KNJIŽEVNOST  |    POEZIJA  |   DUHOVNOST |  ZANIMLJIVI TEKSTOVI     |    PISMA  |   ŽENA   |   ARHIVA    |   

02.07.2016.

Beleške iz dnevnika Tomasa Mana (1933. godina )




1933


- 15.03. Zbirčica  Dertrambovih  pesama – plemenito  deprimirajuće, pristojno – odvratno.  
- 17.03. Razgovor o drsko–sadističkim propagandnim planovima nemačke vlade, o  bezobzirnom  gaženju i totalnom uniformisanju javnog mnjenja, uništenju  svake kritike, o  izjavi  besmislenosti svake opozicije. Odvratno modernistički zamah, ono psihološki savremeno u  njemu, s obzirom na kulturnu, duhovnu i moralnu reakcionarnost. DRSKO MODERNO, MODERNI TEMPO, FUTURISTIČKO U SLUŽBI BEZIDEJNOSTI NEPRIJATELJSKI RASPOLOŽENE PREMA BUDUĆNOSTI, MAMUTSKA REKLAMA  ZA  NIŠTA. Jezivo  i  bedno. 
- 23.03.  ('Vagner') Jedno  bogato  delo  u  kome  se  javljaju  svi  motivi  mog  života. 
- 27.03.  Neiscrpan razgovor bez kraja o zločinačkom i odvratnom ludilu, sadistički  bolesnim  tipovima moćnika koji su svoj cilj – apsolutno neprikosnovenu vlast – postigli sredstvima sulude  bestidnosti ... Postoje samo dve mogućnosti da se ona sruši : finansijska  katastrofa  ili  pak  neka  spoljnopolitička konflagracija. Duboka čežnja da do toga dođe, spreman na svaku žrtvu, svako sapatništvo. Nikakvom cenom pad tog društvenog šljama ne bi bio suviše visoko plaćen ! Nemcima je bilo dato da prirede revoluciju neviđene vrste : bez ideje, protiv svega višeg, boljeg, uljudnog, protiv  slobode, istine, prava. U sferi ljudskog se tako nešto još nije dogodilo. Pri  tome masa besomučno kliče i veruje da je upravo to želela, dok je ona zapravo prepredeno  prevarena, samo to sebi još ne može da prizna – i k tome čvrsto uverenje viših slojeva, konzervativaca, nacionalnih (Kardof ),da se sve to kreće u pravcu jedne strašne katastrofe. 
-03.04.  Uostalom, ovaj težak doživljaj odmora i nije baš sasvim neplodan. Često ga dovodim  u  vezu  sa  novelom  o  Faustu, koja  će  uslediti  posle Josifa i sa  kojom bih 'stvorio nešto vrlo originalno'. 
-05.04.  Kakvo će samo razočarenje morati da doživi taj nesrećni, sada poneseni i tobože srećni narod! Berza  pada. Privredni  ili  spoljnopolitički  problemi  slomiće  ovoj  vladi  vrat. Šta  će se pak učiniti sa tim obožavanim čudovištem od Hitlera, koji za milione predstavlja jednu  religiju, ako bi konzervativci intervenisali vojskom? Moraće ga, pošto se ukloni njegov režim, gurnuti na mesto predsednika jer bi njegovo smenjivanje i hapšenje bilo premnogo za nemačko  srce .  
- ...razgovaramo o podlosti one radio emisije koja u današnjoj Nemačkoj znači citat ubistvene  denuncijacije .  
-25.04. Razgovor o izjavi prof. Overbeka da bi trebalo da se priključim  nacionalsocijalističkom  pokretu, 'kako  bih  ga oplemenio'. – O 'bajnoj duši' nemačkog naroda i isterivanju crnog  elementa iz njegovog svetlosnog tela. Iskvaren, izvitoperen mit. Upropašćena romantika i bedno – otrovna zloba malograđana. Umetnički heroj je R. Vagner. Dirnuo sam u najosetljivije mesto.  
-02.05.  ... ali sam se kasnije bolje osećao, kada sam sa Bermanom došao na  nemačke stvari, posmatrajući ih u velikom stilu i tumačeći sadašnja zbivanja kao novu formu stare nemačke  kulturne baljezgarije, koja nema, međutim, neke znatnije šanse da uspe. To je izgubljena stvar, iako se opet, kao i kod rata, koji ono sasvim jasno samo produžava, radi o nizu godina. Jedan  veliki manevar skretanja, jedna džinovska nevaspitanost u odnosu na volju svetskog duha, detinjasto bežanje iz škole ... Hoće li konačno ovaj narod učiniti mudrijim, ovaj narod koji je trn  u  ]telu Evrope, Zapada ? 
-07.05.   Lektira Tolstoja mi zato tako odgovara što se u tom delu ono čulno – radosno i  pozitivno na tako prirodan i  ljudski način povezuje sa moralnom kritikom savesti. Juče sam za  vreme putovanja pročitao da najviše i najbolje ljudske osobine, koje nisu i ne mogu biti  svojstvene  tzv. velikim ljudima, predstavljaju – ' ljubav, poetsko osećanje, nežnost, filozofska  sumnja koja nagoni na istraživanje' . 
-28.05.  Uglavnom sam sa njim razgovarao : o Ničeu, 'nemačkoj  revoluciji ', nemačkoj formi  boljševizma, proterivanju  mediteranskog  humanizma, pobuni malograđanskog  neobrazovanja  i  antiobrazovanja, koje se ideologizira  kao 'narodni  pokret ' – što  u  odr. svetsko – istorijskom  smislu  i   jeste . Ali  izraz  'istorijski  pokret' koji  se  javlja  u  svakom  govoru, svakom  članku, ipak  predstavlja  preterivanje. Radi  se  u  osnovi  o  prilično  suvišnom  i  istorijski  malo  značajnom  podgrejavanju  hajke  na  kulturu, za  što  je  već  Niče  optužio  Nemce. Socijalna  suvišnost. (Ono  što  rade  to  je 'marksizam') Moralna  suvišnost (na  osnovu  jednog kompleksa  niže  vrednosti  koji  je  bio čista  hipohondrija). Razlika  u  odnosu  na  Italiju, gde  je možda  bila  potrebna  jedna  nacionalistička  injekcija  kako  bi  mogle  da  se  razmahnu  snage.  A  i   vraćanje  Rimskom  carstvu  nešto  je, naravno , sasvim  drugo  nego  ono vraćanje  u  Teutoburšku  šumu. Ono  polovično  i kukavičko  kod  ove  'revolucije'  koja  nastupa  tako  radikalno. Reči  ' varavarski' ukazuje  se  velika  retorska  čast , ali  se  pri  tom  ne  želi  biti  varvarski , ipak  se  pred  svetom  strahuje  od  ovog  obeležja  i  pridaje  važnost  obrazovanju, kiti  se  jednom  Akademijom  za  literaturu, u  kojoj  jedan  pisac, klanjajući  se  pred  eksponentima  njene  duhovne  bede, slavi  nemački  jezik, dok  istovremeno  njegove  kolege  po  zatvorima  bivaju  tako  prebijani  da  njihove  žene  šest  nedelja  ne  mogu  da  dobiju  dozvolu  da  ih vide. Odeljenja  u bolnicama  sa  strogo  nacionalsocijalističkim  osobljem, kako  bi  se  osujetio  svaki  kontakt  sa  pacijentima  i  kako  bi  se  o njihovom  stanju i uzrocima  tog  stanja  ništa  ne  bi  saznal .  U  Akademiji  te  države  pisci  drže  svečane  govore  a  mladi  pesnici  u  svojim  stihovima, koji  bez  daljnjeg  moraju  biti  loši, slave  ili  opravdavaju  paklene  kazne  kojima  su  kažnjeni  grešnici  koji  su  se  ogrešili  o  državu  Branderburg. Treba  li verovati  da  je  sve  to više  'istorijsko' a  manje  suluda epizoda ? 
-01.06.  Juče  sam  pre  nego  što  sam  zaspao  dovršio  čitanje  'Rata  i  mira', u  čemu  sam  svih  ovih  nedelja  nalazio  utehu  i  oslonac. I  to  sam, ne  manje  nego  u  njegovom  majstorstvu  i  njegovoj  veličini, utehu  nalazio  i  u  slabostima , nedopustivostima, zamoru  ovog  i  pored  svih  slabosti  grandioznog dela . 
- 02.06. Vigand piše iz Levicija o spaljivanju Frojdovih dela u Drezdenu u znak demonstracije 'protiv psihoanalitičkog precenjivanja nagonskog života a za idealizam'. Kakvo neznanje i kakva laž  u kombinaciji reči 'psihoanalitičko precenjivanje' ! Ta , nagonski život za 'dinamički', prema razumu neprijateljski raspoloženi pokret predstavlja svetinju ! On se može uzeti u zaštitu od raščlanjavanja, to bi imalo smisla, ali je prava idiotarija istovremeno siktati protiv njegova precenjivanja.Uvek se tu jedno buđavo – lagodno  malograđanstvo nalazi u stanju protivrečnosti sa varvarsko-dinamičko- iracionalnom ambicijom. 
-21.06. Jutros dovršio podelu i naslovljavanje prve knjige, pri čemu su me zabavljali izvesna mistika  i redosled brojeva koji je nekako sam od sebe nastajao i to sa brojkama 10 , 5 i 7 . Knjiga se deli na Predigru i 7 poglavlja. Prvo poglavlje i Predigra imaju po 7 poglavlja , drugo poglavlje pak 5, treće opet 10, četvrto opet 10 , peto 7 , šesto i sedmo po 5 podpoglavlja . Tako knjiga pruža celu masu lepo razdeljene građe. 
-23.06. U tišini večeri razmišljao sam o svom životu , o njegovim mukama i tegobama od mladih dana, kao i o njegovim blagodetima zahvaljujući izvesnim crtama  moga karaktera. Ipak verujem da ću na kraju tog mog života biti prilično umoran - i  ne samo od njega već i, uprkos  metafizičkim nadama i čežnjama moje mladosti, od života uopšte . Dosta , dosta ! Kada se to na kraju kaže , onda se ne misli samo na sopstvenu 'individuaciju' već se misli na celinu – verovatno na osnovu onog tačnog saznanja : Mnogo drugačije nikad ni nije. Smisao reči  'umoran od života'  nije lične već sveobuhvatne prirode. 
-20.07. Prijatno sećanje ne veče u društvu u našem vrtu , kojom prilikom sam pročitao  'Prevaru sa blagoslovom'  i očigledno ostavio dubok utisak. U takvim prilikama uvek imam osećanje da varam i opsenjujem, jer se ne predstavljam sa promašenim , testastom- nerešenim  delovima  već uvek nekim 'lepim mestom', skrivajući ono neuspelo , tako da se stiče utisak da je i sve ostalo tako uspelo . To je svakako ono podvaldžijsko kod svakog čitanja nekih delova . Ali pri tome se ono što čitam pokazuje daleko boljim i  upečatljivijim nego što se meni činilo, tako da  bi se smelo zaključiti da je i ono što nisam predstavio slušaocima daleko manje loše nego što se to meni čini . 
-30.07 Posle ručka dovršio korekturu 1. knjige , pri čemu me je opet do suza dirnula smrt  Rahilina, kao što je to bilo i prilikom pisanja  i kao što je to uvek prilikom svakog novog čitanja.  Ovde, kod ovog lika, igra ulogu moj odnos prema K. Nije slučajno da baš i ona  tako voli tu povest Jakova i Rahile. Ona u njoj vidi idealizovanu, mitiziranu predstavu naše životne zajednice.  
-13.08. Za doručkom sa K. Razgovarao o sumanutosti  Nemačke. Ona pred svetom ima moralnu prednost da joj do 'civilizacije' ama baš ni malo nije stalo. Ona se ne boji haosa, ona voli haos. 
-20.08. ... dok mene od povratka ne zadržava strah već osećanje mučnine i odvratnosti.  
- 01.09. Razgovor o romanu koji bi trebalo napisati – iz sfere Vagner-List-Kozima-Niče, jedna veoma interesantna tema, najkomplikovaniji, najobuhvatniji nemački predmet. Antipatija izmađu Lista i njegovog zeta (veoma izrazita). Listova evropska duhovnost naspram Vagnerovom izrastanju iz malograđanskog. Listova kćerka, duhovno mondena  i ne-nemačka (da ne kažem nenemačka), od rođenja, unosi u Vagnerovu  sferu  katoličko – kadilački elemenat, s jedne strane, a onda opet, s druge strane, sama piše antisemitske  i nemačkonacionalističke članke Vagnera u bajrotovskim listovima. K tome dolazi Niče  koji je potekao iz svešteničke kuće, iz humanizma, profesorske sfere  i koji se usled bolesti izrodio u nešto evropsko – antinemačko.  
-07.09. Jasno je da se život jedne države menja tokom jednog ljudskog veka od 60  godina. Ali zašto bi to moralo da kod mene izazove  mržnju i odvratnost ? 'Fašističke', nacionalno naglašene autoritarne metode počinju na sve strane da odmenjuju stare, klasične forme demokratije. Zašto se od toga pravi  posebna nemačka misterija i zašto Nemačka pri tome nastupa sa pretenzijom da izigriva vođu i spasioca sveta ? Posle anti – demokratskih prevrata u Rusiji i u duhovno beznačajnijoj  Italiji, Nemačka sa svojim prevratom, koji u stvari predstavlja preuzimanje vlasti od strane onog sloja  stanovništva koji u duhovnom pogledu stoji na najnižem stepenu – sloja propalih malograđanskih masa  ispunjenih mržnjom, dolazi tek na trećem mestu . Čime se ona izdvaja ? Treba li svet da se obnovi pomoću  prljave mistike , izopačene filozofije života  koju ona unosi u pokret? Zato što tamošnje promene u području političke tehnike i rukovođenja poprimaju oblik ubistvene i ubilačko-krvave  i ratne religije, čiji je moralni i duhovni nivo najbedniji deo njegove pojave . Osvetoljublje i manija veličine ujedinjuju se u svetsku opasnost, prema kojoj je predratni imperijalizam bio prava nevinost . I ovaj prinčevski kelner nas uverava da će ova i ovakva Nemačka na isto tako miroljubiv način urediti Evropu kao što je u zemlji 'ustavnim putem' došla na vlast. Ali ta Nemačka je jedini narod u Evropi koji se ne boji rata  i ne odbacuje ga  već ga štaviše obožava ; ona sa svojom totalitarnom državom , sa svim onim što je za ovo pola godine urađeno, ne teži ni za čim drugim nego za ratom , koji možda ne bi htela , ali koji s obzirom na svoje ishodište i na svoju prirodu mora da hoće . Program , delom nesvestan, delom svestan , jasan je : prvo uništiti 'unutrašnjeg neprijatelja' , tj. sve ono što se u zemlji suprotstavlja ratu  (to je ujedno bila  osveta nad sopstvenim narodom zbog toga što je navodno zbog tog naroda izgubljen rat) i onda – Šta posle toga treba da dođe , to se ne zna , to se još ne može sagledati , a i poriče se da se  to već želi sagledati .  Ali potajno se želi to buduće stanje, čezne se za njim kao za voljenim haosom – jedna ljubav koja uliva osećanje da smo pozvani za političko vođstvo sveta – pa se u tom smislu sasvim javno svim silama radi na naoružavanju .  
-  08.09. Naveče čitao 'firerov' govor  o kulturi u jednom nacističkom listu iz Frankena, koji su mi začudo poslali. Neverovatno. Taj čovek, eksponent sitnog srednjeg staleža sa osnovnim školskim obrazovanjem koji se odao filozofiranju, odista je neobična pojava. Nema sumnje da je njemu, za razliku od tipova kao što su Gering i Rem, nije stalo do rata već do 'nemačke kulture'. Njegove misli, koje bespomoćno ponavlja, praveći stalno omaške i izlažući ih u jadnom stilu, jesu misli đačeta koje se bespomoćno trudi . One bi još i mogle da ostave neki utisak kada ne bi bile svedočanstvo jezive neskromnosti. Nikada se silnici, akteri svetskih zbivanja i velike politike nisu usuđivali da na takav način izigravaju učitelja jednog naroda, štaviše učitelja čovečanstva. To nije činio ni Napoleon, a ni Bizmark. Oni su stvorili jedan red, jednu osnovu, polazeći od svoje vizije, na kojoj je mogao ili nije mogao da cveta viši duhovni život, nauke i umetnosti. Oni su preko države u tom duhovnom životu podržavali i podsticali ono što im se činilo korisnim a isto tako nasilno ugušivali ono što im se suprotstavljalo. Ali oni nikada nisu docirali sa katedre i propisivali naciji kulturnu teoriju, kulturni program, iako su po svom duhovnom kapacitetu neuporedivo više bili za to nego ovaj bedni mangup. Naravno, oni još nisu znali za ' totalitarnu državu ' koja nije samo osnovica moći, već je jedna sveobuhvatna sila koja komanduje svim oblastima života, pa i kulturnom, štaviš, pre svega njom, jer zna kakva ona treba da bude, pa je diktatorski, isključivo i bespogovorno svodi na pojmove usvojene u žestokom autodidaktičkom rvanju i zasnovane na strahovito tanušnoj lektiri .  
-10.10. Sve se brani od opasnog psa u središtu Evrope, jednog fanatiziranog, stravično prenadraženog naroda u stanju nacionalnog orgazma, što svet unaokolo prisiljava da bude veoma oprezan . 
-17.10.  U 8 časova sa K. I decom na abonirani koncert, u Muzičkoj dvorani, koji je bio ugodan i zanimljiv. Klavirski koncert Čajkovskog, koji sam do sada znao samo sa gramofonske ploče, interpretirao je V. Horovic, jedan izuzetno briljantan mladi pijanista, koji je posle imao velikog uspeha sa Šopenom i Stravinskim.

