Negde sredinom veljače 1952. godine Ann Rothermere je u svoj dnevnik upisala sledeće: »Jutros je Ian počeo pisati knjigu. Vrlo dobra stvar.« Ona je s četrdesettrogodišnjim Ianom Flemingom u to vreme boravila u njegovoj vikendici Goldeneye na Jamaici, i to je bilo vreme kada su se upravo trebali venčati nakon duge, petnaestogodišnje veze. Tri su stvari Fleminga poticale na kreativnost. Prva od njih bila je Ann, trudna s njihovim drugim detetom, i Fleming je znao da će mu se život iz korena promeniti — barem utoliko što je bio svestan toga da odgajanje deteta zahteva nekakve oblike zarade. Druga je primer njegova starijeg brata Petera Fleminga, istraživača, koji je napisao i vlastiti roman The Sixth Column (satira o službama sigurnosti) i posvetio ga — izrugujući se? — Ianu. Treća je stvar dugogodišnja Flemingova ambicija da piše špijunske knjige u kojima će se odražavati njegove ratne pustolovine iz vremena rada u mornaričkoj obaveštajnoj službi.
Njegova se rutina dok je pisao nije menjala. Ustajanje, plivanje kod grebena, doručak u vrtu (kajgana i kava Blue Mountain), odlazak u radnu sobu (dnevni boravak), zatvaranje vrata i vanjskih prozorskih kapaka, otvaranje rolo pisaćeg stola, pisanje na stroju marke Imperial tri sata (otprilike 2000 reči dnevno), prestanak u podne, ručak, dremanje, vraćanje u radnu sobu u 5.00 sati posle podne, gde je čitao i prepravljao svoje stvaralačke pokušaje, odlaganje rukopisa u donju levu ladicu stola, čašica pića. To je činio svaki dan tokom četiri nedelje i do 18. marta završio knjigu pod nazivom Casino Royale.
U drugom paragrafu te knjige uveo je novo ime u kulturni leksikon zapadnog sveta: »James Bond je odjednom osetio umor. Oduvek je znao kada je njegovu telu ili umu dosta i uvek se za tim povodio. To mu je pomoglo izbeći stanje ustajalosti i otupljenja oseta što navodi na pogreške.« I u toj čudnovatoj depersonalizaciji sebe — toj sićušnoj vinjeti čoveka koji se prema svom telu odnosi kao prema stroju koji se mora pažljivo održavati — rođen je celi fenomen Bonda.
Fleming je nameravao napisati ukupno 14 knjiga o Bondu i većinu ih je napisao tokom boravka u Goldeneyeu, u sledećih 12 godina pre svoje apsurdno rane smrti u 56–oj godini. Dve godine pre smrti i prije 40 godina računajući od ovog septembra, u Velikoj Britaniji je emitovan prvi film o Bondu, Dr. No. Taj je film najavio radikalnu novu klimu nemoralnog i okrutnoga hedonizma u sivom polumraku špijunske drame i ništa više nije bilo isto.
Za nas školarce sredinom šezdesetih, svet Jamesa Bonda bio je san svakog dečaka, svet eksplozija, jurnjave automobilima, glamura, opasnih (ali glupavih) zlikovaca, uglađenih stranih kriminalaca i junaka koji je leteo mlaznjakom, jurio pod morem u minijaturnim podmornicama i trčkarao naokolo držeći se za ruke s prelepom, poslušnom Girl Friday u bikiniju ili kratkoj haljinici, koju je na kraju i poljubio dok se istodovremeno obraćao svojim nadležnima uz dozu bezobrazluka.
