19.04.2017.

Džejms Terber , priče





JEDNOROG U VRTU


Dok je jednog sunčanog jutra sedeo u kuhinji i doručkovao, čovek skrenu pogled sa svoje kajgane i ugleda belog jednoroga sa zlatnim rogom kako tiho pase ruže u njegovom vrtu. Čovek se uputi u spavaću sobu, gde je njegova žena još uvek spavala, i probudi je. „U našem dvorištu je jednorog“, reče, „jede ruže“. Žena otvori jedno oko i neprijateljski pogleda u njega. „Jednorozi su mitska stvorenja“, reče ona i okrenu mu leđa. Čovek tiho siđe stepeništem i izađe u vrt. Jednorog je, međutim, i dalje bio tu; sada je žvakao lale. „Dođi, jednorože“, reče čovek, iščupa jedan ljiljan i pruži ga životinji. Jednorog ga brižljivo pojede. Grudi ispunjenih radošću zbog činjenice da je u njegovom vrtu jednorog, čovek se pope stepeništem i ponovo pokuša da probudi ženu. „Jednorog je pojeo ljiljan“, reče joj. Žena sede u postelju i pogleda ga hladno. „Ti si ludak“, reče ona, „i ja ću se potruditi da te strpaju u ludnicu“. Čovek, koji baš i nije voleo reči poput „ludak“ i „ludnica“, a one su mu se u ovako blistavo jutro, kada je jednorog u njegovom vrtu, sviđale još manje, razmisli za trenutak. „Videćemo“, reče. Stigavši do vrata spavaće sobe, dobaci: „Ima zlatan rog posred čela“. Onda se vrati u vrt da nastavi da se divi jednorogu, ali životinja beše nestala. Čovek sede među ruže i zaspa.
Čim joj je muž izašao iz kuće, žena ustade i obuče se što je brže mogla. Beše jako uzbuđena, i oči su joj blistale. Pozva policiju, a zatim i psihijatrijsku bolnicu; i jednima i drugima reče da požure, te da ponesu ludačku košulju. Kad su stigli, i policajci i psihijatar pogledaše ženu sa velikom zainteresovanošću. „Moj je muž“, reče ona, „jutros video jednoroga“. Policajci pogledaše psihijatra, psihijatar pogleda policajce. „Rekao mi je da je jednorog pojeo ljiljan“, reče žena. Psihijatar pogleda policijace, policajci pogledaše psihijatra. „Rekao mi je da jednorog ima veliki zlatni rog posred čela“, reče žena. Na jasan psihijatrov znak, policajci skočiše iz svojih stolica i zgrabiše ženu. Imali su problema dok je nisu svladali, pošto se histerično otimala, ali je na kraju ipak bila nadjačana. Tek što su joj obukli ludačku košulju, u kuću uđe čovek.
„Jeste li vi vašoj ženi stvarno rekli da ste jutros videli jednoroga?“, zapitaše policajci. „Naravno da nisam“, reče čovek. „Jednorozi su mitska stvorenja.“ „To je sve što sam želelo da čujem“, reče psihijatar. „Vodite je. Strašno mi je žao, gospodine, ali, vaša žena je luda kao struja.“ I tako je odvedoše, uprkos njenom otimanju, psovkama i kletvama, i zatvoriše u zavod za umobolne. A čovek je, posle svega toga, dugo i srećno živeo.

NARAVOUČENIJE: Ne računaj u ludake one koji nisu uludničeni.


(sa američkog engleskog preveo: Nikola Todorović)


Razvod Vinšipovih

Nevolja koja je Vinšipove dovela do razvoda isprva mi se kao problem činila tako beznačajnom kao što je to mraz na prozorskom oknu. Svane dan, ogreje sunce i on nestane. Bio sam sklon da se svemu tome nasmejem, a kao prijatelj i Gordona i Marše proveo sam dosta vremena sa oboje ponaosob, pokušajući da ih nagnam da se nasmeju i oni – sa njim u njegovom klubu, gde je sedeo ispijajući škotski viski i daveći se u dimu cigareta, a sa njom u njihovom stanu, koji je delovao toliko prostrano i usamljeno bez Gordona, onog njegovog neumornog muvanja uokolo i sitnog smeha. Ali nije išlo; nijedno nije popuštalo. Ima već šest meseci kako su se razdvojili. Duboko sumnjam da će se ikad ponovo i sastati.