izvor  

23.06.2016.

Džojs je košmar koji pokušavamo savladati









Žan Pari, Džojs


Potkraj 19. veka u Književnom pozorištu u Dablinu pojavio se čovek neobičan, čudnovato odeven – uopšte ekscentrik. Nije imao karte, ali je jednom munjevitom rečenicom preuzeo kontrolu. „Ja sam Joyce.“ Tada mladić, Joyce se je smatrao za genija, i šepurio se, ponosan na svoje delo, – iako se ono sastojalo od tek nekoliko eseja, članaka i pesama. „Nikada nisam naišao na toliko pretencioznosti, a da ima tako malo toga da je opravda“, govorio je Yeats o njemu. Ali tokom sledećih decenija James Joyce ostvariće delo koje će ga svrstati među najznačajnije autore 20. veka.


O tom je delu napisano i pisaće se mnogo, uprkos njegovoj kompleksnosti – ili upravo zbog nje. Vrednom prikaza i preporuke čini se knjiga Džojs Jeana Parisa, koja je prikaz Joyceovog dela i života. U ovoj knjizi Paris daje Joyceovu biografiju, ali se ne zanosi time da ona bude konačna, iscrpna i celovita; nego on prosto označava najbitnije detalje iz Joyceovog života i sagledava načine na koji su se oni odrazili na njegovo literarno delo. Paris daje sopstvene kritičke sudove o Joyceovom delu, analizira ga i interpretira, pružajući nam uvod i smernice za čitanje i razumevanje njegove kompleksnosti.

Svoj portret Joycea, Paris počinje poglavljem o Irskoj. U njemu Paris Irsku prikazuje kao mističnu i herojsku zemlju, ali je već u sledećem poglavlju prepoznaje kao jedan od glavnih razloga Joyceovog skepticizma. Kao prvotni uzrok Joyceovog podozrenja prema domovini, nameće se politički skandal iz 1889., koji je optuživao C. S. Parnella za preljubništvo. To je bio ogroman udar za porodicu Joyce, koji su bili parnelisti, a osobito za mladog Jamesa. Tri njegove dominanantne teme, antinacionalizam, antifeminizam i antiklerikalizam, začete su u toj tragediji-farsi. Ali taj događaj ima i veće, univerzalnije razmere i značenja, jer je u njemu koren Joyceove ozlojeđenosti.


 „U njegovim očima, Parnelov pad postao je zločin koji je osporavao veru u čovečanstvo.“ (34)


Ništa u Joyceovom delu neće upućivati na bilo kakav idealizam; on je isuviše pronicljiv da bi se zanosio takvim obmanama. Sve će upućivati na haos osrednjosti i gluposti, na klevetu, potkazivanje, prostakluk, razmetljivost, trivijalnost, izdaju, itd, itsl.


Ovde nećemo naći plemenite duše, niti primernu etiku, jer će ljudi otkriti upravo ono što jesu: komedijanti, ‘sumporno žuti lažljivci’“. (21)


Za njega su svet i njegova pojavnost samo tašta krinka, niz sladunjavih laži, pretvaranja i iluzija, a uloga je pisca da bude naučno objektivan, i prokaže takav svet, „da najtačnije moguće naslika čovečanstvo, ali i da se istovremeno uzdrži od osuđivanja i pohvala“. (22)


 Joyce će svet videti onakav kakav jeste, i biće potresen onim što vidi. „Džojs nas uviđavno obaveštava da je njegova umetnost potekla iz bola, ali će se, kao Svift, i on potruditi da ga prikrije irskom koketnošću. Čak i bolje, da ga savlada.“ (63) Pokadšto će osloboditi svoju setu, ali će češće biti svirepo ironičan i sarkastičan, jer on, kao pravi Irac poznaje „okrepljujuću moć sarkazma“. (11) Njegovi su likovi banalni, bez dostojanstva, i robuju gluposti, kao kakvoj boginji; on je, dakako, razočaran time, ali se istoj gluposti, i njezinim robovima, zlurado i zajedljivo podsmejava. On ismeva, banalizira banalnost, buni se i kleveće; nije selektivan u osudi, u odmazdi, ironiji; svaka stvar ili pojava, makar i najsvetija, kod njega također podrazumeva svoju parodiju. „Prosto, za Džojsa je Istorija, kao i za svakog Irca, hronika jednog pakla od koga su skeptičnost, mudrost i humor najbolja odbrana.“ (73)


Potreba za tačnošću i objektivnošću jedna je od najuočljivijih odlika Joyceovog stila. Sve što je pisao rezultat je pomnog opserviranja i analiziranja, rezultat privilegije da se svet može sagledati u njegovoj realnosti. Naučna strogost je stilska novina koju je uveo. Njegova toliko značajna tehnička revolucija u romanu predstavljena je, ukratko, u intenciji da se svet i čovečanstvo prikažu, u svojem totalitetu, onakvi kakvi zaista jesu, sa svim proturečjima, i da s, što tačnije, u celosti naslika čovekova uzaludnost, izgubljenost, utamničenost u svetu. Njegova je, zatim, namera da se oslobodi vremena, da ga poništi ili pobedi, „kako bi ustoličio svoje delo van domašaja vremena“. (63) U tim ogromnim ambicijama počiva pogubna monumentalnost njegovog dela.
 
