28.01.2017.

Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 5, 6,7 glava )





Peta glava

u kojoj se nastavlja priča o nezgodi našega viteza.


Kad on vide da se doista ne može ni maknuti, naumi uteći se običnomu svojem utočištu, to jest dosetiti se kojemu mestu iz svojih knjiga, i mahnitost mu navede na pamet ono o Baldovinu i
markizu od Mantove, kad ga je Carloto ostavio ranjena u planini. Znaju tu priču deca, poznaju je mladići, hvale je čak i veruju u nju starci, a ipak uza sve to nije istinitija od čudesa Muhamedovih.
Učini mu se da se ta priča baš ne slaže s nevoljom u koju je zapao; stane dakle iskazivati silni bol, po zemlji se valjati i s iznemoglim dahom govoriti one reči što ih je, vele, vitez govorio u šumi:

Gde si sada, gospo moja,
Da požališ jad moj, mila?
Ili ne znaš, il ne haješ,
Il si veru pogazila?[51]

I tako nastavi romancu sve do onih stihova koji kazuju:

Oj markiže od Mantove,
Plemeniti gospodaru
I rođeni striče...


A kad on stigne do toga stiha, slučajno naiđe baš onuda seljanin iz njegova sela i sused njegov, koji je nosio vreću pšenice u mlin. Kad on ugleda izvaljena čoveka na tlu, pristupi mu i zapita ga ko je
i kakva mu je nevolja da tako žalostivo jadikuje. Don Quijote pomisli jamačno da je to markiz od Mantove, stric njegov, te mu ne odgovori ništa nego nastavi svoju romancu, u kojoj priča o svojoj
nevolji i o ljubavi careva sina i njegove žene, sasvim onako kako to romanca peva.

Seljanin se zadivi, slušajući onakve budalaštine, onda mu odigne vizir, razmrskan već udarima, i obriše mu lice, zaprašeno sasvim. Čim ga obrisa, već ga prepozna i reče:

— Gospodaru Quijana (ovako se valjda zvao dok je još bio pri zdravoj pameti i nije se od mirna plemića pretvorio u skitnika viteza), ko je na vas navalio toliku nevolju?

Ali don Quijote nastavlja svoju romancu kao da ga onaj i ne pita. Kad to vide dobrijan, skine mu, što god bolje zna, oklop s prsiju i s ramena, da pogleda je li gde ranjen, ali ne naiđe ni na krv ni na masnicu. Upne se da ga digne sa zemlje, i s priličnom ga mukom popne na svojega magarca, jer pomisli da je na magarcu mirnije jahanje. Skupi mu oružje, čak i krhotine njegova koplja, priveže to na Rocinanta, uhvati Rocinanta za uzdu a magarca za povodac, i krene svojemu selu, sav zamišljen u one budalaštine što ih je don Quijote govorio a on ih slušao. Zamislio se i don Quijote, koji se nemoćan i izubijan jedva drži na magarcu, te kadikad samo uzdiše k nebesima. Tim on navede seljanina da ga opet zapita što ga boli. No don Quijotu kao da sam đavo dovlači na pamet priče koje
se slažu s njegovom zgodom: sada on zaboravi na Baldovina i seti se Maura Abindarráeza,[52] kako ga je porkulab antequerski, Rodrigo od Narváeza, uhvatio i zarobio u svojoj tvrđavi. Kad ga dakle
seljanin i opet zapita što je i kako mu je, on mu odgovori onim istim rečima i rečenicama koje je zarobljeni Abencerraje odgovorio Rodrigu od Narváeza, sasvim onako kako je tu istoriju čitao u
knjizi Diana od Jorge de Montemayora, gde se o tome pripoveda. Zaokupio don Quijote neprestance o tom te o tom, tako da se seljanin vraški naslušao ludorija bez kraja i po njima razabrao da je
njegov susjed mahnit. Požuri se dakle da što prije stigne u selo i da se otrese neprilike koju mu je don Quijote navalio svojim brbljarijama završujući ih ovim rečima:

— Znajte, milostivi gospodaru don Rodrigo od Narváeza, da je ona krasna Jarifa, što sam je spomenuo, sada umiljata Dulcinea od Tobosa, za koju sam ja izvršivao, izvršujem i izvršivaću najslavnija viteška dela što su viđena, vide se i videće se na svetu.

Na te reči odgovori seljanin:

— Ta molim vas, milostivi gospodaru, tako mi grešne duše, nisam ja don Rodrigo od Narváeza, ni markiz od Mantove, nego vaš sused Pedro Alonso; a ni vi niste Baldovinos ni Abindarráez, nego
čestiti plemić, gospodin Quijana.

