18.08.2017.

Ovidije, Metamorfoze


Knjiga I



Prolog (1 – 4)

Srce me vuče, da pevam pretvorbu u druga tela. 1
Pothvatu mojem i ovde pomozite, bozi, od kojih
jesu pretvorbe te, i bez prekida sve od početka
Sveta pesmu provodite moju do vremena moga.

__________________________
1
1.-4. Razlikujući se od Homera i povodeći se za kasnijim aleksandrinskim pesnicima Ovidije u
proemiju ne zaziva Muze, nego ističući snagu pesničkog tvorenja zaziva s v e bogove,
da mu pomognu, jer i pretvorba potječu od najrazličnijih božanstava, a iza toga označava sadržaj
čitave pesme.
_________________________

Stvaranje sveta ( 5 - 88 ) 2

_________________________
2
5.-88. Opisjući postanje sveta, zemlje i stvorova njezinih drži se Ovidije u svemu stoičke nauke,
kako se ona bila ukorenila u Rimu, napose zaslugom P o s i d o n i j a (oko 111.-51. pr. Hr.),
čije je spise i Ciceron marljivo čitao i prevodio. Nijedna paganska mitologija ne uči, da bi svet
postao iz ništa, pa tako uči i stoička filozofija, da je u početku bio haos, koji se rastavio u četiri
elementa: u zemlju, more, zrak i nebo, a svaki je od tih elemenata dobio drugačije stanovnike.
________________________

5                 Pre mora i zemlje i neba, koje sve krije,
           Oblik prirode jedan po svemu beše svetu,
           Haos mu beše ime: neuredna i grdna hrpa,
           Ništa drugo do troma težina, nesložne klice
           Rđavo složenih stvari sabijène na mestu istom.
10       Nije tad Titan još po svetu rasipao zrake,3
           Rastući Feba još nije obnavljala svoje rogove,
           Zemlja ne beše još oblivena vazduhom nit je
           Treptala s teretom svojim u njemu, Amfìtrita nije
           Oko širokog kruga zemaljskog još pružala rùkû.
15       Kako zajedno beše i zemlja i voda i vazduh,
           Zemlja ne beše stalna, a tekuća ne beše voda,
           Vazduh bez svetlosti beše, bez oblika svojega svašto;
           Jedno je smetalo drugom, jer u istom telu bilo
           Hladno se s vrućim, mokro sa suhim, meko sa tvrdim,
           Ono, što nema težine, sa onim, što ima težinu.
20               Ovu neslogu Bog i priroda prekinu bolja
           Od neba rastavi zemlju, od zemlje rastavi vodu
           I od vazduha gustog vedrinu neba odvoji.
           Kad Bog razmrsi to i iz hrpe izvadi tamne,
25       Onda razmesti sve te u miru ih i složi združi.
           Vatrena, lagana snaga nebesa ugnutih onda
           Zasja i ponajgornjem na vrhu ona se smesti;
           Vazduh je najbliži njoj po lakoći i po mestu svojem,
           Zemlja od obog je gušća, povukla je poteže življe
30        Na se, i svoja je teža pritiskuje; najzadnje mesto
            Zauze vodeni optok i okruži utvrđen svet.4
                     Pošto je tako Bog razložio - koji je, da je -
           Gomilu onu te sve u članove razrezo svoje,
           Onda najpre zemlju na priliku goleme kugle
35       Sklopi, da bi sa sviju strana jednaka bila;
           Zatim razlije mora, od žestokih vetara on im
           Dizat se reče i zemlji da opteče obale odsvud;
           K tome izvore doda i goleme bare, jezèra;
           Strme reke on med krivuljaste bregove metnu,
40       One teku kud koja, te jedne popija zemlja,
           Druge se (do mora dopre) s bezgraničnom pučinom sliju,
           Te već ne biju svojih bregova, već obale morske.
           Reče, da pruže se polja, da ugnu se doline, da se
           Lišćem pokriju šume, da kršna brda se ispnu.
45       Po dva pojasa s desna i s leva kako seku 5
           Nebo, a pojas je peti među njima najvrući, tako
           Bog se postara, da se i zemlja pokrita nebom
           Jednako rastavi, te pet po njojzi se pojasa vije.