Ceo grad sažeti u jednu knjigu, deset godina odisejskih putovanja prikazati u jednom danu L. Blooma – to su, između ostalih, nastojanja kojih se poduhvatio u Uliksu.

„Borio se protiv neuhvatljivog, nepobedivog neprijatelja: protiv vremena. Njegov san? Prevazići čoveka koji pripada Istoriji, tako što će istoriju nadvladati, naći neko univerzalno uređenje kojem je i ona podređena. T. S. Eliot je morao prvi primetiti to demijurško nastojanje u Uliksu. Otuda ta sličnost, koju će mnogi kritičari naglasiti, između džojsovske misli i Božanstvene komedije, srednjovekovne teologije, okultnih nauka ili elizabetanskog pozorišta, uostalom sličnost sa svim oblicima kulture koji mikrokosmos izjednačavaju sa makrokosmosom, to jest izjednačavaju ‘ono što je dole’ sa ‘onim što je gore’. Džojsa treba posmatrati kroz tu perspektivu, kroz tu eshatološku struju koja sebi u zadatak stavlja poricanje vremena, a čija deviza može biti: ‘Istorija je košmar iz kojeg pokušavam da se probudim.’“ (83) U Finneganovom bdenju bio je, međutim, još smeliji i neskromniji: hteo je kroz san, grotesknom mešavinom mnoštva svetskih jezika, alegorijski ispripovedati univerzalnu istoriju čovečanstva, napisati knjigu za budućnost i pomoću nje definitivno prevazići vreme. „Ova najambicioznija knjiga svih vremena sadrži u sebi gotovo nemoguće nastojanje da u snu prikaže planetu i čitavu njenu istoriju, da na silu ispredaje njene nejasnoće, koje u svakom prolasku kroz delo pomalo otkrivaju istinu koja je u isto vreme ohrabrujuća i beznadežna: u svakom času se ta priča (ponovo) rađa, (ponovo) umire i (ponovo) počinje.“ (209—210)
 
Međutim je Joyce, bežeći od košmara istorije i suprotstavljajući se tiraniji osrednjosti, stvorio delo monstruozno, nesvakidašnje po obimu, koje sâmo izgleda jednako haotično i košmarno. Mogli bismo reći da je Joyce košmar kojega pokušavamo savladati, prihvatiti. U njemu je doista teško snaći se, i stoga nam je neretko potrebna pomoć. Paris u svojoj knjizi nastoji dati neke od ključeva za shvatanje njegovoga dela.
 
Neke od osnovnih značajki Joyceova dela on otkriva već u početnim poglavljima, dok nas sa drugima upoznaje postupno, prateći razvoj i mijene Joyceovih misli i stila. Jedno će nam, tako, poglavlje prikazivati određeni period Joyceovog života, govoriti o jednoj knjizi, ali će neumitno biti nerazlučivo od te knjige Paris pronalazi i osvetljava u drugim knjigama također, čime ukazuje na koherentnost i konzistentnost Joyceovog dela.
 
„Džojsova genijalnost ogleda se u potpunoj hronologiji.“ (85)
Paris je vrlo dobro shvatio prirodu Joyceovog dela: ono je svojevrsna evolucija, koja traje od Dablinaca do Portreta umetnika u mladosti, manično buja od Uliksa do Finneganovog bdenja, „čudovišta koje sve nadilazi“ (189), i u toj evoluciji svaka je knjiga neizostavna etapa; sve se u njoj nastavlja, nadograđuje, nadopunjuje. Sve je u tom delu promišljeno i svrhovito, i ništa nije suvišno, nijedno poglavlje, niti jedna reč. Ta Joyceova evolucija podseća na slike koncentričnih krugova na površini vode: „svako delo stvoreno iz prethodnog, razrešava se u sledećem, još opširnijem, upotrebljava ciklus reči, tema, simbola koji se stalno šire, kao da se pružaju ka beskonačnom, kao da se sjedinjuju sa kosmosom“. (86)
 
Da bismo razumeli Joycea, Paris nas također upućuje na iznimno važnu „dvojnost stvarnosti i simbola“, (115) koja je u njegovom delu izražena do krajnosti. Ono obiluje simbolima, metaforama, alegorijama, aluzijama, referencama, itd, koje nas teraju na aktivno promišljanje pročitanog. Već u Portretu umetnika u mladosti počinje ta igra simbola, a u Uliksu i Finneganovom bdenju ona će prerasti u stvaralačku filosofiju, i imati ogromne, ludačke razmere. „Nijedan pisac, u našoj epohi“, smatra Paris, „nije u toj umetnosti analogije otišao dalje od Džojsa.“ (140) Na mnoge od tih analogija i višeznačja Paris precizno ukazuje, iznoseći pritom različita tumačenja, što je jedan od prvih kvaliteta njegove knjige.
 
Premda je stara više od pola veka, a neka od tumačenja koja nudi raširena, dobro poznata, čak uobičajena, ova knjiga ipak nije izgubila na vrednosti, na svežini, na neposrednosti koja nam približava Joyceovu osobenost i osobenost njegovog dela. Kao autor ogromne erudicije i gorkog životnog iskustva, Joyce je stvorio zapanjujuće, bizarno delo, bremenito očajem i ništavilom, ali delo u kojemu se, ipak, nazire neka tanana, setna, ironična nada. Kao zagonetka, ono neprestano poziva čitatelje u igru odgonetanja. Knjiga Jeana Parisa nije konačna odgonetka, ali je sasvim dovoljna pomoć čitatelju u toj zavodljivoj, mada teškoj igri. To je knjiga koju ne treba zanemariti pri bilo kojem ozbiljnom čitanju Joycea.
 
 Nacija i poststrukturalizam.
Alternativna književna tumačenja
(Sic!, Sarajevo, 2013.)
 

21.06.2016.

Gustave Flaubert pisma Ernestu Ševalijeu












ERNESTU ŠEVALIJEU





Ruan, nedelja ujutro,




24. februara 1839




    Kako je prijatan i veseo taj tvoj život! Živeti od jednog dana do drugog, ne misleći na sutrašnjicu, bez ikakvih briga zbog budućnosti, bez sumnja, bez strahovanja, bez nada, bez snova; živeti životom punim đavolaste ljubavi i čašica trešnjevače, životom raspusnim, ćudljivim, umetničkim životom koji se kreće, poigrava, skače, životom koji sam sebe puši i opija, sa igrankama pod maskama, restoranima, šampanjcem, čašicama ljute, javnim ženama, velikim oblacima dima od duvana! U tome se ti krećeš, riješ i trošiš svoj život. Utoliko bolje, dovraga! vetar te nosi, ćud te vodi, neka žena prođe i ti ideš za njom, čuješ muziku i počinješ da skačeš... Pa onda orgija! razbarušena orgija koja urla, muče, riče! Tako ćeš živeti tri godine, i to će biti bez sumnje najlepše tvoje godine, one za kojima čovek žali čak i kad postane umeren i star, kad stanuje na prvom spratu, kad plaća porez i kad stigne do toga da veruje u vrlinu kakve zakonite žene i dospe u udruženja trezvenjaka. Nego, šta ćeš da počneš? Šta misliš da postaneš? U čemu je budućnost? Pitaš li se to ponekad? Ne pitaš se, šta te se tiče? I pravo imaš. Budućnost je ono što je najgore u sadašnjosti. Pitanje: šta ćeš biti? bačeno pred čoveka, to je ponor otvoren pred njim i koji se stalno primiče, ukoliko on ide napred. Osim metafizičke budućnosti ( za koju se slabo brinem, jer ja ne verujem da naše telo od blata..., čije su sklonosti niže nego kod svinje, sadrži nešto čisto i nematerijalno, kad je sve što ga okružuje tako nečisto i odvratno ), osim te budućnosti postoji i budućnost u životu. Ne misli, međutim, da sam ja neodlučan u pogledu izbora nekog zanata. Ja sam potpuno odlučio da se ne bavim nikakvim, jer isuviše prezirem ljude da bih im činio dobra ili zla. U svakom slučaju, učiću prava, položiću za advokata, čak i za doktora, da godinu dana više besposličim. Vrlo verovatno je da nikad neću braniti pred sudom, sem ako ne treba braniti kakvog zločinca na glasu, sem ako to ne bude u nekom strahovitom procesu. A što se tiče pisanja? Kladio bih se da zacelo nikad neću dati da me štampaju ili predstavljaju. Ne strah da ne propadnem, nego svađe sa izdavačem i pozorištem oduzele bi mi volju; međutim, ako ikad uzmem aktivnog udela u svetu, to ću uraditi kao mislilac i onaj koji ubija hrabrost. Samo ću reći istinu, ali će ona biti užasna, svirepa i otvorena. Ali, bože moj, otkud znam! jer ja sam od onih kojima se uvek sutrašnji dan gadi, kojima se budućnost stalno prikazuje, koji sanjaju ili bolje reći sanjare, zlovoljni i okuženi, ne znajući šta hoće, sami sebi i drugima dosadni... Manije me ždere, istorija me gnjavi; a duvan? od njega mi je grlo ispečeno... Nekada sam mislio, razmišljao, pisao, izlivao na hartiju kako - tako žestinu koju sam nosio u duši; sada više ne mislim, ne razmišljam, pišem još manje. Poezija se možda iz dosade povukla, i napustila me. Jadni anđele, zar se nećeš više vratiti! A ipak osećam, samo nejasno, da se nešto u meni kreće; sad sam u nekom prelaznom dobu i ljubopitljiv sam da vidim šta će biti ishod toga, kakav ću odatle izići. Ja menjam dlaku ( u intelektualnom smislu ); hoću li biti olinjao ili veličansteven? To ne znam. Videćemo. Misli su mi zbrkane, ne mogu da radim ništa maštom, sve što proizvedem šturo je, mučno, napregnuto, iščupano s bolom. Počeo sam jedan misterij, ima dobra dva meseca; što sam od njega napravio besmisleno je, bez i najmanje ideje. Možda ću tu i stati! Svejedno, tako sam bar za trenutak sagledao veličanstveni horizont, ali su naišli oblaci i opet me zagnjurili u tamu prostote. Moj život, o kom sam mislio da bude tako lep, tako ponosan, tako širok, tako ljubavnički, biće kao i drugi, jednolik, smišljen, glup; svršiću prava, položiću ispite, pa ću posle otići da dostojanstveno završim, da živim u kakvom malom mestu u unutrašnjosti kao što su Ivto ili Dep, sa zvanjem pomoćnika kraljevskog pravobranioca. Jadna luda koja je sanjala o slavi, ljubavi, lovorikama, putovanjima, Istoku, i šta još znam! Sve što svet najlepše ima, onako skromno, dao sam unapred sebi. Ali ću imati, kao i drugi, samo nezgoda u životu i jedan grob posle smrti, a trulež kao večnost...

