pešačkom prelazu čekajući da neka starica pređe ulicu, imao sam jedan
od onih Turetov-sindrom trenutaka. To nije pravi Turetov sindrom – to je nalet sećanja na sram – ali je me je naterao da se odalamim po slepoočnicama i vrisnem kao Bi Džiz rospija: Tako mi je žao! Na moju nesreću, starica me je čula: zastala je i zurila u mene kao da sam apsolutni kreten. Dok su se smenjivala svetla na semaforu, opet me je spopao Turetov-sindrom u trenutku kada se poslednje svetlo upalilo, i uzviknuh: Proklet da si goreo u paklu, Nikolase Brajeru! Kako bi veličanstven, kako oslobađajući bio jedan metak. Ne bih to nikad učinio.

    Prodavnica alata 1-Stop zasigurno je mesto gde bih mogao da umrem srećan. Miris me smiruje bolje nego bilo koja Lornina bočica aromaterapijskog đubreta od trideset funti: miris ulja za podmazivanje gvožđa, muškasti miris proizvoda za kućne ljubimce, oštar miris tek oblikovane kineske plastike. Redovi i nizovi šrafova i kuka od bronze i čelika, složenih po debljini i dužini, vizuelni su sedativ. Izložen alat kazuje: Ništa na ovom svetu, nije tako slomljeno i upropašćeno da mi ne bismo mogli da ga izgladimo i popravimo. Nazivi farbi su melem za dušu: „Sumrak Santorinija“, „Prvi paradajz“ ili „Martin Vinograd“. Uživao sam u vragolastoj družini stolara i električara koji su grabili zalihe za svoje popodnevne poslove i šegačili se sa Robom i Džonesterom na kasi. Niko ne bi pomislio da sam iskusan profesionalac, ali sve dok držim zatvorena usta, ko bi rekao da nisam stručan amater? Uzeo sam tri vrste noževa; tubu silikona „Siliko-4-Pro“; gumeni klip za nanošenje; široko, pljosnato dleto; stegu; i par crvenkastosmeđih gumenih rukavica. Platio sam, stavio svoje kupljene stvari u kutiju, i napustio radnju 1-Stop bacivši poslednji pogled na nju, zbog čega sam propustio da primetim moćan Blekberi meteor koji je jurcao asfaltom, dok ne beše prekasno.

     Patrik Bimen je prvo proverio da li je njegov Blekberi ogreban pre no što se okrenuo
ka čoveku na trotoaru. Smejao se užasavajuće iskreno kada me je prepoznao. „Uživaš li u
vožnji?“ Pružio mi je svoju mišićavu ruku kako bi mi pomogao da ustanem, a moja neverna ruka je poslušno prihvatila. „Nije ništa opasno, nadam se?“
     Lorna me napušta, pomislih, i povredio sam trtičnu kost.
     Stresao sam prašinu. „Ja sam nikad bolje. Nadam se da si ti dobro.“
      - „O, ne smem da se žalim. Ne, ne smem da se žalim.“
      - „Kladim se da si imao konstruktivan sastanak sa mojom – sa – Lornom?“

     Patrik Bimen je saosećajno zacvrkutao: „Izvini što su stvari tako ispale, ali hej. Čovek
sredi sve detalje i ide dalje. Kad smo kod toga, Nik – mogu li da te oslovljavam sa Nik?
moraš da središ svoje pravno zastupništvo ASAP“.11)  Izgovorio je ovo „ejs-ep“. Gledao me
je dok sam skupljao prosute stvari koje sam pazario. „Malo DIY-a?“12) 
      - „Pacov se zaglavio iza našeg kamina.“
    Napravio je grimasu koja je govorila: to je uvrnuto. „’Iza’? a ne ’u’?“
       - „Duga je to priča. To je jedan od onih zakukuljeno-zamumuljenih poslova.“
       - „I ti zaista misliš da je dobra ideja da to otvoriš sam?“
       - „Ili tako, ili ćemo živeti uz smrad pacova koji se raspada.“
        - „Pa, hej.“ Patrik Biman je slegnuo ramenima. „Rastao sam na ostrvu Man. Uostalom,
stavi masku na lice, za ime boga. Stavi se u kožu izgladnelog i besnog gospodina Pacovka
kome je svega preko glave: šta je prva stvar koju on vidi kada svetlost obasja njegovu
mračnu zatvorsku ćeliju? Sočne očne jabučice i hrskavičav nos: večera. Seti se Američkog
psiha. Hej. Uzmi pravnog zastupnika, kojeg god da odabereš, zovi me ejs ep kako bismo
zahuktali stvar. Želećeš da izmeniš svoj testament takođe, zar ne? Radije bih da budem
ukoren nego da širim klevete o kolegama, ali Mekvini preko puta Superdraga je prava Polijana 13)
sa glavom punom koke; a ne bih verovao gospodinu Timotiju Finu i njegovim saradnicima sa heftalicom, a pogotovo ne kada se radi o pristupu mom sinu jedincu. A sada pozdravčić.“

      Lorna je sekla paradajz i bosiljak – nikad ne obedujemo zajedno – ali je došla u dnevnu
sobu da bi izbegla optužbe za Nije-moj-Problemizam. „Jedna stvar je isterati pacova iz kamina“,
rekoh joj, dok sam otvarao kutiju sa alatom, „ali isterati pacova iz kuće je druga stvar“.
     Lorna reče: „Moramo da pojurimo pacova tako da istrči kroz ulazna vrata“.
      - „Svakako. Svakako“, rekao sam.

      Dva tepiha iz hodnika spakovana u rolne napravila su jednosmeran put ka poduprtim otvorenim ulaznim vratima. Lorna je od sofe i naslonjača napravila kanjon koji je vodio od kamina ka hodniku. Setio sam se opremanja kuće sa prijatnom, smešnom, trudnom Lornom
Otvorio sam širom prozor.
       Lorna je pitala: „Od kakve će nam to biti koristi?“
       Istinit odgovor bi bio: Da odložimo ujed pacova za nekih 10 sekundi. Odgovorio sam:
      - „Odrastao crni pacov može skočiti onoliko koliko si visoka. Postoji mogućnost da će ugledati
prozor i pojuriti kroz njega“. Tipično bulažnjenje u stilu Nika Brajera: Lorna ga je proizvela
iz mene, kao laksativ.

