KNJIŽEVNOST  |    POEZIJA  |   DUHOVNOST |  ZANIMLJIVI TEKSTOVI     |    PISMA  |   ŽENA   |   ARHIVA    |   

20.02.2017.

Vilijem Golding, Gospodar muva




PRVO POGLAVLJE

Šum školjke

Svetlokosi dečak sišao je poslednjih nekoliko koraka niz stenu i oprezno krenuo prema laguni. Iako je skinuo školski džemper i vukao ga za sobom, siva košulja lepila mu se za telo, a mokra kosa po čelu. Dugački ožiljak koji je parao džunglu isijavao je vrelinu svuda oko njega. Dečak se s mukom pentrao preko puzavica i oborenih stabala kada je jedna ptica, utvara crvenog i žutog, prhnula uvis s veštičjim
krikom; za njenim krikom, kao odjek, usledio je još jedan.
„Hej!“, čulo se, „Sačekaj malo.“
Žbunje se na ivici rane prodrma i silne kišne kapi padoše po tlu.
„Sačekaj malo“, rekao je glas. „Zakačio sam se.“
Svetlokosi dečak stade i cimnu dokolenice uvis automatskim pokretom od kog je džungla za trenutak izgledala kao Prestonički okruzi.
Glas ponovo progovori.
„Ne mogu da mrdnem od ovih puzavica.“
Vlasnik glasa izašao je unatraške iz žbunja; grančice su mu grebale masnu vetrovku. Goli prevoji kolena bili su mu punački, izbodeni i izgrebani trnjem. Sagnuo se, pažljivo povadio trnje i okrenuo se. Bio je niži od svetlokosog, i vrlo debeo. Krenuo je napred, pazeći gde stupa, a onda podigao pogled iza debelih naočara.
„Gde je čovek s megafonom?“
Svetlokosi odmahnu glavom.
„Ovo je ostrvo. Makar mislim da je ostrvo. Ono tamo je sprud. Možda ovde i nema odraslih.“
Debeli dečko kao da se prenerazio.
„Imali smo pilota, ali on nije bio s putnicima, bio je napred u kabini.“
Svetlokosi je žmirio u sprud.
„Ostali dečaci“, nastavi debeli. „Neki su se sigurno izvukli. Sigurno jesu, je l’ da?“
Svetlokosi pođe ka vodi što je nehajnije mogao. Trudio se da se drži opušteno i ne preterano zainteresovano, ali debeli pohita za njim.
„Zar nema nijednog odraslog?“
„Mislim da nema.“
Svetlokosi je ovo rekao ozbiljno, ali oduševljenje zbog ostvarene želje ipak ga je savladalo. Nasred ožiljka načinio je stoj na glavi i široko se nacerio naglavce okrenutom debelom dečaku. „Nema odraslih!“
Debeli malo razmisli.
„Onaj pilot.“
Svetlokosi se spusti na stopala i sede na zemlju koja se pušila.
„Mora da je odleteo kad nas je izbacio. Ne može ovde da sleti. Avion s točkovima ovde ne može da sleti.“
„Bili smo napadnuti!“
„Vratiće se on.“
Debeli odmahnu glavom.
„Dok smo padali pogledao sam kroz prozor. Video sam drugi deo aviona. Iz njega je izbijala vatra.“
Pogledao je levo i desno duž ožiljka.
„A ovo je načinila putnička kabina.“
Svetlokosi ispruži ruku i dotaknu iskrzani kraj debla. Za trenutak je izgledao zainteresovano.
„Šta je bilo s kabinom?“, upita. „Gde je sada?“
„Oluja ju je odvukla na pučinu. To je bilo manje opasno od ovih stabala što su popadala. U njoj su sigurno još neki dečaci.“
Oklevao je trenutak-dva, pa ponovo progovorio.
„Kako se zoveš?“
„Ralf.“
Debeli je čekao da takođe bude upitan za ime, ali ponuda za upoznavanje nije usledila; svetlokosi dečak po imenu Ralf neodređeno se osmehnuo, ustao i ponovo pošao prema laguni. Debeli se uporno vukao za njim.
„Mislim da nas ima još razbacanih naokolo. Nisi video nikoga, je 1’?“
Ralf zatrese glavom i pruži korak. Onda se saplete preko grane i pade uz tresak. Debeli mu priđe, teško dišući.