                                                                             
_______________________________






ERNESTU ŠEVALIJEU

Ruan, 15.aprila 1839



Ti me žališ, dragi Erneste, a međutim da li sam za žaljenje, imam li kakav povod da proklinjem boga? Kad se, naprotiv, obazrem oko sebe u prošlosti, u sadašnjosti, u svojoj porodici, među svojim prijateljima, svojim ljubavima, bezmalo bi trebalo da ga blagosiljam. Prilike koje me okružavaju pre su povoljne nego štetne. I pored svega toga nisam zadovoljan; mi jadikujemo bez prestanka, stvaramo sebi izmišljena zla ( nažalost to su najgora !); gradimo sebi iluzije koje posle vidimo da odlete; sami sipamo trnje po svom putu, pa posle dani prolaze, stvarna zla nailaze, pa posle umiremo, a nismo dobili u duši ni jedan jedini čist sunčani zrak, ni jedan jedini mirni dan, nijedno nebo bez oblaka. Ne, ja sam srećan. I zašto ne bih bio? Šta me žalosti? Da li će budućnost biti možda sumorna. Pijmo pre oluje; svejedno ako nas bura slomi, more je sada mirno.

     Pa i ti! A mislio sam da imaš više zdravog razuma nego ja, prijatelju dragi. I ti si zinuo, pa kukaš! Pa , pobogu, šta ti je ? Znaš li da je mladi školski naraštaj silno glup? nekada je imao više pameti; zabavljao se ženama, mačevanjem, orgijama; sad se doteruje po Bajronu, sanja o očaju i po volji okiva sebi srce... Utrkuju se ko će imati bleđe lice i najlepše reći: sit sam sveta! Sit sveta! Žalosno zaista; sit sveta u osamnaestoj godini! Zar ne postoji više ljubav, slava, poslovi ? Zar je sve umrlo ? Nema više prirode, nema cveća za mladog čoveka? Ostavimo se jednom toga. Dajmo se na tugu u Umetnosti, pošto više osećamo tu stranu, ali dajmo se veselju u životu; neka puca zapušač, nek se lula nabija, neka se drolja svlači, sto mu muka! Pa ako nam neke večeri, u sumrak, dok za jedan čas traju magla i sneg, dođe neka dosada života, pustimo je neka dođe, ali ne često. Treba sebi češati srce s vremena na vreme sa malo bola, da sav gad sa njega spadne. To je to što tebi savetujem, što se ja trudim da radim.
Drugi jedan savet; piši mi često, ti prokleti, dobri derane bez vaspitanja, bez ponašanja. Pričaj mi šta sve i svuda radiš, moralno i fizički... Juče sam završio jedan misterij za koji treba jedan čas da se pročita. Jedino mu je predmet za poštovanje. Majke će dopustiti ćerkama da ga čitaju.













Haluciniranje Dostojevskog, Leonid Cipkin



Siniša Nikolić

Ovaj roman donedavno potpuno nepoznatog savremenog ruskog pisca opsednutog Dostojevskim pravo je remek-delo, ne samo u žanru biografskog romana, nego je i jedan od najzanimljivijih romana 20. veka.

Verovatno je svaki ljubitelj književnosti barem jednom, imajući sigurno omiljene pisce, fasciniran životom i delom svoga favorita poželeo da zaviri u njegovu ili njezinu delikatnu svakodnevnu životnu intimu i stvori neku svoju celovitu viziju o životu svoga ljubimca. Svi se pitamo kako su živeli naši literarni uzori, što im se događalo dok su pisali svoja remek-dela i je li njihov vlastiti život i u kojoj meri uticao na njihovu književnost. Ako smo doista duboko fascinirani svojim književnim miljenicima, poduzećemo opsežna i dugoročna istraživanja, čitaćemo njihova pisma ili dnevnike, zapise njihovih savremenika o njima, intenzivno razmišljajući o onom magičnom paralelizmu svetova literature i života u čijem se napetom paralel-slalomu nalazi svaka dobra književnost. Čineći to, možda i ne znamo da nesvesno literariziramo predmete svoga obožavanja, pretvarajući ih u glavne likove našeg ličnog, unutarnjeg imaginarnoga pregnuća. Ako smo pri tom još i literarno talentovani i dovoljno marljivi, onda je moguće da ćemo napisati kakvu, manje ili više uspelu romansiranu biografiju, prilog mnogim drugim sličnim pokušajima.

Ponekad, međutim, neki od takvih, mahom problematičnih tekstova, mogu biti sasvim uspela književna dela, približavajući se po genijalnosti, svojim uzorima. Da bi to bio slučaj, mora vam predmetom fascinacije biti neki bizaran ali genijalan književni kapitalac poput Dostojevskoga npr.; morate biti ruski Židov, a što drugo nego lekar, i morate živeti sredinom sedamdesetih godina 20. veka u bivšem Sovjetskome Savezu, u Moskvi, s celokupnom socijalnom i političkom menažerijom koja tom istorijskom trenutku pripada. Morate, pri tom biti talentovan, ali nikada etabliran književnik, koji je oduvek pisao iz čistoga zadovoljstva, za sebe i ladicu, jer vam drugi, svakodnevni posao I porodične prilike nisu dopuštale samostalnu književnu karijeru.


Prepletanje vremena i narativnih linija


Sve se to poklopilo u slučaju Leonida Cipkina, sve donedavno malo ili nimalo poznatog ruskog književnika. Cipkin se rodio 1926. u danas beloruskom glavnom gradu Minsku, u tradicionalnoj rusko-židovskoj lekarskoj porodici. Prošavši s njom sve one teškoće koje su ruski Židovi prolazili sredinom prošloga veka, od nacističkih do staljinističkih pogroma, s užom se porodicom i uglednom lekarskomom karijerom skrasio u Moskvi. Tu je, usprkos političkoj nepodobnosti napredovao u struci ali i, početkom šezdesetih, počeo pisati, što je s povremenim prekidima činio sve do svoje prerane smrti 1982. u 56. godini. Iako je celoga života bio strastveni ljubitelj književnosti, pa je čak pomišljao i na književnu karijeru, ali se zbog ekonomskih, političkih i porodičnih  razloga ipak odlučio za posao lekaraa, jedva da je doživeo objavljivanje svoga najznačajnijeg dela, biografskog romana Leto u Baden-Badenu. Nekoliko dana pre iznenadne smrti, njegov je roman objavljen u Americi, u ruskom emigrantskom časopisu Ljiterarnaja gazeta, ali kritičarsku recepciju i zasluženi status pisca nikada nije doživeo. Tako je bilo sve do početka devedesetih godina prošloga veka, kada je njegov roman u engleskom prevodu, zabačen među starim knjigama u knjižari u Londonu sasvim slučajno pronašla Susan Sontag. Ona se odmah oduševila Cipkinom i otada postala njegovim revnim, odanim i iskrenim promotorom i zagovornikom. Ona, naime, ovaj njegov roman svrstava među “najlepša, najuzvišenija i najoriginalnija ostvarenja u poslednjih stotinu godina”. Je li ta ugledna estetičarka, između ostaloga i književna kritičarka, u pravu ili u neobičnom sentimentalnom zanosu – preteruje?

Narativno tkivo ovog nevelikog romana neobično je razgranato i bogato. Osnovni pripovedački okvir predstavlja autorovo putovanje vlakom iz Moskve u tadašnji Lenjingrad (koji Cipkin naziva po starome – Sankt Peterburg), početkom sedamdesetih godina 20. veka. Reč je o svojevrsnom literarnom hodočašću po mestima na kojima je u tom gradu boravio Dostojevski, s krajnjim ciljem posete stanu u kući u kojoj je Dostojevski živeo zadnjih nekoliko godina i gde je na kraju umro, a koji je i u Cipkinovo vreme bio muzej posvećen tom velikom piscu. Neposrednu simboličku motivaciju, međutim, čini redak primerak Dnevnika Ane Grigorjevne Dostojevski koji je ona precizno vodila tokom početka njihova braka, a posebno za vreme zajedničkog četverogodišnjeg boravka u inostranstvu: od 1867. do 1881.


Tokom putovanja vozom iz Moskve u sovjetski Lenjingrad, pripovedač Cipkin čita Anine dnevničke zapise, što snažno stimuliše njegovu maštu, te se pred našim očima počinje vrteti silovit nadrealistički film: u isto vreme precizna činjenična rekonstrukcija khaotičnog boravka bračnog para Dostojevski u Baden-Badenu, duboka psihologijska, gotovo arhetipska analiza njihova međusobnog odnosa, protkana reminiscencijama na različite delove poznatih romana Dostojevskoga ili ranijih trenutaka iz njegova života, ali i nenadani skokovi u Cipkinovu stvarnost, koju asocijativno povezuje s dobom ili romanima Dostojevskog. Ti se pripovedni lanci neprestano međusobno prepliću i prožimaju u skokovitoj asocijativnoj i ekskurzivnoj montaži. To znači da rečenica koja je započela s Cipkinom u vlaku za Sankt Petersburg, dotakne par Dostojevskih u vlaku za Dresden, odluta u neki od Dostojevskijevih romana, Besove npr., i privremeno završi u nekom drugom trenutku života Dostojevskog ili samog Cipkina. Asocijativno načelo montaže rečenice, sekvence, pa i teksta, stvara naizgled halucinantnu Cipkinovu rečenicu i nepredvidivo pripovedno tkivo romana, koje, međutim, ima za cilj prezentaciju života i dela Fjodora Mihailoviča Dostojevskog na neponovljiv način.


