7. 12. 2016.

Intimni dnevnik George Sand






Subota u ponoć (15.novembar  1834)


Vraćam se iz Talijanskog pozorišta. Beskrajno sam se dosađivala. Provela sam prilično tužan dan.
Boucoiran mi je čitao nešto od g. de Maistrea. Zapamtila sam samo tri retka: “U nekim krajevima Indije ljudi se često zavetuju dobrovoljnom smrću u znak zahvalnosti za milost koju su im bogovi udelili, oni koji su se tako zavetovali bacaju se s vrha hridi…” O Bože, moj Bože kad bi mi podario samo jedan dan te sreće koji si mi oduzeo i ja bih se rado tako zavetovala. Ali umreću, a više ga neću videti.


Zaista, muzika loše deluje na čoveka, a pozorište je tako glupa stvar. Kako su sva ta lica tupava! Svi deluju smireno, ravnodušno; ima i onih koji izgledaju zadovoljno, a u meni je guja koja mi izjeda srce. Evo me kao buntovnik sam, sama, očajna (sic) što ulazim među te ljude u crnom, a i ja sam u
žalosti. Kosa mi je kratka, imam podočnjake, upale obraze, izgledam glupo i staro, a tamo su gore sve te plavokose žene, bele puti, uređene, u ružičastom, s perjem, velikim uvojcima, buketima, golih ramena; a ja, gde sam ja, jadna George! Iznad mene je polje gde će Fantasio1)  poći ubrati različke.
Ah, jadni mladiću, zašto me ne možeš voleti? Znam da je to pravilno prema sudu razuma, prema ljudskoj pravdi. Ali ti Bože, moj Bože, ti znaš da ga ni jedna od Njih nikada neće voleti kao što ga danas ja volim!


Bezumniče, napuštaš me u najlepšem trenutka moga života, u najiskrenije, najstrastvenije, najbolnije doba moje ljubavi! Ta ne znači li ti ništa ukrotiti ponos jedne žene i baciti ga pred svoje noge? Ta ne znači li ti ništa znati da ona umire zbog toga? – Ali on to ne zna! Lažeš! Dobro znaš, a lažeš,
srce nemilosrdno, kad kažeš da glumatam. Zbog čega, za koga? Ah, kad bih se mogla otarasiti sveta, bila bih već otišla. Nisam li sigurna u vašu čast? Reklo bi se da sam lakoumno postupila, a vi Alfrede, dobro znam da ćete me vi poštedeti. To bi nesumnjivo  bilo manje ponižavajuće nego dopustiti
svim tim lepim damama govoriti da se prerušavam u muškarca kako bih noću došla do vas i da se vučem na kolenima po vašoj sobi. – Ali, o Bože, ko im onda sve to tako brzo kaže, ne ismijavaš me valjda ti pred njima… Ne, te reći kod Delphine Grey! Taj prezir, rugalački smeh. Sve te žene koje su o meni loše govorile, i on koji im je odgovarao: “Možda se uopšte ne varate! “ a pisao si mi u Italiju: “Kukuričite odvažni pevci; nećete me naterati da se odreknem Isusa! “ O ta pisma koja više nemam,
koja sam tako ljubila, tako suzama orosila, tako privijala uz gole grudi dok me onaj drugi 2) nije gledao! O, tako sam ih volela, a više ih nemam.


Bilo je jedno u kojemu mi je pisao:


“Dobro se sećam noći kad sam primio pismo, ali premda si mi lagala od početka do kraja, nisi me prevarila, nisi mi rekla da me voliš” jer, postoji razlika između žena koje varaju i onih koje lažu. Ali otad je pronašao objašnjenje koje ga oslobađa svake popustljivosti prema meni. Zato što je navodno onom drugom rekao: “Ponovo mi se predala! “