Filmovi o Jamesu Bondu obeleženi su kao filmovi A kategorije, što je značilo da su seks i nasilje svedeni na ljubakanje i tučnjavu šakama, ali 'kvocijent' akcije bio je fenomenalan: moglo se čuti da producenti teže tomu da pronađu nešto nepredvidivo i do tada neviđeno čime će oduševiti publiku gladnu specijalnih efekata, željnu čuda. A ti su filmovi bili i prepuni igračaka; kako li smo samo mi, 11–12–godišnjaci, s golemim oduševljenjem razgovarali o svakoj pojedinosti Bondova Aston Martina, s neprobojnim staklima, oštricama na gumama, raketnim lanserima i (ah, koje li radosti!) sedištem na izbacivanje; kako li smo samo hitali u kupovinu svih tih sitnica koje su se pojavile uz prikazivanje Thunderballa u kinima i delomično tim istim igračkama nadomestili razočaranje činjenicom da je veći deo filma sniman pod vodom.
Mogli biste pomisliti da su filmaši snosili odgovornost za to što su za Bondom poludeli dečaci (budući da su knjige očito bile namenjene odraslima); ali u tom je miljeu uvek bilo nečeg detinjastoga — kao što je to i sam autor jednom priznao. »James Bond je intimna fantazija autora«, rekao je jednom novinarima 1963. godine. »A fantazija po definiciji nije stvarni život. Ona je zapravo sindrom Waltera Mittyja — grozničavi snovi autora o onome što je on mogao biti — bum, bum, bum, cmok, cmok, tako nešto. To je ono što se može očekivati od adolescentskog uma — a to je ono što ja upravo i posedujem.« Ali je li tu bilo ičega više u bondovskoj industriji od čistoga glupavog bežanja od stvarnosti i adolescentskih erotskih fantazija? Ako se vratimo knjigama, možemo li prepoznati »snažni, stalni moralni okvir« za koji Kingsley Amis tvrdi da u njima pronalazi? Možemo li razumeti što je pisac Michael Baldwin mislio kada je govoreći na emisiji BBC–ja pod nazivom The World of Books nakon Flemingove smrti rekao: »U području eskapističke književnosti, on nadaleko nadilazi Buchana. Njemu je ravan Stevenson, autor Otoka s blagom i Otmice, a i sam je Fleming blizu tomu da nam ponudi nešto dublje alegorično negoli ijedna od tih knjiga, nešto po važnosti mnogo bliže Neobičnom slučaju Dr. Jekylla i Mr. Hydea«?
Baldwin verojatno aludira na javni rat između Dobra i Zla, koji knjige o Bondu ne podupiru, modernu inačicu viteške balade, u kojoj vitez u sjajnom oklopu protera zmaja i stekne pravo na ljubavnu igru s lepom damom. Raymond Chandler je taj imidž viteza lutalice prisvojio u svojim romanima o Marloweu, gde je sveznajućem junaku, koji nije pokazivao nikakvo poštovanje nikome i ničemu osim novčanici od 20 dolara i petoj čaši bourbona, radije omogućio da otkrije istinu nego da se bori sa silama zla.
U obratu koji sledi, Bonda jedva prepoznajemo kao dobrog momka. Možemo ga hrabriti kao engleskog agenta koji se bori protiv loših stranih momaka (svi su Bondovi junaci stranci; čak je i Sir Hugo Drax u Moonrakeru Nijemac), ali on nije primer moralnog junaka. Jedna stvar koju Fleming neprestano ponavlja, na kojoj opsesivno insistira u opisivanju Bonda, jest njegova okrutnost. Njegovo je lice dok spava, kako je to prikazano u knjizi Casino Royale, »šutljiva maska, ironična, brutalna i hladna«. Kada atraktivnoj Tatiani, iz From Russia With Love (Iz Rusije s ljubavlju) pokažu Bondov dosije, »ona oprezno pogleda to privlačno, nemilosrdno lice. »Kada Bond nekoga ljubi, on to ne čini tako što jednostavno napući usnice i nada se najboljem; a, ne, »Njegove se usne nemilosrdno obrušiše na njezine. »Možemo pretpostaviti da autor nije baš bio naklonjen svom bezobraznom operativcu; ali je jasno da je Fleming volio okrutnost. Dok Granta, golemog ubojicu, masira gola devojka, kazuju nam da »postoji nešto okrutno takvim tankim, pomalo napućenim usnicama«. Jasno je da oba lika u ovoj igri trebaju posedovati neku izraženu okrutnu crtu — i Bondova šefica, »M«, uvek se opisuje kao osoba s »hladnim« ili »bezizražajnim« očima. Čini se da je jedan od uslova za karijeru u specijalnim službama da budete kao od brda odvaljen siledžija i na taj način dajete odraz svojih neprijatelja, staloženih i hladnih čak i dok planiraju globalno osvajanje. Muškarci kao što je Dr No, glupavi negativac kinesko–nemačkog porekla, koji kvrca po svojim kontaktnim lećama proizvodeći zvuk dink–dink i govori: »One sve vide«, kao da je android.