— Znam ja ko sam — odgovori don Quijote — i znam da ja mogu biti ne samo svaki od onih koje sam spomenuo, nego i svih Dvanaest banova od Francije, i još svih Devet banova od Slave,[53]
jer moja junačka dela nadvisuju sve junačke pothvate što su ih izvršili svi oni skupa i svaki posebice.

      U tim i takvim razgovorima stignu pred mrak k selu, ali seljanin počeka dok se unoća, da ne vidi svet na čemu isprebijani vitez jezdi. Kad bude vreme koje se seljaninu zgodnim učini, uđe on u selo pa u kuću don Quijotovu, te je zatekne svu uzbunjenu. Onde su steštenik  i brijač seoski, prisni prijatelji don Quijotovi, i baš im gazdarica njegova govori u sav glas:

— Što sudite vi, gospodine licencijate Pero Pérez (jer tako se sveštenik zove), o nezgodi mojega gospodara? Već tri dana nema ni njega, ni kljuseta, ni štita, ni koplja, ni oklopa njegova. Jadne li
mene! Slutim ja i sveta je istina, kao što sam se rodila te ću umjeti, da su njemu pomutile pamet one proklete viteške knjige što ih on ima i svagda čita, jer sada se sećam, slušala sam ga gde govori sa
samim sobom i često spominje kako će se preobratiti u skitnika viteza i krenuti svetom unakrst, tražeći pustolovine. Odnio vrag i sotona te knjige, koje su upropastile najbistriju pamet što je u svoj
Manchi bila!

Sinovica reče to isto i još priklopi:

— Znajte, gospodaru majstore Nicolás (jer tako se zove brijač), često je bivalo da je moj gospodar stric znao dva dana i dve noći čitati te bezdušne i zlosretne knjige, pa bi naposletku odbacivao
knjigu iz ruku, mašao se mača i počinjao deliti megdan sa zidovima: kad bi se premorio, govorio bi da je ubio četiri gorostasa kao četiri tornja, a znoj koji bi ga oblio od umora krv je, veli, od rana zadobivenih u boju; onda bi odmah iskapio golem vrč hladne vode, pa bi ozdravio i smirio se, a govorio je da je ta voda dragocen napitak koji mu je donio mudrac Esquife,[54] velik čarobnjak i
prijatelj njegov. Ali svemu sam kriva ja što vam nisam javila budalaštine mojega gospodara strica, da mu se pomogne dok se još nije dogodilo što se evo dogodilo sada, i da budu spaljene te proklete knjige, kojih on ima svu silu, a treba da budu sažežene, kao da su nevernici.

— I ja velim tako — reče sveštenik  — i uistinu neće minuti sutrašnji dan a da im javno ne izreknemo presudu. Neka budu osuđene na oganj, da ne bi nikome još, ko ih bude čitao, namakle priliku da počini ono što je moj dobri prijatelj valjda počinio.

      Sve to pred vratima slušali seljanin i don Quijote. Sada seljanin konačno razabere bolest svojega suseda, te će u sav glas:

— Otvarajte, milostivi gospodari, otvarajte gospodinu Baldovinu i markizu od Mantove[55] koji dolaze u ljutim ranama, i gospodinu Mauru Abindarráezu, koga zarobljena vodi junački Rodrigo od Narváeza, porkulab antequerski.

     Na te reči izlete svi, pa kad prepoznaju neki svojega prijatelja, drugi svojega gospodara i strica, koji još nije bio sjahao s magarca, jer nije mogao, potrče da ga zagrle. A on reče:

— Stojte; jer ja dolazim ljuto ranjen po krivici mojega konja. Spremite me u postelju i zovnite mi, ako možete, mudru Urgandu, da mi rane vida i nadgleda.

— Zlo i naopako! — zajauče sada gazdarica; — znala sam ja u srcu dobro na koju se stranu naherio moj gospodar. Ni brige vas, gospodaru: znaćemo mi vas izlečiti ovde i bez one smutljivke.[56]
Proklete bile, velim, i opet i stoput one viteške knjige što su vam toliko zlo nanele!

Spreme ga odmah u postelju, potraže mu rane i ne nađu nijedne, a on im pripòvedi da se samo izgruhao jer je silno tresnuo o zemlju skupa s Rocinantom, konjem svojim, kad se borio sa deset
divova, najsmionijih grdosija što ih ima na dalekom svetu,

— Šuć-muć — odvrati sveštenik — zar baš divovi? Tako mi krsta, sutra ću ja još pre noći spaliti te divove.
      Uzmu don Quijota zapitkivati mnogo, ali on ni na koje pitanje ne htedne odgovoriti, nego zaište jedino da mu dadu jesti, i neka ga puste da spava, jer to mu je najpotrebnije. Učine mu po volji, a
župnik ispita seljanina potanko kako je našao don Quijota. Seljanin mu sve pripovedi, skupa s budalaštinama koje je don Quijote govorio kad ga je on našao i kad ga je vodio. Tim još jače ukrepi
licencijata u onoj odluci koju je nakanio sutradan izvršiti.