O Gospode moj Bože, ti znaš jesam li na to mislila, ti znaš jesam li to ikada u životu učinila, ti znaš jesam li izgovorila druge laži! I zašto si me doveo u strašan položaj kad je trebalo ili lagati ili ubiti? I zašto me nisi zaštitio od opasnosti kad su me razum, svest i oči napuštali? Ti dobro znaš što smo
mi, zašto nas ostavljaš da se gubimo i ubijamo? Samo ti možeš znati što se sve dobro i loše zbiva u ranjenu srcu, u mahnitoj glavi: samo me ti možeš osloboditi mnogih nedoumica, jer ljudsko tumačenje nalazi sve što hošće, a samo ti, ti znaš ono što jest. Samo ti! Samo me ti možeš utešiti i podignuti. Ah ubijte me brzo okrutni gospodaru! Nisam li dovoljno ispaštala! Ta nije li bilo dovoljno straha i drhtanja, laži koje su prelazile preko mojih usana kao užareni mač i bezumnih molitvi zbog
kojih su mi zubi cvokotali od studeni u crkvama, a one večeri kad sam u crkvi Saint-Sulpice viknula: “Zar ćeš me napustiti? Zar ćeš me tako kazniti?
Ne postoji li nešto drugo što bi te utišalo?”, glas iz dna moga srca odgovorio je: “Ispovedi se, ispovedi i umri.” I tako sam se sutradan ispovedila, ali bilo je prekasno pa nisam mogla umreti, jer ne umire se, živi se, sve se to ispašta, svoj kalež ispijamo kap po kap, hranimo se žući i suzama, provodimo besane noći, a ujutro utonemo u strašne snove! Ah, neku sam noć sanjala da je
pokraj mene, da me ljubi i probudila sam se sva izvan sebe od užitka. Kakva li buđenja Bože! Ta
mrtvačka glava pokraj mene, ta mračna soba u koju nikada više neće zakoračiti, ta postelja u kojoj više neće spavati. Nisam se mogla svladati a da ne zaurlam. Jadna Sophie 3), kakve li joj noći priređujem!

Ne mogu sve to trpiti! I sve to ni za što! Imam trideset godina, još sam lepa, odnosno, bila bih za 15 dana kad bih samo mogla prestati plakati. Okružena sam ljudima koji su bolji od mene i koji bi me spremno poduprli jer me prihvataju takvom kakva jesam, bez laži, bez ikakve koketnosti, i najstrože priznaju moje mane. Ah, kad bih mogla nekoga zavoleti! Bože, daj mi okrutnu snagu iz Venecije, daj mi tu trpku ljubav prema životu koja me obuzela kao višak besa usred najstrašnijeg očajanja, daj da ponovno ljubim.
Ah! Zabavlja ih da me ubijaju! Uživaju u tome, ispijaju moje suze rugajući se! E pa ja ne želim umreti, želim voleti, želim se pomladiti, želim živeti.
– Ali to je propalo, Bože, ti znaš, jer si me posle svega napustio! Beše li to dakle zločin? Je li ljubav prema životu zločin? Muškarac koji je rekao ženi: “Napušteni ste, prezreni, progonjeni, zgaženi. Možda ste to i zaslužili, e pa ja o tome ništa ne znam, ne poznajem vas, ali vidim vašu bol i žalim vas, I volim vas. Predajem se zauvek samo vama, utešite se, živite. Želim vas spasiti. Pomoći ću vam da obavite svoje dužnosti uz bolesnika na oporavku, sledićete ga na kraj sveta, ali nećete ga više voleti, i vratićete se. Verujem u vas.” Je li mi muškarac koji je u tom trenutku to govorio mogao
izgledati kao krivac? A ako jest, nakon što je u njemu niknula nada da će uveriti tu ženu, ponesen nestrpljivošću svojih čula ili pak željom da učvrsti svoje verovanje pre nego bude prekasno, obleće milovanjima, suzama, on pokušava iznenaditi svoja čula mešavinom smelosti i poniznosti; ah,
drugi muškarci ne znaju što znači biti obožavana i progonjena, satima moljena, ima ih koji to nikada nisu učinili, koji nikada nisu uporno opsedali neku ženu; osetljiviji i ponosniji, hteli su da se ona poda, uverili su je, čekali i dobili.
Ja sam sretala samo takve muškarce. Taj Talijan, ti znaš Bože da mi je njegova prva reč izmamila krik užasa! A zašto sam popustila, zašto, zašto? Znam li ja to? Znam da si me posle slomio i ako je to nehotičan zločin, jednako ste me kaznili kao što suci kažnjavaju ubicu s predumišljajem, čak i više,
jer ocoubicu ubijaju samo jednom, a ja evo već deset nedelja umirem, iz dana u dan, i sada iz minute u minutu.
Preduga je to agonija. Doista ti, okrutni dečaće, zašto si me zavolio nakon što si me prezirao? Kakva se to tajna u tebi ispunjava svaku nedelju? Zašto taj rastući osećaj jada, odvratnosti, gnušanja, besa, hladnoće i podcenjujućeg izrugivanja, a potom najednom suze, ta nežnost, ta neizreciva ljubav koja se vraća! Patnjo mog života! Ljubavi kobna! Dala bih sve što sam proživela za samo dan tvoga rasplamsaja! Ali nikada, nikada! To je odveć okrutno! Ne mogu u to verovati. Otići ću tamo. Idem
– ne – vikati, urlikati, da, ali ne sme se tamo otići. Sainte-Beuve 4) to ne želi.
Konačno, je li povratak vaše ljubavi u Veneciju izazvao moj očaj i moj zločin? Jesam li mogla govoriti? Ne biste više želeli moju pažnju, bili biste ludi od besa podnoseći je, a što biste učinili bez mene, jadni golube na izdisaju? O, Bože, ni na trenutak nisam pomislila što ste sve propatili zbog te
bolesti i zbog mene, a da se moje grudi nisu slomile od plača. Varala sam vas, bejah tamo između ta dva muškarca, jednoga koji mi je govorio: “Vrati se meni, ispraviću tvoje greške, voleću te, umreću bez tebe!” – i drugog, koji mi je tiho šaptao: “Pazite, meni pripadate, nema više vraćanja. Lažite,
Bog tako hoće, Bog će vas odrešiti!”
– Ah, jadnice, jadnice! Tada je trebalo umreti!