Plivanje kroz haos


Taj dojam halucinantnosti i “organizirane haotičnosti” potpuno je primeren građi kojom se Cipkin bavi. Da bismo to razumeli moramo, zajedno s Cipkinom, iznimno dobro poznavati tadašnju situaciju bračnog para Dostojevski, kao i sve tajne književnog i publicističkog rada samog Fjodora Mihajloviča, kojega po uzoru na suprugu Anu i Cipkin prisno zove Feđa ili čak Feđka. Godine 1967., na početku njihova četverogodišnjeg boravka u inostranstvu, Dostojevski su tek nedavno spareni bračni par. Upoznali su se tek godinu pre i veoma brzo venčali. Njihov je odnos, međutim, bremenit brojnim problemima i nedoumicama, koji svako malo izbijaju na površinu. Reč je pre svega o velikoj razlici u godinama, koja u njihov emocionalni odnos neprestano unosi razdor. Kad su se upoznali, Ana je imala tek 20 godina i bila je fascinirana čak 25 godina starijim poznatim književnikom. Ne razmišljajući puno, oni su se u romantičnom zanosu venčali. Ali ubrzo su usledili problemi – od brojnih financijskih, preko intimnih i emocionalnih do zdravstvenih. Dostojevski su iz Rusije gotovo pobegli pritisnuti dugovima i oskudicom, da bi na samom početku puta, upravo tokom boravka u Baden-Badenu, Dostojevski postao opsednut demonima kocke, neumereno trošeći zadnji novac koji su imali u obližnjim kockarnicama. Neprestano su se zaduživali, zalažući zadnje komade odeće ili nakita, i ponižavali kod poznatih Rusa, Gončarova ili Turgenjeva, posuđujući novac. Ni demoni ljubomore nisu zaobilazili Dostojevskog, a pri svakom većem stresu napadaji padavice začinili bi emocionalno eksplozivne situacije. Nije zbog svega toga neobično što je Cipkin bio oduševljen čitajući o tim potresnim danima bračnog para Dostojevskih iz tačke gledanja mlade žene koja se nepripremljena i neiskusna iznenada našla u izrazito kompleksnoj, gotovo nerazrešivoj situaciji, koja je njezinu neupitnu početnu ljubav prema mužu stavila na tešku probu, dovodeći je do krajnjih granica izdržljivosti.


Da bi apsurd bio veći, Dostojevski je upravo godinu pre dovršio roman Kockar (a pre toga Zločin i kaznu) u kojima je, posebno u Kockaru, detaljno prikazao demone kocke, upravo one koji su ga tako ustrajno i uspešno proganjali u Baden-Badenu. Njegovi prijašnji romani, Zločin i kazna posebno, na razne načine tematiziraju problematiku odnosa starijeg muškarca i mlade žene, ali ni to nije pomoglo da barem na početku harmonizira njihov bračni odnos. A taj se odnos stalno haotično odvijao u iznenadnoj izmeni napada ljubomore ili različitih oblika optužbi i psihičkih iživljavanja povređene taštine velikog pisca, i emocionalnih izliva kajanja prema mladoj ženi, koju je u teatralnim ispadima grizodušja, padajući na kolena, molio za oprost i razumevanje. Nakon pomirenja, oni bi “zaplivali” u ljubavnom zanosu, kako seksualni čin poetično opisuje Cipkin, i kroz metaforu plivanja razvija njihov erotski odnos.


Nakon burnih nekoliko meseci provedenih u Baden-Badenu, oni će na kraju uspeti otputovati dalje, prvo u Švajcarsku, a zatim Pariz i drugde po Evropi, gde će njihov odnos ući u mirnije vode. Dostojevski će svoje lične demone pretočiti u vrhunsku književnost, romane Besovi, Mladić itd., nadvladati svoju strast prema kocki i stabilizovati financijske prilike. Ovde Cipkin napušta Anin Dnevnik i opisuje svoj boravak u socijalističkom Lenjingradu, opisujući osobe iz vlastita okruženja, uvodeći nas u problematiku sudbine Židova u Sovjetskom Savezu, ali i prikazujući istorijski trenutak tog vremena na jednoj dubljoj, poetskoj razini. Dnevniku i Dostojevskijima se vraćamo za vreme Cipkinova boravka u Muzeju Dostojevskoga, zapravo stanu u kojemu je pri kraju života porodica Dostojevskih živela i gde je na kraju 1881. Fjodor Mihajlovič razmerno iznenadno i umro, u 60. godini. Ti zadnji trenuci i smrt Dostojevskoga prema Aninom Dnevniku, povratak Cipkina u dom porodične prijateljice Gilje, kod koje je u Lenjingradu odseo, završne su stranice ovog fascinantnog romana.


“Cipkinova rečenica”


Nesumnjivo je: Cipkin je napisao remek-delo, ne samo biografskog romana, koji žanr uvelike nadilazi, nego i jedno od najzanimljivijih romana 20. veka; mogli bismo se, dakle, u tom delu složiti sa Susan Sontag. Nije, međutim, izvesno da će se njegova halucinantna, asocijativna proza svideti svakom ljubitelju modernog romana, dok će mnogi ljubitelji Dostojevskoga imati problema pri doživljaju svog idola kao jednog od likova njegove vlastite proze. “Cipkinov diskurs” ili “Cipkinova rečenica” jednoga će dana, zbog svoje kompleksnosti i dužine, sigurno ući u naratološke pojmove, zajedno s onom Saramaga ili Thomasa Bernharda, kako to opravdano misli Susan Sontag; nije međutim izvesno da će ta rečenica “leći” svima i pripomoći razumevanju i tako kompleksne i razigrane Cipkinove književne zbilje. Ali, bez napora nema užitka, a Cipkinov roman svakako zaslužuje da se oko njega potrudimo, jer je estetska i literarna dobit veća od mentalnog napora koji u čitanje ovoga genijalnog romana uložimo.

11.06.2016.

Franc List Karolini Sen-Vitgenštajn





Visok je i izrazito suv, uskog i bledog lica, ima visoko i lepo čelo; dugu sasvim pravu kosu koja mu pada do ramena, izgleda dosta neobično, jer, čim se uzbudi i pokrene glavu, kosa mu pada preko lica, ni nos se ne vidi. Neuredno se oblači, kaput kao da je samo nabačen, umesto kravate nosi uski beli okovratnik. Čudno stvorenje u neprekidnom pokretu; čas udara nogom, čas maše rukama, čas ovo, čas ono.


Dovoljno je bilo da samo kroči na scenu pa da se sve glave prisutnih žena okrenu prema njemu. On im je i uzvraćao svojom naklonošću, a cela Evropa je radoznalo iščekivala vesti o njegovim ljubavnim aferama. Manje-više hronološkim redom možemo navesti njegove ljubavi:

Karolina de Sent-Krik,
grofica Adela Laprinared,
Marija d'Agu,
Marija Diplesis (tj. Dama s kamelijama, Margerita Gotje, koju je ovekovečio Dima, a posredstvom njegovim i Verdi u "Travijati" ),
Lola Montez,
Marija Plejel,
Marija Pavlovna (velika vojvotkinja od Saksonije),
...ali čemu dalje ređati?
I poslednja stalna ljubavna veza bila je s Poljakinjom, koja je pušila cigare, princezom Karolinom Sen-Vitgenštajn. Srela je Lista u Kijevu, napustila muža i trideset hiljada kmetova, i otišla sa njim.

Harold Šonberg, "Veliki pijanisti"
(Nolit, 1983)

_____________________________


Mnogo je žena prošlo kroz njegov život - on ih je voleo, a one su njega obožavale. Ali, dve su ostavile poseban trag. Prva je bila groficu D'Аgu, koja je napustila muža i decu, da bi sa Listom bila u „slobodnoj" vezi. Bilo je to 1834. godine. Od njihovo troje dece, muzički leksikoni posebno spominju kćer Kozimu - bila je, najpre, supruga poznatog pijaniste fon Bilova, a potom kompozitora Riharda Vagnera. Posle nekoliko godina List i grofica su se razišli, zbog „suštinskih razlika naših dveju priroda", kako je List rekao. U duhu onoga vremena, grofica se svetila svome bivšem ljubavniku: napisala je roman (danas, naravno, sasvim zaboravljen), u kojem ga je ocrnila.

Druga „fatalna" ljubav dogodila se tokom Listove turneje po Rusiji, 1847. godine, kada je upoznao princezu Karolinu Sajn-Vitgenštajn. Otišla je sa Listom u Vajmar, gde su se, sledeće godine i nastanili i gde je List preuzeo potpuno novu ulogu - dirigenta kapele i borca za „novu" muziku (prvenstveno Riharda Vagnera).

Princeza Sajn-Vitgenštajn je Lista „preobratila". Od te 1848. godine List prekida svoje koncertne turneje, povlači se sa scene i posvećuje isključivo komponovanju. U Vajmaru su nastale njegove simfonijske poeme. Princeza je uticala i da se List okrene veri i misticizmu. Čekali su List i njegova princeza dugih sedamnaest godina na njen razvod braka (koji je bio moguć, po kanonskom pravu), a kada im je, najzad, odgovoreno - odrečno, List je stupio u red minorita!

Harold Šonberg, "Veliki pijanisti"
(Nolit, 1983)

___________________________________


Franc List princezi Karolini Žan-Elizabet fon Zajn Vitgenstajn

1849. godine

Da li osećaš svu energiju? Vatreno sevanje fantazije?
Osećaš li tu čarobnu snagu koja nas okružuje, zbog koje svašta novo pronalazimo. Dođi uđi, sedi i uživaj u karuselu slika. Pokazaće ti se snovi, nade, želje i hiljadu misli, koje kao cveće, šareno i nežno crtano leti i teče kroz i oko tvog sveta snova. Poklanjam ti najlepše cveće, svaku reč koja se može ravnati sa najlepšom ružom. Odgovaraš, progovaraš lepe reči, brzo prolazno onako kako ti je srce komandovalo. Ljubav gori u meni upekla se u moje srce, da bi ti svu ljubav svoju mogao pokloniti. Poklanjam ti tako svo cveće moje duše da bi stiglo do tebe.

Sudbina nas je vodila, spojila da se nađemo, zauvek i još večnost duže! Moje srce je tebi doletelo i tu će ostati jer je samo tebi obećano. Zahvalan sam za ruže iz duše tvoje koje mi poklanjaš svaki dan bezuslovno. Usred prelepih cvetova stojim i mirišem to polje prepuno lepote. Svaki cvet je kao osetljivi i nežni poljubac što moje srce dodiruje.

Čuvaćemo i pazićemo, svaki dan nanovo naš mali vrt, pun sreće, ljubavi i raznovrsnog šarenog cveća osećaja. Večno tu u našem malom vrtu želim da osećam tvoju neizmerno mi potrebnu blizinu, pun pažnje i poštovanja ...


____________________________


Princeza Karolina Žan-Elisabet fon Zajn Vitgenstajn Francu Listu:

Ljubim tvoje ruke i na kolena se pred tobom spuštam... Da budeš siguran da sve misli moje, sav moj duh, celo srce postoje samo da bih te volela. Volim te... tako krasnog, tako savršenog, tako stvorenog da budeš obasipan ljubavlju i voljen, voljen do smrti i ludila…

__________________



Franc List princezi Karolini Žan-Elizabet fon Zajn Vitgenstajn
1849. godine



Oh, dozvoli mi da ponavljam tvoje ime stotinu puta, hiljadu puta; jer evo već tri dana ono živi sa mnom, muči me, sažiže me.

Ja ti ne pišem, ja sedim pokraj tebe. Vidim te, čujem te... Večnost u tvome naručju... nebo, pakao, sve je u tebi, pa čak i više od svega...

Oh! Ostavi me da ludujem u svom delirijumu.

Osrednja, oprezna, uska realnost više mi nije dovoljna. Moramo da živimo punim životima, ljubavima, osećajima...!
Oh! veruješ da sam sposoban za požrtvnovanost, poštenje, trezvenost, samilost, zar ne?