           Na najsrednjem se pasu zbog pripeke ne može živet,
50       Pod snegom dubokim dva su, među njima stavio Bog je
           Dva i blagost im dao smešavši hlad i toplinu.
                    Ozgo je vazduh, koji tolìkô od ognja je teži,
            Kȍliko težom svojom od zemlje i vode je lakši.
           Tamo odredi Bog, da magle i oblaci stoje,
 55       K tome i gromovi, koji imadu plašiti ljude,
            Zatim vetri, što munje i strele gromovne grade.6
            Ali sveta tvorac prepustio vazduha nije
            Sasvim vetrima, kojim doskočiti jedva se može,
            Da ne polome svet, kad duvati jedan odavde,
  60      Drugi odande stanu, - tolìkô su nesložna braća.
            Eur k istoku ode, k Nabàtejem, k persijskoj zemlji 7
            I ka gorama, rane na koje padaju zrake;
            Zefir se večernje strane i obala drži, što greje
            Sunce ih zapadnog neba; a Skitiju s nebeskim kolma
 65       Osvoji Borej ljuti; nasuprot ovom je zemlja,
            Koju oblaci večni i južnjak kišoviti kvasi.
            Bog iznad svega toga još čisti postavi eter,
            U kom nema težine ni ikakvog gada zemaljskog.
                Čim je sigurnim međama sve odelio tako,
  70      Kad li po nebu buknu celom zvezde, što dugo
            Skrite i pritisnute pod onom gomilom behu.
            Pa kraj nijedan bez svojih da ne bi ostao bića,
            Zato drže zvezde i likovi bogova nebo,8
            Vode se ribama glatkim otvoriše, da stân im budu,
 75       Zemlja zveri dobi, a uzduh kolebljivi ptice.
                Al' uzvišenijeg bića, sposobnijeg visoko mislit,
            Koje bi moglo vladat nad drugima, ne beše jošte,
            Zato nastade čovek, - il' iz semena božanskog
            Načini majstor ga onaj, satvoritelj sveta boljeg,
  80      Ili odružena od visokog etera skoro
            Zemlja čuvaše klice u sèbi srodnoga neba;
            Od nje Japetov sin 9 pomešav je s kišnicom vodom
            Načini bogova - svemu vladárâ - priliku pravu.
            I dok prignute zemlju životinje gledaju druge,
85        Lice čoveku on u visinu digne, da gleda
            U nebo i da gore k zvezdama upravlja pogled.
            Tako nedavno grdna, bez oblika zemlja se sada
            Promeni i primi čovečje oblike nove.
                Najpre zlatno beše vreme vernosti, pravdi 10
90        Odano samo od sebe bez zakona i kažnjiváča.
            Kazni ne beše ni strâ, sa pribitih medenih ploča
            Nisu se čitale grožnje, još ponizna čeljad se nije
            Bojala sučeva lica, bez braniča sigurni behu.
            Sečena još se iz svoje iz gore omorika nije
95        Spuštala bistre u vale, da tuđe krajeve gleda,
            Drugih obala ljudi do svojih poznavali nisu.
            Strmi prokopi još opkoljavali nisu gradova;
            Medene upravne trube ni krivoga medenog roga
            Ne beše, a ni mača ni kaciga; sigurno tada
100      Življahu narodi mirno i ugodno nemajuć vojske.
            Slobodna zemlja sama od sebe davala sve je,
            Motika nije ticala nje ni ranjavao plug je;
            Ljudi dovoljni hranom, što rastaše bez sile ič'je,
            Brahu planikov plod i jagode gorske, drenak,
105      Kupine, koje s grmlja sa žilavog višahu, i žir,
            S Jupiterova koji sa širokog spadaše drva. 11
            Večno proleće beše, a cveće, koje je raslo
            Ne bivši sijano, toplim vetrići pahahu dahom.
            Neorana je zemlja iza toga rađala voćem,
 110      Njiva ne dvojačena belela teškim se klasjem;
             Ovde su tekle reke mlekom, a nektarom onde,
             Pa i žućkasti med je sa zelenog kapao hrasta.
                       Pošto je Saturn 12 bačen u Tartarsku tminu te svet
             Dođe pod Jupiter-boga, tad srebrno nastade doba,
 115      Koje je od zlata gore, a bolje od crvene medi.
             Negdašnjeg proleća tada vreme Jupiter skrati,
             Godinu razdeli u četiri vremena: leto,
             I jesen nejednaku i zimu i proleće kratko.