Kada su oba neprijatelja hladni, okrutni, bezizražajni i nemilosrdni, jedino što se u njihovu rivalstvu može meriti jest efektivnost. Knjige o Bondu ne govore, kao što ćete i sami otkriti, o užasnim muškarcima koji prete da će uništiti pristojno društvo, i čije planove osujećuje intervencija zdravoga, demokratičnoga, prijateljski nastrojenoga, pristojnog momka s liberalnim nazorima.
Nemojmo zaboraviti da su one napisane uglavnom u seni tek završenog rata. Šezdesetih je liberalizam još uvek bio udaljen jednu celu deceniju i celi jedan svet. James Bond iz ranih knjiga nije Connery ili Moore; on je po svojem stajalištu bliži onoj vrsti likova koju igra Jack Hawkins na zapovedničkom mostu razarača — zapovednika Kraljevske mornarice, tankih usana, od malo reči, željan jasnih naredbi i direktne akcije, koji se uopšte ne obazire na moralne aspekte svojih akcija, koji jedva čeka da uđe na područje neprijatelja, ispusti svoje podvodne mine i zbriše. Otresiti neženja koji jedva čeka da završi poslove.
Jedan od Flemingovih najsjajnijih trenutaka u ratu (bio je lični pomoćnik admiralu Johnu Godfreyu, prethodniku lika »M« u zgradi admiralata i postao je stručnjak za podvodna uništenja) bila je operacija pod nazivom Mincemeat (mleveno meso). U toj vežbi u propagandne svrhe, koja je bila izvedena kako bi se Nemcima odvratila pažnja od nadolazeće invazije saveznika na Siciliju, vojska se poslužila ljudskim lešom koji je predstavljao utopljenoga mornaričkog oficira čije je telo bilo izbačeno na špansku obalu i koji je nosio »tajne dokumente«, što su trebali zavarati neprijatelja. Fleming je nadgledao operaciju (koju je posle pretočio u film The Man Who Never Was, gde je veliku pažnju poklonio uverljivim pojedinostima, npr. stavljajući utopljeniku u džepove pozorišne karte i ljubavna pisma. Bio je to klasičan primer transformacije ljudskog tela u efektan stroj sa svrhom zavaravanja neprijatelja.
Efektivnost je snažna vrlina u Flemingovim knjigama. Znati što treba napraviti u bilo kojoj situaciji — od stampeda otrovnih pauka u ključajućem ventilacijskom otvoru (Dr No) do izvrtanja pravila u golfu (Goldfinger) — čini vas dobrim. Održavanje vlastitog tela jakim i spremnim za borbu dobra je stvar. Hraniti se »jednostavnom celovitom hranom« (tako Bond opisuje večeru koja se sastoji od kavijara, pečenog rognons de veau s pommes soufflées i malinama sa šlagom) je izuzetno dobra stvar. I dok iščitavate Bondov kanon, primećujete da je Fleming opsednut stvarima koje život čine boljim. Nisu to samo automobili, oružje i tehničke naprave, rakete, sistemi mučenja i planovi pljačke Fort Knoxa već sve što ima veze s uživanjem u životu. On i sam život pretvara u robu. On pretvara Bonda — tako hladno, nemilosrdno — u stroj, koji je isto tako poželjan i lep kao i njegov Bentley s 4. 5 l. Za njegove čitatelje, njegovo je veliko postignuće bilo to što je Bond postao zaštitnim imenom — zajedno s marmeladom Franka Coopera iz Oxforda i njegovim cigaretama marke Morland (mešavina balkanskih i turskih cigareta s trostrukom zlatnom crtom). Zaštitno ime koje možemo isprobati, kupiti i u njemu uživati, kao u odelu Williama Hunta.