Ali ne govorimo više o tome... sama ispituj, zaključuj, spasavaj me...

Tako je dobro razgovarati sa tobom sada...
 
_________________________
 
 

O Kafki





Za života je Franc Kafka ostao poznat samo užem krugu čitalaca. Istina, krugu kome su pripadali Tomas Man i Herman Hese, Alfred Deblin i Rajner Marija Rilke, Robert Muzil i Kurt Tuholski.Odmah po završetku Drugog svetskog rata Kafkina dela su se preko Amerike vratila u Nemačku, gde su prihvaćena kao ravnopravna sa delima Tomasa Mana i Bertolda Brehta. Kafkina popularnost u tim godinama veoma je velika.


O njegovom delu čula su se tokom vremena različita mišljenja koja nemaju, naravno, istu težinu. Presudni uticaj na recepciju Kafkinih dela imao je Maks Brod, Kafkin intimni prijatelj.Autoritet njegovih radova, pre svega obimne bio­grafije, zasnivao se na dobrom poznavanju Kafkinog života i okolnosti pod kojima su dela nastajala.Tako je započeo pravac tumačenja koji se temelji na biografskim podacima. Iako je i sam bio u svoje vreme priznat autor, Brodu je za posao kog se latio nedostajala koliko distanca, toliko i neophodna filolo­ška sprema.U njegovim tumačenjima Kafkini komplikovani tekstovi dobili su naivan karakter. Podaci iz života su bez dvo­umljenja izjednačavani sa sadržinom dela, Kafka i ličnosti iz njegove okoline bili su identifikovani sa likovima fikcionalnog teksta.Teže posledice od pojednostavljenog prilaska Kafki­nom tekstu imala je Brodova tvrdnja da je Kafka bio duboko religiozan pisac. Mogla bi se napraviti duga lista autora koji su nastavili i razradili Brodovo tumačenje i kojima su literarni tekstovi poslužili kao dokument iz kojih se stilizovao Kafka kao katolik ili protestant, kalvinista ili cionista.


Jedno pismo Hermana Hesea iz 1956.godine govori sa mnogo jeda o dotadašnjoj literaturi o Kafki: „Kafkine priče nisu rasprave o religioznim, metafizičkim ili moralnim pro­blemima, već su književna dela. Ko je sposoban da stvarno čita jednog književnika, naime bez pitanja, ne očekujući intelektualne ili moralne rezultate, jednostavno spreman da primi ono što književnik daje, tome će ta dela svojim jezikom dati svaki odgovor koji samo poželeti može. Kafka nema šta da nam kaže ni kao teolog ni kao filozof, već jedino kao književnik. Što su njegova vanredna književna dela danas postala moda, što ih čitaju ljudi koji nisu obdareni i voljni da prime književnost, tome on nije kriv.“
Radikalno okretanje od interpretacija koje su bile u modi, i o kojima govori Hese, označili su čisto filološki radovi koji su došli sa Univerziteta u Tibingenu. Fridrih Bajsner, proslavljeni izdavač Helderlinovih dela, počeo je svoje predavanje o Francu Kafki često citiranom rečenicom: „O pripovedaču Francu Kafki želim da vam govorim, i govoriću kao filolog.“ Bajsnerove fundamentalne postavke, koje je razradio i dopu­nio njegov učenik Martin Valzer, sadržale su niz zakonito­sti Kafkine pripovedačke tehnike. Sve ono što se danas zna o aspektu pripovedanja, glavnom liku i njegovom odnosu prema sporednim likovima, o iterativnoj šemi prema kojoj Kafka gradi svoje romane, dalje o osobenostima jezika, sve je to obezbeđeno filološkim pristupom tekstu. Prostor kojim su se kretali interpretatori ove škole bio je, međutim, ograničen. Dogmatičan prilaz delu kao autonomnoj celini odsekao je delo od njegovog prirodnog istorijskog zaleđa i prenebregao činjenicu da nema dela koje na bilo koji način ne implicira društvenu stvarnost svoga vremena.


Obimna monografija Vilhelma Emriha, koja je delovala u neku ruku umirujuće u prvom trenutku, jer je estetske probleme stavila u centar pažnje, pokazuje danas izvesne slabosti. Polazeći od premise da Kafkino delo ima za temu univerzalnu ljudsku egzistenciju, Emrih je sebi neretko zatvo­rio put prema specifičnostima Kafkinog dela. Kafkini samo­svojni tekstovi ne uklapaju se bez daljeg napora u Emrihovu moćnu misaonu građevinu, odnosno, kako je primećeno, autor u njima nalazi ne ono što stvarno stoji, već ono što želi da nađe. Ipak, knjiga je ocenjena kao suma „svih dotadašnjih studija o Kafki“ i još uvek je izazov svim tumačenjima.


Teškoće identifikovanja Kafkinog sveta nalaze se u samim tekstovima, iz kojih je rigorozno uklonjena svaka veza sa isto­rijskim trenutkom. Naravno, postoje i rečenice kao što je ona iz Kafkinog pisma izdavaču povodom pripovetke U kažnje­ničkoj koloniji: „Radi objašnjenja uz ovu poslednju pripovet­ku dodajem da nije samo ona mučna, već da je naše opšte i moje posebno vreme isto tako bilo i ostalo vrlo mučno…“; takva rečenica budi nade da bi neki tananiji metodološki aparat mogao da otkrije nešto od vremena koje je delo apsor­bovalo na neki način. A to, reklo bi se, jedino preko likova. Jer Kafkino delo ne samo što se prema istorijskoj stvarnosti ne odnosi ni afirmativno ni kritički, nego je redukuje na ličnu problematiku. Istorijska realnost, višestruko prelomljena i integrisana u komplikovanu ličnu problematiku, izmiče svakoj metodi koja polaže isključivo pravo na relevantnost. Samo pristup u kome će doći do razmene argumenata ima izgleda da doprinese istini o delu. Zasad radovi rukovođeni tim principom važe kao retkost.


Zahtev za istinom i smisao egzistencije


Kriza duha koja se osetila krajem XIX i početkom XX veka, kao rezultat novih saznanja u prirodnim naukama, filozofiji i psihologiji, uzdrmala je poverenje pojedinca u njegovu autonomiju, kao i njegovu veru u mogućnost sagledavanja sveta kao jedinstvene celine. Prevazilaženje nesklada između subjektivne svesti i novonastale izmenjene situacije uvek je nov izazov umetnosti, koji ona rešava adekvatnim stilskim sredstvima.


Značio je to kraj jednog realizma koji je, kako je pisao Adorno, samo reprodukovao fasadu. Tako misli i Kafka koji u jednom razgovoru brani Pikasa od prigovora da samovoljno deformiše stvarnost. Ono što Pikaso radi, smatra Kafka, samo je registrovanje deformacija koje već postoje i koje samo još nisu prodrle u svest ljudi. Umetnost je, prema tome, jedna vrsta ogledala koje „žuri“ kao sat.
Kafkina umetnost ima isti cilj: da ukaže na ono što je već deformisano. Zahtev za sveobuhvatnom istinom, uz to isti­nom koja nije fiksirana u nekom koordinatnom sistemu već je uvek u kretanju, u osnovi je Kafkine rigorozne i ambiciozne koncepcije koja svoje korene ima u klasičnoj idealističkoj filozofiji. To potvrđuje i mesto iz Dnevnika kome je litera­tura o Kafki posvetila posebnu pažnju: „Sreću ću moći da osetim jedino ako uspem da svet uzdignem u oblast čistog, istinitog, nepromenljivog.“ Struktura sveta, prema ovom, postaje vidljiva kada se oslobodi onoga što je u njoj slučajno i promenljivo.


Smisao svoje egzistencije Kafka je video u bavljenju lite­raturom. U više navrata je rečeno da bi se teško mogao naći još jedan pisac u dvadesetom veku koji je svoj život tako rigorozno podredio delu: „Mrzim sve što se ne odnosi na književnost, dosadno mi je da vodim razgovore (čak i kad se odnose na književnost), dosadno mi je da idem u posete, patnje i radosti mojih rođaka dosadne su mi do dna duše. Svemu o čemu razmišljam razgovori oduzimaju važnost, ozbiljnost, istinu.“ Ozbiljne intimne veze koje su ga mogle odvesti prema braku i porodici osećao je kao nepodnošljivu smetnju, dekoncentraciju, kao ugrožavanje poziva. Distanci­ranost od zajednice, prihvaćena kao preduslov za stvaralač­ki rad i potreba za komunikacijom i solidarnošću okoline, nezbunjene problematikom duha, javljaju se u Kafkinom životu kao stalan problem. Početak svakog rada, piše Kafka, dovodi ga u položaj čoveka „koji mora da napusti zavičaj“, da se uputi u „pustinju“, odakle kao „inostranac“ gleda „prema obećanoj zemlji“.


Kafkin negativan odnos prema životu dobrim delom je rezultat i njegovog dubokog i trajnog konflikta sa ocem, čiju je vitalnu premoć osećao kao stalan prekor. Ono što je bilo svojstveno ocu, „kafkinska životna, poslovna, osvajač­ka volja“, sinu je nedostajalo u potpunosti.U poređenju sa ocem video je sebe kao „ništavilo“, obuzeto sumnjom i bez jasne životne orijentacije. Ali ne samo kao ličnost nego i kao autor stoji Kafka u senci očevog autoriteta: „Moje pisanje je govorilo o tebi, ja sam se u njemu samo jadao zbog onoga o čemu na tvojim grudima nisam mogao da se izjadam.“ Ove rečenice iz Pisma ocu, dokumenta koliko literarne toliko i autobiografske vrednosti, pokazuju u kojoj su meri teme i način pripovedanja u tekstovima fikcionalne proze uslo­vljeni Kafkinom ličnošću. U pripoveci Presuda, napisanoj u periodu teške krize ali i konačnog nalaženja sopstvenog stila, autobiografska komponenta se gotovo ne može prevideti. Predimenzionirana i groteskno uobličena figura oca repre­zentant je jednog sveta koji nemilosrdno unižava i sudi. I u pripoveci Preobražaj, nastaloj dva meseca kasnije, otac ubija sina degradiranog u odvratnog insekta.Sukob sa porodicom ostavio je tragove i u drugim delima. Pokušaj Karla Rosmana da se dokaže u stranom svetu tumači se i kao njegov napor da se opravda u očima svojih roditelja. Najizdašnije takve veze, međutim mogu se uočiti u delima u kojima se, kao u Procesu, figura oca kao instance neprikosnovenog autoriteta može povezati sa motivima krivice i suda.


Kafka i inače spada među pisce kod kojih je u velikoj meri izbrisana granica između života i dela. U nemačkoj književnosti sigurno nema nijednog značajnijeg autora koji je u svoje tekstove uneo toliko lako uočljivih i metaforički neuvijenih detalja kao što je to slučaj sa Kafkom. Iako je, isti­na, odbijao pomisao da se Gregor Samsa može poistovetiti sa njime Kafka je sam okvalifikovao Preobražaj kao indiskreciju.


