04.07.2017.

Umberto Eco, Fukoovo platno sa sadržajem




Samo za vas, sinovi nauke i znanja, napisali smo ovo delo. Proučite knjigu, objedinite njen smisao koji smo raspršili i razasuli na više mesta; ono što smo na jednom mestu prikrili, na drugom smo pokazali, da bi vaša mudrost mogla da ga pojmi.
(Heinrich Cornelius Agrippa von Nettesheim,
De occulta philosophia ,3, 65)

Praznoverje donosi nesreću.
(Raymond Smullyan, 5000 B.C., 1,3,8)

1 KETHER


Tada sam ugledao Klatno. Kugla, obešena za kraj dugačke žice pričvršćene za svod pevnice, opisivala je široke oscilacije u svoj svojoj jednako vremenoj veličanstvenosti. Znao sam – a svako bi u čaroliji tog spokojnog zamaha morao da oseti – da trajanje oscilacije zavisi od odnosa između kvadratnog korena dužine žice i onog broja π, koji po nekom božanskom zakonu, tako neshvatljivom za ovozemaljske umove, neizostavno povezuje obim i prečnik svih mogućih krugova na svetu – tako da je to putovanje kugle od jedne do druge krajnje tačke posledica zagonetnog dogovora najbezvremenijih od svih mera, jedinstva tačke vešanja, dvojnosti apstraktne dimenzije, trojnosti broja π, tajanstvenog četvorougla kvadratnog korena, savršenstva kruga.

      Znao sam i to da magnet koji se nalazi u osnovi vertikale tačke vešanja, prenoseći svoju poruku cilindru skrivenom u srcu kugle, obezbeđuje postojanost kretanja. Ta veštačka naprava bila je spremna da prkosi otporu materije, ali se nije suprotstavljala Zakonu Klatna, nego mu je čak i pomagala da se ostvari, jer bilo koja materijalna tačka koja poseduje težinu, obešena o nerastegljivu nit bez težine u praznom prostoru ne bi trpela otpor vazduha ni trenje u tački oslonca, a njeno pravilno njihanje bi večno trajalo.

    Odblesci bakarne kugle bili su mutni i menjali se pod poslednjim zracima sunca koji su prodirali kroz prozorska okna i padali na nju. Da je kao nekad svojim vrhom prelazila preko sloja vlažnog peska posutog po podu crkvene pevnice, pri svakom njihanju ocrtala bi plitku brazdu na podlozi, a pošto bi ta brazda svaki put samo neznatno menjala smer, sve više bi se proširivala poput useka, rova, nagoveštaja zrakaste simetrije – kao skica mandale, kao nevidljivi sklop pentagrama, zvezde, mistične ruže. U stvari ne, više nalik na događaj zabeležen u pustinjskom prostranstvu, tragovima lutanja koje su za sobom ostavile beskrajne povorke. Priča o sporim hiljadugodišnjim seobama; možda su i Atlantiđani tako krenuli sa ostrva Mu u svoja uporna i osvajačka skitanja, od Tasmanije do Grenlanda, od Jarca do Raka, od Ostrva Princa Edvarda do Špicberških ostrva. Vrh kugle je ponavljao, iznova pripovedao u sasvim sažetom vremenskom periodu ono što su oni uradili između dva ledena doba, a možda rade to isto, sada kao glasnici Gospodara – možda negde na putu između Samoe i Nove Zemlje, kad je uravnotežnom položaju, vrh kugle dotiče Agartu, Centar Sveta. I slutio sam da jedan te isti plan spaja Avalon i Hiperboreju sa australijskom pustinjom koja čuva zagonetku Ajers Roka.

      U tom trenutku, u četiri popodne 23. juna, Klatno je usporavalo svoje kretanje na jednom kraju oscilujuće ravni, da bi se tromo spuštalo prema središtu, pa na pola puta povratilo svoju brzinu i samopouzdano prodrlo u tajanstveni kvadrat sila koji mu određuje sudbinu.