     Oštrica je zasekla kroz silikonsku zaptivnu masu. Lorna je motrila s druge strane sobe, ščepavši teniski reket kao što bi lovkinja 14)  na vampire ščepala svoj drveni kolac. Čim je čuo nož, pacov je pojurio kao ludak. Utom shvatih da je trud besmislen: silikonska masa nije zalepljena, već je samo služila kao zaštita od dima. Konstrukcija četvrtastog ložišta je verovatno bila pričvršćena za pod postoljem, a obloga kamina se nije mogla pomeriti a da ne pomerimo ceo kamin. Pošto još nisam želeo da ovo priznam Lorni, nastavio sam sa radom sve do sredine gornje ivice. Na podignutoj klapni je u reljefu pisalo „ZA OTVARANJE PREDNJEG DELA, UHVATITI I POVUĆI“.
Nastavio sam sa nožem, obilazeći konstrukciju celom dužinom.
       - „Tako. Ovo bi trebalo da uspe.
     Stavio sam zaštitne naočare, uhvatio podignutu klapnu i pritisnuo.
       - „To je mehanizam za otvaranje?“ – Lorna je pitala.
        Uz malo poteškoće, zategnuta opruga patent brave je kvrcnula. Pacov je uzvratio hladnokrvnim lupkanjem.
      - „Svakako“, rekoh. „Ali sam prvo morao da odlepim okolni silikon.“ Stavio sam gumene
rukavice. „Pa... lepo je bilo poznavati te, Lorna.“ Povukao sam. Četvrtasti deo ložišta se malo
pomerio, tako da se napravio prorez od deset centimetara duž gornje ivice. Nije se moglo dalje otvoriti.

      Čuo sam svoj potmuli puls.
Usledilo je pažljivo tupkanje, bez vraćanja nazad, zatim penjanje uz plići nagib.
    Odstupih nazad, ščepavši drugi teniski reket.
       Nejasna braon šapa veličine pseće izvirila je do pola.
       Isuse, pomislih, mora da je ogroman...
      Šapa je stupila napred, privučena svetlošću. Imala je jednu oštru kandžu, oštru poput
ptičjeg kljuna: jer je to i bila.
      Ošamućeni carić se uspravio na gornjem delu ložišta.
      Verovatno je pokušavao da razume prostoriju u kojoj se našao i njenu neprikladnost.
      Ali onda se ustrelio pravac kroz prozor...
.     ..gde je razbio glavu o staklo i polomio vrat.
     Ali je kroz otvoren prozor izleteo van u podnevni zrak...
     ...u izukrštano i vozilima zakrčeno, lišćem ušuškano popodne.
      Dok sam gledao lice svoje žene, poželeo sam da se zaustavi vreme.


(S engleskog prevela Ivana Maksić)

_____________________________________________________

1-U originalu stoji „my Flesh-Eating Zombie thing”. (Prim. prev.)
2- U originalu stoji reč effi ng, što je u engleskom jeziku eufemizam za reč „fucking“; stoga u prevodu
na srpski stoji približan ekvivalent, iako njegova upotreba nije frekventna. (Prim. prev.)

3- Blood, Fish and Bone, vrsta đubriva. (Prim. prev.)
4- Ms. I-Will-Survive – Ms. je titula koja se u engleskom jeziku koristi kada se ne želi naglašavati da li je
ženska osoba udata ili ne. Kako u srpskom jeziku ne postoji ekvivalent, zadržano je „Miz” (Prim. prev.)
5- Captain Sensible, pseudonim britanskog pevača, gitariste i tekstopisca Raymonda Burnsa (1954),
koji je svojevremeno bio i jedan od članova pank sastava The Damned. (Prim. prev.)
6- What?, aluzija na pesmu „Wot“. (Prim. prev.)
7- Berlinned, aluzija na nekadašnju podelu Berlina na zapadni i istočni blok (zonu). (Prim. prev.)
8- Donald Ramsfeld (D. Henry Rumsfeld), „otac“ ove matematike, Bušov savetnik i bivši američki sekretar
odbrane. Prema široj interpretaciji ove matematike „2+2=5“, te je ona sinonim za razne vidove
kalkulacija i manipulacija. (Prim. prev.)
9- Doctor Who, kultna britanska naučno-fantastična serija u kojoj je glavni lik istoimeni vanzemaljac
koji u svom svemirskom brodu putuje kroz prostor i vreme. (Prim. prev.)
10- Kilmagoon, vrsta viskija. (Prim. prev.)
11- As soon as possible – što pre. (Prim. prev.)
12- Do it yourself – uradi sam. (Prim. prev.)
13- Pollyanna – osoba koja je uvek i neopravdano optimistična. (Prim. prev.)
14- U originalu stoji huntress, pa je u prevodu naglašen ženski rod. (Prim. prev.)

18.01.2017.

Danilo Kiš, Rani jadi – Priča o pečurkama







Jednostavno, ovde ih niko nije tražio”, reče dečak.

“Gospode”, reče gospođa Sam ushićeno i izruči u travu šišarke.

Stajali su na proplanku, na samom izlazu iz Grofovske šume. Sunce je oblivalo crvenom svetlošću sasušeno lišće i borove iglice. Mirisalo je na trulo seno i na šumsku smolu.

“Ovde ih niko nije tražio”, ponovi dečak.

Ali se niko nije pomerio s mesta. Stajali su i gledali kao zapanjeni. Svuda naokolo, po ivicama proplanka, rasle su velike pečurke, odozgo sjajne i mrke kao hlebovi.

“Kada smo ovuda prošli, nije ih bilo”, reče Ana.

“Da”, reče gospođa Sam poučno, “vrganji mogu da izrastu za svega nekoliko sati. Naročito posle kiše.”

“Kad smo bili kod Carskog duba”, reče dečak, “padala je kiša”.

“Da”, reče gospođa Sam, “sevalo je sa zapada. Mora da je pljusak tuda prošao.”

“Imam utisak da je zemlja još vlažna”, reče Ana i zagreba nogom sloj trulog lišća.

Ali se još niko nije pomerio da uzbere gljive. Stajali su i posmatrali ih.

Činilo im se da gledaju kako izrastaju tu pred njihovim očima. Kao da vide kako svrdlaju odnekud iz dubine, poput neke čudne gliste, zatim kako se nadima sloj trulog lišća. Onda se ispod zemlje pomalja mrka glatka kapa, kao testo koje se rumeni i nadolazi.

