18.04.2017.

Sid Dankan, Gore od smrti






Čamac se blago ljuljuškao na talasima. Struja ga je skoro neprimetno vukla pored obale, tako da se tek po klizanju nekih karakterističnijih repera moglo primetiti da se kreće. Leteće ribe su povremeno iskakale iz vode, da bljesnu krilima i nestanu pod površinom. Jedan se delfin, nedaleko od čamca, tik ispod površine, odmarao. Činilo se kao da je spavao.

"Da li delfini spavaju?" upitala je Klara pogledavši Klea.

On sleže ramenima. Kao i ona, ni on nije mnogo znao o životinjama mora.

"Ne znam" reče "Zašto pitaš?"

Napučila je usne.

"Posmatram već deset minuta onog tamo..." pokazala je na delfina. "Izgleda kao da spava. Zar za delfine nije opasno ako spavaju? Mislim, šta ako naleti ajkula? Da li bi ga napala?"

"Znaš da u ovom moru nema ajkula." Kleo je posebno naglasio reč - 'ovom' "Niti ičega opasnog..."

"Otkud ja to da znam, do đavola? Nisam se rodila u moru. Posebno ne u ovom moru."

Ti se nisi nigde rodila! ljutito pomisli Kleo, ali to ne reče. Rekao je nešto sasvim drugo:

"Hajde idi pod palubu i napravi mi jedan 'daikiri'."

"Ne misliš li da si ih od jutros popio previše?"

"Silazi dole i napravi mi ga!" prasnu on. "Tebe nije briga koliko sam koktela popio!"

Nešto je progunđala i nestala u potpalublju. Čamac se i dalje ljuljuskao. Jedna leteća riba doskoči na palubu i Kleo ustade iz ležaljke, priđe joj i, odmahnuvši glavom, šutnu je. Riba pade preko ograde i nestade pod vodom - imala je sreće ovog puta, nije skapala na vazduhu.

Klara se vratila. Nosila je veliku čašu sa 'daikiri' koktelom. Bio je to gromovit koktel, prepun jakog ruma, dobro ohlađen komadićima leda. Kleo je voleo taj ukus. Nekako ga je vraćao u mladost, u vreme kada je čitao knjige onog bradatog i otkačenog pisca, koji je očajnički čitavog života tražio zabavu.

"Izvoli" pružila mu je času.

"Zašto i sebi nisi jedan smućkala?" upita iako je već znao šta će ona da odgovori.

"Od jutros sam već dva popila. Mislim da bi mi treći bio previše."

Pa da, pomisli Kleo, ona misli da je dovoljno popila. I to su ugradili...

Klara se spustila u ležaljku, namestila velike naočari za sunce i uzdahnula.

"Ništa se danas neće zakačiti" rekla je "Uzalud smo sekli mamce i zabacivali."

"Šta bi volela da se zakači? Osam metara duga sabljarka? Kit? Orka? Tuna?"

"Postaješ zajedljiv, Kleo. Ne razumem te, stvarno te ne razumem. Umeš da zagorčavaš život ljudima. Nemas obzira prema tuđem zadovoljstvu."

Kleo uzdahnu - da je imao obzira, nikad ne bi dospeo tu gde se nalazio.

"Pusti neka se nešto zakači!" dreknu, dižući ruku ka nebu - kao da se Bogu obraćao.

"Kome si to rekao?"

"Onom gore!"

"Bogu?"

O, blago tebi u tvom neznanju, devojko, pomislio je. Tamo gore nije bio Bog, nego neko mnogo prizemniji.

"Ne, nisam to rekao Bogu... rekao sam to tek tako, reda radi."

"'Daikiri' ti je udario u glavu" nasmejala se. "Ne bi trebalo više da piješ. Mogao bi se napiti i pasti preko ograde i udaviti se."

"Ne mogu se udaviti, sve i da padnem."

"O? Ti znaš da dišeš pod vodom?"

Kako bi je rado udario! Ali, to ne bi imalo efekta, jer ona ne bi znala da ju je udario.

"Da, ja umem da dišem pod vodom" slaga. "I, uopšee, ništa mi se ne može loše dogoditi. Ne mogu se ozbiljnije povrediti, ne mogu umreti..."

"Sjajno!" Klara pljesnu dlanovima. "To zvuči kao nagrada!"

"Nagrada? - Rekla si 'nagrada'?"

"Da! Pomisli samo šta sve mozeš da  uradiš, bez bojazni da ćeš da stradaš."

"To nije nikakva nagrada, glupačo! Niko nije nagrađen za dvostruko ubistvo! Niko!"

Razrogačila je oči. Kao da je video odraz straha. Za trenutak. A onda je to nestalo.

"Ubio si nekoga?"

"Svoju ženu i svog najboljeg prijatelja."

"Nisam to znala o tebi."

"Ti ništa o meni ne znaš."

"Zašto si ih ubio?"

"Varali su me, a ja sam ih jednom prilikom zatekao u tome... Poludeo sam, zgrabio bacac zraka i razneo ih na komade."

"I?"

"Sad sam tu sa tobom, sa ovim prokletim delfinom, ovim morem i strujom koja nas nosi a nikud ne odnosi. Na ovom prokletom čamcu, sa ovim prokletim pecaljkama i mamcima na koje neće ni jedna veća riba da se zaleti..."

"Šta ti fali, Kleo? Odmaraš se, pecaš, uživaš u suncu, ja sam tu..."

"Ništa se ne događa, Klara! To me ubija! To nije nagrada, to je kazna! dosada, shvataš, dosada? Nema veće kazne od dosade. Danas, sutra, uvek ću biti na ovom čamcu."

"Ne razumem te Kleo, stvarno te ne razumem..."

"Ućuti!"

Okrenuo joj je leđa. Nije mogao da podnosi njen naivni pogled. Uostalom, i ona je deo kazne! Namerno su je takvom kreirali! Da bude glupa, dosadna. I da ništa ne zna o kaznenom programu, koji za ubice predviđa doživotni boravak u viruelnom svetu kompjuterskog programa. Prokletnici! Umesto da su ga ubili, oni su ga osudili na dosadu. A to je gore od svake smrti. Sto puta gore!

Нема коментара:

Постави коментар