Književni postupak


Ne treba posebno naglašavati da pisac kao što je Kafka zadaje nevolje istoričarima književnosti. Njegovo delo se ne uklapa u pokrete i pravce vremena, a ni u odnosu na tradiciju stvari nisu jednostavnije. Kafkin umetnički postupak opisivan je više puta. Upotreba određene perspektive iz koje se pripoveda i koja daje obeležje njegovoj celokupnoj prozi uočena je već na početku interesovanja za Kafkino delo. Pokazalo se da su, uz neznatna i teško uočljiva odstupanja, likovi, kontakti među njima, vreme i prostor u kojima se kreću vezani za perspektivu glavnog lika. Kafkin tekst ne nudi gotovo ništa što se prostire izvan domašaja čula glavnog lika. Sa njegove tačke gledišta predočava se jedan konsekventno reducirani svet kao sveukupna realnost. Autoru je neophodan lik kroz čiji se pogled i interes konstituiše svet. Radnja neminovno počinje odmah i razvija se bez prekida; svaki događaj proizlazi iz prethodnog i čini neophodnu vezu prema potonjem. Ono što je od interesa za protagonistu radnje, bez obzira na stvarnu relevantnost, opisuje se krajnje minuciozno, sve ostalo ostaje nedodirnuto. Otuda i činjenica da Kafkina dela ne počinju opisima sredine ili nekog sporednog lika. Cen­tralna figura Kafkine proze, Gregor Samsa, Jozef K., Karl Rosman i geometar K., uvode se prvom rečenicom. Na taj način ostvaruje se i specifičan odnos prema čitaocu. Prisiljen već prvom rečenicom da svet vidi očima glavnog lika, čitalac postaje svedok koji, međutim, nema mogućnosti da stvori objektivnu sliku o svetu u koji je uveden. Perspektiva glavnog lika postaje i ostaje i njegova, budući da se ni informacije kojima raspolaže ne razlikuju. Preobražaj čoveka u bubu čitalac prihvata kao neminovnost već u prvoj rečenici, u istom trenutku kad Gregor Samsa postaje svestan svog novog stanja. Sve ostalo, do smrti degradiranog čoveka, predstavlja hermetički obezbeđenu celinu u kojoj nema mesta razmi­šljanju da je reč o apsurdnom događaju.
Ipak, on je neizbežno pozvan da u svakom trenutku, konfrontiran sa stvarnošću relativiranih vrednosti, donosi odluke od kojih zavisi njegova dalja egzistencija. Kafkini likovi nisu dorasli tom zadatku. Njihova subjektivna svest i stvarnost se međusobno radikalno isključuju. Naivna shva­tanja kojim žele da se približe svetu, zasnovana na šabloni­ma i konvenciji, nisu ništa drugo do predrasude preuzete iz prividno objektivne stvarnosti, a one opet neminovno vode novim promašajima u sudovima. Trenutak spoznaje istini­tog stanja stvari predstavlja gubljenje iluzija o sigurnosti, a problematičnost položaja ostaje kao jedina obezbeđena izvesnost.


Svojim neobičnim svetom Kafka zbunjuje čitaoca. Priča o Gregoru Samsi, trgovačkom putniku, koji se „jednog jutra prenuo iz nemirnih snova“ i video „sebe pretvorenog u ogro­mnu bubu“, mada, verovatno, najkarakterističnija za Kafkin svet, nije i jedina u kojoj se dešavaju neobične stvari. U pripo­veci Presuda, koju je Kafka neobično cenio, senilan otac izriče sinu smrtnu presudu, koju ovaj bez pogovora prihvata.I sudbina bankarskog činovnika Jozefa K., optuženog za nede­lo kojeg nije svestan i protiv koga se vodi neobičan proces pred neobičnim sudijama, ostaje nerazumljiva. U paraboli Pred zakonom neki čovek uzaludno nastoji da dobije dozvolu za ulazak u zakon ispred koga stoji čuvar. Na samrti čovek saznaje da je ulaz pred kojim je čekao bio njemu namenjen. Ni Kafkin poslednji roman Zamak ne razlikuje se u tom pogledu od prethodnih dela: svi pokušaji jednog geometra da dospe u zamak i dobije posao koji mu je obećan ostaju, opet iz nekih nevidljivih razloga, bezuspešni.


Ovo što se događa u Kafkinom svetu i što u potpunosti odudara od empirijske stvarnosti učinilo je da se o Kafki govori kao o piscu apsurdnih i grotesknih dela. Pogledaju li se ovi tekstovi pažljivije, vidi se da ovaj svet iako neobičan, nije, u uobičajenom smislu reči, i apsurdan. Kafka svoje teme nije tražio u oblasti fantastičnog i čudovišnog, on je živeo u svetu koji je teme nudio.U njegovom delu nema fiktivne jeze i užasa, nema nastranog i ekscentričnog. Ono što se deša­va rezultat je tačno registrovanih pojava u svakodnevnom životu. Uveličan svet, viđen prvi put, bez predrasuda i ne po navici, dobija neobičan izgled. Ono što izgleda apsurdno njegov je sastavni deo. Da se čitalac kreće u običnom svetu potvrđuju i Kafkini likovi, neizdiferencirani usamljeni poje­dinci. Čak ni tradicionalan naziv junak ili ličnost njima ne pristaje. Politički, nacionalno, religiozno neopredeljeni, bez duhovnih potreba, bez određenog pogleda na život, oči demonstriraju jedan otuđen svet, u kome pojedinac vodi beznadežnu borbu za opstanak. U toj neravnopravnoj borbi oni su usamljeni.


Samo prividno se pred čitaocem odvija apsurdni život Gregora Samse, Jozefa K.i drugih likova. Oni tek u trenutku kad ih čitalac upoznaje bivaju suočeni sa nesporazumom koji je zasnovan u činjenici da njihova svest o svetu i svet ne idu naporedo. Pečat Kafkinom delu daje tragična beznadežnost napora njegovih likova. Bez obzira na uloženu proniclji­vost, opreznost i energiju oni ne samo da ne uspevaju u svojim poduhvatima nego ih na kraju njihovog puta oče­kuje i nemilosrdna kazna. Mogućnost drugačijeg rešenja je isključena, jer ih čitalac upoznaje kao poražene. Gregor Samsa će završiti svoj život kao buba. Ne postavlja se, dakle, pitanje kakav će biti rasplet sukoba u kome zatičemo prota­goniste, nego samo kada će on biti okončan. To utoliko pre što likovi i ne znaju za razvoj. Iskustva koja stiču ne vode ih ka novim, obuhvatnijim saznanjima. Oni nijednog trenutka nisu u stanju da objektivno sagledaju svoje mesto u svetu; oni reaguju mehanički, doživljavaju neuspehe, posrću i na kraju ih sustiže smrt.


Ovako konstruisani, oni su, na prvi pogled, žrtve neura­čunljive sudbine. Tok radnje, međutim, pokazuje da kazna koja sledi stoji u kauzalnom odnosu prema krivici. U Pro­cesu se kaže da se vlast, pre nego što izda nalog za hapšenje, „dobro obavesti o razlozima hapšenja i o ličnosti uhapše­nog…Tu nema greške.Naša vlast…ne traži krivicu među stanovništvom, već je, kako zakon kaže…krivica privlači.“ Još jasnije se govori o krivici u pripoveci U kažnjeničkoj koloniji. Načelo po kome se sudi ljudima „jednostavno“ je i važi za sve: „krivica je uvek nesumnjiva“. Ovim je označen i jedan od osnovnih problema Kafkinog dela. Koliko god da je „nesumnjiva“, krivica je i neuočljiva. Kafkini likovi su, doduše, osim, donekle, Karla Rosmana, nesimpatični i nije teško nabrojati im prestupe i ogrešenja, ali ostaje činjeni­ca da je kazna koja im se određuje, sa stanovišta čitaoca, ipak previsoka. Nesrazmera između neupadljivog sivila i prosečnosti glavnog lika i strašnog kraja daje Kafkinom delu apsurdan karakter. Čitalac koji prati pripovedanje iz perspektive protagoniste radnje podleže sugestiji da je reč o nepravdi i duboko saoseća sa njim. Ipak, Kafkini likovi prihvataju kaznu bez revolta.Gregor Samsa kao i Georg Bendeman očigledno smatraju da su adekvatno kažnjeni. Jozef K.je pripremljen za kraj i očekuje nenajavljene sudije.Kraj ne nameće odluka instanci koje sude već uvid u sop­stvenu krivicu. Propusti i previdi, svesni i nesvesni, koje potiskuje ili samo površno prihvata nedovoljna i ograničena ljudska priroda ne opstaju, u trenutku istine, pred sopstve­nom savešću. Primer Georga Bendemana je karakterističan, On, koji je „znao samo za sebe“, bio je u zabludi o svojoj stvarnoj vrednosti, jer za razliku od istinskog izgleda, on je „još istinskije…paklen čovek“. U Kafkinim delima se sudi prema rigoroznim moralnim kriterijumima bespoštedne ljudske savesti.


Kafkino mesto u istoriji književnosti


Iako jezik, teme i literarne forme stoje pod uticajem vreme­na, Kafkino mesto u istoriji književnosti nije određeno. Sa pokretom ekspresionizma podudaraju se najplodnije godine Kafkinog stvaralaštva samo vremenski. Čak iako pokazuje delimično razumevanje za ekspresionizam, Kafka se u celini od njega ograđuje. U zbirkama pesama svojih savremenika otkriva nepotrebnu buku. Ona za njega, kao atribut mladosti i životne snage ima svoje opravdanje, ali „sa umetnošću nema ničeg zajedničkog“. Ona samo ometa izraz. Aktivna i anga­žovana umetnost ekspresionizma stoji na krajnje suprotnim pozicijama od Kafkine umetnosti, distancirane od života i njegovih zahteva i saopštene trezvenim i tihim izrazom.


Mesto koje se Kafkinom delu daje prema njegovoj estetskoj vrednosti interesuje svakog čitaoca. Ono, međutim, na osno­vu onoga što je do danas napisano o Kafki, još nije ni pribli­žno određeno. Pregledi kritičkih stavova pokazuju, zapravo, da se mišljenja o Kafkinom delu uzajamno isključuju, da pravi dijalog o njemu nije ni počeo. Ono što nedostaje jeste izdiferenciran sud o pojedinim delima, kao i o delu u celini.


Uticajni glasovi na Kafkinoj strani ne mogu, međutim, nikako u potpunosti prevagnuti nad onim ozbiljnim kritika­ma koje njegovo delo ne prihvataju. Kafkin ugled ne bi bio manji ako bi se prihvatila činjenica da među njegovim delima ima i slabih. Prema mišljenju samog Kafke, sigurno prestro­gog arbitra, ali arbitra koji je znao svoj posao, broj njegovih uspelih dela nije veliki. Može se ići dalje: činjenica da nijedan od tri velika romana, kao i jedan deo kraćih tekstova, nije završen, govori o tome da umetnik Kafka nije uspeo do kraja.


