Alea: Pisma Semjuela Beketa - IV MIŠOLOVKA

Lovran, 25. 7. 58 .

Dragi prijatelji,

Kao što sam obećao, šaljem vam dva odlomka iz Mišolovke. Na
mene su ostavili snažan utisak. Trebalo bi pažljivo pregledati
francus ki prevod.
Der Zeuge mi se jednako mnogo dopao. To bi svakako odlično
zvučalo na radiju. 1) Imam utisak da je prevodilac mestiično malo
uprošćavao. I pored toga, čak i na nemačkom je to vrlo snažan i vrlo
uzbudljiv tekst; dok sam ga čitao, živo sam zažallo što ne poznajem
bolje Radetov rad .
Sutra napuštamo Lovran i vraćamo se u Pariz, Žan preko
Venecije, mi preko Zagreba, odatle ćemo nastaviti avionom u
ponedeljak 28.
Nisam dobio novac za odlomak iz Moloa. Nije važno.
Naš b ravak ovde veoma je dobro prošao, uprkos burama, i naše
prvo putovanje u Jugoslaviju ostaće nam u vrlo lepom sećanju .
Nadam se da će ih biti još.
Ponovo vam zahvaljujemo za sve što ste učinili za nas i šaljemo
vam najprijateljskije pozdrave.

Sam. Beket

1) Radio-Beograd izveo je Saobraćajnu nesreću možda tek
koju nedelju posle ovog Beketovog pisma. Komad je režirao
Vasilije Popović (kao pisac Pavle Ugrinov). Žalio sam što
Beketu ne mogu da predstavim Popovića: taj čovek je režijom
Čekajući Godoa njemu otvorio vrata Beograda (17. decembra
1956) i zbog toga se našao na ulici, bez posla. Godo je bio
pripreman za Beogradsko dramsko pozorište, ali je to
pozorište odustalo od njegovog prikazivanja, iz bojazni od
zvanične ideološke kritike (zbog nihilizma, beznađa, itd.), a
Vasiliju Popoviću uskratilo svaku dalju saradnju. Data je samo
jedna predstava, iza zatvorenih vrata. Kaća je o ovome govorila
Beketu. Pitala ga je: da li postoji, u istoriji Čekajući
Godoa, još neki sličan slučaj? Ćutao je.

Još mu je rekla da je Godo, pre prikazivanja u Ateljeu 212
(tek otvorenom), izveden za uski krug prijatelja, u ateljeu
slikara Miće Popovića, na Starom sajmištu. Nisam bio tamo.
Znam samo iz priče za ono drvo Godoa (drvo? - Za mene je
to takođe junak ove drame, ne manje važan od drugih, a ne
element scenografije): Mario Maskareli stvorio ga je tako što
je, u nemogućnosti da učini bilo šta drugo, "na golu dršku
metle jednostavno namotao široko klupko stare žice koje je
izvanredno dočaralo krošnju, a istovremeno podsećalo i na
nekakvu modernu skulpturu. Takvu smelu stilizaciju još se
niko nije usudio da postavi na scenu" (Pavle Ugrinov, Tople
pedesete).
- Ali otkud ta "smela stilizacija"? Stvar dovitljivosti
pod prinudom oskudice, ona izaziva asocijacije na dadaizam
(sa kojim Maskareli nije imao nikakve neposrednije veze). Ali
to je Beket, pre i posle svega: to je njegov nihilizam koji u ovoj
metli sa klupkom stare žice vidi drvo, jer u drvetu ne vidi
drvo, jer "negira" to drvo: jer u njemu vidi ovu dršku metle i
ovu žicu sa đubrišta (u kojima, naravno, ne vidi dršku metle i
žicu sa đubrišta). To je Beket ili nihilizam koji je posvećivao u
đubrište i zato bio oslobodilački: istovremeno je razarao optimizam
vladajuće ideologije i njen sterilni "realizam", otvarajući
vrata imaginaciji. U bogatstvu đubrišta čeka nas bogatstvo
imaginacije?