24.02.2017.

William Shakespeare, Soneti







 Shakespear je napisao 154 soneta. Kao i ostali deo njegovog opusa i soneti su bili predmet bezbrojnih analiza.

Likovi Šekspirovih soneta.

 Čovek, mladić i žena -vreme

" Soneti se mogu čitati kao drama. Imaju radnju i junake. Radnja se sastoji iz lirskih sekvenci, iz kojih polako raste tragedija. Junaka ima troje: čovek, mladić i žena. Ta tri lica iscrpljuju sve oblike ljubavi i proći ce kroz sve njene stepene. Iscrpljuju sve oblike izdaje i sve njene vidove. Sve moguće odnose: ljubavi, prijateljstva, ljubomore. Prolaze kroz nebo i pakao. Poetika Soneta nije ipak petrarkinska, i bolja je druga odredba. Junaci Soneta prolaze kroz Eden i Sodomu.
Četvrto lice te drame jeste vreme. Vreme koje sve uništava i poražava. Proždrljivo vreme, upoređivano s velikim raljama. Ono proždire čovekova dela i proždire njega samoga.
O, vreme, koje brzo uništavaš stvorene stvari! Koliko si kraljeva, koliko si naroda uništilo! Koliko je država i raznih zbivanja prošlo redom od trenutka kad je ovde propao čudnovati oblik one ribe, koja pobeđena od vremena strpljivo leži u skrivenosti; golim kostima ono je dalo kostur i oslonac planini koja se nad njom uzdiže.
Taj šekspirovski citat uzet je iz mladalačkih spisa Leonardovih. ''Vreme, kvaritelj svega'' vraća se kao neprestani refren u pesništvu pozne renesanse i baroka, ali za Leonarda, slično kao i za Šekspira uništavateljsko delovanje vremena nije samo stilistički trop, čak ne ni samo opsesija. Vreme je prvi glumac svake tragedije." izvor 

Muškarci i žene 

I...." prema rečima profesorke sa Univerziteta u Džordžtaunu Leni Orlin, Šekspir je sonete pisao i za muškarce i za žene, piše National Geographic.

„Šekspirov veliki talenat se između ostalog ogledao i u tome što je umeo svojom maštom da oživi različite likove, što je radio i u svojim sonetima“, objašnjava Orlinova koja dodaje da soneti nisu ljubavna pisma koje je neko pronašao na tavanu već pesme koje je on objavljivao. Neki elementi ukazuju da se neke pesme baziraju na njegovom ličnom životu, ali nije utvrđeno da je Šekspir crpeo ideje pišući pesme isključivo iz svog privatnog života.

„Šekspir je voleo ponekad da upućuje pesme mladim muškarcima, a nekad mladim ženama. No, iako je teško ustanoviti ko su ti ljudi kojima se Šekspir obraćao, nema razloga da se veruje da su oni zaista i postojali“, kaže Orlin. (izvor )



SONET 1

Od najlepših bića želimo mladine
Da lepote rua s njom ne umre nikad,
Nego, kad zreliji s vremenom premine,
Nežan baštinik da njemu bude dika.
Ali ti, za svoje sjajne oči veren,
Svojim uljem hraniš svoje sveće plam,
Tvoreć pravu glad gde obilje se stere,
Sam svoj dušman, grozan milom sebi sam.
Ti koji si sada svetu ures sveži
I jedini glasnik gizdavu proleću,
Rasipan u tvrdičenju, škrče nežni,
U pupoljku svom pokapaš svoju sreću.
Sažali se na svet, ili budi lakom:
Svetu dug da gutaš, i sobom i rakom.

SONET 2

Kad ti čelo stegne četrdeset zima,
I poljem lepote prokopa ti jarke,
Gorda odora te mladosti, sad divna,
Biće dronjak podrt bez vrednosti svake.
Tad, upitan gde se sve lepote kriju,
Gde su ti sva blaga krepkih dana stala,
Reči, u nutrini upalih očiju,
Sramotna je grižnja i zaludna hvala.
Koliku bi hvalu lepota ti zbrala
Da možeš odvratit: »Krasno čedo moje
Račun će namiriti i pravdat me stara« —
Jamčeć da mu lepost nasledstvo je tvoje!
Kad si star, to znači biti snova sazdan,
Videt vrelu krv kad ćutiš da je mrazna.