Ni doista previsoke ciljeve, koje je sebi postavio, Kafka nije dosegao. Njegova fanatična želja da svet uzdigne u „oblast čistog, istinitog, nepromenljivog“, da izrazi „stanje duše i sveta“ nije ostvarena, nije mogla biti ostvarena. Ali ono što je u Kafki­nom delu ostalo neprikazano, ono pozitivno u svetu i u čoveku nije ništa manje i beznačajnije od onoga što je tako briljantno uspeo da artikuliše. Čitaoci druge polovine dvadesetog veka, i sami suočeni sa neshvatljivim događajima u stvarnosti koja ih okružuje, nedostižnim instancama i otuđenim centrima moći, prihvatili su Kafku kao svog autora. Time se Kafka legitimisao kao genijalan pisac, istina jednog određenog trenutka istorije.
Kafkina vrednost mogla bi se, najzad, meriti i njegovim uticajem. Kafka stoji među nevelikim brojem pisaca čije je stvaralaštvo dalo pečat modernom pripovedanju. Zahtevi koje je postulirao svojim delom shvataju se kao tendenci­je književnosti u dvadesetom veku.Knjige, pisao je Kafka jednom svome prijatelju početkom 1904.godine, nisu tu da nas čine srećnim. Ljudima su potrebne knjige koje bude kao udarac pesnicom po glavi, „knjiga mora da bude sekira za zaleđeno more u nama“. Književnost za Kafku nije neobave­zan ukras života. Ona ima zadatak: da čoveka učini svesnim sveta oko njega, da mu estetskim činom ukaže da neminovno postaje neminovno tek kada se kao takvo prihvati.


U Kafkinom delu nije se lako snaći. Kroz zagonetne tekstove nisu sigurni vodiči ni obimne studije dobrih poznavala­ca. Jedan od njih, Hajnc Policer, napisao je da posle četrdeset godina bavljenja Kafkom veruje da su njegove parabole prin­cipijelno nedostupne tumačenjima.
Pitanje je koliko je ovo i uteha čitaocu. Neka, ipak, jeste. Već decenijama Kafkino delo fascinira i izaziva da mu se priđe iznova.Sigurno ne samo zato što je to moda.
Reč je o piscu koji je doista na svoj način rekao nešto bitno o čoveku našeg vremena.


Mirko Krivokapić
Predgovor knjizi sabranih pripovedaka Franca Kafke koje je objavila beogradska izdavačka kuća Laguna

07.06.2016.

Johan Volfgang fon Gete, Godine učenja Vilhelma Majstera




U beleškama koje je dodao svojoj autobiografiji, Analima, Gete obrazlaže poreklo
svoje ideje o Vilhelmu Majsteru, koja leži u

„...predosećanju jedne velike istine: da čovek često pokušava nešto za šta mu je priroda uskratila dar, da želi da uradi nešto za šta ne može da stekne potrebnu veštinu; nekakvo unutrašnje osećanje
upozorava ga da se kloni toga, ali on ne uspeva da izađe na čistac sa sobom, i pogrešnim
putem ide ka pogrešnom cilju... Mnogi tako protraće najlepši deo svog života, i konačno zapadaju u nekakvu čudnovatu turobnost. No, ipak je moguće i da svi ti pogrešni koraci dovedu do nečeg neprocenjivo dobrog“.

Godine učenja Vilhelma Majstera

."....da sebe lično, takvog kakav sam, sam obrazujem, to mi je bila mutna želja još od rane mladosti. Ta težnja je i danas ista, samo što su mi sredstva koja će mi to omogućiti sad nešto jasnija.“

" Svaka urođena sklonost je važna i mora se razviti... U svakoj urođenoj dispoziciji leži moć da se
usavrši; to razume samo mali broj ljudi, a oni ipak hoće da uče druge i da delaju.“

„Pomogla mu je njegova velika uvežbanost, jer vežba i navika moraju u svakoj umetnosti popunjavati praznine koje genije i raspoloženje vrlo često ostavljaju.“

„... onome na kome ima mnogo da se radi kasnije se otvaraju oči i za sebe sama i za svet ... Treba se čuvati... talenta koji nema izgleda da se u potpunosti izrazi. Ma koliko se u tom pravcu daleko stiglo,
ipak će se na kraju, kad nam jednom postane jasno šta znači pravi umetnik, bolno zažaliti zbog gubitka vremena i snage utrošenih na takav diletantizam.“

„... bez ozbiljnosti u svetu ništa nije mogućno, a među onima koje nazivamo obrazovanim ljudima ozbiljnosti se, u stvari, može naći vrlo malo; oni, rekao bih, prilaze radu i poslovima, umetnosti, pa i razonodi, samo u nekoj vrsti samoodbrane; žive kao što čovek čita gomilu novina, tek da ih se otarasi; pri tom mi pada na um onaj Englez u Rimu koji je uveče sa zadovoljstvom u društvu
pričao kako je toga dana skinuo sa spiska šest crkava i dve galerije. Ljudi hoće mnogo da znaju i upoznaju, i to upravo ono što ih se najmanje tiče, a ne primećuju da se nikakva glad ne utoljuje ako se hvata samo vazduh“

 „Nije svim ljudima baš stalo do sopstvenog obrazovanja, mnogi ga žele samo kao pomoćno sredstvo za udobnost, kao recept za bogatstvo i svaku drugu vrstu sreće“.

„Ja ne znam kako je u drugim zemljama, ali u Nemačkoj je samo plemiću omogućeno
izvesno opšte, ako smem reći, lično obrazovanje. Građanin može da stekne neku zaslugu i da koliko-toliko obrazuje svoj duh, ali njegova ličnost se gubi, postavio se on kako god hoće...“ .

„Postoji u tom mestu velika fabrika koja ishranjuje mnogo ljudi. Vlasnik, koji živi tako reći udaljen od svakog ljudskog društva, ne zna bolji način da zimi zabavi svoje radnike nego što ih navodi
da igraju komediju.“

„Tada je Filina došla na divnu ideju da sve knjige poređamo na jedan ogroman sto otvorene, da sednemo jedno prema drugome i da naizmenično čitamo bez ikakva reda čas iz jedne, čas iz druge knjige, i to samo po nekoliko rečenica... Time smo se zabavljali redovno, svaki dan, i malo-pomalo postali smo tako učeni da smo se sami sebi divili.“


„Kako je trebalo provesti na okupu nekoliko dana, dovitljivi i razboriti domaćin se pobrinuo za najrazličitiju razonodu društva... Angažovao je dva ili tri maršala, ako ih tako smem zvati. Jedan je imao da se brine za razonodu mladog sveta. Ples, šetnje i male društvene igre on je smislio I njima upravljao... Lov i karte, kratke šetnje, mesta u prikrajku za poverljive razgovore starijih – sve je bilo predviđeno... Kao što nam je prijatno pogledati skladnu ljudsku figuru, isto tako je prijatno videti i dobro uređen i raspoređen skup ljudi u kome se oseća prisustvo jednog razumnog, inteligentnog bića. Zadovoljstvo je ući u čistu kuću iako inače nije naročito ukusno građena i ukrašena, jer svedoči da
su prisutni bar s jedne strane obrazovani ljudi“


„Nas dve zajednički vaspitavamo izvestan broj dece; ja spremam okretne i vešte domaćice, a ona preuzima one kod kojih se primećuje neki mirniji i finiji talent“ .

„Otmeno držanje teško se može oponašati, jer je ono u stvari negativno i pretpostavlja dugo, uporno vežbanje. Naime, od otmenog čoveka se ne traži da nešto predstavlja, da pokazuje dostojanstvo, jer tako bi se lako palo u krute manire i nadmenost; naprotiv, treba samo izbegavati sve što je nedostojno, što je prostačko; on se nikad ne sme zaboraviti, mora uvek paziti i na sebe i na druge, ništa sebi ne praštati, drugima ne činiti preko određene mere, ali ne ni premalo, ne padati ni zbog čega u ganutost, ni zbog čega se ne uzbuđivati, nikad se ne zatrčavati, u svakom momentu umeti vladati sobom i tako zadržati spoljnu ravnotežu ma koliko u duši besnela bura. Plemenit čovek može na momente biti i nemaran, otmen nikada. Ovaj je kao čisto odeven i brižljivo obučen čovek: on
se nigde neće nasloniti i svaki će paziti da se ne očeše o njega; odlikuje se od drugih, a ipak nikad ne sme ostati usamljen; jer kao u svakoj veštini, tako i u ovoj: ono što je najteže treba da se izvodi s lakoćom; tako otmen čovek, uprkos svojoj izdvojenosti, mora uvek izgledati povezan s drugima, nigde krut, svuda hitar I okretan, uvek se mora pojavljivati kao prvi, ali se kao takav nikad ne nametati“


„U romanu kao i u drami imamo pred sobom ljudsku prirodu i delanje ljudi. Razlika između ova dva književna roda ne leži samo u spoljnoj formi, ne u tome što lica u jednom govore a u drugom se o njima obično priča. Nažalost, mnoge drame su samo dijalogizirani romani, a ne bi bilo nemogućno i napisati dramu u obliku pisama. U romanu treba da budu predstavljeni prvenstveno događaji i raspoloženja, u drami karakteri i dela. Roman treba da teče sporo, a raspoloženja glavnog lica moraju, nije važno na koji način, usporavati težnju celine ka raspletu. Drama mora hitati, a karakter glavnog lica mora svom silinom nadirati kraju i samo povremeno biti ometan. Junak romana mora da pati, da trpi, u najmanju ruku ne može biti u visokoj meri aktivan; od dramskog junaka se traže delanje i čin. Grandison, Klarisa, Pamela, vekfildski sveštenik, Tom Džons – svi su oni, ako ne lica koja trpe, ipak takva koja usporavaju radnju, i svi se događaji uobličavaju prema njihovim naravima. U drami junak ništa ne uobličava prema sebi...“

„Prisustvo ove dvojice ljudi bilo je na probama vrlo korisno. Oni su ubedili naše glumce da se na probi držanje i pokreti, kako ih na predstavi treba pokazati, moraju uvek povezivati s govorom i da se sve navikom mora i mehanički ujedinjavati. Na probama tragedije treba se naročito čuvati uobičajenih pokreta ruku... I tako su ona dva čoveka uložila vrlo mnogo truda u obrazovanje ove pozorišne trupe, koja se tako srećno bila okupila... Nije se ni znalo koliko se zahvalnosti njima duguje, posebno za to što su glumcima često skretali pažnju na najvažniju stvar, naime da je njihova dužnost da govore glasno i razgovetno“

„Povodom nečije napomene da su izvrsna umetnička dela u novije vreme retka, markiz je rekao: ’Ne dase lako zamisliti i sagledati šta okolnosti moraju učiniti za umetnika, a zatim i kod najvećeg genija, kod najizrazitijeg talenta još ima beskrajnih zahteva koje on mora sam sebi postaviti, neopisiv trud je potreban za njegovo obrazovanje... Međutim, dovoljno je samo kratko vreme provesti u nekoj galeriji i posmatrati koja umetnička dela privlače gomilu, koja se cene a koja zanemaruju, pa da čovek izgubi
volju za savremenost i nadu u budućnost.’ “