… novembra  1834)




...ali to jadno muško samoljublje! Tek što sam izustila prvu (reč), a već si se okomio na mene! Hteo si me osramotiti, nazivati me bludnicom pred svima, i umro bi od besa da nisam lagala, a nekoliko dana kasnije, bio bi mrtav da nisam nastavila lagati. Misliš li dakle da je ugodno lagati? O Bože moj, ti znaš da nisi smislio veće muke za krivce. To je njihov pakao na ovome
svetu.
A osim toga, znaš li da je strašno izgubiti poštovanje onoga koji vas je još sinoć ljubio, kad ga i sami poštujete? Bilo mi je stalo do poštovanja onog drugog kada je otišao! Jesam li i njemu podmetnula laž? Jesam li se pokušala na trenutak pretvarati da ga ne bih pretvorila u neprijatelja? Nije li mi
učinio sve zlo koje je mogao?




Sreda ujutro (19. novembar 1834)




Što mi je Buloz jučer govorio o g. Lisztu? Je li mu Alfred možda o tome pričao? Je li na trenutak ozbiljno pomislio da ću se zaljubiti u g. Liszta? Hoće li to još uvek misliti? Ah, milo moje, kad bi barem mogao biti ljubomoran, s kakvim bih zadovoljstvom odbacila sve te ljude! Ali vi niste ljubomorni na mene. Pretvarali ste se da verujete u nešto u što niste verovali kako biste me se što brže rešili, a to je loše, I da sam mogla voleti g. Liszta iz besa, bila bih ga volela. Ali ne mogu!
Zamislite se nad time, g. Tattet. Razljutilo bi me da volim spanać, jer da ga volim, jela bih ga, a ne mogu ga podneti. Neki dan u Nohantu, budući da je bilo oblačno, rekla sam Gauloisu
koji je govorio o ubistvu L(ouisa) – Philippea: “To je strašno, drago mi je da te dobro poznajem, jer da (te) ne poznajem dobro, verovala bih da si zao, a kad te ne bih volela, mrzila bih te.”
Evo što je logično, budite takvima ako možete, vi drugi! Ja patim i plačem. Kad bih mogla drugo, ne bih patila, ne bih plakala. Mislite li da su principi najbolja zaštita jednoj ženi?
Pitajte ljubav jesu li srca koja čuva lose čuvana. “Da, odgovaraju, ali ako ode, zbogom vernosti!” Tako govori muž! E moj ljubljeni, što bi ti s vernošću žene koja te više ne bi volela?