Šesta glava


O velikom i zabavnom pretresu što su ga sveštenik  i brijač obavili u biblioteci  našega bistroga viteza.

Don Quijote još spavaše. Sveštenik zaište u sinovice ključeve sobe gde su one knjige, začetnice te nevolje, i ona mu ih drage volje dade. Uđu svi, s njima i gazdarica, te nađu više od stotinu svezaka
velikih knjižurina, vrlo dobro uvezanih, i još drugih malih knjiga. Čim ih gazdarica ugleda, okrene se i pojuri brže iz sobe, te se odmah vrati sa škropionicom, škropilom i svetom vodom, pa reče:

— Evo vam, časni gospodine: poškropite sobu, da ne bi tu koji od onih mnogih čarobnjaka što su u tim knjigama opčarao i nas, za osvetu što ih mi hoćemo oterati sa sveta.

Nasmeje se licencijat priprostoj gazdarici i naredi brijaču da mu dodaje jednu po jednu knjigu, da vidi što pišu, jer se mogu među njima naći i takve koje ne zaslužuju da budu za kaznu spaljene.

— Ne — usprotivi se sinovica; — nema zašto da se oprosti ijednoj, jer su sve pogubne. Najbolje će biti da ih kroz prozore poizbacujemo na dvorište, pa ih potpalimo. Ili ako nećete, onda da ih iznesemo na dvorište gde je živad; onde ćemo dići lomaču, i nikome neće smetati dim.

      Isto tako reče i gazdarica: tolika im je želja da smaknu one nedužne knjige; ali  sveštenik ne htede pristati dok im ne pročita barem naslove. Prvo što mu majstor Nicolás u ruke dade bijahu četiri
knjige Amadísa od Galije,  te sveštenik reče:

— Nekako neobičan slučaj, jer ovo je, kako sam čuo, prva viteška knjiga koja je u Španiji štampana , a sve su kasnije knjige potekle i lozu povukle od nje. Mislim zato da nju moramo, kao začetnicu ovako zle sekte, bez ikakve isprike osuditi na spaljenje.

— Ne, gospodine — uzvrati brijač — jer ja sam također čuo da je to najbolja od sviju knjiga koje su napisane u tome rodu. Kao jedinoj knjizi te vrste moramo joj dakle oprostiti.

— Istina je — potvrdi sveštenik — i zbog toga joj zasad poklanjamo život. Da vidimo tu drugu, što je do nje.

— To su — odgovori brijač — Junačka dela Esplandiána, rođenoga sina Amadísa od Galije.

— I zbilja je istina — reče sveštenik — da očeva čestitost sinu ne pomaže. Uzmite tu knjigu, gospo gazdarice, otvorite taj prozor i bacite je na dvorište, neka bude prva u gomili za lomaču koju ćemo
podići.

       Gazdarica sva zadovoljna prihvati knjigu, te dobri Esplandián izleti na dvorište, očekujući sa svom strpljivošću vatru koja mu preti.

— Dalje — požuri sveštenik .

— Ova je knjiga sada — reći će brijač — Amadís od Grecije, i sve su knjige u ovom redu, čini mi se, od iste loze Amadísove.

— Neka onda sve lete na dvorište — odredi sveštenik — jer da sažežem kraljicu Pintiquiniestru, i pastira Darinela, i njegove pastirske pjesme, i vragadušne, zbrkane rečenice njegova pisca, spalio bih ja s njima i oca svojega koji me rodio, kad bi mi osvanuo u spodobi skitnika viteza.

— Tako sudim i ja — priklopi brijač.

— I ja — dometnu sinovica.

— Kad je tako — reći će gazdarica — dajte mi ih, pa neka lete u dvorište.

Dadu joj knjige, kojih je sva sila bila, a ona, da se ne mora penjati po stubama, baci sve kroz prozor.

— Kakva je ono debela knjižurina? — zapita sveštenik.

— Ta je — odgovori brijač — Don Olivante od Lire.

— Pisac te knjige — pripomene sveštenik — bio je onaj isti koji je napisao i Cvetnjak. I uistinu ne znaš odseći koja je od tih dvaju knjiga istinitija, ili, da bolje reknem, manje lažna; samo to znam da
će ova knjiga na dvorište jer je nesklapna i naduta.

— Za njom dolazi Florismarte od Hircanije — nastavi brijač.

— Je li tu gospodin Florismarte? — uzvrati sveštenik . — Odmah ga bacajte na dvorište, uprkos njegovu čudesnom rođenju i izmišljenim pustolovinama, jer drugo nije ni zavredio svojim tvrdim i suhim stilom. Na dvorište s njime, a i s ovim, gospo gazdarice.