„Tetka mi je rekla da ne trčim“, objasnio je, „zbog što imam astmu.“
„Asmaru?“
„Tako je. Ne mogu da udahnem. Samo sam ja u našoj školi imao astmu“, s mrvom ponosa reče debeli. „A naočari nosim od treće godine.“
Skinuo je naočari i pružio ih Ralfu, trepćući i osmehujući se, a onda ih obrisao o prljavu vetrovku. Izraz bola i unutrašnje usredsređenosti izobličio mu je blede crte lica. Razmazao je znoj po obrazima i brzo namestio naočari na nos.
„To voće.“
Pogledao je oko ožiljka.
„To voće“, reče. „Mislim da...“
Stavio je naočari, odgegao se i čučnuo u isprepleteno zelenilo.
„Dolazim za minut...“
Ralf se oprezno raspetljao i iskrao između grana. Trenutak kasnije ostavio je za sobom stenjanje debelog dečaka i hitao ka paravanu koji ga je još delio od lagune. Popeo se preko oborenog debla i obreo se izvan džungle.
       Obala je bila posuta palmama. Stajale su, naginjale se, koso stremile svetlosti, a njihove zelene perjanice lebdele su na tridesetak metara visine. Tlo pod njima bila je obala obrasla grubom travom, posvuda iskidana palim stablima, istačkana trulim kokosovim orasima i mladicama palmi. Iza svega ovoga pružala se tama prašume i otvoreni prostor brazde. Ralf je zastao, oslonjen jednom rukom na sivo stablo, i zaškiljio u treperavu vodu. Ispred njega, na kilometar-dva, bela pena gurala se uz
koralni sprud, a iza spruda je otvoreno more bilo tamnoplavo. Iza nepravilnog koralnog luka, laguna je bila mirna kao planinsko jezero – plava u svim nijansama, prigušeno zelena i purpurna. Plaža između terase s palmama i vode bila je uski luk, naizgled neprekidan, jer su se, levo od Ralfa, palme, plaža i voda protezali do u nedogled, a tu je bila, gotovo vidljiva, sveprisutna vrućina.
     Skočio je s terase. Gusti pesak prekri mu crne cipele, pogodi ga vrućina. Odjednom svestan težine odeće, žustro je zbacio cipele i u dva pokreta zgulio čarape s elastičnim podvezicama. Onda je skočio natrag na terasu, skinuo košulju; stajao je tako među kokosovim orasima sličnim lobanjama, a senke palmi i šume klizile su mu preko kože. Otkopčao je zmijoliku kopču kaiša, svukao pantalone i gaćice i ostao nag da gleda u zaslepljujuću obalu i vodu.
      Imao je dvanaest i nešto više godina; bio je dovoljno veliki da izgubi naglašeni detinji stomačić, ali ne toliko odrastao da zbog puberteta postane nezgrapan. Sada se videlo da bi mogao biti bokser, bar kad je reč o širini i snazi ramena, ali oči i usta bili su mu blagi, ozbiljni. Lako je potapšao stablo i, primoran najzad da poveruje u stvarnost ostrva, ponovo se oduševljeno nasmejao i propeo na šake. Vešto je spustio noge, kleknuo i bacio sebi pune šake peska na grudi. Onda je seo i sjajnim, uzbuđenim očima pogledao vodu.
„Ralfe...“
Debeli se spustio preko uzvišice i pažljivo seo na ivicu.
„Izvini što me nije bilo. To voće...“
Obrisao je naočari i namestio ih na prćasti nos. Okvir mu je u koren nosa urezao duboko, ružičasto slovo V. Pogledao je ocenjivački Ralfovo zlaćano telo, a zatim svoju odeću. Spustio je ruku na kraj patent zatvarača koji mu se pružao preko grudi.
„Moja tetka...“
Onda je odlučno povukao zatvarač i skinuo vetrovku preko glave.
„Tako!“
Ralf ga iskosa pogleda i ne reče ništa.
„Mislim da bi trebalo da saznamo sva njihova imena“, reče debeli dečak, „i da napravimo spisak. Mislim da treba da sazovemo sastanak.“
Ralf nije shvatio mig, pa je debeli morao da nastavi.
„Baš me briga kako me zovu“, reče u poverenju, „samo da me ne zovu kako su me zvali u školi.“
Ralf se blago zainteresovao.
„Kako su te zvali?“
Debeli se osvrnu preko ramena, a onda se nagnu ka Ralfu.
„Zvali su me ’Svinjče’.“
Ralf vrisnu od smeha i skoči na noge.
„Svinjče! Svinjče!“
„Ralfe – molim te!“
Svinjče sa strepnjom pljesnu rukama.
„Rekao sam da ne želim...“
„Svinjče! Svinjče!“
Ralf je odskakutao kroz vreli vazduh plaže, a onda se vratio kao lovački avion unazad zabačenih krila, i izrešetao Svinjče.