             Tada od pripeke suhe ražario prvom se vazduh
120       I prvom obisnuše ledenice sabite vetrom.
             Tad se u kuće ušlo, a kuće behu pre
             Spilje i grmovi gusti i prutovi vezani likom.
             Seme je Cererino u brazde bacano duge
             Prvi put tad i pod jarmom zaječaše prvi put junci.
125                Treće koleno dođe izatoga medeno, koje
             Besnije beše ćudi, na bojeve spremnije ljute,
            Al' ne opako ipak. Od tvrdoga gvožđa je zadnje.
            U doba loše rude grehota svakakva odmah
            Navali; nesta stida i istine, vernosti nesta,
130      A na njihovo mesto prevare, lukavstva dođu
            I podmuklost i sila i ìmânja opaka želja.
            Stalo se uz vetre brodit, a brodar još vetara nije
            Dobro poznavo; na vodi na neznanoj njihat se staše
            Lađe, što u drvu dugo na visokim stajahu brdma.
135      Zemlju (opštenu pre ko svetlost sunčanu i uzduh)
            Sada oprezni merač dugàčkôm označi međom.
            Nije se letina samo i hrana dužna od zemlje
            Obilne tražila, već se u utrobu slazilo njenu
            i blago skrito u zemlji nadomak Stiksovoj tmini 13
140      Stade iskapat se sad - podjarivalo ljudima na zlo.
            Gvožđe i zlato od njega pogubnije iziđe tako
            Na svet, iziđe i rat, što vojuje s onim i s ovim
            I što krvavom rukom zveketljivo oružje trese.
            Sad se od grabeža živi; domaćina treba se bojat
145      Gostu, a tastu zeta, retka je med braćom ljubav,
            Ženama muževi rade o glavi, a mužima žene
            Strašne maćuhe otrov mešaju belkasti, a sin
            Pre suđenog dana za očeve godine pita.
            Satrta pobožnost leži; od sviju bogova zadnja
 150     Zemlju okrvavljenu Astréja 14 ostavi deva.
                   A da od zemlje eter sigurniji ne bude višnji,15
            Kaže se, kako Gigànti želeći nebeskog carstva
            Brda na brda u vis natrpaše sve do zvezda.
            Tada svemogući otac strelu bacivši probi
  155    Olimp i odvali Pelij od Ose 16, što ležaše pod njim.
            Ležahu grozna telesa težinom pokrita svojom,
            I kažu, zemlja silnom sinova svojijeh krvlju
            Oblita, močvarna da je oživila toplu im krvcu
            Te je u oblike ljudske obratila, porodu njenom
  160    Da trag ostane koji. Al' bogove višnje je i taj
            Naraštaj prezirao, silovit i odviše željan
            Besnog beše klanja, - ta iz krvi on je i nasto.
                      To kad s najvišeg vrha Saturnije ugleda otac, 17
             Uzdahne, setiv se k tom Likaónova 18 stola i gozbe
  165     Gnusne mu, koja se još zbog novosti pročula nije,
             Golemu zametne srdžbu i dostojnu Jupiter-boga;
             Bogove na zbor pozove, i pozvani ne časeć dođu.
                      Put u visini ima, a vidi se na nebu vedru, 19
             Zovu ga mlečni put, belinom se ističe sjajnom;
  170     U dom bogovi tuda i dvore u kraljevske šeću
             Velikog Gromovnika. Kod otprtih vrata su sobe
             Znatnijih bogova s desna i s leva poseta pune
             (Niži su koji gde). U delu tome su neba
             Stavili bogovi silni i slavni svoje penáte.
   175    To je mesto, za koje usudio ja bih se reći,
              Ako je slobodno, da su nebesa visokih dvori.
              Kad se u mramornoj sobi posadiše bozi, od sviju
              Na mestu višemu sedeć, o žezlo belokosno uprt
             Tri il' četiri puta strahovitu Jupiter kosu
  180      Strese, od koje se zemlja zaljúlja, more i zvezde.
              Zatim zlovolje pun govoriti počne ovako:
                        "Zabrinut većma bio nisam za vladanje svetom
             U doba ono, kad su zmijonozi svaki sa svojih
             Stotinu ruku dokučit nebesa i oteti hteli.