    Da sam se dugo zadržao, neosetljiv na sate koji prolaze, posmatrajući tu ptičju glavu, taj vrh koplja, tu izvrnutu kacigu, kako u praznom prostoru ispisuje dijagonale i dodiruje suprotne krajeve svoje astigmatične kružnice, postao bih žrtva neverovatne opsene, jer bi me Klatno navelo da poverujem da je oscilujuća ravan opisala punkrug i vratila se u početnu tačku, za trideset i dva sata, pošto obrazuje spljoštenu elipsu - a elipsa kruži oko svog centra jednolikom ugaonom brzinom, koja je srazmerna sinusu geografske širine. Kako bi se obrtala da se tačka nalazi na vrhu kupole Solomonovog Hrama? Možda su Vitezovi i tamo pokušali. Možda se proračun, odnosno konačno značenje, time ne bi izmenili. Možda je opatija Sen Martende Šan pravi Hram. U svakom slučaju doživljaj bi bio savršen samo na Polu, jedinom mestu na kojem se tačka vešanja nalazi na produžetku Zemljine ose, gde bi Klatno ostvarilo svoj prividni ciklus za 24 sata.

      Ali odstupanje od Zakona nije bilo u tome, Zakon je to ionako predviđao, nije u tome bilo narušavanja zlatne razmere zbog koje čudo više nije bilo tako zadivljujuće. Znao sam da se Zemlja okreće, a sa njom i ja, a sa mnom i Sen Marten de Šan i ceo Pariz, a svi zajedno se okrećemo pod Klatnom, koje u stvari nikada ne menja pravac svoje ravni, jer gore, gde ono visi i duž beskonačnog zamišljenog produžetka niti, u visinama koje sežu put najudaljenijih galaksija, nalazi se večno nepomična Nepokretna Tačka.

Zemlja se okretala, ali mesto na kojem je pričvršćena nit bilo je jedina postojana tačka u vaseljeni.

      Stoga pogled nisam upirao toliko u zemlju koliko uvis, gde je nebo slavilo tajnu apsolutnog mirovanja. Klatno mi je pokazivalo da, dok se sve kreće, Zemljina kugla, Sunčev sistem, magline, crne rupe isvi sinovi velikog kosmičkog širenja, od prvih eona do najzgusnutije materije, samo jedna tačka stoji u mestu, stožer, klin, zamišljena kuka koja dopušta univerzumu da se okreće oko sebe. I ja sam u tom trenutku bio deo tog krajnjeg doživljaja i kretao se sa svim tim zajedno, ali mogao sam da vidim Nju – Nepomičnost, Stenu, Jemstvo, blistavu izmaglicu koja nije telo, nema obrise, oblik, težinu, količinu, ni osobine, ne vidi, ne čuje, ne podleže osećanjima, nema jedinstvo mesta, vremena i prostora, nije duša, um, mašta, mišljenje, broj, poredak, mera, suština, večnost, nije ni tama ni svetlost, nije ni greška ni istina.

     Iz misli me prenu jasan i ravnodušan razgovor mladića sa naočarima i devojke koja ih nažalost nije nosila.

„Ovo je Fukoovo klatno”, govorio je on. „Prvi eksperiment izveden je u podrumu 1851, zatim u Opservatoriji, a onda pod kupolom Panteona, žica je bila dugačka šezdeset sedam metara, akugla teška dvadeset i osam kila. Najzad, od 1855. nalazi se ovde, manjih je dimenzija i visi iz onog otvora, na sredini krstastog svoda.”
„I šta radi? Samo se tako klati?”
„Dokazuje da se Zemlja okreće. Pošto je tačka vešanja nepomična...”
„A zašto je nepomična?”
„Zato što tačka... kako bih rekao... u svojoj centralnoj tački, obrati pažnju, svaka tačka koja se nalazi u središtu tačaka koje vidiš, e ta tačka – geometrijska tačka – ne vidiš je, jer nema dimenzije, a kad je nešto bez dimenzija, ne može da ide ni levo ni desno, ni dole ni gore. To znači da se ne okreće. Shvataš? Ako tačka nema dimenzije, ne može da se okreće oko sebe. Uopšte i nema sebe...”
„Čak ni kad se Zemlja okreće?”
„Zemlja se okreće, ali tačka ne. Tako je ako ti se sviđa, a ako tise ne sviđa, možeš da se slikaš. U redu?”
„Boli me briga, njena stvar.


