Bei Dao

Bei Dao – što u prevodu znači “Severni otok”, zapravo je pseudonim danas najpoznatijeg savremenog kineskog pesnika Zhaoa Zhenkaija koji se rodio 1949. u porodici u kojoj oba roditelja poti;u iz šangajske srednje klase – otac mu je čitav život proveo u državnoj upravnoj službi a majka je bila doktorica medicine. Poput mnogih vršnjaka, tokom Kulturne revolucije Bei Dao je doživeo golemo razočaranje vladajućim kineskim društvom a kasnije je za kaznu bio prognan u daleku provinciju, gde je najveći deo mladosti proveo kao radnik na mešalici betona i kovač.

Poezija koju su mladi kineski pesnici tada pisali bila je imažistička, subjektivna i često nadrealna. Premda takva poezija nije imala otvorene političke namere ona je ipak predstavljala izraz ličnih osećaja, maštanja i želja, i vlasti su je smatrale subverzivnom i opasnom po zajednicu. Poezija tih mladih kineskih pesnika postala je svojevrsna pesnička savest tokom studentskih demonstracija 1978. godine. Bei Daova pesma Odgovor, s njenim jednostavnim i strastvenim stihom “Ja-ne-ve-ru-jem!” predstavljala je isto ono što i pesma Boba Dylana Duvajući u vetar (Blowin' in the Wind) za američku i zapadnoeurospku generaciju sredinom šezdesetih, i bila je reprodukovana na brojnim zidnim plakatima. Novonastala poezija, objavljivana u prvom kineskom samizdat časopisu Danas (Jintian) koji je uređivao Bei Dao, bila je i zvanično optužena i zabranjena kao “opskurna” za vreme tzv. “Kampanje protiv duhovnog onečišćenja”.

Tražeći novu vrstu poetike, mnogi mlađi kineski pesnici s početka sedamdesetih godina dvadesetog veka eksperimentirali su sa slobodnim stihom na hermetičan način, upotrebljavajući gotovo poverljivi i neslužbeni, šifrirani jezik, kog su karakterizirale prikrivene, onirične slike i eliptična sintaksa. Taj jezički stil u kojem su subjekt, vreme i brojke teško shvatljivi a prelazi nejasni, u Kini je nazvan maglovita poezija.

Tokom 1986. godine, kada je američka delegacija pisaca na čelu s pesnicima Allenom Ginsbergom i Garyjem Snyderom nekoliko meseci boravila u Kini, Bei Dao se u potaji uspeo sresti s Allenom Ginsbergom koji ga je potaknuo da napusti Kinu i obećao mu internacionalnu pomoć.

U vreme masakra na Tiananmen trgu 1989. godine Bei Dao se zatekao u Evropi, tačnije u Berlinu, gde je u to vreme priređivao brojne književne večeri. Bei Dao je znao da se ne sme vratiti u Kinu i još otada živi u egzilu. Početkom devedestih u progonstvu je živio u nekoliko severno-vuropskih zemalja (gde je, prema vlastitom priznanju, na kineskom razgovarao sa ogledalom) a poslednjih petnaestak godina živi u Sjedinjenim Državama. Sedam punih godina njegovoj ženi i kćeri nije bilo dopušteno da napuste Kinu i pridruže mu se u egzilu.
Usprkos činjenici što je u nekoliko poslednjih godina mnogim prognanim kineskim piscima bilo dopušteno da zakratko posete Kinu ili se potpuno vrate u nju, Bei Daou je i dalje onemogućen povratak u domovinu a izdavanje njegove poezije još uvek je zabranjeno.

Bei Dao je u poslednjih desetak godina postao jedan od najpriznatijih i najpoznatijih svetskih pesnika čije su zbirke pjesma i prozni radovi (prvobitno pisani na kineskom a u poslednje vreme i na engleskom) prevedeni na pedesetak jezika i objavljeni u brojnim i velikim izdanjima, pa se već nekoliko godina uzastopce nalazi u najužem izboru kandidata za Nobelovu nagradu za književnost.