SONET 3


U ogledalo zirni i licu što gledaš
Reci sad je čas da drugo lice poda;
Ako iznova mu sad svežinu ne daš,
Varaš svet, i nekoj majci kratiš ploda.
Gde je neorano lepotice krilo
Da prezire tvoga gospodarstva ralo?
Ko je tako lud da bi mu grobom bilo
Samoljublje, i potomstvu na put stalo?
Ogledalo si majci, i u tebi ona
Priziva svoj ljupki april dobi cvatne;
Ti ćeš tako videti kroz staračka okna,
Borama usprkos, ove ure zlatne.
Ali živiš li da spomena ti nije,
Umri sam, i tvoja slika s tobom mre.

SONET 4

Rasipna ljupkosti, zašto na se sama
Trošiš što lepote baština ti preda?
Od prirode zapis nije dar već zajam,
A podašan zajmi onom ko je štedar.
Pa, prelepi škrče, zašto li zlorabiš
Pusto blago dano tebi da ga dadeš?
Zelenaću bez dobiti, zašto rabiš
Tako silnu svotu, a živet ne znadeš?
Jer, dok poslovanje sam sa sobom vodiš,
Ti za dražest svoju varaš sama sebe.
Kako će, kad narav zovne te da hodiš,
Ostati prihvatljiv račun iza tebe?
Nerabljena lepost s tobom u grob grede,
Rabljena živi da volju ti provede.

SONET 5

One ure što su s blagim marom tkale
Ljupki zor do kojeg svako oko plovi,
Biće prema njemu nasilnice jalne
I poružnit ono što krasotom slovi;
Neumorno vreme vodi leto prema
Grozomornoj zimi da onde nastrada:
Mraz stinuo sok, već bujna lišća nema,
Lepota pod snegom i pustoš svud vlada.
Kad ni jedna letna ne ostane kap,
Žitka sužnjica u zidima od stakla,
A s lepotom otet i lepote slap —
Ni nje, ni spomena da je išta takla.
Al tiješteno cveće, premda zimu sreta,
Gubi samo privid; bit mu vazda cveta.

SONET 6

Ne daj gruboj ruci zime da ti kvari
To leto u tebi, sok iscedi pre:
Neki sud osladi, neki kut obdari
Blagom te lepote, dok se ne ubije.
Nije zabranjena lihva zajam koji
Usrećuje one što plaćaju redno;
To jest kad ti biće drugo biće goji,
Il, desetkrat bolje, deset njih za jedno.
Sretniji bi tada bio deset krati,
Deset tvojih tobom desetkrat da biva;
Što bi tada smrt, da moraš putovati,
Kad ostavljaš sebe u potomstvu živa?
Ne budi tvrdoglav, previše si divan
Da plen smrti budeš, od crvi uživan.

SONET 7

Gle, na istoku kad milovidno svetlo
Diže plamnu glavu, svako oko zemno
Pogledima služi veličanstvo sveto,
Ogranulo lice štujući mu spremno;
I kad već na strmen breg nebeski kroči,
Slično snažnu momku u doba mu cvatno,
Ipak mu lepotu dvore smrtne oči
Pozorno mu prateć hodočašće zlatno;
Ali kad s vrhunca, s kočijom umornom,
Kao starac slab niz obdanicu srne,
Drugud gleda oko, dotada pokorno,
S njegove se niske staze sada svrne.
Tako ti, kad mineš s podnevnih visina,
Negledan češ mreti ne začneš li sina.


SONET 8

Muziko zvonka, zašto muziku slušaš žalno?
Slast na slast ne vojšti, radost radost ište;
Zašto voliš ono što ne primaš harno,
Il s užitkom primaš stvari što te tište?
Ako ugođenih zvukova ti kolo,
Venčanih u vernoj slozi, uho grebe,
Oni samo blago kore te što solo
Kvariš deonice skladane za tebe.
Jedna žica, gle, ko blag muž drugu sretne,
Svaka svaku dirne uzjamnim redom,
Poput oca, jeteta i majke sretne
Jedan mio zvuk svi poju kao jedno;
Njihov nemi poj, mnogostruk, regbi jedan,
Tebi peva: »Samcem postat ćeš nijedan«.