Nesrećnica. Iznad njene glave nalazilo se jedino pouzdano mesto u vaseljeni, jedino izbavljenje od prokletstva zvanog panta rei , a ona je mislila da se to tiče samo te tačke, a ne i nje. I zaista, par se ubrzo udaljio – on je svoje znanje crpao iz nekog udžbenika koji mu je uskratio mogućnost divljenja, ona neosetljiva, nedodirljiva za jezu beskraja, ni jednom ni drugom se nije urezao u pamćenje zastrašujući doživljaj tog susreta – za njih prvog i poslednjeg – s Jednim, Beskrajnim, Neizrecivim. Kako je moguće da nisu pali nakolena pred oltarom izvesnosti?

     Ja sam ga posmatrao s dubokim poštovanjem i strahom. U tom trenutku sam bio siguran da je Jakopo Belbo u pravu. Kad mi je pričao o Klatnu, njegovo uzbuđenje pripisivao sam estetskom sanjarenju, tom bezobličnom raku koji je postepeno poprimao obličje u njegovoj duši a njegovu igru, korak po korak, preobražavao u stvarnost a da on to nije ni primećivao. Ali, ako je bio u pravu za Klatno, možda je i sve ostalo bilo istina, Plan, Kosmička Zavera. Možda je onda u redu što sam došao tu dan uoči dugodnevice. Jakopo Belbo nije lud, jednostavno je igrom slučaja, kroz Igru, otkrio istinu.

    Samo što spoznaja Božanske Istine ne može dugo da potraje a da ti ne poremeti pamet.

    Tada sam pokušao da odvratim pogled, sledio sam krivu liniju koja je polazila od kapitela na stubovima poređanim u polukrug, protezala se duž ojačanja svoda prema njegovom vrhu, kao da ponavlja tajnu gotskog luka koji se drži bez potpore, vrhunac statičkog licemerja koje je ubedilo stubove da guraju uvis nosače svoda, a nosače opet, pošto ih pritiska završni svodni kamen, da drže stubove prikovane za tle, a svod je tu zapravo i sve i ništa, posledica i uzrok u isti mah. Ali sam shvatio da je to što sam zanemario Klatno koje visi sa svoda da bih se divio samom svodu isto kao da neću da pijem vodu na izvoru da bih se napojio na studencu.

     Pevnica Sen Marten de Šana je postojala samo zato što je, zahvaljujući Zakonu, moglo da postoji Klatno, a Klatno je postojalo zato što postoji pevnica. Ne možeš pobeći od beskraja, pomislio sam, bekstvom u neki drugi beskraj, ne možeš pobeći od istovetnog obmanjujući se da možeš da pronađeš različito.

    I dalje nisam mogao da odvojim pogled od kamena na vrhu svoda, ali sam se odmicao idući unatraške korak po korak – jer za svega nekoliko minuta koliko je prošlo otkad sam ušao, put mi se tačno urezao u pamćenje, a velike metalne kornjače koje su se pomerale sa obe strane oko mene, bile su dovoljno upečatljive da sam morao da opazim njihovo prisustvo krajičkom oka. Uzmicao sam duž tog crkvenog broda, prema izlaznim vratima, kad su se nada mnom iznova nadvile te preteće preistorijske ptice od iskrzanog platna i metalnih žica, ti zlokobni vilini konjici koje je nečija tajanstvena volja okačila na tavanicu crkvenog broda. Posmatrao sam ih kao metafore mudrosti sa mnogo više značenja i nagoveštaja nego što im je obrazovni povod navodno namenio. Let insekata i gmizavaca iz doba Jure, alegorija dugih seoba koje je Klatno sažimalo svojim kretanjem po podlozi, arhonti, izvitoperena stvorenja koja su se obrušavala na mene svojim dugim kljunovima kao u arheopteriksa, Bregeov, Blerioov, Esnoov aeroplan i Difoov helikopter.