Sve je počelo jedne noći kod Leonarda, posle večere, dok su ispijali liker Benediktinac. Krenulo je dovoljno nevino, čak prijateljski, uz obostrani smeh, smeh koji se na kraju, kako je sat otkucavao i kako su pale reči oštre, hladne i zajedljive - zamrzao. Bili su da gledaju Kamij. Gordonu se taj film nije previše dopadao. Marša je bila luda za njim jer ona je luda za Gretom Garbo. Ona pripada onoj znatnoj armiji Gretinih obožavalaca čija se opčinjenost graniči sa fanatičnošću, a katkad čak dodirne i ivicu pomame. Mislim da je, pre nego što će se sve ovo desiti, Gordon takođe obožavao Gretu Garbo, ali dubina ubeđenosti njegove žene da je pred njima najveličanstveniji lik koga je naša generacija ikada videla na moru ili na suvu, na ekranu ili na pozornici, te noći mu je dozlogrdila. Gordon mrzi (ili je mrzeo) preterivanje, a poštuje (ili je to nekada tako bilo) objektivnost. Njegov je osećaj bio da je objektivnost neizbežna nit u tkanini šarma jedne žene. Nije voleo da vidi svoju ženu da pada u vatru oko bilo čega, a te noći kod Leonarda on je, nažalost, upotrebio upravo taj izraz i izneo tu optužbu.

Marša je, kako ja to razumem iz njene priče, odgovorila nešto glasnije (bili su prešli na škotski viski i sodu), da čovek tako ukočenih osećanja, koji nema strasti ni za šta, zapravo i nije čovek, a da njegova takozvana težnja ka objektivnosti prosto prikriva nepoznavanje i nerazumevanje umetnosti uopšte. Njene rečenice postajale su duge i nadiruće, a njene reči zvanične. Gordon je iznenada počeo da joj pukće; uporno je izgovarao ‘’Pu!’’ (jedan njegov dosadan običaj, uvek sam to mislio). Nije odgovarao na njene argumente, niti ih je čak slušao. To ju je, naravno, razbesnelo. ‘’E pa, pu i tebi!’’, napokon je, manje-više, viknula. On se razdrao na nju: ‘’Umukni, aman! Dereš se kao bokserski menadžer!’’. Razjarena time, ona je pribegla oružju svojih očiju i neko vreme uporno gledala u njega sa izrazom nekoga ko vidi nekakvog malog i odvratnog životinjskog stvora, nešto kao rogatu krastaču.

Sedeli su jedno duže vreme u mučnom i premišljajućem ćutanju, ne čineći ni pokreta, posle čega ga je ona, pribravši se, upitala, dovoljno tiho, koji je glumac, tačno, na ekranu ili pozornici, živi ili pokojni, za njega veći od Grete Garbo. Gordon je na trenutak razmislio i onda rekao, jednako tiho koliko i ona dok je postavljala pitanje, ‘’Paja Patak’’. Verujem da to nije mislio u tom trenutku, niti da je čak mislio da to misli. Bilo kako bilo, ona je već gledala u njega prezrivo, govoreći da ta izjava gotovo savršeno dočarava plitkoću njegovog intelekta i oskudnost njegove imaginacije. Gordon ju je zamolio da ne teatrališe – bila je potcenjivački otegla glas – i nastavio time da njen propust da uvidi genijalnost Paje Patka za njega znači još jedan dokaz da je ona žena bez duha. To je, kako je rekao, oduvek podozrevao; sada, kako je rekao, to konačno zna. Dobila je jaku želju da ga tresne, ali je umesto toga ponovo sela i posmatrala ga sa svojim specijalnim Mona Liza osmehom, koji je bio više osmeh prezrenja negoli, kao kod originala, osmeh tajnovitosti. Gordon je mrzeo taj osmeh, pa je kazao da je Paja Patak tačno deset puta veći nego što je to Greta Garbo ikada mogla da pomisli da bude i da bi svako ko ima iole mozga u glavi to istog trenutka priznao.

Tako su Vinšipovi išli sve dalje, dok je njihova ozlojeđenost rasla a njihov osećaj za vrednosti bledeo, sve dok ona nije uzela taksi do kuće (zaboravljajući svoju šminku i jednu od svojih rukavica u restoranu), a on krenuo da obilazi pozne lokale da bi se u zoru dovukao do svog kluba. Tamo je, dok je izlazio, pitao taksistu koga više voli, Gretu Garbo ili Paju Patka, na šta mu je ovaj odgovorio da voli Gretu Garbo. Gordon mu je gorko promrsio: ‘’Pu i tebi, dobri moj!’’ i otišao da spava.