SONET 9

Zar od straha kopniš samačkim životom
što ćeš oko nekoj udovici zalit?
Ah, bezdetan ako možda umreš potom,
Ko žena bez muža svet će tebe žalit.
Svet će biti tvoja udova i žalno
Plakaće što sebi slike ne ostavi,
Kad udova svaka može čuvat stalno
Po dečijim očima mužev lik u glavi.
Dok rasipnik troši po svetu imetak,
Premešta ga tek, jer svet i dalje dvori;
Al lepota ima na svetu svršetak,
Ko je ne porabi, tako je razori.
Ljubavi za druge u grudima nema
Ko sam sebi to ubistvo sramno sprema.

SONET 10

Od sramote ne reci da ti voliš koga,
Ti što sebe tako lakoumno gubiš;
Tvrdi, ako hoćeš, da te voli mnoga,
Ali ti nijednu č~ito ne ljubiš;
Jer te ubilačka mržnja tako slepi
Da se protiv sebe rotiš pogibeljno,
Tražeći da rušiš onaj krov prelepi
Što bi valjalo da obnavljaš ga željno.
Oh, promeni naum, da promenim mnenje!
Zar će mržnja lepše nego ljubav stati?
Budi blag i ljubak, kakvo si stvorenje,
Ili barem sebi usrdnost uzvrati.
Daj, meni za ljubav, drugog sebe sebi,
Da lepota živi u tvom il u tebi.

SONET 11

Kako brzo veneš, tako brzo rašćeš
U jednom od svojih, iz tog što ostavljaš,
I tu svežu krv što mlađahno je daješ
Možeš svojom zvati kad mladost otpravljaš.
Tu se procvat, mudrost i lepota stane,
Bez tog propast hladna, starost i ludilo;
I vreme bi stalo da to svi nakane,
Za šezdeset leta ne bi sveta bilo.
Koga narav nije za potomstvo tkala,
Ružan, prost i grub, nek jalov se zatare;
Ko je nadaren, još više mu je dala,
I ti štedro neguj svoje štedre dare:
Za svoj žig te reza, misleći da njime
Trebaš štampat još, da uzorak ne zgine.

SONET 12

Kad brecaje brojim što kazuju vreme,
Videć blistav dan u groznoj tonut noći;
Kad promatram kako ljubica jur vene
I crni se prami srebre u sedoći;
Kad vidim bez lišća stabla uznosita,
Stadima na žezi doskorašnji osen,
A sva letna zelen na nosila zbita,
Svezana u snoplje, s belim krtim osem;
Tad me o lepoti tvojoj muče dvojbe
Da ćeš s onim minuti što vreme smiče,
Jer se milja i lepote sami drobe
I mru čim vide kako drugo niče;
Ništa ne odoli vremenitoj kosi
Već porod, da njoj u grabežu prkosi.


SONET 13


Oh, da jesi svoj! Al nećeš duže biti
Svoj, ljubavi, nego sam dok ovde traješ;
Pripremaj se protiv svršetka što hiti
Da obličje slatko nekom drugom daješ.
Tako ta lepota, uzeta u najam,
Ne bi našla konca; ti bi tada bio
Opet to što jesi, posle svoga kraja,
Kad tvoj mili porod nosi lik ti mio.
Ko zapušta lepu kuću da propane,
Kad je časno mogu držat marni ljudi
Spram olujnih vihora u zimske dane
I jalova gneva večne smrtne studi?
Oh, tek rasipnici! Ljubljeni, ti znade
Oca svog, i sin tvoj neka ga imade.


SONET 14

Po zvezdama svom se ne domišljam sudu,
Premda mislim da sam znalac zvezdoslovlja —
Ne da dobru sreću kažem ili hudu,
Kuge, nerodice, il narav razdoblja;
Niti mogu kob časaka kratkih reči,
Pridajući svakom vetar, grom i kišu,
Nit hoće li knezovima poć po sreći,
Ičim što naslutim da nebesa pišu.
Već znanje iz tvojih očiju odgonetam,
Čitam u tim stalnim zvezdama umeće:
Da će istina s lepotom skupa cvetat
Ako se od sebe k potomstvu okrećeš.
Inaće ti naveštam da tvoja smrt
Istinu će skončat i lepotu strt.