Izbaciti sada Liszta, koje li ludosti, dragi Buloze! Zašto? Zbog čega? Pomislila sam tokom jednog ili dva susreta da je zaljubljen u mene, ili na najboljem putu da to postane. Možda da sam mogla, bila bih to i prihvatila, ali zbog jakog razloga spanaća, osećala sam se obaveznom da mu kažem, odnosno skrenem pozornost da ne treba na to misliti, kad, netom posle predivna prijema koji sam mu priredila, pred vama, dragi Buloze, jasno sam se uverila tokom treće posete da sam se glupo zanela besmislenom vrlinom I da g. Liszt misli samo na Boga i Gospu kojoj uopšte ne nalikujem. Dobar i
sretan mladić! Naravno, ako je takav, ja ga veoma cenim i volim, ako je to prenemaganje, posve mi je svejedno, jer ga ne poznajem. I zbog čega ga ponovno uvlačiti u sve to? Kako bih postupila i kakav bih mu poseban razlog navela? Uostalom, utuvila sam si nešto u glavu, jedinu i poslednju nadu! Vrlo
skromno, jadna George, za tebe koja beše puna sebe zato što si ljubljena, a evo, sad vrlo ponizne Magdalene bez kose, ali u suzama, bez krsta i mrtvačke glave. Ta lubanja o kojoj ste tužno
razmišljali, o jadna grešnice, nije vas zasigurno tako grubo i duboko poučila kao ona koja je tu na mome stolu.
Voleli ste Isusa a on vam je govorio: “Biće ti oprošteno jer si volela.”5) Ja volim, a ne oprašta mi se. Ah, kako bih rado zamenila svoju tapetiranu sobu i svoju kućnu haljinu za pustinju i prnje, kad bi mi bilo dopušteno poneti sa sobom reč nade i oprosta koju vaš Hrist napušta osmehujući vam se. Moja reč ne govori samo: “Pustite ovu ženu, dopustite joj da mi opere noge!”
Govorila sam vam, Buloze, da sam si nešto utuvila u glavu. Želim ponovno steći njegovo prijateljstvo, i malo njegova poštovanja. Ali treba mi za to vremena, možda najmanje šest meseci, možda i više. Nije mi stalo do života! Ali to je jedino što me drži, jedina nada koja se uspela uvući u ovu jadnu glavu. Zbog toga ne mogu odlučiti da odem, jer kada budem daleko, ta se nada pita što će on znati o meni? Moći će pretpostavljati da izvodim ludorije, a da on o njima ništa ne zna. Ostajući
tu, ispraviću nepravdu, i zbog toga se ne želim osamiti, skrivati, zatvoriti!
U njegovim očima to bi izgledalo kao očajnički čin, romaneskna ideja neizvesna trajanja. Pomislio bi da ću na prvom koraku čim izađem pasti u napast i da ću joj podleći. Uostalom, ko zna da tako ne bi bilo? Zatvaranje u samostan, asketski život, umrtvljenje uzdiže čula, a zašto bih ih uzdizala opasnom
samoćom kad me usred gomile ljudi ostavljaju posve na miru? Bilo bi to preglupo. Kad bi me došao potražiti u mojoj ćeliji, kad bi me samo došao poljubiti svaki dan, o, kako bih tamo otrčala! Ali on ne bi došao, ili bi došao s onim trajnim nepoverenjem – moram između nas ugraditi vreme i činjenice
koje možemo nazvati jučerašnjim a koje bi mu dokazale da mogu voleti, patiti i podnositi. Želim se okružiti čestitim i uzvišenim ljudima. Neću oko sebe umišljene, želim se družiti s umetnicima. S Lisztom, Lacroixom 6), Berliozom, Meyerbeerom, i ne znam s kim sve još ne. Biću muško s njima, i u početku ćemo o tome brbljati, zanekaćemo to, smejati se. Do Alfreda će dopreti te neukusne šale,
osudiće ih, udaljiće se od mene, pronaći će onda ljubavnicu, ukoliko već I nije. Ali istina pobeđuje, o Bože moj, niko to ne zna bolje od mene!