  185     Dušmanin ljut je bio doduše, al' jedne od družbe
             I pokoljenja od jednog ishodio bojak je onaj.
             Sad mi je pleme ljudsko pogubiti po zemlji celoj,
             Kȍliko Nerej 20 je šumeć obuhvaća. Tako mi vode
             Ispodnje, koja pod zemljom po lugu Stiksovu teče:21
  190     Sve sam okušo pre; al' nožem odseći treba
             Ud, kom leka nema, da zdravi ne nastrada deo.
             Polubogova ima u mene i poljskih božanstva,
             Ima Satira, Fauna i Nimfa i gorskih Silvánâ; 22
             Njima kad časti ne damo, da u nebu budu, a oni
 195      Neka sigurno žive na zemlji, koju im dasmo.
             Al' zar mislite, bozi, da mogu sigurni biti
             Oni, kad vrebaše na me Likàôn zloglasni, grozni,
             Na me, koji imam u vlasti strele i vas?"
                       Žamor med bozima nasta, te željno i vatreno ištu
 200      Svi, da se kazni drznik. Kad bezbožna, mahnita rulja 23
             Hoće u Cesara krvi da rimsko zatare ime,
             Tako se ljudski prepada rod od tolìkôga straha
             Nesreće nenadane i zemlja strepi cela,
             A mila tvojijeh ljubav, o Auguste, tako je tebi,
 205      Kao Jupiter-bogu što beše bogova ljubav.
             Kad on glasom i rukom utiša ih, umire svi se.
             Od dostojanstva vladara kad tako prestade buka,
             Onda Jupiter mûk govorenjem prekide ovim:
                       "Onaj je poražen već, nek ne bude za to vas briga;
 210       A sad da rečem, što je učinio, kako l' je kažnjen.
             Zao veka glas do mojih ušiju dođe
             Želeč, da lažan bude, Olimpu sađoh sa vrha
              I bog u prilici ljudskoj putovati stadoh po zemlji.
             Dugo bi bilo kazivat, kolìkô sam našao svuda
 215      Krivice, - zao glas od istine beše manji.
             Menalsku planinu pređoh, u kojoj su skrovišta strašna
             Zverinja, pređoh Kilénu i òmôrje Likeja hladnog, 24
             Zatim uđoh u grad i u dom nedočekljiv kralja
             Arkadskog, kada noć dovodio kasni je sumrak.
220       Dao sam znake, da dóđe bog, i narod se stane
             Molit, a molitvama Likàôn poče se rugati;
             Zatim reče: 'Ja ću belodanom doznati probom,
             Dali je ovo bog il' nije, biće bez sumnje'.
             Spremi se obnoć me ubit iz prevare, kada bih tvrdo
 225      Zaspao; istine takvo oglédânje svide se njemu.
             I to mu ne beše dosta: iz Moloskog naroda nekom 25
             Poslanom taocu vrat preseče mačem, a onda
             Tela napola živa u vodi ključaloj skuha
             Jedan deo, a drugi na ognju speče i tako
 230      Na sto donese, a ja razvalih mu osvetnim planom
             Kuću i u njoj penate domaćina dostojne takvog.
             Od straha pobeže on i kada se na polju nađe
             Tihom, zaurla, hoće govoriti, al' naprazno; bes
             Njegov se u žvalu skupi, te klanja po običáju
 235      Željan napadne stoku, te i sad se krvi vesèlî.
             U dlaku pređe mu ruho, a ruke u noge, te vuk
             Posta, al' negdašnjeg još je sačuvao oblika trag:
             Još je jednako siv, u poglédu je ista ljutina
              Isti u očima plam, u oblíku divljìna je ista.
240       Jedan je propao dom, al' nije zaslužio dom to
             Jedan, po svemu svetu Erìnija caruje ljuta. 26
             Ko da se zakleše svi na zločinstva, pa sve nek brže
             Kazan ih stigne, kako zaslužuju; tako odlučih".
                            Jupiter-bogu jedni povlađuju i gnevna njega
245       Još podjaruju, drugi po dužnosti pristaju uza nj.
             Ali je svima žao, da izgine koleno ljudsko;
             Pitaju, kakav će oblik bez ljudi imati zemlja,
             Ko li će tamjanom kadit oltare, hoće l' zverma
             Jupiter ostaviti zemlju da haraju? Pitaju tako
 250      Bogovi, a kralj im veli, nek ništa ne boje se, sve će
             Biti njegova briga i naraštaj čudna postanja
             Drukčiji, nego l' je narod dojakošnji, stvoriti on će.