„Tataratataaa!“
Bacio se u pesak podno Svinjčetovih nogu i ostao tamo da leži smejući se.
„Svinjče!“
Svinjče se s oklevanjem osmehnu, zadovoljan preko volje zbog makar malo prihvatanja.
„Samo da ne kažeš ostalima...“
Ralf se kikotao u pesku. Izraz usredsređenosti i bola vratio se Svinjčetu na lice.
„Samo trenutak.“
Pohitao je natrag u šumu. Ralf ustade i lako potrča nadesno. Ovde je plažu naglo prekidao četvrtasti motiv okoline; velika platforma od ružičastog granita svojeglavo je štrčala usred šume, terase, peska i lagune, i stvarala dok visok jedan metar. Prekrivao ju je tanak sloj zemlje i čupave trave, a mlade palme pravile su joj senku. Zemlje nije bilo dovoljno da palme izrastu, pa su, kad dosegnu šest-sedam metara, klonule i sušile se, stvarajući izukrštanu šaru debala, vrlo zgodnu za sedenje. Palme koje su još stajale tvorile su zeleni svod odozdo išaran drhtavom mrežom odblesaka iz lagune. Ralf se popeo na platformu, uočio senku i svežinu, zažmurio na jedno oko i video da su senke po njegovom telu zaista zelene. Oprezno je prišao ivici bližoj moru i pogledao odozgo u vodu. Bila je providna do
samog dna i sjajna od bujne tropske trave i korala. Glasom dubokim od uzbuđenja, Ralf samom sebi reče:
„Auuuuu!“
Iza platforme bilo je još čarolija. Neko božje delo – tajfun, možda, ili oluja koja je propratila i Ralfov dolazak – sabilo je pesak u lagunu, pa je na plaži nastao dugačak dubok bazen s visokom ivicom od ružičastog granita na daljem kraju. Ralfa je ranije već obmanula lažna dubina bazena na plaži, pa je ovom prišao spreman da se razočara. Ali ovo ostrvo nije lagalo, i neverovatni bazen, koji je očigledno samo more napadalo tokom plime, na jednom je kraju bio toliko dubok da je bio tamnozelen. Ralf pažljivo ispita sve, a onda skoči. Voda je bila toplija od njegove krvi, kao da pliva u velikoj kadi.
Svinjče se ponovo pojavio; seo je na kamenitu ivicu i sa zavišću posmatrao
Ralfovo zeleno-belo telo.
„Ne umeš dobro da plivaš.“
„Svinjče!“
Svinjče je skinuo cipele i čarape, pažljivo ih spustio na ivicu, i isprobao vodu nožnim palcem.
„Topla je!“
„Šta si očekivao?“
„Nisam ništa očekivao. Moja tetka...“
„Nek se nosi ta tvoja tetka!“
Ralf zaroni i zapliva kroz vodu otvorenih očiju; peskovita ivica bazena drhturila je poput brežuljka. Okrenuo se, držeći nos prstima, a zlatna svetlost plesala mu je i skakutala tik iznad lica. Svinjče je, s odlučnim izrazom, počeo da skida gaćice. Uskoro je bio nag, debeo i bled. Na prstima je sišao niz peskovitu stranu bazena i seo u vodu do vrata, ponosno se osmehujući Ralfu. „Nećeš da plivaš?“
Svinjče zatrese glavom.
„Ne umem. Nisu mi dali. Astma...“
„Nek se nosi ta tvoja asmara!“
Svinjče je ovo podneo s nekakvim krotkim strpljenjem.
„Ni ti ne plivaš dobro.“
Ralf dovesla do kosine, zagnjuri usta i izbaci mlaz vode uvis. Zatim podiže bradu i reče:
„Naučio sam da plivam kad sam imao pet godina. Tata me je naučio. On je kapetan korvete u ratnoj mornarici. Kad dobije odsustvo, doći će da nas spase. Šta je tvoj otac?“
Svinjče naglo porumene.
„Moj tata je umro“, reče brzo, „a mama mi je...“
Skinuo je naočari i uzaludno potražio nešto da ih obriše. „Živeo sam s tetkom. Ona drži radnju s bombonama. Koliko sam samo slatkiša dobijao! Koliko god sam hteo. Kad će nas tvoj tata spasti?“
„Čim bude mogao.“
Svinjče ustade, potpuno mokar; stajao je onako nag i brisao naočari čarapom. Jedini zvuk koji je do njih dopirao kroz jutarnju vrelinu bio je dugački škripavi urlik udara talasa o sprud. „Kako će znati da smo ovde?“
Ralf se zanjiha u vodi. Pospanost se pripijala uz njega poput klizavih odraza što se rvu s bleskom lagune.