Prvo su ih brali pažljivo, otkopavajući pristima sloj vlažnog lišća koji je zaklanjao koren. Zatim su odjednom, jer im se učinilo da bi mogao naići neko, počeli da ih grabe, da ih lome i trpaju u džak iz kojeg su izručili šišarke. Već su čitavu jesen krstarili šumom, skupljajući šišarke koje će ložiti zimi a jedva da su nekad našli po koju pečurku.

“Eto”, reče dečak, “gospodin Molnar ustaje u tri i ide negde daleko, mislim čak do Kesthelja. Pečurke obično rastu u dubinama šuma.”

“O ovome nemoj nikome da pričaš”, kaže Ana s prekorom u glasu. “Nemoj odmah da se izbrbljaš.”

“Tako je”, kaže gospođa Sam. “Našli smo ih iza Carskog duba. Tako ćemo reći.”

“Gospodin Molnar kaže da svako ima svoje mesto gde bere vrganje”, reče dečak. “I to nikom ne kazuje”.

“Samo se bojim da ih neko ne otkrije”, kaže Ana. “Ovo je sasvim pored puta. Dovoljno je da nekome svrati krava.”

“Moraću da pitam gospođu Sabo kako se suše”, reče gospođa Sam. “Da napravim zalihu za zimu.”

“Samo se iseckaju, ovako, uzduž”, reče dečak. “Zatim se suše na belom čaršavu. Gospoda Molnar ih suši na krovu.”

“Na krovu?” kaže Ana sumnjičavo.

“Da, na krovu kokošarnika”, reče dečak. “Prvo razastre čaršav, zatim razvije po njemu iseckane pečurke. Kada zađe sunce, ona ih pokupi. To je sve.”
One najmanje nisu pobrali. Ostavili su ih da porastu.

“Dakle, nikom ni reči”, ponovi gospođa Sam. “Našli smo ih iza Carskog duba, ako neko pita.”

“Što se mene tiče”, reče Ana, “ja se neću izbrbljati.”

“Nekome je dovoljno da vidi pečurke pa da odmah zna gde su ubrane”, reče dečak. “Samo ih pogleda i već sve zna.”

“On to kaže zato”, reče Ana, “što će se hvaliti pred gospodinom Molnarom i pred onim Ciganinom Viragom s kojim je počeo da se druži”.

“Ne znam samo šta će mu taj Virag”, reče gospođa Sam.

Išli su prečcem, preko vlažnih livada. Na zapadu, iza sela, dizali su se rumeni oblaci. Gledali su u te oblake. I išli ćutke po vlažnoj travi. Džak je prvo nosila gospođa Sam. Zatim joj je pomagala Ana. Andi je išao ispred njih, rijući sveže krtičnjake svojim štapom od klena.

“Dobro veče, gospođo Sam”, reče stari Horvat. “Danas smo bili vredni, a?”

“Dobro veče, gos’n Horvat”, reče gospođa Sam i premesti džak na drugo rame.

Starac zabode šiljak svog štapa u pečurku koja se dokotrljala pred njegove noge.

“Gle”, reče on, “čemu će vam ti otrovni vrganji?”

“Kako otrovni, gospodine Horvat?” upita dečak.

“Savetujem vam, gospođo Sam”, reče seljak, “da to što pre bacite. I to ne na moju njivu, nego u reku, iza sela… Gospode, da nisam naišao na vreme, od ove bi čestite porodice ostao samo onaj ludi otac!”
Gospođa Sam spusti džak na zemlju i htede nešto da kaže. No ne reče ništa. Samo cimnu dečaka za ruku i krenuše sve troje ka reci.

Danilo Kiš

Adam Zagajevski, intervju





Adam Zagajevski

PRIMUM VIVERE DEINDE PHILOSOPHARI




Počnimo što se veli “od početka”, kako bismo našim čitaocima pružili kratak uvod u 
istorijski kontekst iz kojeg ste kao autor iznikli. Na poljsku ste pesničku scenu stupili u sivilu Hladnog rata 60-ih, kao verovatno najistaknutiji književni glas otpora koji se obično povezuje sa literarnim skupinama Generacija 68 i Novi val. Kako danas, sa ove udaljenosti, gledate na ta vremena gnevnog odupiranja tadašnjim vlastima i pisanja pod paskom totalitarnog režima?



Ne, ne, moj glas nije bio baš “najistaknutiji”. To doba danas u retrospektivi sagledavam u posve drugačijem svetlu. Među mojim savremenicima zasigurno sam ja bio onaj kojemu je bilo potrebno više vremena da osvesti vlastiti glas. Dvojica mojih prijatelja, Stanisław Barańczak i Ryszard Krynicki, obojica iz Poznańa, vrlo rano su uspeli progovoriti na originalan način jer su imali taj dar lične dikcije, i obojica su ga koristili kao kritičko sredstvo usmereno protiv našeg polutotalitarnog sistema. Kažem “polutotalitarnog” jer smo naposletku ipak uspevali objavljivati, i to tokom nekoliko godina, svoje kritički intonirane pesme po časopisima i žurnalima koji su bili deo široke panorame koju je predstavljao državni sindikalna štampa. Nekome ko je osetio pravi staljinizam bili bismo zapravo smešni. Jer bilo je u našem delovanju i elemenata komedije visokoga stila. Međutim, bili smo iskreni i naša nastojanja su bila smislena, a zasigurno su i bar malo doprinela emancipaciji građanskog društva u Poljskoj. Nakon  nekog vremena neki od nas su morali preći u ilegalu, pa su početi objavljivati po underground časopisima, ali čak ni taj potez nije za sobom povlačio drastične represalije. Sveukupno uzevši, blagonaklono gledam na te godine; sa estetičkog gledišta naša fokusiranost na konkretan detalj je nešto što mi je i danas važno. Također, većina prijateljstava iz tog vremena je preživela.


Rođeni ste u Ljvivu (Lavovu) 1945., u današnjoj Ukrajini, ali vaša porodica se preselila u Poljsku nakon što je grad prepušten tadašnjem SSSR-u. Studirali ste u Krakovu, a 1982. ste emigrirali u Pariz, da biste se nakon dužih izbivanja po SAD-u, napokon udomili u Krakovu 2002. Premda još uvek predajete književnost u Sjedinjenim državama i uvelike putujete svetom čitajući na međunarodnim književnim festivalima. Na koji je način vaš migracijski život uticao na vaše pisanje?  