Sve što je laž bude otkriveno, e da! Ali činimo nešto dobro, i to će se otkriti prema istom načelu fatalnosti koje me pogubilo. Ti će me muškarci s kojima ću se družiti obraniti I opravdati, ako nisu umišljeni i ništarije, a ako jesu, prepoznaće ih kao takve i niko im neće verovati. Na meni je uostalom da ih dobro odaberem i da ih dobro proučim. Čim dođem do novca, proradiće moja kuhinja. Svakoga ću dana kao nekad pozivati na večeru dve ili tri osobe. Radiću, izlaziti, pokušavaću se zabavljati, učvrstiti se protiv očaja koji je najzlokobniji savetnik na svetu, i kad taj čestit i pristojan život budem vodila dovoljno dugo da dokažem kako ga mogu voditi, doći ću tebi, o ljubavi moja, zamoliti da mi pružiš ruku. Neću te mučiti ljubomorom, ni besmislenim proganjanjima, dobro znam da kad se nekoga više ne voli, ne voli ga se. Ali tvoje mi je prijateljstvo potrebno kako bih mogla podneti
ljubav koju nosim u srcu i kako bih je sprečila da me ubije. Da mi ga je barem danas! Kako sam nestrpljiva da ga zadobijem! Kako će mi goditi! Kad bi mi barem s vremena na vreme napisao nekoliko redaka, jednu reč, dopuštenje da ti katkad pošaljem sličicu za 4 sua kupljenu na doku, cigarete koje bih sama smotala, pticu, igračku, nešto čime bih zavarala svoju bol i svoju dosadu, kako bih pomislila da misliš malo na mene primajući te sitnice!
– O, nije reč o računici, obazrivosti, strahu od sveta, tako mi Boga, nije o tome reč! Pripovedam svima svoju priču, znaju je, govore o njoj, ismijavaju me, mene uglavnom nije briga. Ništavna je
to neugodnost prema boli koju u sebi nosim! Neka se raduju moji neprijatelji; ja patim, uopšte ne mislim na njih a kada mislim, žalim ih što u tome nalaze svoje zadovoljstvo. Ne tražim da k meni dođeš, da nešto poduzmeš kako bi dokazao da nisam nesretnica koju su poterali udarcima nogu. Poslednje večeri kad sam te videla opet si ponudio da to učiniš za mene, jesam li prihvatila? Reci mi!
Odaj mi konačno priznanje kada ga zaslužujem!
– Ali na žalost, o Bože, ti spavaš jer je jedanaest sati ujutro i uopšte me ne čuješ! – Da, htela bih tvoje
prijateljstvo. Ali nemam još pravo da te privolim verovati u nešto dobro s moje strane. Pošla bih te to sad zamoliti, ali bile bi to beskrajne oluje a to ti nanosi bol. Bože, više bih volela udarce nego ništa. Ništa, to je najstrašnije što postoji na svetu, ali to je moja pokora; ah, neka od mene ne traže drugu!
Haljina od kostreti, post i udarci biča, eto sve što su pokajnici znali izmisliti, nisu ljudima koji su voleli nametnuli da se drže tri koraka dalje od predmeta svoje ljubavi i da budu tiho, i da se smeju, i da jedu! A uostalom, trebaće vremena pre nego steknem odlučnost i odvažnost da ne budem ljubomorna.
O moj Bože, podvrgavaš me mukama o kojima nisam ni sanjala! Ali to ću večno potisnuti u dno svoga srca. Neki dan za ručkom s njim kod Pinsona osetila sam kako nas ljubomora može
učiniti podlacima, nepravednima i glupima ako joj se podamo. Ženu o kojoj je dobro govorio želela sam omalovažiti kao najpodlije biće, a zašto? To je i ružno i glupo. Ne moj Gospode, nemoj
dopustiti da otupim i da se izgubim.
Strast je strog, ali božanski dar; ljubavne nas patnje trebaju oplemeniti a ne poniziti. Po tome si moj ponose nešto sveto i dostojanstveno. Neka mu ta žena pomogne i uteši ga, neka ga nauči verovati. Na žalost, ja sam ga samo naučila da se odriče. Mea culpa. Alfrede, napisaću knjigu. Videžeš da moje
srce nije pokvareno, jer u toj ću knjizi strašno optužiti sebe.
 – Sveci na nebu, vi ste grešili, vi ste patili!