SONET 15


Kad promatram kako sve što nikne klicom
Samo kratak čas u savršenstvu traje,
Da na igre ovom velom pozornicom
Zvezde liju svoje tajne uticaje;
Kad vidim da ljudi rastu poput bilja,
Dok ih isto nebo i bodri i drobi,
Kipte mladim sokom, klonu sred obilja,
I odnose spomen o junačkoj dobi;
Tad mi pojam ove nestalnosti stavlja
U vidokrug tebe, tvoju mladost bujnu,
Gde zatorno vreme s rasulom raspravlja
Da mlađahni dan u noć ti menja nujnu;
Pa za tvoju ljubav boj s vremenom bijem,
Dok te ono trga, ja te snova sijem.



izvor 
___________________________



SONET XVIII

Kad poredim tebe s lepim danom leta –
Ti si mnogo lepša, više ljupka, nežna;
Pupoljak se smrzne u maju kad cveta,
Lepota je leta vrlo kratkosežna.

Katkad sunce s neba odveć vrelo sine,
Njemu lice zlatno oblak često skriva,
Sva lepota žene sa vremenom mine –
Priroda il’ udes čari joj razriva.

Al’ tvog leta sunce nikad neće zaći –
Ti ostat’ nikad nećeš bez sadašnjeg sjaja;
Van života ti se nikad nećeš naći
Dok u pesmi ovoj večnost te osvaja.

Sve dok ljudi vide i dok život traje
Ova pesma tebi život će da daje.

_________________________

SONET XX

O Gospodaru - gospo moje žudi,
Imaš lik slikan rukama prirode
I žensko, nežno srce, al' bez ćudi
Žena, koje se na varljivost svode;
I sjajno oko od ženskog vernije
Koje pozlati sve što takne žena;
Muškog si tela, al pun čarolije,
Te ti se dive i čovek i žena.
Najpre si stvaran da si nalik ženi,
Al priroda je s željom da te slije
Zadremala i otela se meni,
Davši ti nešto što za mene nije.
Za uživanje stvorila te ženi,
Daj njoj grljenje, ali ljubav meni.


________________________

SONET 83

Da te ulepšavam - to za tebe nije,
te ja ne podizah lepotu tvog lika;
Da prevazilaziš, znao sam ranije,
sve ponude prazne pesnika dužnika;

Presta hvala moja da te zapljuskuje,
da ti bićem svojim pokažeš načisto
koliko sad novo pero podbacuje
kada o vrednosti tvojoj peva isto.

Ti ćutanje moje primaš ko greh dugi,
a ono je moja slava, jer kad ćutim
ne škodim lepoti tvojoj, dokle drugi,
život bi da slave grobom zamrznutim.

U jednom tvom oku ja vidim čar višu
no u hvali što je ti pisnici pišu


__________________________

SONET 90

Pa mrzi, kad hoćeš, i to sad,
kad čitav svet mi kani kidat žitak,
sudbini priđi i ubrzaj pad,
a nemoj bit tek naknadni gubitak:

Ah! Nemoj, kada ode patnja, doći
i svladanoj već boli na kraj dopast,
i ne daj kišno jutro burnoj noći,
da odgovdiš već namerenu propast.

Jer ako ideš, nemoj zadnja ići
kad sitne boli već me izmore,
no budi prva: tako će me stići
već na početku patnje najgore,

i druge boli, što me sada pale,
u usporedbi s tim će biti male.

__________________________


SONET LXVI

Sit svega toga vapim smrt smirenja,
Kad gledam Vrednost ko bokche rođenu,
I Ništavnost u rubu uzvišenja,
I tvrdu Veru sramno pogazenu,

I Čast predivnu sramotno izdanu,
I Savršenost grubo sramoćenu,
I devičansku Krepost prokurvanu,
I u krzmanju Snagu razdrobljenu,

I Umetnost od vlasti zauzdanu,
I Ludost kako nadzire Umnika,
I Istinitost Glupošću nazvanu
I ropče Dobro gde dvori Silnika,

Sit svega toga, ostavio sve bih,
Kad smrću ljubav napustio ne bih.

_____________________________


SONET CXLIV,

dve su ljubavi sad u mojoj volji,
duh zla i dobra ratuju u meni;
plavook mladić-anđeo je bolji,
a gori - žena sa mrakom u ženi.
da me otera u ad - svojoj tami
odvukla mi je anđela boljega
i lepotom ga sada na greh mami
da u đavola pretvori i njega.

____________________________


SONET CXLIX

Mozes li, kruta, reč da te ne ljubim,
Kada se s tobom borim protiv sebe?
I zar ne mislim na te, kad izgubim
Smisao za sebe, tiranko,rad tebe?