                         Već je na zemlju svu razasuti strele hteo,27
             Al' ga je strah, da od ognja tolìkôg se eter ne uždi
255       Sveti, osòvina goreti da ne počne nebeska duga 28
             K tome se seti sudbine, po kojoj ima jedamput
             Zemlja izgoreti i more i spaliti se nebeski dvori,
             Te će tako svet postradati sklopljeni mučno.
             Zato se Jupiter prođe strela, što su ih bili
 260      Skovali Kiklopi, te on odabere drukčiju kazan: 29
             Pustiti kišu iz svih nebesa i ljude potopiti.
             Odmah zatvori on Akvilóna u Eola spilji 30
             I druge vetre s njim, što nadvite oblake gone;
             Ispusti Nota, a ovaj izlètî na krilima mokrim,
  265     Zavio oblakom crnim ko smola lice je strašno,
             Teška mu od kiše brada, iz kose mu sede curi,
             Čelo mu pokriva magla, i krila mu i njedra kaplju;
             Oblake nadvite širom kad pritisne rukom, zaòrî
             Grom se, a za njim gusta potèčê iz neba kiša.
  270     K tome šarolika stade Junonina glasnica grabiti
             Irida vodu i tako podavati oblakom hranu.31
             Usevi polegnu svi, seljaku tužnom su nade
             Razbite, propadne dugi cele godine trud mu.
                        Gnevnom Jupiter-bogu nisu dosta nebesa:
  275     U pomoć sinji brat još svoju daje mu vodu.32
             Rečne bogove on sazove i kralju kad u dom
             Svojemu uđu, on im progovori: "Nema se kada
             Dugo opominjati sada, iz sviju se izlijte sila
             Svojih (tako je nužno); otvorite izvore svoje,
   280    Ograde ruš'te i vašim rekama pustite uzde"
             Reče, a oni odu i razvale vrelima usta
             I bez ikakve smetnje polete u pučinu morsku.
             Neptun ostvama svojim još udari zemlju, a ona
             Zadršće te se zaljúlja i vodama otvori pute.
  285     Izvan žlebova teku po širokim poljima reke,
             Useve, drveće nose i stoku i ljude, kuće,
             S njihovim svetinjama kapelice također nose.
             Kuća gde ostade koja odolev tolìkôj bedi
             Te se srušila nije, nadvisuju zabat joj vali,
 290      Vršaka potopljenih pod vrtlogom videti nije.
                       Razlikovalo more od zemlje nije se više,
             Sve već pučina jedna, bez obale pučina beše.
             Na breg pope se neko, a neko u svinutu čamcu
             Sedi te vesla onùdâ, gde nedavno ȍrao beše;
 295      Brodi nad usevom ko il' nad zabatom pokritog vodom
             Dvorca, a ko ribu na vrhu brestovu lovi.
             Kob kog nanèsê, zabòdê na livadi zelenoj sidro
             Ili vinograd kiljem krivuljastim pod sobom lomi.
             Gde su jarice vitke odskòra travu još pasle,
 300      Tamo se pružaju sada telesa tulanja grdnih.
             Diveć se Nerejke motre pod vodom gaje i grade
             I kuće; u šumi sad su delfini, o visoke grane
             Srljaju, udaraju i vijaju med sobom panje.
             Vuk med ovcama pliva, i žućkaste lave i tigre
 305      Nose vali, sad vepru ne hasni munjevita snaga
             Ni brze jelenu noge, kad voda ga sa sobom nosi;
             Ptica dugo tražeći tlo, da stane na njemu,
             Napokon u more pada bjegunica s umornim krilma.
             Beskrajna samovôljna poklopila voda je brda
310        I neobični vali o gorske vrhove biju.
             Najviše ljudi je voda odnesla, a koji su živi,
             Oni kod oskudne hrane dugotrajnim gladom se muče.
                      Fokida Aonsko pleme od Etejskih rastavlja polja,33
             Plodna zemlja, zemlja dok beše, al' onda je bila
 315      Deo mora, golèma prostorija nenadne vode.
             Onamo gora Parnas imade, što s glavice dve
             Do zvezda se penje vrhunce nad oblake dižuć.