    Tako se zapravo ulazi u Konzervatorijum, odnosno Conservatoire des Arts et Métiers u Parizu, prvo prođete kroz dvorište iz osamnaestog veka, pa stupite u staru opatiju, oko koje je kasnije izgrađeno novije zdanje, dok je nekada bila okružena crkvenim imanjem. Uđete i odmah vas zaslepi taj zaverenički spoj uzvišenog sveta nebeskih lukova i htoničnog skupa gutača nafte.

     Na tlu se niže povorka samohodnih vozila, bicikala i parnih kola, iz visina vrebaju avioni prvih avijatičara. Neki od tih predmeta su ostali čitavi, premda im se boja oljuštila i nagriza ih zub vremena, a pri nejasnoj svetlosti, koja je delom električna a delom prirodna, čini se da sve njih prekriva neka patina, kao lak na staroj violini. Od drugih su opet ostali samo kosturi, šasije, rasklimane poluge i osovine, poput sprava koje prete neopisivim mučenjima, jer već vidite sebe lancima prikovane za te ludačke postelje, gde bi bilo šta moglo da se pomeri i da vam se zariva u telo sve dok ne priznate.

     A iza tog niza starih, sada nepokretnih vozila zarđale duše, tih jasnih svedoka tehnološke gordosti, koja ih je izložila da bi im posetioci iskazali poštovanje, nalazi se pevnica, s leve strane je čuva Kip slobode, smanjena kopija kipa koji je Bartoldi projektovao za neki drugi svet, a s desne strane nad njom bdi Paskalov kip. Oscilovanje Klatna u Pevnici okružuje prizor nalik na košmar nekog bolesnog entomologa – pipci, klešta, štipaljke, članci, krila, kandže – groblje mehaničkih leševa koji bi mogli svi odjednom ponovo da prorade –magneti, monofazni transformatori, turbine, konvertori, parne mašine, dinamo-mašine – a u dnu iza Klatna, u hodniku pod svodovima stoje asirski, haldejski i kartaginski idoli, veliki Ba ali čije utrobe su davno izvrnute, nirnberške device sa ogoljenim srcima izbodenim klinovima, ono što je ostalo od davnašnjih aeroplana –neopisiv venac kipova koji su pali ničice pred Klatnom, kao da je neko osudio sinove Razuma i Svetlosti da večno bdiju nad simbolom Baštine i Mudrosti.

     A turisti se dosađuju, plate svojih devet franaka na blagajni, dok je nedeljom ulaz besplatan. Zar mogu da se sete nekog drugog sem one stare gospode iz devetnaestog veka, brade požutele od nikotina, sa zgužvanim i masnim okovratnikom, kravatom vezanom u čvor, u redengotu koji zaudara na ustajali duvan, prstiju potamnelih od kiselina, uma zatrovanog akademskim surevnjivostima, na te utvare kao iz vodvilja koje su se jedna drugoj obraćale sa cher maître , i da pomisle da kako su one postavile predmete ispod tih lukova iz silne želje za pokazivanjem, da bi zadovoljile radikalne buržoaske poreske obveznike, u slavu veličanstvenog i sudbonosnog progresa? Ne, nikako, Sen Marten de Šan je prvobitno zamišljen kao starešinski manastir, a potom kao muzej revolucije, kao zbirka tajnovitih znanja, te su ti avioni, te samohodne mašine, ti elektromagnetni kosturi zato tu da bi zapodenuli neki razgovor čiji mi je obrazac još uvek izmicao.

      Zar je trebalo da poverujem u obmanu zapisanu u katalogu: da su taj velelepni poduhvat smislila gospoda iz Konventa da bi masama podarila svetilište svih umeća i veština, kad prosto bode oči da je to isti onaj projekat, čak opisan istim rečima koje Frensis Bekon koristi u opisu Solomonove Kuće u svojoj Novoj Atlantidi ?