Tačno je, puno putujem, a pored mesta koja ste spomenuli, također sam živeo i dve godine u Berlinu (1979-1981). Teško je reći na koji način je sve to informisalo moje pisanje. Iz tog svog berlinskog razdoblja, koje je bilo prva faza moga međunarodnog izbivanja, pamtim pre svega osećaj velikog oslobađanja od opasne dimenzije jednog modaliteta pisanja koji je odveć bio obeležen kolektivnom dimenzijom. Mi takozvani disidenti iz 70-ih godina protekloga veka smo bili sretni što smo uspeli stvoriti novu zajednicu nezavisnog mišljenja (premda ovo zvuči kao oksimoron) koje je ostavilo stanovitog traga u poeziji i prozi; naime, dogodio se pomak od individualnog modela (poljska književnost je bila lišena bilo kakve normativne estetike još od vremena socijalističkog realizma 1956.) prema kolektivnom, ali onom koji je bio stvar slobodnog izbora. Sve te zemlje i jezici u kojima sam u međuvremenu živeo dali su mi stanovitu univerzalističku perspektivu. Ali, znate šta, puno toga nije bila stvar nekih uzročno-posledičnih veza, jer na primer u Parizu sam otkrio Yeatsa, u Berlinu Nabokova, a u Houstonu sam ponovno iščitao Prousta.

Danilo Kiš, veliki jugoslavenski pisac koji je također živeo puno godina u egzilu, jednom je sardonično primetio da represivni režimi i nisu toliko loši za pisce jer ih guraju prema domeni metafore, dakle prema manje očiglednim, više “artističkim” oblicima izražavanja. Zanima me kako doživljavate jednu takvu tvrdnju, budući ste iskusili oboje: živeli ste pod represivnim komunističkim režimom u Istočnom bloku, ali i u Americi, “zemlji odvažnih i slobodnih”. Ima li mesta ili potrebe za angažovanom književnošću u ovim naizgled postideološkim vremenima u kojima živimo?

Ovo su zanimljiva pitanja. I na njih nije lako odgovoriti. George Steiner je jednom rekao da je cenzura bila dobra za pisce zato što ih je činila lukavijima i inventivnijima. Lično smatram da je cenzura užasna stvar, ali ono što je neke knjige i filmove u Sovjetskom svetu činilo toliko uzbudljivim bilo je upravo to postojanje Velikog neprijatelja. Kad sagledavate istoriju književnosti, filma, slikarstva, čak i muzike u Poljskoj nakon 1956., lako možete zaključiti da je zajednički nazivnik svima bila ta neprestana polemika sa državom (tom istom državom koja je stipendirala umetnike). Upravo je dignitet te borbe priskrbljavao umetnosti uzvišeniji status. Sada je, naravno, te borbe nestalo i vratili smo se “u normalu”, svojim arhajskim preokupacijama života i smrti. Što i nije tako malo.

Czesław Miłosz i vi ste kao pisci uspeli na Zapadu, to jest napravili ste big splash, što bi rekli Amerikanci, ostavivši neizbrisiv trag u zapadnoj kulturi, premda su vam koreni zapravo u onoj Miłoszevoj Drugoj Evropi. S druge strane – ispravite me ako grešim – iz raznih izvora sam čuo da su mlade i mlađe generacije poljskih pisaca bile u nekoj meri neblagonaklone vašem i Miłoszevom povratku u Poljsku. Govori se da su većina Miłoszevih posetilaca nakon što se vratio u Krakov bili zapravo Amerikanci. Da li ovde imamo posla s resantimanom, ili je naprosto reč o generacijskom jazu?

Pre svega, ne bih sebe stavljao u istu kategoriju sa Czesławom Miłoszem koji je bio književni gigant. On je otac moderne poljske poezije. Ja pak spadam u naraštaj sinova. Jest istina je da je njegova poezija danas ponešto potisnuta, ali to nema nikakve veze sa njegovim egzilom ili povratkom iz njega. Na primer, za neke od tih ljutitih umova je pesnik Tymoteusz Karpowicz svojevrsni pandan Miłoszu, a reč je tek o vrlo inteligentnom minornom pesniku koji je drugu polovinu života proveo u SAD-u. Poljaci prihvataju egzil, a kako i ne bi, setimo se samo Chopina, Mickiewicza, Gombrowicza. S druge strane, jest postoji određeno odbacivanje, ali ne odbacuje se samo Miłosz, već također i Zbigniew Herbert i Wiszłava Szymborska; reč je o kombinaciji resantimana i generacijskog jaza. Mlađi naraštaji, nakon mojega, pobunili su se protiv ozbiljnosti, i svake – da upotrebimo tu apstraktnu reč – ontološke debate sa svetom. Ali Miłosz je nakon što se vratio u Krakov isto tako bio itekako slavljen i uživao je društvo dobrih prijatelja, a imao je i puno poljskih posetilaca, također, čak možda i previše za njegov ukus i radni režim.

Uslovno rečeno, nikad niste bili “jezički pesnik”, premda kao vrhunski stilist vodite itekako brigu o jeziku. Očigledno jezik doživljavate kao delotvorno sredstvo, pre negoli kao kamen spoticanja, kao što nam sugerišu neke teorijske doktrine. Uglavnom ste zaokupljeni istorijom i uvidima u svakodnevicu, kao i vlastitim duhovnim životom, ili kako veli ugledni američki pesnik Robert Pinsky, vaše se pesme bave “prisutnošću prošlosti u svakodnevnom”. Izgleda da ste vešto izbegli zamke “lingvocentričnih” pristupa poeziji. Jeste li ikada bili u iskušenju da možda krenete tim putem?  

Jezik u poeziji je i iskaz i arabeska. Jedno bez drugog nema smisla. Ali ja sam oduvek bio – da upotrebimo opet tu istu apstraktnu reč – ontološki nastrojen u svojim pesničkim apetitima. Fascinira me svet. I ne samo svet, da tako velim. Stvarnost percipiram kao intrigantnu, bogatu, beskrajnu strukturu; strukturu koja ima prozore kroz koje se pruža pogled na ono što se prostire s one druge strane. I ono što nalazim tako privlačnim je promišljanje tih zakutaka sveta gde nazirete bogatu strukturu stvarnosti, ali i taj prozor koji je otvoren, ili napola otvoren, ili jednom svojom četvrtinom otvoren prema nečemu drugom. Ne pitajte me, molim vas, što je to nešto drugo, jer na to ne bih mogao odgovoriti nekom definicijom ili opisom.