„Kako će znati da smo ovde?“
Tako lepo, pomisli Ralf, tako lepo, tako lepo. Urlici sa spruda postali su vrlo daleki.
„Reći će mu na aerodromu.“
Svinjče zatrese glavom, stavi svoje sjajne naočari i pogleda Ralfa odozgo.
„Neće. Zar nisi čuo šta je pilot rekao? Za atomsku bombu? Tamo su svi mrtvi.“
Ralf ustade iz vode, priđe Svinjčetu i razmisli o ovom neobičnom problemu. Svinjče nije odustajao.
„Ovo je ostrvo, je l’ da?“
„Popeo sam se na stenu“, reče Ralf polako, „i mislim da jeste ostrvo.“
„Svi su mrtvi“, reče Svinjče, „a ovo je ostrvo. Niko ne zna da smo ovde. Tvoj tata ne zna, niko ne zna...“
Usne su mu drhtale, a naočari se zamaglile.
„Ostaćemo ovde dok ne pomremo.“
S tim rečima vrućina kao da se pojačala i postala preteći teret, a laguna ih je
napala blistavim šarenilom.
„Daj mi odeću“, promrmlja Ralf. „Tamo je.“
Pretrčao je preko peska, izložen razjarenom suncu, prešao platformu i našao svoju razbacanu odeću. Onda se popeo na ivicu platforme i seo u zelenu senku zgodnog stabla. Svinjče se izvukao uvis, noseći većinu odeće ispod miške. Onda je pažljivo seo na oboreno stablo blizu malog rta koji je zadirao u lagunu, a zamršeni odrazi zaigrali su po njemu. Najzad je progovorio.
„Treba da nađemo ostale. Treba nešto da učinimo.“
Ralf ništa ne reče. Ovo je koralno ostrvo. Zaštićen od sunca, ne slušajući
Svinjčetove zloslutne reči, prijatno je sanjario.
Svinjče nije odustajao.
„Koliko nas ima ovde?“
Ralf mu priđe i stade ispred njega.
„Ne znam.“
Laki povetarac mestimično se šunjao po glatkoj površini vode ispod vrele izmaglice. Kad stigne do platforme, palmovo lišće je šaputalo, pa su tačke mutnog sunčevog svetla klizile po telima dečaka ili letele poput svetlih krilatih stvorenja u senci.
Svinjče pogleda Ralfa. Sve senke na Ralfovom licu ležale su naglavce – zeleno odozgo, belo odozdo, od lagune. Preko kose mu se vukla mrlja svetlosti.
„Moramo nešto da učinimo.“
Ralf pogleda kroz njega. Najzad je zamišljeno mesto, koje do tada nije sasvim shvatio, uskočilo u stvarni život. Ralfove usne razvukoše se u oduševljeni osmeh, a Svinjče se, prihvatajući osmeh kao znak priznanja, nasmejao od zadovoljstva.
„Ako je ovo zaista ostrvo...“
„Šta je ono?“
Ralf je, sada bez osmeha, pokazivao u lagunu. Usred paprati slične morske trave ležalo je nešto svetlo.
„Kamen.“
„Nije. Školjka.“
Odjednom Svinjče zapenuši od oduševljenja.
„Jes’! To je školjka. Video sam jednu takvu. Na nečijem zidu. Zvao ju je morski rog. Kad dune u nju, njegova mama dođe. Mnogo je vredna...“
Pored Ralfovog lakta mladica palme naginjala se nad lagunu. Zaista, težinom je već vukla busen iz posne zemlje i uskoro će pasti. Ralf iščupa mladicu i stade njome da šara u vodi, terajući sjajne ribice na sve strane. Svinjče se opasno nagnu.
„Pazi! Razbićeš je...“
„Zaveži!“
Ralf je govorio odsutno. Školjka je bila zanimljiva, lepa i vredna igračka, ali žive utvare iz njegovih sanjarenja još su stajale između njega i Svinjčeta, koji je sada postao nebitan. Mladica palme, savijena, gurnu školjku preko morske trave. Ralf je upotrebio jednu ruku kao oslonac, a drugom je pritiskao dok se školjka nije podigla, mokra, da je Svinjče uhvati.
Sada, kada školjka više nije bila nešto što se gleda, ali ne dira, i Ralf se uzbudio.
