O nosevima, Nikola Tesla

3. decembar 1875. godine.

Drage kolege, šta bismo znali o svetu bez noseva?

Uveravam vas da ne bismo znali ništa! Nosevi nas povezuju sa nevidljivim svetom. Obavještavaju nas o zdravim i nezdravim stvarima. Kažu da li je postelja čista i da li je supa vrela. Daruju nam miris jutra i dolazeće oluje. Ujedinjuju nas sa prirodom. Nosevi se, naime, često porede sa biljkama: svi znamo za baburast, paprikast ili krompirast nos. Ljudski nosevi se kao most pružaju prema svetu životinja. Čuli ste o orlovskom, pačjem, surlastom nosu.
Mnogi nesrećni mladić je prozvan tukan, jednorog, nosorog.
Nos nas povezuje i sa godišnjim dobima. On nam donosi miris februarskog mraza i junskih lipa. Vonj paprika na plotni je heraldički simbol avgusta. Nos je vrsta alatke. Ljudi se pitaju: može li se tim nosem otvoriti konzerva? Često ga porede sa ašovom, sekirom, sekačem. To je i muzički instrument, sličan trubi, fagotu, trombonu. On je zloglasni rezonator hrkanja i zato omrznut među cimerima.
Nos određuje boju glasa, on je blagoslov pevača i prokletstvo unjkavih. Ljudi osećaju miris čak i društvenih odnosa. Znam za „miris novca“ i „miris sirotinje“. On dočarava lice majke zemlje, podsećajući i na gorde planinske litice i speleološke ponore. Nos je lavirint, gde svetlo i vazduh sreću mrak ždrela. On omogućava život. Ne zaboravite da nam nos daruje dah pre nego što će nam pokloniti miris. Kao tema, nos je oduvek inspirisao mudrace. Paskal je verovao da bi lice sveta bilo drugačije da je Kleopatrin nos bio kraći. Koliko god plakao, svako se na kraju usekne – našalio se Hajne. Volter je rekao da su svi ljudi rođeni sa deset prsta i nosem a niko sa znanjem o Bogu. Kopanje nosa odaje večitu nedoraslost i demaskira pretenziju finoće. Tiho de Brahe imao je zlatni nos. Kao i uvo, on može biti ukrašen minđušom. Drage kolege, svi ste videli kako šetač bezuspešno vuče psa, a pas se ne miče dok ne dovrši priču koju mu pripoveda neki miris ukraj puta. Nos priča priče. Taj vrhovni budilac sećanja još pamti mirise tavana i podruma roditeljske kuće.
Nos je presto za cviker. Pariski i kelnski proizvođači parfema veliki su prijatelji ljudske duše. Nos nam daruje mirise bosioka, kafe i kore limuna. Grci, Jevreji i drugi stari narodi verovali su da bogovi, kao i mi, vole miris roštilja. Ti antički bogovi su nosevima – nesumnjivo divnim – primali žrtve paljenice. Prosjaci pokušavaju da se nasite ispred restorana, razdraženo udišući mirise supe, gulaša, pečenja.
Eskimi se ljube nosem. On je krhak i osetljiv a dečaci tu finu stvar vole da razbiju.

- Udri ga u nos – viču – oči će mu se napuniti krvlju. Posle nije nizašta! Legenda kaže da je Napoleonov tobdžija odbio Sfingi nos jer je bio previše savršen. Mnogi ljudi su nezadovoljni svojim nosevima. Vizionari sanjaju o trampi noseva. Ili, čak, berzi noseva koju bi kontrolisala Istočnoindijska kompanija sa svojim centrima u Londonu i Amsterdamu.
- Svako lice s nosom – lepo – govorio je moj deda.
Za noseve se može reći što i za konje: dobrom nosu hiljadu mana. Rđavom jedna – ne valja.
Drage kolege, inspirisane kolege – sledite svoj nos