Za lenog čitatelja, knjige o Jamesu Bondu imaju neki površinski sjaj koji je privlačan kao video MTV–ja. Imena! Fleming je bio briljantan u stvaranju imena. Le Chiffre, Largo, Drax, Mr Big, Dr No, Scaramanga, Smersh, Sceptre, Tee–Hee, Oddjob, Vesper, Domino, Honeychile, Mary Goodnight... Čak su i naslovi pojedinih poglavlja šokantni i uzbudljivi: »Tabela Z«, »Dugi vrisak«, »Kako pojesti devojku«, »Disco Volante«. Fleming je trebao biti marketinški savetnik za davanje zaštitnih imena, a ne trošiti vreme radeći za novine i u bankarstvu (nakon rata postao je strani urednik novina Kemsley dok ih nisu preuzeli Thomsonovi 1959. godine).
Kao pisac bio je puno bolji no što su to mislili kasniji kritičari. Strašno ga je zamaralo posedovanje formule kojom je pisao (uvodni događaj, Bond posećuje »M« i »Q–a«, leti za Jamaicu, susreće devojke, susreće negativca, upoznaje ubicu, itd.), pa je stoga davao veću slobodu u pripovedanju kako bi isprobao nove stvari. U From Russia With Love (Iz Rusije s ljubavlju) Bond se ne pojavljuje sve do 11. poglavlja, jer Fleming pripoveda dugu, detaljnu priču o tome kako Sovjeti obučavaju irskog psihopata. U Goldfingeru, igra golfa proteže se kroz četiri spora poglavlja, ali ni u jednom trenutku ne postaju dosadna. U knjizi Špijun koji me je voleo, njegovoj najsmelijoj eksperimentalnoj, ali i najlošijoj knjizi, pripoveda iz perspektive ženskog lika, Vivienne Michel, koja objašnjava kako je bila oteta. On čini grozne stvari sa svojom kreacijom–strojem — Bond puši 70 cigareta dnevno i pije kao najveća propalica, opeče se, istuku ga i pojedu krokodili, oženi se, ubije svoju ženu, čak i postaje nestala osoba, navodno mrtva negde u Japanu, tako da The Times može objaviti obavest o smrti.
Flemingov se karakter pisca čini kapricioznim, nepredvidivim, spremnim na rizike i pripremanje iznenađenja, manjkavim u pogledu razmatranja i predugim u pogledu davanja opisa kako određene stvari funkcioniraju. Iznimno je dobar u provociranju sadizma i korupcije najjednostavnijim sredstvima (njegov opis Rose Klebb, mučiteljice Smersha, s poprskanom kutom i malom stoličicom za kampiranje, trijumf je užasa). I svatko tko je tijekom puberteta čitao Jamesa Bonda setiće se seksualnih scena iz From Russia With Love (Iz Rusije s ljubavlju) i Live And Let Die (Živi i pusti umrijeti), i kako su se one svodile samo na one 'uvodne' stvari — dekolte i gaćice, ogrlice i hulahopke — i kako su grudi uvek garantovale upotrebu barem četiri prideva i kako su se žene, iako su se pojavljivale kao mlade devojke, u baby–doll spavaćicama, češće ponašale kao bahate ljubavnice s »robovlasničkim« pretenzijama. Želele su, prema Flemingovu razumevanju psihologije na adolescentski način, da ih posluži najbolji stroj koji postoji.
I već 50 godina čitateljska i filmska publika veruje u pustolovnu fantaziju — gde se sučeljavaju dobro i zlo kao oblici mašinerije za stvaranje ljudskih bića, i gde jedno drugo žele pobediti u nemilosrdnoj utakmici. Nije to topla estetika, ali deluje već pola veka.
izvor
Нема коментара:
Постави коментар