— Meni je s voljom, gospodaru — odgovori ona izvršujući s velikim veseljem što joj naređuju.

— Ovo je Vitez Platir — reći će brijač.

— Stara knjiga — odvrati župnik — a ja ne znam u njoj ništa što bi zaslužilo oproštenje. Neka se bez prigovora pridruži onima drugima.

Tako i učine. Onda rasklope drugu knjigu i pročitaju da joj je ime Vitez od Krsta.

— Zbog toga svetog imena, kojim se knjiga zove, moglo bi joj se oprostiti neznanje, ali kazuje se: iz mire tri vraga vire, zato u vatru!

Prihvati brijač drugu knjigu i reče:
— Ovo je Ogledalo viteštva.

— Znam ja već njihovo gospodstvo — reče sveštenik. — Tu ti je gospodar Reinaldos od Montalbána s prijateljima i drugovima, koji su veći lupeži od Kaka, i dvanaest banova, s istinitim pripovedačem
Turpinom. Ja sam zbilja nakan osuditi ih na večito progonstvo, pa bilo i samo zato što su pridoneli zamisli slavnoga Mattea Boiarda, od kojega je opet satkao svoje tkivo hrišćanski pesnik Lodovico
Ariosto: ako ovoga zateknem tu, pa govori drugim jezikom a ne svojim, neću ga mnogo paziti, ali ako svojim jezikom govori, svaka mu čast i dika.

— Ja ga imam u talijanskom jeziku — primetnu brijač — ali ga ne razumem.

— Ne bi ni valjalo da ga razumete — odgovori župnik — a ne bi bilo zamerke gospodinu kapetanu da ga i nije doneo u Španiju i  pretvorio u Kastiljca, jer je time delo izgubilo mnogo od svoje
izvorne vrednosti, a tako je svagda kad ljudi nastoje knjige u stihovima prevoditi na drugi jezik: koliko god pomno radili i kolikom se god veštinom odlikovali, ipak te knjige ne dosežu nikada do one visine na kojoj su ta dela u prvotnom liku bila. Nego ja mislim da ovu knjigu i sve knjige koje pišu o francuskim zgodama bacimo i spremimo u presušen zdenac, dok ne budemo dokoniji da razvidimo što ćemo s njima, osim nekoga Bernarda od Carpija, koji se ovuda vucari, i one druge knjige, koja se zove Roncesvalles, jer ako te knjige dopanu mojih šaka, predaću ih u gazdaričine ruke, a iz njenih će ruku, bez ikakve milosti, odleteti u vatru.

     Brijač odobri sve to, i sve mu se učini dobrim i valjanim, jer zna da je sveštenik takav čestit hrišćanin i takav prijatelj istine da ni za šta na svetu ne bi ništa rekao protiv nje. Rasklopi on drugu knjigu i vidi da je Palmerin od Masline, a uz tu opet knjiga Palmerin od Engleske. Kad to opazi licencijat, reče:
— Tu olivu (maslinu) rascepajte odmah i spalite je, da ni pepela ne ostane od nje, ali ovu palmu englesku ostavite i očuvajte kao retkost: njoj bi se trebala načiniti onakva kutija kakvu je Aleksandar našao među blagom Darijevim te odredio da se u njoj čuvaju dela pesnika Homera. Ova knjiga, kumašine, vredi s dva razloga: prvo, jer je sama po sebi veoma dobra, a drugo, jer vele da ju je napisao neki mudri kralj portugalski. Sve su pustolovine u dvorcu Miraguardi jako dobre i izvrsno su smišljene, a rečenice su skladne, jasne, čuvaju i paze ugled onoga koji govori, te je u njima velika osebnost i bistrina. Velim vam dakle, majstore Nicolás, da ovu knjigu i Amadísa od Galije, ako se vi slažete, oslobodimo od vatre, a sve druge, bez mnogoga prekapanja, neka ginu.

— Nemojte, gospodine kume — usprotivi se brijač — jer evo ovo što mi je u ruci razglašeni je Don Belianís.

— No, taj — odvrati sveštenik  — s drugim, trećim i četvrtim delom, potrebovao bi malko rabarbare, da mu se iščisti pregomilana žuč. Trebalo bi izbrisati ono o Dvorima slave i još druge znatnije besmislice, pa bismo se mogli nekako strpeti s njim, a ako se popravi, smilovali bismo mu se i bili bismo mu pravedni. Međutim, kume, ponesite vi te knjige svojoj kući, ali ne dajte ih nikomu da ih čita.

— Drage volje — odgovori brijač.