             Kad Deukalìôn sa ženom u malenu čamcu doplòvî
             Amo i zadjene se (jer ostalo sve je pod vodom),
320       Koričkim Nimfama tad se i bozima pomole gorskim,34
             Temidi vračari 35, koja oràkul imaše onda.
             Pravdoljubivijeg, boljeg od njega ne beše nikog,
             Bogobojaznije opet no ona ne beše žene.
                    Jupiter videć, gde bistra jezera pokrivaju zemlju,
325       Čovek gde ostade jedan od tòlikîh hiljada dosad,
             Žena gde ostade jedna od tolikih hiljada dosad,
             Oboje nevino jeste i oboje bogove štuje,
             Oblake razbije tad, Akvilónôm kišu razagna
              I nebu pokaže zemlju, a zemlji višnja nebesa.
330       More se ne srdi više, a trozube ostaviv rašlje
             Vale umiruje mora gospodar te zovne Tritóna 36
             Sinjega, koji se diže nad vodom, a posuta ima
             Priraslim pužima leđa; u gromotnu školjku mu Neptun
             Naloži neka dune i znakom tim nek reke
335       Uzbije natrag i vale. Savìjenû Triton tad trublju
             Uzme, od donjega koja savítka sve dalje se širi;
             Kad se uzduha tâ posred mora napuni trublja,
             Ore se obale, što su pri jednom i pri drugom suncu. 37
             I sad, kad usta je dirnu božanska, po kojima kaplje
340       Kaplju iz mokrijeh brka, te uzmak zapoveđen javi;
             Svi je valovi čuše, po zemlji i po moru što ih
             Ima, i čuvši je svi utišaše. Obale more
             Dobija; korita u se reke primaju pune,
             Oseća voda, već vidiš, pomilaju gde se brežuljci;
345       Dižu se polja, zemlja sve veća je, voda sve manja.
             Nakon vremena dugog pokazuju ì šume krune
             Suve, al' blato, što je prionulo, drži se lišća.
             Svet je obnovljen već. Deukalìôn videć ga prazna,
             Videć, gde pusta zemlja u muku dubokom leži,
350       Suze poteku njemu, te prozbori Piri ovako:
            "Sestro i ženo, ženska o jedina ostavša glavo, 38
             Koja si loze iste sa mnóme: stričeva kćerka,
             Od pre veže nas brak, a sada nas pogibli vežu.
             Čitave zemlje, što je i zapad gleda i istok,
355       Mi sad narod smo sav, a ostali odnese voda.
             Al' još ni sada mi nismo dovoljno za svoj
             Sigurni život, jer srce još jednako oblaci plaše.
             Kako bi, jadnice, tebi pri duši bilo, bez mene
             Da te je samu spasla sudbina? Kako bi sama
360       Sumnju podnosila, ko l' bi u tuzi ti tešitelj bio?
             Veruj mi, ženo, da je u vodi nestalo tebe,
             Za tobom pošo bih ja, i u vodi bi nestalo mene.
             O da je ljudstvo meni obnovit i otac mu biti
             I zemlju uređenu oživeti da mi je kako!
365       Koleno ostaje ljudsko u dvoma nama i ljudske
             Prilike jedine mi smo, kad bozima tako se htelo".
                       Na te zaplaču reči i odluče višnjem božanstvu
             Moliti se i u svetom u proroštvu iskati pomoć.
             Časa ne časeć skupa k rieci odu Kefísu,39
370       Koji još ne beše bistar, al' teko je koritom starim.
             Oboje zahvate vode te njome pokrope glavu 40
             I odelo na sebi, a onda zapute k hramu
            Boginje svete, kojem od mašine ružne je bio
            Zabat uprljan sav, a oltar bez ognja je stajo.
375      Kad se skalina hramu dotakoše, oboje ničke
            Padoše na zemlju i kam poljubivši sa strahom hladni
            Rekoše: "Ako pridobit, ublažiti bogove mogu
            Pravedne molitve te se od srdžbe daju odvratiti,
            Reci nam, Temida, kako gubitak se našega roda
380      Naknadit može; pomozi, o preblaga, propalom sv'jetu".
                      Gane se boginja te im odgovori: "Id'te iz hrama,
            Zavijte glavu i pas odvežite na odelu,
            Velike matere kosti za leđa bacajte sebi".
