15.08.2017.

Džon Dos Pasos, Meri Frenč





Pre nego što se vratila u Vasar, svratila je u Kolorado Springs. Njena majka je sada živela u otmenom apartmanu u Broudmuru; dobila je na akcijama „American Smelting & Refining“ onda kad joj je brat Henri poginuo u saobraćajnoj nesreći negde u Denveru. Imala je godišnja primanja u visini od čak 20.000 dolara. U međuvremenu se zainteresovala za bridž, putovala je i držala govore protiv davanja glasačkog prava ženama. Oca je pominjala hladnim, afektiranim glasom: „tvoj jadni dobri otac“, upozoravajući Meri da mora da vodi računa o zdravlju, da se bolje oblači i da baci te grozne naočare. Meri ni na pamet nije padalo da uzme novac od majke; i inače je smatrala da niko nema pravo da ono što nije sam zaradio, ali je, ipak, na poklon uzela kostim od tvida i laganu haljinu sa čipkom oko vrata i lepim manžetnama. Bilo je očigledno da se majka i ona sada bolje slažu, ali je između njih i dalje postojala hladna distanca.

Majka je rekla da ne zna gde joj otac sada stanuje, pa je Meri morala da ode u ordinaciju. Tamo je čekaonica bila prljavija nego ikad ranije, krcata bolesnicima, uglavnom siromašnih, zapuštenih ljudi; prošao je čitav sat dok otac nije završio s poslom, a onda su otišli na ručak.

Ručali su za šankom malog restorana neposredno uz ordinaciju. Kosa njenog oca sada je bila skoro potpuno seda, lice su mu brazdale duboke bore, dok su mu podočnjaci bili skoro ljubičasti. Uvek kada bi ga pogledala, Meri bi se zagrcnula od brige: „Tata, tata, morao bi da se odmaraš...“

„Znam. Malo bih mogao da se spustim na zemlju. Matora pumpa nije više kao nekad.“
„Zašto ne bi došao kod mene za Božić’“
„Ako budem skupio novac, možda i dođem; veći je problem to ko će me menjati.“

Meri je stvarno volela duboki bas njegovog glasa.
„To bi bilo dobro za tebe... Ionako već godinama nismo negde zajedno putovali.“

Već je bilo kasno. Osim neljubazne konobarice koja je večerala za stolom u dnu sale, u restoranu više nije bilo nikoga. Veliki sat iznad automata za kafu glasno je otkucavao u pauzama između očevih tihih rečenica.

„Nisam ni nameravao da zapostavim svoju dragu devojčicu... Znaš kako je... Kako je mama?“

„Ah, mama je, kao i uvek, u oblacima“, rekla je Meri nasmejavši se, dok joj se sopstveni smeh činio lažnim. Nije htela da otežava ocu, trudila se kao prava Samarićanka.

„Da, sve je to prošlo... Za nju nikad nisam bio pravi muž“, reče otac.

Meri oseti da joj se oči pune suzama.
„Tata, kad završim studije, da li bi mi dozvolio da vodim tvoju ordinaciju? Ona tvoja gospođica Hajlen je tako strašna...“

„Ma, imaćeš ti pametnija posla. Uvek se čudim kako ljudi plaćaju račune, ja svoje ne plaćam.“

„Tata, ja ću morati da se brinem o tebi.“

„Računam na tebe... Taj tvoj dobrotvorni posao je zapravo izvrstan trening da sa starim ljudima radiš kako hoćeš, a?“

Osetila je da je pocrvenela.



(sa američkog engleskog: Nikola Todorović)
izvor


Нема коментара:

Постави коментар