Ne htede se dalje mučiti da rasklapa viteške knjige, nego zapovedi gazdarici neka uzme sve redom i pobaca na dvorište. Ona to jedva i dočeka. Milije joj je paliti te knjige negoli išta tkati, sve da je najveće i najfinije tkivo. Zgrabi ona osam knjiga odjedanput te ih izbaci kroz prozor. Ali kako ih je mnogo najednom pograbila, padne jedna knjiga brijaču pred noge, a on je od radoznalosti podigne i vidi da piše na njoj: Istorija slavnoga viteza Tiranta Beloga.

— Bože mili! — klikne sveštenik na sav glas. — Zar i Tirante Beli tude! Dajte mi ga, kume, jer sudim da sam s njim stekao blago zabave i zlatan rudnik razonode. Tu je don Quirieleison od
Montalbana, junački vitez, i brat njegov Tomás od Montalbána, i vitez Fonseca, tu je okršaj hrabroga Tiranta s mesarskim psom, bockalice gospođice Placerdemivide, ljubakanje i spletke udovice
Reposade, pa gospođa carica, koja je zaljubljena u Hipolita, konjušara Tirantova. Istinu vam velim, kume, ova je knjiga po stilu najbolja na svetu: ovde vitezovi jedu i spavaju, i umiru na svojim
posteljama, i pišu pre smrti oporuke, i još štošta ima u njoj čega nema u svim drugim knjigama. A uza sve to velim vam da bi pisac te knjige, zato što je navlaš napisao tolike ludorije, zaslužio da
robuje na galiji dokle god živi. Ponesite knjigu kući i pročitajte je, pa ćete videti da je istina što vam o njoj rekoh.
— Hoću —odgovori brijač; — ali što ćemo s ovim malim knjižicama što su još
tu?
— Te knjige — odvrati sveštenik  — nisu valjda viteške, nego su pesme. Rasklopi on jednu i vide da je Diana od Jorge de Montemayora. Pomisli da su sve redom od te vrste, pa reče:

— Ove knjige ne zaslužuju da budu spaljene kao one druge, jer nisu i neće ni biti na štetu kao što su bile viteške knjige; to su zabavne knjige, one nikome ne ude.

— Ah, gospodine! — reći će sinovica; — naredite vi mirne duše da se i te knjige spale kao i druge, jer dok moj gospodar stric ozdravi od viteške bolesti, ne bi bilo čudo da njega, ako on uščita te
knjige, spopadne želja da se prometne u pastira i krene po šumama i livadama pevajući i svirajući; ili, što je još gore, da postane pesnik, a to je, kako vele neizlečiva i prelazna bolest.

— Pravo veli ta devojka — reče sveštenik  — pa neće biti zgorega da unapred uklonimo ispred našega prijatelja tu smetnju i opasnost. Započećemo dakle od Diane Montemayorove, pa sudim
da je ne spalimo, nego samo uklonimo iz nje sve ono što piše o mudroj Feliciji i o čarobnoj vodi, a i gotovo sve veće pjesme; neka joj onda sretno preostane proza i čast što je prva od ovakvih knjiga.

— Ovo je sada — reči će brijač — Diana, takozvana Druga Diana od Salamančanina, i evo još jedna knjiga, a napisao ju je Gil Polo.

— Ona Salamančaninova knjiga — odgovori sveštenik  — neka se pridruži osuđenicima na dvorištu i neka im poveća broj, a ova od Gila Pola neka se čuva kao da je od samoga Apolona. Hajdemo dalje, kume, požurimo se, jer će se umračiti.

— Ovo je — reče brijač rasklapajući knjigu — Deset knjiga o ljubavnoj sreći, napisao Antonio di Lofraso, pesnik sardinski.

— Tako mi reda koji sam primio — uzme govoriti  sveštenik —otkad je Apolon Apolon i otkad su muze muze, a pesnici pesnici, još nije napisana tako šaljiva i vragometna knjiga; ipak je najbolja
od knjiga toga pravca i najosebnija od sviju te vrste što su ikada na svet izdane. Ko nju pročitao nije, neka zna da nikada nije zabavno štivo čitao. Dajte mi je, kume, jer mi je milije što sam nju našao
nego da su mi poklonili reverendu od florentinske svile.
Skloni on knjigu s najvećim veseljem, a brijač nastavi:

— Ovo je dalje Pastir od Iberije, Vile od Henaresa i Suzbijena ljubomornost.

— S tima ne možete inače — reći će sveštenik — nego ih predajte svetovnoj vlasti gazdaričinoj, ali ne pitajte me zašto, jer ne bih nikada dokončao.

— Sada dolazi Pastir Filidin.

— Nije to pastir — odvrati sveštenik  — nego najmudriji dvoranin: neka se uščuva kao dragocen poklad.

— Ova velika knjiga što sada dolazi — reći će brijač — zove se Blago različitih pesama.