Narednog dana, kako to kod bračnih parova i biva, oboma je bilo žao, ali iza njihove skrušenosti čučale su ružne reči koje su oboje bili izrekli, kao i ledeni pogledi i postupci iz ogorčenja. Pozvala ga je, jer se brinula. Nije želela da se brine, ali se brinula. Kako nije došao kući, bila je ubeđena da je otišao u svoj klub, ali prizori njega kako leži u jarku ili pod stolom, nekako jezivo unakažen, proganjali su je, i ona ga je oko osam sati nazvala. Laknulo joj je u srcu kada je rekao ‘’Alo’’, nabusito: živ je, hvala Bogu! Možda je i njemu donekle laknulo, ali ne previše, jer se osećao užasno. Osećao se užasno i osećao je da je ona kriva što se on oseća užasno. Kazala je da joj je žao i da su oboje bili baš glupi, a on je promumlao nešto u stilu da mu je svakako drago da je shvatila da je bila glupa. Taj stav učinio je da ostatak njenih reči bude oštriji. Pitala ga je kratko da li dolazi kući. Rekao je da dolazi, naravno; to je njegova kuća, zar ne? Rekla mu je da dođe da spava i da ne bude takav matori medved, pa je prekinula vezu.

Sledeći nesrećan slučaj dogodio se na zabavi kod Klarkovih, par dana posle toga. Vinšipovi su pristigli u prilično dobrom raspoloženju da bi se obreli u jednoj grupi gostiju koja je ispijala koktele, žagorila i više ili manje kružila oko visoke i mlitave figure počasne gošće, jedne eminentne novelistkinje. Gordon je na kraju večeri zadobio njenu pažnju i poveo je u stranu na jedno piće nasamo sa njim, pa je, osećajući se pomalo euforično i srećno u tom trenutku, kako to biva sa muževima, pomenuo sa dovoljno prezira (želeo je da izbaci to iz svog podsvesnog) raspravu koju su on i njegova žena vodili oko zasluga Grete i Patka. Visoka dama, spuštajući svoju muštiklu, kazala mu je, u raspoloženju koje je bilo slično njegovom, da može da je uračuna na svoju stranu. Za nevolju, Marša Vinšip je, stojeći nekih desetak koraka od njih i razgovarajući sa čovekom koji je nosio bradu, uhvatila ne smisao već samo par reči tog razgovora, te je požurila da zaključi kako njen muž namerno otvara staru ranu ne bi li nju ponizio u javnosti. Mislim da bi je Gordon u svakom drugom momentu zagrlio, uzeo za ruku i priznao svoju ’’grešku’’ – osećao se poprilično dobro. Ali kada je uhvatio njen pogled, ona je ledeno zurila kroz njega i njegova osećanja su se srozala. I tada je njegov bes počeo da raste.

Sukob je, sasvim očekivano, buknuo još u taksiju kojim su se vraćali kući sa zabave. Marša je divlje napala novelistkinju (bila je popila mnogo koktela), branila Gretu Garbo, grdila Gordona i ređala sve redom Paji Patku. Gordon je neko vreme pokušavao da objasni šta se tu tačno dogodilo, a onda se njezinoj ozlojeđenosti preprečila ozlojeđenost koja se popela još više, a to je ozlojeđenost neshvaćenog muža. Usred te ozlojeđenosti ona ga je ošamarila. Pogledao ju je na sekundu kroz napola spuštene kapke a onda rekao, hladno, možda malo i pomućeno: ‘’Ovo je kraj, ali hoću da do smrti znaš da je Paja Patak dvadeset puta veći umetnik no što će Greta Garbo to ikada biti, koliko god ti ili ona budete živele, ako budete – a ja ne znam zašto biste sa toliko malo razloga za život uopšte i živele!’’. Onda je zamolio vozača da zaustavi auto i izašao napolje, sa dostojanstvom koje je podrhtavalo. ‘’Karikaturo! Animacijo!’’, vikala je za njim. ‘’I ti i Paja Patak, obojica!’’. Vozač je produžio da vozi.