U hrvatskoj književnosti mnogi još uvek percipiraju poeziju u ponešto zastarelim poststrukturalističkim terminima kao “pesničku praksu”, ističući tako u prvi plan proizvodni aspekt jezika. Nadalje, poezija se smatra svojevrsnom vitgenštajnovskom “jezičnom igrom” pre negoli recimo duhovnim poduzimanjem u jeziku, koje objedinjuje ukupnost ljudskog iskustva. Lično stojim na strani velikih bluz umetnika poput Muddyja Watersa koji je rekao da: “pre nego što počneš svirati bluz, moraš malo okusiti život”. Kako integrisati iskustvo u poeziju?

Primum vivere deinde philosophari , kako kažu stari Latini, što je upravo to isto na što je mislio bluz umetnik. Apsolutno! Čak je teško i postići da vam se ne dogodi nekakav život. Sviđa mi se vaša formula: “duhovno poduzimanje u jeziku, koje objedinjuje ukupnost ljudskog iskustva”. A jezik je opet tako esencijalni deo te jednadžbe. Naprosto me ta predoziranost jezičnim obožavanjem (cf. strukturalisti) naterala da ne pridajem toliku važnost lingvističkom sloju u poeziji. Ali tada na pitanje kako se uopšte čovek nosi s tim naprosto nema odgovora. S pisanjem poezije se, dakle, nosite kao i sa hodanjem ili plivanjem: nesvesni onoga što se događa. Ali da biste izgovorili rieč potrebno je pokrenuti 72 mišića (baš jučer sam na jednoj izložbi video neke smešne kolaže Szymborske, a jedan od njih predstavlja telo bodi bildera s desecima jasno oblikovanih mišića uz napomenu da su 72 potrebna za govor!)

Kad sam vas upoznao u leto 2010., na književnom festivalu na grčkom otoku Tinos, potpisali ste mi knjigu Putovati u Lavov, koju brižno čuvam još od studentskih dana, a koju je ekspertno preveo veliki prevoditelj s poljskog Petar Vujičić. Taj se poljski naslov iz 80-ih zajedno sa onim engleskim Misticizam za početnike iz 90-ih smatra “klasičnim” Zagajewskim. Mislite li da vam se način pisanja s vremenom promenio? Čini se da su neki od vodećih pesnika iz vaše generacije, poput vaših prijatelja Tomaža Šalamuna i Charlesa Simica, ostali verni svojim starim poetičkim obrascima. Jeste li ikada u tom smislu poželeli izaći iz vlastite zone komfora?

Pisanje pesama je kao let balonom. Oslanjate se više na vetrove negoli na moć upravljanja. Mislim da se negde jest dogodila promena u mojem pisanju, ali ona nije revolucionarna. Ne tražim nikakav novi pravac. Kad pišem osećam se kao rob vetra inspiracije, ne mogu tek tako doneti odluku u stilu: odsada ću biti drugačiji pisac…

Čemu podučavate svoje američke studente poezije? Prilikom relativno skore posete New Yorku ostao sam zapanjen količinom “diplomiranih pesnika” koji se sa MFA (Masters of Fine Arts) magistraturama iz kreativnog pisanja vrzmaju po pesničkim čitanjima. Može li se kreativnost “naučiti”?

Predavao sam godinama kreativno pisanje u Houstonu, ali sada u Chicagu predajem književnost na seminarima koji nisu radionice, odnosno satovi gde bismo čitali pesme i eseje. Kreativnost se ne može podučavati, to je jasno. Ali premisa američkog obrazovnog sistema je da su studenti koje upisujete na studij svoju kreativnost već iskazali, pa makar i na vrlo skroman način. Mnogi od njih su već i objavljivali. Tako da ideja nije da se pokrene nečija kreativnost, već da se ona oblikuje, da se neguje, i da se o njoj  raspravlja. U Sjedinjenim državama to nije tako glupa ideja, budući većem delu zemlje nedostaje evropska “gustina” svih tih gradova i kafea. Iz nekog razloga sam uvek mislio da Evropi takvo nešto nije potrebno, ali da Americi jest.

Služite li se puno Internetom i u koje svrhe? Preferirate li navigirati cyberspaceom u potrazi za kvalitetnim informacijama ili se držite papirnatih medija kao dobrih starih artefakata Gutenbergove galaksije? Jesu li vam knjige dostupne u Kindle formatu i ne nalazite li da je čitanje poezije s kompjutorskog ekrana pomalo neobično?

Ne bih rekao da su moje knjige dostupne u Kindle izdanjima. Volim kompjutor i njegove mogućnosti i možda sat dnevno provodim Netu. Čitao sam neke knjige u Kindle formatu, ali ipak preferiram “pravu stvar”. Ne bih rekao da baš čitam novine na Internetu, ali ih listam.

I da završimo u ponešto lakšem tonu: što čitate i slušate ovih dana?

Čitam pesme Davida Ferryja i pokušavam čitati Leopardijeva Zibaldonea (postoji prekrasno novo američko izdanje tog dela), a čitam i korespondenciju između Nicole Chiaromontea i jedne redovnice, a ponovno sam iščitao Anu Karenjinu. Slušam sve i svašta, u poslednje vreme uglavnom Bacha.

Čuo sam da se gornjim domom međunarodnih književnih krugova već neko vreme šuška da bi vam uskoro mogao biti uručen onaj fatalni poziv stanovite komisije iz Stockholma? Kakav je uopšteno vaš stav prema nagradama?

Ne pišemo zbog nagrada i ne bismo trebali odveć razmišljati o njima, niti bismo ikoga trebali ocenjivati po broju dodeljenih mu nagrada. Međutim, u naše vreme kad poezija deluje kao nekakav jalovi relikt antike, verojatno je dobro što one postoje.

Razgovarao Damir Šodan

Preuzeto iz časopisa
Poezija, Zagreb 2015.


ARHIVA

15.01.2017.