— Da ih nema toliko — napomene župnik — bile bi vrednije.

Ta knjiga treba da se protrebi i pročisti od nekih prostota koje se u njoj zatiču među divotama. Neka se uščuva, jer pisac joj je prijatelj moj, a i zbog poštovanja prema slavnijim i uzvišenijim delima što ih je on napisao.
— Ovo je — nastavi brijač — Pjsnički zbornik Lópeza Maldonada.

— I pisac te knjige — odgovori sveštenik — prisni mi je prijatelj.

Stihovima iz njegovih usta divi se svako ko ih čuje; tolika je milina njegova glasa kojim ih peva, da očarava. Nešto je preopširan u svojim eklogama, ali što valja, ne dodijava nikada. Sačuvaj ga među
izabranicima. Ali kakva je knjiga to do njega?

— Galatea, od Miguela de Cervantesa — odgovori brijač.

— Mnogo mi je već godina dobar prijatelj taj Cervantes i znam da je on veštiji nevoljama nego stihovima. Njegova je knjiga prilično dobro zamišljena, ali se on laća koječega a ne dokončava
ništa. Moramo sačekati drugi deo, koji obećava; ako mu taj bolji bude, možda će steći celome delu milost koja mu se sada uskraćuje. Međutim, dok se ne vidi, zadržite ga zaključana u svojoj
kući.

— Drage volje, kume — odgovori brijač. — Evo još tri knjige, sve zajedno: Araucana, od don Alonsa de Ercille, Austriada, od Juana Rufa, općinskog dobavljača u Córdobi, i Monserrate od
Cristóbala de Viruésa, pesnika iz Valencije.

— Sve tri te knjige — reče sveštenik — najbolje su što su u herojskom stihu na španskom jeziku napisane, i mogu se meriti s najčuvenijim italijanskim delima: neka se sačuvaju kao najbogatiji
pesnički pokladi što ih ima Španija.

Umorio se sveštenik razglédajući knjige, te odredi neka sve druge knjige osekom spale, ali brijač već rasklopio jednu, koja se zove Suze Angelikine.

— Ja bih suze isplakao — reče sveštenik kad je čuo naslov — da sam takvu knjigu vatri predao, jer pisac je njen bio jedan od najslavnijih pesnika na svetu, ne samo u Španiji, a izvanredno
mu je uspeo prevod nekih priča Ovidijevih.


Sedma glava

O drugom pohodu našega čestitog viteza don Quijota od Manche.

Uto se uzviče don Quijote i progovori:

— Amo vas, amo, hrabri vitezovi! Ovde vi pokažite snagu junačkih mišica, jer će vas dvorani nadjunačiti na megdanu!

     Slete se na tu viku i halabuku i okane se pretraživanja drugih knjiga, koje su još preostale. Zato se misli da su nerazgledane i nesaslušane poginule u vatri: Carolea, Lav od Španije i Careva junačka dela, koja je opisao don Luis de Avila, a bila su bez sumnje među preostalim knjigama, no da ih je sveštenik opazio, ne bi ih valjda stigla onakva ljuta sudbina.

      Kad oni stigoše don Quijotu, bio je on već ustao s postelje. Viče on svejednako, preklapa koješta, bode i mlati na sve strane, a budan je kao da nije nikada ni spavao. Obuhvate ga i silom svale na
postelju, a kad se malo smirio, razvede on opet razgovor sa sveštenikom i reče:

— Zaista, gospodine nadbiskupe Turpine,velika je sramota nama koji se zovemo Dvanaest banova, što smo tako na laku ruku prepustili pobedu na ovom turniru vitezovima dvoranima, uprkos tomu što smo mi vitezovi pustolovi u tri prijašnja dana dobili nagradu.

— Smirite se, gospodine i prijatelju — reći će sveštenik; — daće Bog i sreća junačka, pa što se danas izgubilo, sutra će se vratiti. Zasad vi pazite samo na zdravlje, jer meni se čini da ste vi jamačno
silno umorni, ako niste i ljuto ranjeni.

— Ranjen nisam — odgovori don Quijote — ali sam izubijan i sav izlomljen, o tom nema sumnje. Onaj me kopilan don Roldán izmlatio hrastovim stablom, a sve od same zavisti, jer vidi da sam
mu ja jedini takmac u hrabrosti. Ali ne zvao se ja Reinaldos od Montalbána ako mu ne odmastim čim budem ustao s postelje, uprkos svim njegovim čarolijama. No zasad mi dajte da ručam, jer znam da mi je to najpreče, a za osvetu ću se ja već pobrinuti.