     Zar je moguće da sam samo ja, odnosno da smo ja, Jakopo Belbo i Diotalevi, naslutili istinu? Odgovor me je očekivao te večeri. Trebalo je samo da mi pođe za rukom da ostanem u muzeju posle zatvaranja i da sačekam ponoć.

     Nisam znao odakle će Oni da uđu – nagađao sam da u mreži pariske kanalizacije postoji tunel koji povezuje muzej sa nekim drugim mestom u gradu, možda blizu kapije Sen Deni – ali sampouzdano znao da ako izađem, neću moći da se vratim tim putem. Stoga sam morao da se sakrijem i da ostanem u muzeju.

    Pokušao sam da se otrgnem od čarolije tog mesta i da trezveno pogledam prostoriju. Više nisam tražio otkrovenje već obično obaveštenje. Pretpostavljao sam da ću u drugim salama teško da pronađem neko skrovište gde me čuvari neće otkriti (to im je posao, kad dođe vreme zatvaranja, moraju da obiđu sve sale da se neki lopov negde ne zavuče), ali brod nekadašnje crkve je krcat vozilima, zar nije najbolje da se zavučem u neko od njih kao putnik?  Da se živ sakrijem u mrtvom vozilu. Suviše igara smo već odigrali, moram da probam i tu.

    Hajde, samo hrabro, ne razmišljaj više o Mudrosti, vreme je da zatražiš pomoć od Nauke.

     Ponovo sam ovladao svojim živcima i uobraziljom. Morao sam da odigram s nadmoćnim podsmehom, kao što sam i igrao sve do pre nekoliko dana, nisam smeo da dozvolim da se upetljam. Nalazio sam se u muzeju i morao sam da budem krajnje domišljat i promućuran.

     S poverenjem sam pogledao u avione iznad svoje glave: mogao bih da se uspentram do trupa nekog dvokrilca i da dočekam noć kaoda letim iznad La Manša i unapred se radujem Legiji časti. Imenaizloženih automobila odjednom mi zazvučaše čežnjivo i prisno... Hispano Suiza iz 1932, lep i udoban. Ne dolazi u obzir jer je suviše blizu blagajne, ali mogao bih da prevarim blagajnika kad bih se pojavio u pumpericama, galantno propuštajući gospođu u svetlom kostimu, s dugom ešarpom oko tananog vrata i nakrivljenim šeširićem na dečački kratko ošišanoj kosi. Citroen C6G iz 1931. ustvari je bio presek tog automobila, dobar kao školski model, ali nemoguć kao skrovište. Da i ne spominjemo džinovsko Kinjoovo parno vozilo, zapravo ogromni kotao, ili lonac, šta li je već. Trebalo je da potražim na desnoj strani, gde su uza zid stajali velosipedi sa velikim cvetnim točkovima, dresine sa ravnim ramom i nalik na trotinete koji podsećaju na onu gospodu, vitezove progresa koji scilindrima na glavi teraju te točkove po Bulonjskoj šumi.

     Naspram velosipeda nalazile su se prostrane karoserije –privlačna pribežišta. Možda ne baš Panhard Dynavia iz '45, suviše pregledan i skučen u svojoj aerodinamičnoj liniji, ali bi visoki Peugeot iz 1909. svakako mogao da dođe u obzir, pravo potkrovlje, ložnica. Kad bih ušao u njega i utonuo u kožni divan, niko ne bi naslutio da sam tu. Ali u njega ne bih uspeo da se popnem, jedan čuvar je sedeo baš na klupi preko puta, leđima okrenut biciklima.


_________________________






 U stanu nije bilo ničeg drugog. Morao sam da potražim odgovore na disketama za tekst-procesor. Bile su poređane po brojevima, pa sam pomislio da bih mogao da ubacim prvu. Ali Belbo je spomenuo šifru. Oduvek je ljubomorno čuvao Abulafijine tajne .

      I zaista, samo što sam uključio kompjuter, na ekranu se pojavilo pitanje:
„ Imaš li šifru?”– upitna forma, a ne naređenje, Belbo je lepo vaspitana osoba.