 385             Dugo se čudiše jedno i drugo, dok prekine šutnju
           Prva Pira to reče, da boginju ne može slušat,
           Dršćućim usnama moli, nek prosti, al' ona se boji
           Majčinu senku vređat razbacujuć njezine kosti.
           Zatijem stanu u sebi i med sobom odgovor dani
           Prevraćat s njegovijem rečima skrovitim, tamnim.
390     Onda Promètejev sin Epimèteja umiri kćerku
           Blagim rečma veleći: "Il' naše domišljanje vara
           Il' je odgovor svet i nikakvog ne ište greha:
           Zemlja je velika mati; a kamenje po telu njenom
           Kosti su, mislim, i njih za leđa nam bacati valja".
395               Premda Titànida 41 prima tumačenje muževo ovo,
           Al' se sa sumnjom još nada, i tako u nebeski nalog
           Nemaju pouzdanja. Al' okušat hoće li škoditi?
           Pođu te zaviju glavu i otpašu ruho te stanu
           Kamenje iza sebe da bacaju po zapovèdi.
400     Kamenje - ko bi reko, da svedok nije starina
           Ostavljat ukočenu tvrdinu započne svoju
           Pa se pomalo mekšat i smekšav se primati oblik.
           Za čas porastu u vis, pitomija postanu bića,
           Te se već može neki, al' nejasni ljudski raspoznat
405     Oblik, ko da je počet od mramora, ali još dosta
           Doteran nije, sličan veoma kipima grubim.
           A što vlage i soka u kamenju bijaše tome
          I što beše od zemlje, od otoga postane meso,
          A što je čvrsto i ne da savijat se, u kosti pređe,
410    Dosad što bijaše žila, pod istijem imenom osta;
          I za vreme malo po bogova volji od onog,
          Što je bacao čovek, čovečije se prilike stvore,
          A što bacaše žena, nadoknade tim se žene.
          Zato smo tvrdo mi pokoljenje, okorelo pleme
415    U mukama dokazujuć tim, od koje smo loze.
                    Zemlja izrodi sama od sebe životinje druge 42
          Oblika različnoga, od ognja pošto sunčanog
          Stara se ugrija vlaga, nabujaše močvarne bare
          I mulj od pripeke teške; u zemlji punoj života
420    Kao u utrobi majke plodonosne čuvane klice
          Bićâ izbiše van i primiše po malo oblik.
          Tako kad s nakvašenih poljánâ udari natrag
           Nil sedmeroteki te se u pređašnje korito vraća,43
          Svežo se od zvezde od eterske ugrije blato;
425     Onda prevrćuć grude životinje premnoge nađu
          Ratari, neko je od njih u samome vide početku
          Rađanja njihova, druge još razvite nisu i koji
          Ud im nedostaje još, u istome telu često
          Jedan je deo živ, a drugi je sirova zemlja.
 430   Jer kad pomeša toplina i vlaga se pravo,
          Bivaju plodne, i od njih sve na svetu se rađa;
          Premda se mrze vatra i voda, al' opet sve para
          Vlažna rađa i sloga sa neslogom rasplodu prija.
          Dakle kad zamuljena od nedavnog potopa zemlja
 435   Ostade te se blagog od eterskog ražari sunca,
          Izrodi nebrojenu množinu vrsta te neke
          Oblike obnovi stare, a neke grdosije stvori.
                   Tada preko volje svoje i tebe porodi zemlja,44
           Pitone, golemi zmaju nečuveni, narodu novom
440     Strašilo, jer si na gori tolìkô zauzimo mesta.
           Bog strelonosni, koji dotada samo je brze
           Srne i divokoze streljao, ubi Pitona
           Hiljadu pustivši u nj strela i skoro isprazniv
           Tulac; iz rana krv je aždaju oblila crna.
445     A slavu dela tog da razorile godine ne bi,
           Svete igre Apòlôn sa borbama uredi slavnim,45
           Koje se Pitijske zovu po imenu ubitog zmaja.
           Koji bi mladić tu u rvanju, trci il' vožnji
           Druge nadvladao, bivo vencem je hrastovim čašćen.
450     Lovora ne beše još, te od svakog drveta lišćem
           Glavu dugokosu Feb zakićavao sebi je onda.