     Učine mu po volji i dadu mu jesti. Onda on opet zaspi, a oni se samo čude mahnitosti njegovoj.
Te noći popali i sažeže gazdarica sve knjige koliko god ih beše u dvorištu i u svoj kući. S njima izgoreše jamačno i knjige koje bi vredile da budu sačuvane u večnim arhivima. Ali im to nije
dopustila vlastita sudbina i lenost njihova suca, te tako se na njima obistini reč da za grešnika stradavaju katkad i pravednici.

Jedan od prvih lekova kojim sveštenik i brijač stadoše sada vidati boleticu svojega prijatelja beše da zazidaše i zagradiše sobu u kojoj su bile knjige, da ih on ne nađe dok ustane (jer kad bude
uklonjen uzrok, prestaće možda i delovanje), a oni će mu reći: neki je čarobnjak odneo, i knjige, i sobu, i sve u njoj. Tako oni bržebolje učine. Nakon dva dana ustane don Quijote, i prvo mu bî da ode
i pogleda svoje knjige. Kad ne nađe sobu gde ju je ostavio, pođe je tražiti i odovud i odonud. Nađe gde bi trebalo da budu vrata, pa ih napipa rukama, strielja očima i ovamo i onamo, a ne govori ni
reči. Ali naposletku, nakon prilična vremena, zapita gazdaricu gde li je soba s njegovim knjigama. Gazdarica, koja već valjano bijaše upućena što će reći, odgovori mu:

— Kakvu to sobu vi tražite? Nema u kući više ni sobe ni knjiga, sve je odnio sam đavo glavom.

— Nije bio đavo — priklopi sinovica — nego nekakav čarobnjak koji je došao na oblaku one noći nakon dana kad ste vi krenuli odavde. Dojahao na nekoj zmiji, sjahao tu, ušao u sobu, i ne znam što je u sobi počinio, ali domala izleti on kroz krov, a za njim ostade sva kuća zadimljena. Namerile mi pogledati što je učinio, a ono ni knjigama ni sobi nema ni traga. Samo se toga dobro sećamo i ja i gazdarica da je taj zlopaki starac, kad je odlazio, u sav glas rekao kako je od tajne mržnje na gospodara tih knjiga i te sobe počinio kući štetu koja će se kasnije videti, i još je priklopio da se
zove mudrac Muñatón.

— Rekao je valjda: Frestón — ispravi je don Quijote.

— Ne znam — odvrati gazdarica — je li rekao Frestón ili Fritón; samo je imenu na svršetku ton.

— Tako je — reče don Quijote; — to je mudrac čarobnjak, ljut neprijatelj moj, koji mene mrzi jer je po svojoj umeštini i znanju dokučio da ću ja jednom dok tomu kucne čas, zametnuti boj udvoj s
vitezom koga on zaklanja i štiti, i da ću ga pobediti, a on to ne može sprečiti. Zato je on na me nazuban i dodijava mi svakakvim smicalicama, koliko god može. No neka pamti da nije moćan niti
usprotiviti se, niti ukloniti se onomu što je nebo odredilo.

— Ko sumnja o tom? — reći će sinovica. — Ali ko vas, gospodine striče goni u te zađevice? Zar nije bolje mirovati kod kuće i ne obilaziti po svetu, tražeći nad kruhom pogaču i ne pazeći da onaj koji za tuđom vunom pođe sam ostrižen kući dođe?

— Oj sinovice moja — preuze don Quijote — kako si ti neupućena! Pre nego što će iko mene ostrići, zderat ću ja kožu i bradu iščupati svakomu ako mi dirne ma u dlačicu.