     Mašina neće da sarađuje, zna da mora da dobije šifru; ako je ne dobije, ćuti. A to je kao da mi kaže: „Pazi, sve što želiš da saznaš nalazi se ovde, u mojoj utrobi, ali samo ti kopaj, krtice matora, nikad ništa nećeš pronaći.” To ćemo tek da vidimo, pomislih, baš ti se sviđalo da se igraš premetanja s Diotalevijem, ti si Sem Spejd izdavaštva, što bi rekao Jakopo Belbo, sad pronađi sokola.

    Šifra na Abulafiji mogla je da ima najviše sedam slova. Koliko kombinacija od sedam slova može da se dobije sa dvadeset i pet slova abecede, računajući i ponavljanja, pošto reč može da glasi i „kadabra”na primer? Nekakav obrazac svakako postoji, a rezultat iznosi nešto preko šest milijardi. I da sam imao neki ogroman računar koji može da pronađe milion kombinacija u sekundi da bi obuhvatio svih šest milijardi permutacija, opet bih morao jednu po jednu da ih prenosim Abulafiji, kako bih pronašao pravu, a znao sam da Abulafiji treba deset sekundi da zatraži i potvrdi šifru. To je, znači, šezdeset milijardi sekundi. Pošto u godini dana ima nešto preko trideset i jedan milion sekundi, da zaokružimo na trideset, trebalo bi mi otprilike dve hiljade godina da obavim posao. Baš lepo.

 Morao sam da se oslonim na nagađanje. Na koju li je reč Belbo pomislio? Pre svega, da li je to reč koju je pronašao kad je počeo da koristi mašinu, ili je smislio, ili izmenio tih poslednjih dana, kad je shvatio da je materijal na disketama veoma opasan i da više nije rečo igri? To uopšte nije isto.

    Druga pretpostavka je verovatnija. Belbo je osećao da ga Planprogoni, počeo je ozbiljno da ga shvata (tako mi je i delovao kad se javio telefonom) i onda se setio neke reči koja je u vezi s našom pričom.
    A možda i nije tako, jer bi i Oni mogli da se dosete neke reči u vezi s Tradicijom. Za trenutak sam pomislio da su možda i Oni ušli ustan, iskopirali diskete i sad negde daleko takođe pokušavaju sa svim mogućim kombinacijama. Moćan računar u dvorcu na Karpatima.
    Kakva glupost, pomislih, nisu oni za računare, oni bi se držali Notarikona, Gematrije, Temure, ponašali bi se kao da su diskete Tora. I trebalo bi im taman onoliko vremena koliko je proteklo od nastanka Knjige Postanja.  Međutim, tu pretpostavku nisam smeo da zanemarim. Ako oni postoje, to znači da pronalaze nadahnuće u kabali, a ako je Belbo bio ubeđen da postoje, možda je i on krenuo tim putem.

    Da bih umirio savest, pokušao sam sa nazivima deset sefirota: Kether, Kokhma, Binah, Hesed, Gebora, Tifereth, Necah, Hod, Jesod, Malkhut, a dodao sam i Shekinah, od viška glava ne boli... Nije uspelo, razume se, ta ideja bi najpre svakom pala na pamet.

    Pa ipak, ta reč je sigurno nešto očigledno, što se prosto nameće samo od sebe, jer kad neko tako opsednuto radi na tekstu, kao što je Belbo sigurno radio tih poslednjih dana, ne može da se izvuče izgovornog sveta u kojem živi. Nezamislivo je da bi mogao da ludi zbog Plana a da mu padne na pamet recimo Linkoln, ili Mombasa. Sigurno je nešto u vezi s Planom. Ali šta?
    Pokušao sam da uđem u Belbov način razmišljanja. Dok je pisao, histerično je pušio, pio i osvrtao se oko sebe. Otišao sam u kuhinju i nasuo poslednju kap viskija u jedinu čistu čašu koju sam pronašao, vratio se za tastaturu, zavalio se u stolici, podigao noge na sto. Polako sam srkutao viski, (zar nije tako radio i Sem Spejd – ili to beše Marlou?) osvrćući se oko sebe. Knjige su bile na prevelikoj udaljenosti pa nisam mogao da pročitam naslove na koricama .
      Ispio sam i poslednji gutljaj viskija, sklopio oči, pa ih ponovo otvorio. Pred sobom sam ugledao graviru iz sedamnaestog veka. Bila je to tipična rozenkrojcerovska alegorija iz tog doba, krcata
šifrovanim porukama u potrazi za članovima Bratstva. Očito je predstavljala Hram Ružinog Krsta, odnosno kulu iznad koje se uzdiže kupola, po renesansnom, i hrišćanskom i hebrejskom ikonografskom obrascu, po kojem se Hram u Jerusalimu prikazuje po uzoru na Omarovu džamiju.