Jack Kerouac, Na cesti




PRVI DEO

1.
         Prvi put sam sreo Deana nedugo pošto smo se moja žena i ja rastali. Upravo sam bio preboleo tešku bolest, o kojoj sad neću govoriti, osim da je imala neke veze s tom tužnom dogodovštinom i mojim osećajem da je sve mrtvo. Nakon dolaska Deana Moriartyja počeo je onaj deo mog života koji se može nazvati životom na cesti. Pre toga često sam sanjao o tome da odem na Zapad i vidim te krajeve, uvek kujući neke neodređene planove, ali nikad ne odlazeći. Dean je kao stvoren za cestu, jer on je zapravo na cesti rođen kad su njegovi roditelji prolazili kroz Salt Lake City 1926. u starim kolima na putu prema Los Angelesu. Prve obavesti o njemu dobio sam od Chada Kinga, koji mi
je pokazao nekoliko njegovih pisama napisanih iz popravilišta u New Mexicu. Silno su me zanimala ta pisma, jer su tako naivno i slatko tražila od Chada da ga nauči sve o Nietzscheu i sve one prekrasne intelektualne stvari koje Chad zna. U jednom trenutku Carlo i ja razgovarali smo o tim pismima i pitali se hoćemo li ikad upoznati čudnovatog Deana Moriartyja. Sve je to bilo davno, kad Dean nije bio ovakav kao sada, kad je bio mladi kažnjenik obavijen oblakom tajne. Zatim je došla vest da je Dean izišao iz popravilišta i da dolazi prvi put u New York; govorilo se također da se upravo oženio
devojkom koja se zove Marylou.
       Jednog dana motao sam se oko sveučilišta i Chad i Tim Gray rekli su mi da se Dean nastanio u nekoj jeftinoj rupi u Istočnom Harlemu, španjolskom Harlemu. Dean je veče pre toga prvi put stigao u New York, s onom svojom zgodnom malom mačkom Marylou; sišli su s autobusa kod Pedesete ulice, zakrenuli za ugao tražeći mesto gdje bi mogli nešto pojesti i ušli ravno Hectoru; od tada je Hectorova kafana za Deana poprimila značenje velikog simbola New Yorka. Potrošili su velike novce na krasne velike kolače s glazurom i indijanere.
        Čitavo to vreme Dean je govorio Marylou ovakav tekst: »Eto, draga, sad smo u New Yorku i premda ti nisam rekao sve što sam mislio kad smo prolazili kroz Missouri, a posebno onda kad smo prolazili kraj boonevilleskog popravilišta koje me podsetilo na moj zatvorski problem, apsolutno je nužno da sad odgodimo sva ona preostala pitanja koja se tiču naših ličnih  ljubavnih stvari i smesta počnemo misliti o specifičnim radno–životnim planovima...« i tako dalje, na način koji mu je bio svojstven u tim davnim danima.
     Pošao sam s momcima do njegova jeftinog stana i Dean se pojavio na vratima u gaćicama. Marylou je skočila s kauča; Dean je otpremio vlasnika stana u kuhinju, po svoj prilici da skuva kafu, dok je on nastavio sa svojim ljubavnim problemima, jer za njega je seks bio prva i jedina sveta i važna stvar u životu, mada se morao znojiti i psovati da zaradi za život i tako dalje. Videlo se to po tome kako je stajao i kimao glavom, uvek spuštena pogleda, i potvrđivao, kao mladi boksač koji sluša upute da bi ostavio utisak kako sledi svaku vašu reč, ubacujući na hiljade »da« i »tako je«. Kad sam ga prvi put video, Dean me podsetio na mladog Genea Autrevja – bio je vitak, uskih bokova,
modrook, s pravim oklahomskim naglaskom – junak snežnog Zapada sa zaliscima. Zapravo, radio je na ranču u Coloradu neposredno pre nego što se oženio Marylou i došao na Istok. Marylou je bila zgodna plavuša s golemim uvojcima kose nalik na zlatne slapove; sedela je na rubu kauča dok su joj ruke ležale u krilu, a maglovite modre seljačke oči ukočeno zurile, jer ona je bila u gadnom sivom njujorškom stanu o kojem je slušala tamo na Zapadu i čekala u ozbiljnoj sobi kao ispijena Modiglianijeva nadrealistička žena izdužena tela. Ali osim što je bila slatka devojčica, bila je užasno
tupa i sposobna za grozne stvari. Te noći svi smo pili pivo i natezali se i razgovarali do zore, a ujutro, dok smo sedeli naokolo tupo pušeći čikove iz pepeljara u sivom svetlu tužnog dana, Dean je nervozno ustao, počeo hodati po sobi, razmišljajući, i zaključio da Marylou najpre mora pripremiti doručak i pomesti pod.
– Drugim rečima, draga, moramo početi, razumeš, inače će se sve pretvoriti u vegetiranje i neće biti prave spoznaje ni kristalizacije naših planova. - Tada sam ja otišao.

Iduće nedelje  poverio je Chadu Kingu da bezuslovno mora od njega naučiti pisati; Chad mu je rekao da sam ja pisac i da mora poći  meni ako želi savet. U međuvremenu Dean je dobio posao na parkiralištu, potukao se s Marylou u njihovu stanu u Hobokenu – sam Bog zna zašto su se tamo smestili – i ona se toliko razbesnela i bila je tako duboko osvetnički raspoložena da je otišla na policiju s nekom lažnom napuhanom histeričnom ludom optužbom i Dean se morao pokupiti iz Hobokena. I tako više nije imao stan. Došao je ravno u Paterson u New Jersevju, gde sam ja stanovao sa svojom tetkom, i jedne noći dok sam učio, neko je pokucao i Dean je bio pred vratima, klanjao
se i premetao se pokorno s noge na nogu u tami predsoblja i govorio:

– Zdravo, sećaš li me se – Dean Moriarty? Došao sam te zamoliti da mi pokažeš kako se piše.

– A gdje je Marylou? – upitao sam, a Dean je rekao da je verovatno skurvala nekoliko dolara i vratila se u Denver – drolja! Zatim smo izašli da popijemo nekoliko čaša piva, jer nismo mogli govoriti onako kako smo hteli pred mojom tetkom koja je sedela u dnevnoj sobi i čitala novine. Ona je bacila jedan pogled na Deana i zaključila da je luđak.

U lokalu sam rekao Deanu:

– K vragu, čoveče, znam vrlo dobro da nisi došao  meni samo zato što želiš postati pisac, a osim toga što ja o tome uopšte znam, osim da se moraš prihvatiti posla energijom narkomana.