    Ne htedoše mu njih dve ništa više odvraćati, jer videše da ga spopada jarost.
    Proboravi on tako dve nedelje kod kuće, sasvim miran, ničim ne odajući da kani ponoviti svoje prijašnje budalaštine. Za tih je dana razvodio srdačne razgovore sa svoja dva prijatelja, sa sveštenikom i brijačem, i dokazivao im kako su na svetu nadasve potrebni skitnici vitezovi, a u njemu eto uskrsava skitničko viteštvo.  Sveštenik mu je kadikad uzvraćao, onda opet popuštao, jer bez takvih ustupaka ne bi mogao izići s njim nakraj.
      Za to vreme uze don Quijote pregovarati s jednim seljaninom, susedom svojim, čestitim čovekom (ako se čestitim čovekom može krstiti onaj koji je siromah), ali bez mnogo soli u glavi. Toliko mu je napokon nabio uši, toliko ga smotao, da je siromah seljanin odlučio krenuti s njim i služiti mu u konjušarskoj službi. Govorio mu don Quijote, među inim, neka se ne skanjuje mnogo, nego neka
krene s njim, jer se može pružiti zgoda, dok trene okom, da predobije koje ostrvo i njega tamo postavi za namesnika. Na takva i slična obećanja ostavi Sancho Panza, jer tako se zvao taj seljanin, i ženu i decu i najmi se susedu za konjušara.
      Odmah se pobrine don Quijote da najami novaca. Nešto proda, nešto založi, a sve raspe budzašto, i tako smogne prilične novce. Opskrbi se okruglim štitom, koji je posudio u nekoga prijatelja,
opravi svoj razbijeni šlem što god bolje može, i javi svojemu konjušaru Sanchu dan i sat kada kani krenuti na put, da se opskrbi svime što misli da mu je preko potrebno, a lično ga uputi neka ponese bisage. Sancho odgovori da će poneti, a nakan je povesti i svojega magarca, koji je jako valjan, jer on, seljanin pripoljac, i nije navičan mnogo pešačiti. Što se tiče magarca, prigovori don Quijote
malko, te uze premišljati hoće li mu pasti na pamet kakav skitnik vitez koji je vodio sa sobom perjanika na magarcu. No ne može se nijednomu dosetiti. Uza sve to odluči neka Sancho povede
magarca, te naumi pribaviti mu valjaniju jahaću životinju čim se sluči prigoda da otme konja prvomu neuljudnom vitezu na koga naiđe. Opskrbi se košuljama i drugim čime može, kako ga je ono
krčmar uputio, i kad je sve to učinio i posvršavao, niti se Panza oprosti s decom i ženom, niti don Quijote s gazdaricom i sinovicom, nego oni izduhnu sela obnoć, ni od koga viđeni. Te noći
odjašu tako daleko te su bili, kad se razdanilo, sigurni da ih sujedi iz sela neće stići, sve da poteknu za njima.

      Jaše Sancho Panza magarca kao patrijarh, sa svojim dvojačama i vinskim mehom i sa silnom željom da već bude namesnik onoga ostrva što mu ga je gospodar obećao. Slučajno udari don Quijote
onim istim putem i cestom kuda je krenuo na svojem prvom putu, to jest Montielskim poljem, ali sada putuje njime s manjom mrzovoljom nego pre, jer je rano jutro i zrake sunčane koso padaju
na njih, te im ne dodijavaju. Uto će Sancho Panza gospodaru:

— Pazite, milostivi gospodaru skitniče viteže, da ne zaboravite ono ostrvo što ste mi obećali, jer ja ću znati vladati njime, koliko god velik bio.

Don Quijote mu odgovori:

— Znaj i pamti, prijatelju Sancho Panza, starinskim je vitezovima bio svagda običaj svoje perjanike postavljati za namesnike ostrvima ili kraljevinama koje predobivaju, a ja sam odlučio ne zatirati takav dobri običaj. Radiji sam još i natkriliti ga, jer su drevni vitezovi katkad, a možda i ponajviše, čekali da im perjanici ostare, pa kad ih se perjanici nasluže i namuče se loših dana i još gorih noći, davali su im titulu grofova, ili čak markiza kojega kraja ili pokrajine, bila ona nešto veća ili manja. Ali ako
poživiš ti i poživim ja, lako se može dogoditi da ne prođe ni nedelja i ja steknem takvu kraljevinu, uz koju, u prîd, idu još i druge kraljevine, pa se sluči da u kojoj od njih budeš okrunjen za kralja. I
nemoj se čuditi, jer ovakvim se vitezovima ukazuju zgode i prigode kakve niko nije ni video ni zamislio, pa bih ti ja možda još mogao i više dati nego što ti obećavam.

— I tako — dočeka Sancho Panza — ako se ja, po kojem od tih čudesa što ih spominjete, zakraljim, onda će Juana Gutiérrez, ženica moja, postati kraljica, a moja deca kraljevići.

— Pa ko sumnja o tom? — uverljivo će don Quijote.

— Sumnjam ja — uzvrati Sancho Panza — jer ovako ja sudim: sve kad bi Bog odredio da kraljevine pljušte na zemlju, nijedna ne bi pala na glavu Mariji Gutiérrez. Znajte, gospodaru, ona za kraljicu
ne vredi ni prebijene pare; za groficu bi već bila zgodnija, ali i to uz Božju pomoć.

— Prepusti ti to, Sancho, Bogu — odvrati don Quijote — a Bog će već dati što joj najviše dolikuje. Ali ne snizuj svoju želju toliko da bi se zadovoljio ičim manjim nego da budeš namesnik.

— I neću, gospodaru — odgovori Sancho Panza — pogotovu kad imam ovakva odlična gospodara, koji će znati što meni valja i što mogu dobiti.


Iso Velikanović i Josip Tabak
izvor 


         Miquel de Cervantes, Don Kihot ( prolog, prva glava)
         Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 2,3,4 glava )
         Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 8,9,10 glava )
          Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 11,12,13 glava)
          Miquel de Cervantes, Don Kihot ( 14,15,16 glava )

Нема коментара:

Постави коментар