    Predeo oko kule bio je u neskladu s njom, a u neskladu je bilo i sve što se tu nalazilo, kao u kakvom rebusu na kojem vidimo neku zgradu, a u prvom planu žabu, mazgu sa samarom, kralja kako prima poklon od paža i slično. Ovde se levo u dnu vidi neki gospodin kako izlazi iz bunara okačen o kotur koji vuku neverovatni čekrci koji prolaze kroz kružni prozor i vode do nekog oslonca u samoj kuli. U središtu se nalaze plemić i neki prolaznik, desno neki hodočasnik koji puzi vukući za sobom divovsko sidro poput putničkog štapa. Na desnoj strani, gotovo tačno naspram kule, uzdiže se hridina, stena sa koje se strmoglavljuje neki čovek s mačem u ruci, a na suprotnoj strani, u perspektivi, planina Ararat i Barka nasukana na njenom vrhu. U gornjem delu gravire, u svakom uglu po jedan oblak i po jedna zvezda koja ga obasjava, a kosi zraci tih zvezda padaju na kulu, dok po njima lebde dve prilike, jedna je naga i oko nje je obavijena zmija, a druga je u stvari labud. Između ta dva oblaka nalazi se oreol iznad kojeg je reč „oriens”, preko nje su otisnuta hebrejska slova iz kojih izlazi Božja ruka koja drži konac na kojem visikula.

   Kula se kreće na točkovima, njena osnova je kvadratnog oblika, ima prozore, vrata, pokretni most na desnom boku, kao i dugački balkon sa četiri osmatračke kule, u svakoj od njih nalazi se po jedan oklopnik sa štitom (ukrašenim hebrejskim slovima) koji maše palmovom granom. Ali se vide samo tri oklopnika, dok se četvrti tek naslućuje iza velinčastvene osmougaone kupole iznad koje se uzdiže takođe osmougaono kube, a iz njega izlaze dva velika krila. Iznad toga se nalazi manja kupola sa malim četvorougaonim tornjem čije lukove drže vitki stubovi, a u njenoj unutrašnjosti se vidi zvono. I najzad, mala krstasta kupola na samom vrhu o koju je okačena nit koju u visini drži Božja ruka. S leve i s desne strane kupole piše „Fa”,odnosno „ma”, a iznad nje stoji svitak sa natpisom „ Collegium Fraternitatis.”

    Tu nije bio kraj neobičnim prizorima, jer kroz drugi okrugli prozor s leva viri ruka s mačem, nesrazmerno velika u odnosu na


::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
2. Imamo mnoštvo neobičnih Satova i druge koji Drugačije rade... A imamo i Kuće za Obmanu Čula gde uspešno vršimo svakovrsne Smicalice, Lažne Prikaze, Podvale i Varke... To su ti,sinko moj, bogatstva Solomonove Kuće.(Francis Bacon, New Atlantis , ed. Rawley, London, 1627, str.41-42

Ko pokušava da prodre u Ružičnjak Filozofa a nema ključ, to je kao da pokušava da hoda a nema noge.(Michael Maier, Atalanta Fugiens , Oppenheim, De Bry, 1618,slika XXVII)


izvor 

Naslov originala:
Il pendolo di Foucault
Sa italijanskog preveli Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi


Нема коментара:

Постави коментар