Vojo Šindolić

izvor
_________________________________

SVE

SVE


Sve je sudbina
Sve je magličasti oblak
Sve je nezavršeni početak

Sve je prolazno traženje
Sva patnja je bez tragova suza



Sva sreća je bez osmeha
Svako viđenje je prvi susret
Sav govor je puko ponavljanje
Sve što je prošlo sačuvano je u snu
Sva ljubav je u srcu

Svako viđenje je prvi susret


Svaka nada ima objašnjenje
Svaka vera jecaj

Svaka erupcija trenutak mira
Svaka smrt dugotrajni eho
   






HAJDE IDEMO



Hajde idemo
Opalo lišće oduvano u duboku dolinu
Pesma nema kome da se vrati 
Hajde idemo
Mesečeva svetlost rasuta po ledu
Izlila se iz korita reke


Hajde idemo
Oči zagledane u isti komad neba
Srce udara po tamnom bubnju 
Hajde idemo
Nismo izgubili pamćenje
Idemo da potražimo jezero života 
Hajde idemo Putem, ah, putem
 Svuda se njišu crveni makovi

IZ BELEŽNICE O GRADU SUNCA

ŽIVOT




I Sunce se gore diglo




LJUBAV


Tišina.
Divlja guska preletela
Pustu Devičansku zemlju
Staro drvo se izvrnulo, krč
Promiće slano-gorka kiša






DETE
Od slike svih okeana
Napravilo Belog ždrala





DEVOJKA 
Treperenje duge
Sakuplja šarena pera ptica u letu






MLADOST
Crveni talas
Potopio usamljeno veslo





UMETNOST
Milioni bleštavih
Sunaca
Prelamaju se u komadićima polomljenog ogledala






NAROD
Mesec se pocepao u svetlucava zrna žita I razvejao se po nebu i zemlji






RAD
Ruke, obgrlile Zemlju






SUDBINA
Dete nehajno udara po ogradi Ograda nehajno odzvanja u noći



VERA 
Ovce prekrile travom obraslu zemlju
Pastir na fruli svira monotonu, kratku melodiju





MIR 
Na mestu gde je umro car
Ona stara puska proklijala, olistala
I postala invalidski štap





DOMOVINA
 Odlivena u bronzani štit
Naslonjena na zacrnjeni pregradni zid muzeja





ŽIVOT
 Mreža






ZRELE SU POMORANDŽE




Zrele su pomorandže
Pune svetlosti Sunca u sebi zrele pomorandže
 Dopusti mi da uđem u tvoje srce
Noseći pregršt ljubavi 
Zrele su pomorandže
Na korama orošene kapima vode 
Dopusti mi da uđem u tvoje srce
Sa dve oporo slane suze 
Zrele su pomorandže
 Žilice im obavile svaku krišku ploda 
Dopusti mi da uđem u tvoje srce
Da se vratim u svoj rastureni san 
Zrele su pomorandže
Pune svetlosti Sunca u sebi zrele pomorandže






ZALUTAO
 Sledeći ćurlikanje golubova
Tražim te
Visoke šume su prekrile nebeski svod
Puteljkom
Zalutali maslačak
Odveo me je do pepeljasto-plavog jezera
U ljuljuškanju lika koji se odslikava u vodi
Pronašao sam te Neizmerno duboko oko

_____________________________________






ODGOVOR




Plemenitost je nadgrobni spomenik plemenitih.
Gle, pozlaćenim nebeskim svodom
Lutaju pognute sene mrtvih.

Ledeno je doba prošlo,
Zašto je onda svuda uokolo led?
Rt Dobre nade odavno je otkriven,
Zašto se hiljade jedrenjaka i dalje bore na Mrtvome moru?

Na ovaj svet sam došao
I donio papir, uže i senu.
Pre izricanja presude
Govorim glasom onoga koji je osuđen

Svete, želim ti kazati,
Ja – ne – ve – ru – jem!
Ako hiljadu osporavatelja leži pod tvojim nogama,
Onda računaj da sam ja hiljadu i prvi.

Ja ne verujem da je nebo plavo,
Ja ne verujem u odjek grmljavine,
Ja ne verujem da su snovi lažni,
Ja ne verujem da za smrt nema osvete.

Ako je sudbina mora da ruši lukobrane
Neka sva slana voda prodre u moje srce;
Ako je sudbina tla da se diže i spušta
Neka čovečanstvo ponovno pronađe vrh za preživljavanje.

Nove okolnosti i svetlucave zvezde
Sada krase neosvojeno nebo:
To su piktogrami stari pet hiljada godina.
To su oprezne oči budućih naraštaja.