A on je rekao:

– Da, naravno, znam tačno šta misliš i zapravo sam o svim tim problemima već razmišljao, ali ono što ja hoću jest realizacija onih faktora što, ukoliko čovek zavisi o Schopenhauerovoj dihotomiji kad se radi o bilo kojoj unutrašnje stvarnoj... – i tako dalje u tom stilu, reči koje ja uopšte nisam shvatao, a ni on sam. U to doba on uistinu nije znao o čemu govori; to jest, bio je mladić tek otpušten iz zatvora, sav obuzet prekrasnim mogućnostima da postane pravi intelektualac i voleo je da govori onakvim tonom i upotrebljavati onakve reči, samo na zbrkan način, kakve je čuo od »pravih intelektualaca« – premda ne treba zaboraviti da uopšte nije bio baš tako naivan u svemu ostalome i trebalo mu je samo nekoliko meseci s Carlom Marxom pa da postane intiman sa svim terminima i žargonom. Bez obzira na to, mi smo se razumeli na drugim nivoima  ludila i složio sam se s tim da se nastani u mojoj kući dok ne nađe posao, a osim toga složili smo se da jednom odemo na Zapad. To je bilo zimi 1947.

Jedne večeri dok je Dean večerao u mojoj kući – već je bio dobio posao na parkiralištu u New Yorku – nagnuo mi se preko ramena dok sam ja žurno tipkao i rekao:

– Hajde, čovječe, one ženske neće čekati, požuri.

Rekao sam:

– Pričekaj samo časak, evo me odmah čim završim ovo poglavlje – a to je bilo jedno od najboljih poglavlja u knjizi. Tada sam se obukao pa smo odleteli u New York da se sastanemo s nekim devojkama. Dok smo se vozili autobusom u sablasno fosforescentnoj praznini Lincolnova tunela, naslonili smo se jedan na drugoga mašući rukama i vikali smo i uzbuđeno govorili i ja sam osetio kako sam dobio crva kao i Dean. On je naprosto bio mladić silno oduševljen životom, i premda je bio žicar, žicao je samo zato što je toliko želio živeti i doći u dodir s ljudima koji inače ne bi obraćali pažnju  na njega. On je žicao od mene i ja sam to znao (stan i hranu i »kako pisati« itd.), i on je
znao da ja znam (to je bila baza našeg odnosa), ali meni to nije smetalo i izvrsno smo se slagali – nikakvih zahteva, nikakvih ponuda; hodali smo jedan oko drugoga na prstima kao dirljivi novi prijatelji. Počeo sam od njega učiti u jednakoj meri u kojoj je on verovatno učio od mene. Što se tiče mog posla, govorio je:

– Samo napred, što god ti učiniš veliko je. – Gledao mi je preko ramena dok sam pisao priče vičući: »Da! Tako je! Uh! Čoveče!« i »Fuj!« i brisao je lice rupčićem. – Uh, čoveče, toliko toga treba učiniti, toliko toga treba napisati! Kako čovek uopšte može početi to beležiti bez izmenjenih ograda i sav obuzet literarnim inhibicijama i gramatičkim strahovima... – Tako valja, stari, tako se govori. – Video sam kako je neka sveta munja zablistala iz njegova uzbuđenja i njegovih vizija koje je opisivao tako
neobuzdano da su se ljudi u autobusima okretali da vide tog »histeričnog luđaka«. Na Zapadu je proveo trećinu vremena u kockarnici, trećinu u zatvoru, a trećinu u gradskoj biblioteci. Viđali su ga kako juri pun poleta zimskim ulicama, gologlav, noseći knjige u kockarnicu, ili kako se penje po stablima da se uvuče na tavan prijateljima, gde je provodio dane čitajući ili skrivajući se pred zakonom.

    Došli smo u New York – zaboravio sam kakva je tačno bila situacija – mislim da se radilo o dvema crnim devojkama – ali devojaka nije bilo; trebali su se sastati u restoranu, ali nisu se pojavile. Otišli smo do njegova parkirališta, gde je morao obaviti nekoliko poslova – promeniti odelo u šupi, malo se doterati pred napuklim ogledalom itd., a onda smo krenuli. I to je bila noć kada je Dean upoznao Carla Manca. Nešto se fantastično dogodilo kad je Dean upoznao Carla Manca. Dva oštra duha kao što su bila njih dvojica složila su se što bi okom trepnuo. Dva prodorna oka pogledala su druga dva
prodorna oka – sveti žicar blistava duha i turoban poetičan žicar mračna duha kakav je Carlo Marx. Od tog časa vrlo sam malo viđao Deana, i bilo mi je pomalo žao. Njihova se energija spojila u jednom naletu, ja sam bio nespretnjaković u usporedbi s njima dvojicom, nisam ih mogao slediti. Čitav onaj ludi vrtlog u kojem ćemo se kasnije naći započeo je tada; zahvatiće sve moje prijatelje i sve što je preostalo od moje porodice u veliki oblak prašine nad američkom noći. Carlo mu je pripovedao o Starom Bullu Leeju, o Elmeru Hasselu, o Jane; o Leeju koji u Texasu uzgaja »travu«, o Hasselu na Riker's Islandu, o Jane koja luta po Times Squareu opijena benzedrinom noseći kćerkicu u
naručju, da bi se na kraju našla u Bellevueu. A Dean je pripovedao Carlu o nepoznatim ljudima na Zapadu kao što je Tommy Frank, kljasti mešetar u kockarnici, kartaš i homoseksualni svetac. Pripovedao mu je o Royu Johnsonu, o Velikom Edu Dunkelu, o svojim prijateljima iz dečaštva, prijateljima s ulice, o svojim bezbrojnim devojkama i seksualnim orgijama i pornografskim slikama, o svojim junacima, junakinjama, pustolovinama. Jurili su zajedno ulicom i sve gledali  na onaj način koji im je bio svojstven u početku, a koji je kasnije postao mnogo žalosniji, i dubok i smeten. Ali tada su oni skakutali ulicama kao dva klauna, a ja sam capkao za njima, kao što celog života capkam za ljudima koji me zanimaju, jer su jedini ljudi koji za mene postoje oni koji su ludi, oni koji su ludi od želje da žive, ludi od želje da govore, ludi od želje da se spase, željni svega u isto vreme, oni koji nikad ne zevaju ili kažu nešto otrcano, već gore, gore, gore kao fantastične rakete koje eksplodiraju kao neki pauci preko zvezda, i kad u sredini prasne, vidi se modro svetlo u središtu i svi se dive: »O–o–o–o–o!« Kako su zvali takve mlade ljude u Goetheovoj Nemačkoj? Želeći od sveg srca da nauči pisati kao Carlo, Dean ga je napadao velikom zaljubljenom dušom kakvu može imati samo žicar.
»Sada, Carlo, pusti mene da govorim – evo što ja kažem...« Nisam ih video po prilici dve nedelje
, a za to su vreme oni zacementirali svoj odnos do luđačkih razmera, do razgovora koji su trajali celi dan i celu noć.