S francuskoga prevela Marija Paprašarovski

1 Lik iz istoimene komedije Alfreda de Musseta kojeg George Sand poistovećuje s autorom.
2 Lekar Pagello s kojim je George Sand ljubovala u Veneciji.
3 Spisateljičina dvorkinja.
4 Čini se da je Sainte-Beuve savetovao George da se ne vraća svome ljubavniku.
5 Luka (VII, 36-50)
6 Slikar Eugène Delacroix kojeg George Sand često tako zove, posebno  u svojim pismima.



S francuskoga prevela Marija Paprašarovski



lupa je, teška, brbljava (…) Ne mogu više pomisliti na tu budalastu spodobu
a da se ne naježim od užasa! “ rekao je o njoj Charles Baudelaire, i svakako
nije bio jedini koji je oštro kritizirao francusku spisateljicu koja je svoju
književnu karijeru započela s okusom egzaltiranog romantizma da bi nakon
razdoblja u svjetlu sentimentalnog socijalizma ostala zapamćena kao začetnica
romana s regionalnom tematikom, ali iznad svega kao žena koja je svojom
pojavom i ponašanjem uzdrmala sve društvene konvencije svoga vremena. Pušila
je cigare, odijevala se kao muškarac, naginjala je socijalizmu i gutala znamenite
muškarce, od kojih su najpoznatiji pjesnik Alfred de Musset i skladatelj Frederick
Chopin. Rodila se točno prije dvjesto godina, 1804. u Parizu kao Aurore Dupin
a umrla 1876. kao književnica George Sand. Nad njezinim lijesom Victor Hugo
proročanski ju je svrstao u klasike francuske književnosti: “Oplakujem pokojnicu i
pozdravljam besmrtnicu. (…) Značajne ličnosti nestaju, ali ne iščezavaju.” Pogrebu
je prisustvovao i Gustave Flaubert koji je o tome pisao Turgenjevu: “Plakao sam
kao tele. (…) Trebalo ju je poznavati kao što sam je ja poznavao da bi se spoznala
sva ženstvenost u velikom čovjeku, beskraj nježnosti koji je počivao u geniju.” Ali
za razliku od svoga štovatelja, Sandova je vjerovala da je misija umjetnosti misija
osjećaja i ljubavi pa se tako ona nikada nije prepustila izazovima realizma. Za nju
“umjetnost nije studija pozitivističke zbilje, nego traganje za idealnom istinom.”
Zahvaljujući njezinim pismima i autobiografskoj prozi istina o njezinu životu nije
tako zagonetna, ali unatoč tome ostaje spektakularna.
Vrlo mlada udala se za barona Dudevanta i rodila mu dvoje djece, ali ga je ubrzo
prevarila s Julesom Sandeauom koji je uvodi u svijet književnosti. Napustivši
muža, zadržala je pola njegova prezimena i otisnula se u pariški umjetnički život.
Sainte-Beuve i Mérimée tek su dvije njezine neuspjele ljubavi prije fatalnog susreta
s mladim pjesnikom Alfredom de Mussetom. Njemu su 22 godine, a njoj 29.
Zaljubljeni par odlazi u Italiju. U Firenzi se George razboljela, a Alfred se zabavlja s
drugim djevojkama. U Veneciji je obratno. U sobi broj 13 čuvenog hotela Danieli
Alfred se jedne večeri vratio sav u krvi jer se cijelu noć tukao po kavanama. George
poziva liječnika. Taj zgodan ali posve bezličan Talijan postat će joj ljubavnikom i
time će započeti veliki romantični zaplet ove ljubavne priče s mnogim prevratima
čiji će bolni epilog Sandova povjeriti svom Intimnom dnevniku a Musset će svoju
tugu utapati u stihovima koje su nekoć svi zaljubljeni školarci znali napamet: “Ništa
nas ne čini tako velikima kao velika bol!” Ako su Rimbaud i nadrealisti zauvijek
postarali takvu vrst poezije, autobiografska proza George Sand još uvijek odiše
svježinom iskrenog solilokvija u kojemu se nošena emocijama riječ lomi i sudara,
rečenica bubri i prelijeva se, a misao skače i gubi se. Na taj način, unatoč ljubavnom
patosu, taj dnevnik nije zanimljiv samo kao dokument o spisateljici nego i kao
svojevrsni stenografski zapis duše velike umjetnice.
U povodu 200-te godišnjice rođenja George Sand njezin Intimni dnevnik bit će
uskoro objavljen u biblioteci Na tragu klasika u nakladi Hrvatskog filološkog
društva i Disputa



zarez ,pdf

Нема коментара:

Постави коментар