Poslednji put kada sam video Gordona – preselio je svoje stvari sledećeg dana u klub, zaboravivši pantalone od svog večernjeg odela i brijač – bio je ubedio sebe da je tema njegove i Maršine rasprave bila od najvećeg značaja kako za njegovu čast tako i za njegov integritet. Rekao je da to sada više nije moglo da se izbriše ili zaboravi. Rekao je da on iskreno veruje da je Paja Patak tako veliki kao dostignuće koliko i ma koje stvorenje iz celokupnog opusa Luisa Kerola, verovatno čak i veće, možda mnogo veće. Bio je pijan i u oku mu se moglo videti divje svetlucanje. Podsetio sam ga na njegovu staru ljubav prema objektivnosti, a on je rekao da zajebem sa objektivnošću. Smejao sam mu se, ali njemu do smejanja nije bilo. ’’Ako je’’, kazao je smrknuto, ’’Marša tako uporna u svom kretenskom uverenju da je ta Šveđanka nešto posebno a da je Paja Patak samo karikatura, ja ne mogu mirne savesti da opet živim sa njom. Ja verujem da je on vrhunski lik, da je čovek koji ga je stvorio jedan genije, verovatno naš jedini genije. Osim toga, verujem da je Greta Garbo samo još jedna od glumica. Bog mi je svedok da u to verujem! Šta ona očekuje od mene, da joj se vratim puzeći i da se pretvaram da mislim da je Greta Garbo nešto divno a da je Paja Patak samo animacija? Nikada!’’ Sručio je čašicu škotskog viskija pravo u grlo. ’’Nikada!’’ Nikako nisam mogao da ga razvedrim i oslobodim opsesije. Ostavio sam ga i pošao da obiđem Maršu.

Maršu sam našao bledu ali staloženu, i jednako čvrstu u svom stavu kao što je Gordon bio u svom. Insistirala je da na tome da je on pokušao da je namerno ponizi pred onom nezgrapnom bajagi novelistkinjom čija je odeća bila nešto najaljkavije što je u životu videla a čija su prenemaganja očigledno prikrivala jedan potpun nedostatak individualnosti i inteligencije. Pokušao sam da je ubedim da nije u pravu što se tiče Gordonovog stava na zabavi kod Klarkovih, ali ona je rekla da ga čita kao knjigu. Neka se razvede i neka oženi tog stvora ako hoće. Što se mene tiče, kazala je, mogu da sede unaokolo po čitav dan i da razgovaraju o svom cenjenom Paji Patku, tom prokletom našvrljanom zevzeku. Rekao sam Marši da ne treba da dozvoljava sebi da ode toliko daleko oko jedne trivijalne i besmislene stvari. Rekla je da to za nju nije trivijalno i besmisleno. To ju je nateralo da jasno vidi Gordona onakvog kakav jeste, jedan jevtini, samoživi, nadrndani podlac koji može toliko nisko da padne da se naruga svojoj ženi pred jednom koščatom užasnom tuđinkom koja ne zna da piše i nikada to neće ni naučiti. Osim toga, njena uverenost u veličinu Grete Garbo je nešto što ona ne može i neće da porekne samo da bi živela pod istim krovom gde živi Gordon Vinšip. Čitava ta stvar je nerazdvojiva od njenog integriteta kao žene i kao – eto, kao žene. Mogla je ponovo da počne da radi; saznaće on za to.

Više ništa nisam mogao da učinim ili kažem. Otišao sam kući. Te noći, međutim, saznao sam da zapravo nisam bio izbacio svu tu suludu priču iz glave kao što sam se nadao da jesam, jer sam je sanjao. Pokušao sam da pređem preko čitave stvari, ali ona se duboko dokopala podsvesnog u meni. Sanjao sam da sam išao u lov sa Vinšipovima i da je, kako smo prelazili jedno snežno polje, Marša ugledala zeca i brzo nišaneći opalila i oborila ga. Svi smo potrčali kroz sneg prema zecu, ali ja sam stigao prvi. Bio je poprilično mrtav, ali to nije ono što mi je uteralo strah u kosti kada sam ga podigao. Strah u kosti uteralo mi je to što je zec bio beli i što je bio obučen u prsluk i nosio ručni sat. Trgnuo sam se iz sna. Ne znam da li on znači da sam na Gordonovoj strani ili na Maršinoj. Ne želim da ga tumačim. Pokušavam da zaboravim celu tu nesrećnu priču.


Нема коментара:

Постави коментар