     Tada je došlo proleće, pravo vreme za putovanje, i svi su se u raspršenoj družini spremali poći na ovaj ili onaj put. Ja sam marljivo radio na svom romanu, i kad sam došao do polovine, nakon putovanja na Jug s tetkom u posetu bratu Roccu, pripremio sam se da prvi put u životu otputujem na Zapad.
      Dean je već bio otišao. Carlo i ja ispratili smo ga na autobusnu stanicu  u Trideset četvrtoj ulici. Na spratu  je bio lokal gde se moglo fotografisati za 25 centi. Carlo je skinuo naočale i izgledao je mračno i opasno. Dean se slikao iz profila i stidljivo se osvrtao. Ja sam se slikao s lica i ispao kao tridesetogodišnji Talijan spreman da ubije svakoga ko kaže nešto protiv njegove majke. Tu su sliku Carlo i Dean uredno rascepili žiletom i spremili svaki svoju polovicu novčanika. Dean je imao na sebi pravo zapadnjačko poslovno odelo za svoj veliki povratak u Denver; njegov je prvi provod u New Yorku bio završen. Kažem provod, iako je samo kao pas radio na parkiralištima. On je najfantastičniji čuvar parkirališta na svetu, može voziti kola unatrag brzinom od 65 kilometara, zaterati ih u uski procep i stati uza zid, iskočiti, projuriti između blatobrana, uskočiti u druga kola,
zaokrenuti ih brzinom od 80 kilometara na uskom prostoru, poterati naglo natrag u gužvu, tres, zaustaviti kola ručnom kočnicom tako da još poskakuju dok on izleće iz njih; tada odjuriti do kioska za potvrde trčeći kao lakoatletska zvezda, uručiti potvrdu, uskočiti u novonadošla kola pre nego što je vlasnik napola izišao, uskočiti doslovce pod njega dok on izlazi, poterati kola dok vrata klopoću i odgrmeti do prvog slobodnog mesta, zaokrenuti, unutra, zakočiti, van, trk; radio je tako bez odmora osam sati na noć u vreme večernje navale i navale posle pozorišta, u zamašćenim skitničkim hlačama s izlizanim kožuhom i poderanim cipelama. Sad je kupio novo plavo prugasto odelo s prslukom i svim ostalim – 11 dolara u Trećoj aveniji, sa satom i lancem za sat, i portabl pisaća mašina jer se spremao početi pisati u nekoj denverskoj unajmljenoj sobi čim tamo dobije posao. Pojeli smo oproštajni obrok graha s hrenovkama u Sedmoj aveniji i onda se Dean popeo u autobus, na kojem je pisalo Chicago, i odjurio u noć. Otišao je naš kauboj. Obećao sam sam sebi da ću poći istim putem kad proleće zaista procvate i otvori zemlju.

      I tako su zapravo počele moje pustolovine na cesti, a događaji koji su sledili previše su fantastični a da bi se mogli prećutati
      Da, nisam želeo bolje upoznati Deana samo zato što sam pisac i što su mi bili potrebni novi doživljaji i što je moj život vrteći se oko univerziteta zatvorio krug i postao jalov, već zato što me on, usprkos razlikama u našim karakterima, podsećao na nekog davno izgubljenog brata; pogled na njegovo patničko koščato lice s dugim zaliscima i napregnut mišićav oznojen vrat izazivali su u meni sećanje na moje dečaštvo po kanalima i rukavcima i rečnim obalama Patersona i Passaica. Njegova prljava radna odeća tako mu je graciozno pristajala kao da nije moguće kupiti bolji kroj kod krojača od zanata, već samo zaraditi ga od Prirodnog Krojača Prirodne Radosti, kao što je učinio
Dean u svojim teškim trenucima. A u njegovom sam uzbuđenom načinu govora opet čuo glasove starih drugova i braće pod mostovima, među motociklima, po četvrtima razapetih konopaca za rublje i snenih kućnih pragova u poslepodneva kad su dečaci svirali gitaru, a njihova starija braća radila u tvornicama. Svi su moji ostali tadašnji prijatelji bili »intelektualci« – Chad, ničeanski antropolog, Carlo Mane i njegov ćaknuti nadrealistički tihi ozbiljni način govora, nepomična pogleda, Stari Buli Lee i njegovo kritičko, otegnuto protivljenje svemu – ili su opet bili zločinci poput Elmera Hassela, s
onim prezirnim, znalačkim smiješkom, ili su bili kao Jane Lee, ispružena na istočnjačkom pokrivaču svog kauča, s gađenjem otpuhujući na New Yorker. Ali Deanova je inteligencija bila u svakom pogledu jednako tako formalna i blistava i potpuna, bez dosadne intelektualštine. A njegov »kriminalitet« nije bio namršten ili podrugljivo isceren; bila je to divlja, potvrdna provala američke radosti, bio je to vestern, vetar zapadnjak, oda s Ravnica, nešto novo, davno prorokovano, davno očekivano (on je krao automobile samo da bi se provozao). Osim toga, svi su moji njujorški prijatelji bili u negativnom, mučnom položaju jer su morali prezirati društvo i davati jadne knjiške i političke ili psihoanalitičke razloge za to, ali Dean je jednostavno jurio po društvu, željan hleba i ljubavi; nije ga se ništa ticalo »sve dok je meni curica, brate, s onim malim crnim između nogu« i »sve dok možemo jesti, čuješ li ti mene? Ja sam gladan, umirem od gladi, hajdemo odmah jesti« – i odjurili bismo nekamo jesti, blagovati od onoga, kako kaže Stari zavet, »što je tvoj deo pod Suncem«. Zapadni rođak sunca bio je Dean. Premda me tetka upozorila da će mi on zadati neprilika, čuo sam novi zov i video sam nove horizonte i verovao sam u njih u svojoj mladoj dobi; i malo neprilika, ili čak i mogućnost da me Dean odbaci kao suputnika i da me ostavi, kao što je kasnije učinio, izgladnela na pločnicima i bolesničkim posteljama – šta je to značilo? Bio sam mlad pisac i želeo sam
se otisnuti.
Negdje putem, znao sam, biće devojaka, vizija, svega; negde putem biće mi uručen biser.

2.

izvor 

http://mudrac.ffzg.hr/~dpolsek/sociologija%20turizma/Pages%20from%20Na%20cesti%20-%20Jack%20Kerouac.pdf