Ko tebe mrzi, zar mi dušman nije?
Zar sam mu prisan, kog ne gledaš rada?
Zar kad me tvoje poniženje bije
Ne izgrizam se od tuge i jada?

Zar ista vredna imade u meni
Što podvorenje voljko ti ne dava?
Moja je duša rob u tvojoj zeni
Jer ćak i tvoje mane obožava.

Mrzi me, znam ti misli, čežnjo lepa
Ti ljubiš zdrave, a ne mene slepa.


_____________________________


CXLVII

Moja je ljubav groznica i žudi
Za onim što bolest joj produžuje;
Hrani se onim što bolestan budi
Apetit i tim bolest pogoduje.

Moj razbor, liječnik te moje ljubavi,
Srdit me, što se ne držim propisa,
Napusti: zdvojan sad znam razlog pravi,
Da moja želja smrti me zapisa.

Um presta brigom, a ja prestah negom,
Ludost i nemir sve gore me more,
Misli i reči mahnitim belegom,
Za stvarnost slepe, bulazneci zbore.

Snih da si bela, zakleh se zamamna.....
Ko pak'o crna, ko noc si tamna.

_____________________________

SONET CXVI


Ljubavnoj sprezi dva srodna stvorenja
prepreke nema. Ljubav ljubav nije
ako sa svakom promenom se menja
i ako se pred svakom silom krije.
Ne! Čvrst je ona svetionik: grudi
oluji pruža al' se ne pokrenu;
svakoj je lađi zvezda, kojo ljudi
visinu znaju, al' ne vrednost njenu.
Ne smuti Vreme ljubav, mada krivi
srp njegov kosi mladosti miline;
kroz kratke dane ona ista živi
i traje sve do oštrice sudbine.
Ako je, pak, to varka što me sludi,
tad nit' ja pisah, nit voljahu ljudi...

_____________________________

SONET CXIII

Oči te duše - odkad te ostavih-
Posvuda vide, al vid što me vodi
Na pola slep je bez funkcija pravih,
On tobož vidi, al ko slepac hodi:

U mojoj duši vid ne oblikuje
Ni pticu ni cvet, nit prikuplja slike,
U pogledu mi um ne sudeluje,
Tome što gleda ne čuva oblike.

Gleda li pitom vidik il divljinu,
Prekrasno biće il neku grdobu,
Gavrana - grle, more il planinu,
Dan - noć od sveg ti gradi prispodobu.

Ne može duša, da mi drugo stvara.
Već ljubeć tebe - moje oči vara.

_____________________________

SONET

Kad od Fortune prezren i od ljudi,
Tuzi izgnanstva posve sam se predam,
I gluhi svod mi muči krik iz grudi,
I kunem sudbu i sam sebe gledam
-
Kao taj želeć bogat bit, pun nade,
Lep kao onaj, s krugom prijatelja,
Da vešt sam i da znam što drugi znade,
Bez svega što je radost mi i želja,

Ipak se tebe, prezirući žiće,
Setim, i tad mi zanos što me hvata,
Ko ševa koja s mrkog tla dok sviće
Diže se, himnom slavi rajska vrata:

Jer tvoja ljubav takvo mi je zlato,
Da s kraljem ne bih menjao se zato.

____________________________

Moje te oči ne vole i gone -
Vide u tebi do hiljadu mana;
Al srce voli što preziru one,
Te luduje za tobom svakoga dana.

Za moje uši tvoj glas ne prianja,
A ni moj ukus ni miris ne žele
Niti sva moja nežna osećanja -
Da čulnu gozbu sa tobom podele.

Ali ni um moj, ni mojih pet čula
Ne mogu ludo srce da odvrate
Od službe tebi, te sam rob i nula

I vazal - koji u srcu tvom pate.
O, sudbina je valjda htela tako
Da mi ti budeš - i moj greh i pak'o.

_______________________

O, Gospo Moja


O, gospo moja, kud žuriš sve?
Zastani, čuj, ja volim te;
Veselo i tužno ja pevat' znam.
Ne idi dalje, zastani rađe:
Putu je kraj kad se ljubav nađe –
To svaki pametan čovek zna.

Šta je ljubav? I ona ima kraj.
Dok srce voli, oduška mu daj –
Budućnost ne znaš, šta kome sprema.
Ne odgađaj zato čas sreće sad,
Poljubac tvoj sam dobiti rad,
Jer duga veka mladost nam nema.