Svinjče je blebetao:
„... rog; vrlo je skupa. Kladim se da bi morao da platiš funte i funte kad bi hteo da je kupiš – stajala mu je na zadnjem baštenskom zidu, a moja tetka...“
Ralf uze školjku od Svinjčeta i malo vode proli mu se niz ruku. Školjka je bila tamnožućkasta, ponegde poprskana ružičastim. Između vrha, izlizanog u mali otvor, i ružičastih usana, pružalo se četrdeset pet centimetara školjke, lako uvijene i prekrivene finim reljefom. Ralf istrese pesak iz dubine školjke.
„...mukala kao krava“, reče Svinjče. „Imao je i neko belo kamenje, i kavez sa zelenim papagajem. Nije duvao u belo kamenje, naravno, i rekao mi je...“
Svinjče zastade da udahne i pomilova blistavu stvar u Ralfovim rukama.
„Ralfe!“
Ralf podiže pogled.
„Možemo ovim da dozovemo ostale. Da sazovemo sastanak. Doći će kad nas čuju...“
Radosno se osmehnuo Ralfu.
„To si i hteo, je 1’ da? Zato si izvadio rog iz vode?“
Ralf skloni svetlu kosu s čela.
„Kako je tvoj drug duvao u školjku?“
„Nekako je pljuckao“, reče Svinjče. „Meni tetka nije dala da duvam zbog astme. Rekao je da duva odavde, odozdo.“ Svinjče položi ruku na svoj istureni stomak. „Ti probaj, Ralfe. Dozovi ostale.“
Ralf sumnjičavo podiže uski kraj školjke na usne i dunu. Čuo se vazduh kako mu izlazi iz usta, ali ništa više. Ralf obrisa slanu vodu s usana i pokuša ponovo, ali školjka ostade nema.
„On je nekako pljuckao.“
Ralf napući usne i naglo dunu; iz školjke se razleže zvuk puštanja vetra. Ovo je obojici bilo toliko smešno da je Ralf nekoliko minuta tako duvao u školjku, između navala smeha.
„On je duvao odozdo.“
Ralf je shvatio postupak i dunuo u školjku iz dijafragme. Odmah se oglasila. Dubok, oštar ton razlegao se ispod palmi, preplavio zapetljanu šumu i odbio se od ružičastog granita planine. Jata ptica prhnula su s vrhova drveća, a u žbunju nešto zaskiča i pobeže. Ralf spusti školjku s usana.
„Čoveče!“
Njegov uobičajeni glas zvučao je poput šapata posle oštre note školjke. Podigao je školjku na usne, duboko udahnuo i ponovo dunuo. Ton je ponovo zagrmeo, a zatim se, na njegov jači pritisak, povisio za oktavu i postao prodorniji nego prošli put. Svinjče je nešto vikao, zadovoljnog lica, blistavih naočara. Ptice su kričale, male životinje su trčkarale. Ralfa izdade dah; nota pade za oktavu i postade duboki mrmor, šuštanje vazduha.
Školjka je bila nema, sjajna kljova; Ralfovo lice potamnelo je od zadihanosti, a vazduh nad ostrvom ispunili su žagor ptica i odjeci.
„Kladim se da se čuje na kilometar!“
Ralf je došao do daha i izveo niz kratkih oštrih tonova. Svinjče uzviknu. „Eno jednog!“
         Među palmama se pojavilo dete, stotinak metara niže na plaži. Bio je to dečak od možda šest godina, čvrst i svetlokos, iscepane odeće, lica umrljanog lepljivim zgnječenim voćem. Pantalone su mu bile spuštene iz očiglednih razloga, i navukao ih je samo dopola. Skočio je s terase s palmama na pesak, i pantalone su mu spale do gležnjeva; iskoračio je iz njih i potrčao ka platformi. Svinjče mu je pomogao da se popne. U međuvremenu, Ralf je nastavio da duva sve dok glasovi nisu zagrajali iz
šume. Dečkić čučnu ispred Ralfa i vedro pogleda uvis. Ohrabrilo ga je dešavanje koje ima svrhu, pa mu je lice postalo zadovoljno; gurnuo je u usta ružičasti palac, jedini čist prst. Svinjče se nagnu ka njemu.
„Kako se zoveš?“
„Džoni.“
Svinjče promrmlja dečakovo ime za sebe, a onda ga doviknu Ralfu, koga to nije zanimalo jer je i dalje duvao. Lice mu je potamnelo od divljeg zadovoljstva što stvara ovaj zapanjujući zvuk, a od lupanja srca zategnuta košulja mu je podrhtavala. Graja iz šume se približavala.

izvor 

Нема коментара:

Постави коментар