________________________


Za one dane koji možda slede
kad namrštiš se radi mojih mana
kad tvoja ljubav zadnji račun svede
razlikom našom na to izazvana,

Za dan - kad neznan proći ćeš kraj mene,
i jedva me tim suncem obasjati
tim tvojim okom; kad ljubav što vene,
pronađe razlog, hladno me shvati,

Za taj dan ću se znanjem opkopati
da nedostojan ja sam, i po strani,
dignutom rukom zakleću se, znati,

Razlozi tvoji da su opravdani.
S pravom ćeš jadnog mene da ogoliš,
jer ne znam razlog zašto da me voliš
___________________________

Ti se ne boj više

Ti se ne boj više ni žege ni znoja
Niti razbesnele vejavice zimi –
Zemaljska si posla posvršav'o svoja
I otiš'o kući kad zaradu primi.
I sva mladež zlatna u neki će mah
K'o i dimnačari dospeti u prah.

Ti se ne boj više silničke obesti –
Ne može ti ništa ni tiranska vlast –
Ne brini se šta ćeš obući i jesti –
Tebi su sad isti i trska i hrast.

Svi učeni i moćni u neki će mah
Krenuti za tobom i dospet' u prah.

Ti se ne boj više munjinoga bleska,
Nit' izdaje, laži, niti ljute psovke;
Ti se ne boj više ni gromovog treska;
Sve je za te prošlo – i smeh i jadikovke.

Sve ljubavi mlade u neki će mah
Krenuti za tobom i dospet' u prah.

_____________________________

Moje te oči ne vole i gone -
Vide u tebi do hiljadu mana;
Al srce voli što preziru one,
Te luduje za tobom svakoga dana.
Za moje uši tvoj glas ne prianja,
A ni moj ukus ni miris ne žele
Niti sva moja nežna osećanja -
Da čulnu gozbu sa tobom podele.
Ali ni um moj, ni mojih pet čula
Ne mogu ludo srce da odvrate
Od službe tebi, te sam rob i nula
I vazal - koji u srcu tvom pate.
O, sudbina je valjda htela tako
Da mi ti budeš - i moj greh i pak'o

_____________________________

Da te ne volim,
kako možeš reći,
Kad sam na tvojoj strani protiv sebe?
I zar nisam
na tvoju misleći
Zaboravio svoju bit zbog tebe?
Ko tebe mrzi, zar
mi mrzak nije?
Na kog se mrštiš, smešim li se njemu?
Kad me
pogledas mrko, najradije
Padam tog trena u tugu golemu.
Koju
vrlinu ja poštujem svoju,
A da je odveć gorda da ti služi?
Duša mi
voli svaku manu tvoju
I pod pogledom tvojim ko rob tuži.
Mrzi me,
znam da voliš one, mila
Što vide; a ja prepun sam slepila.

____________________________

Što ti je imaš, nije sve zlo moje,
Premda je vrlo voleh, mogu reći;
Što ona ima tebe bol mi to je,
Gubitak što će najdublje me peći.

Prekršitelji, pravdam prestup vama: —
Voliš je jer znaš da je volim i ja,
I zbog mene te ona tera sama
Da snubiš je, to zbog mene joj prija.

Izgubim li te, sva je ljubav njena,
Izgubim nju li, s njom ćeš i nju steći:
Ja sam sam, skupa vi, i tog mi trena,
Zbog mene, krst taj stavljate na pleći.

Ali gle: jedno nas smo dva, to znamo.
- Ah! ona dakle ljubi mene samo!
_______________________________

Ko će verovati mom stihu u vremenu što dolazi
Ako bude popunjen s tvojim najvišim odlikama?
Ali josš, nebesa znaju, ko grobnica da je
Što skrivaju tvoj život i pokazuju ni pola tvoga bića.
Kad bih mogao napisati lepotu očiju tvojih
I brojevima vrlim nabrojati tvoje vrline.
Godine što dolaze bi rekle "Ovaj pesnik laže!
Tako nadnebeski dodir ne tače zemaljsko lice."
Trebaju li onda moji papiri žutu poprimiti boju,
Biti ko starac prezren sa manje istine no jezik.

I tvoja prava istinom dat, gnev pesnika biti.
I protegnut metar antičke pesme neke.
Ali živi li tada neko dete tvoje,
Živećeš dvaput,
Kroz njeg i kroz rime moje."

______________________________


Нема коментара:

Постави коментар