           U kćer Peneja 46 Feb se zaljubio najpre Dafnu
           Ne po slučaju slepom, već s ljute Kupídovê srdžbe. 47
           Deljanin 48 ponosit, što je pogubio zmaja, Kupída
 455    Opazi jednoć, gde savija luk natežuć tetívu,
           Te će mu reći: "Što će, o nestašni momčiću, tebi
           Junačko oružje to, što za moje se pleći pristòjî,
           Koji dušmana mogu i zverku sigurno ranit,
           Koji nadutog mnoštvom strela ubih Pitona,
460     Što je pokrivao mnogo smrtonosnim trbuhom polja.
           Nek ti je dosta, lučem što tvojim nekakvu ljubav
           Znaš nanjušiti, a slavu prisvajati nemoj si moju".
           Febu će Venerin sin: "Nek tvoja gađa strela
           Sve, a moja će tebe, i koliko stvori su drugi
 465    Od boga manji, tolìkô od moje tvoja je slava".
          Reče i krilima nato zalepeće i preseče
          Uzduh te brzo stane na vrhu Parnasa hladnog,
          Onda iz tulca punog strela izvadi dve
          Strele različne snage, što čine i teraju ljubav.
 470    Zlatna je prva, što čini, i oštri rt joj se sjaji,
          Tupa je druga, što tera, u cevčici olovo ima.
          Ovom strelom probòdê Kupído Penejku Nimfu,
          A drugom probije kosti do moždine on Apolónu;
          Odmah se zaljubi ovaj, a ona od ljubećeg beži,
 475   Samo kad ime mu čuje, i kao devička Feba 49
          Luta po šumama tamnim te lovi i odire zverad;
          Bez reda prosute kose pričvrstila ona je trakom.
          Mnogi su prosili nju, a ona odbija prosce,
          Ne zna, ne trpi muškog, po besputnim luzima šeće,
480     Ne mari, što je Himen 50, što Amor, ženidba što je.
          "Kćerko - često joj otac govorio -, pribav' mi zeta,
          Kćerko - često joj otac govorio -, unuka daj mi".
          Ona mrzeć na luče na venčane ko na zločinstvo
          Od stida krasna bi lica rumenilom oblila te bi
485    Rukama umiljato o vratu obisla ocu
          Veleć: "Predragi oče, dopusti mi u devičanstvu
          Navek ostati, kako Dijáni dopusti otac".
          On bi poslušo kćer, al' lepota ne dopušta tvoja
          Tebi, što hoćeš, tvojoj milina se protivi želji.
 490    Ljubi Apolon Dafnu i videv je želi je grliti,
          Želi i nada se, sam ga oràkul zavodi njegov.
          Kao posle žetve kad laka se strnjika pali,
          Kao od luča kad gori živìca, što ga je putnik
          Odveć primako blizu il' u jutru pustio goreć,
 495   Tako je Feba plamen obujmio i sve mu grudi
          Gore, te nadom on umnožuje zaludnu ljubav.
          Gleda, nenakićena gde kosa pada joj niz vrat,
          I kaže: "kamo li da je u redu!" Vatrene gleda
          Njezine oči slične zvezdama; usta joj gleda,
500    Koja je premalo gledat; i prste joj i šake hvali,
          Ruke i mišice hvali otkrìvene više no na po,
          Lepše mu čini se još, što ne vidi. Od vetra brže
          Lakoga beži ona i ne staje, Feb kad joj viče:
         "Nimfo, Peneja kćeri, ded stani! ne goni dušman,
505     Stani, o Nimfo! tako od kurjaka ovčica beži,
          Od lava košuta, lete golubice dršćuć od orla, -
          Sve od dušmana svog, a tebe od ljubavi ja gnam.
          Avaj! da ne padneš samo na lice, da ne ubode,
          Nevinu nogu ti trn, da ne budem uzrok ti boli!
510    Hrapavi puti su, kud si pohitila; molim te, lakše
          Trči i prestani bežati, te lakše ću stizati i ja.
          Pitajder, kome si mila; nisam gorštak ni pastir,
          Ne čuvam ovde ja ko prostak kakovi ovce
          Ili goveda; ne znaš, o ludana, ne znaš, od koga
515    Bežiš i zato bežiš. Ta meni klanja se zemlja
          Delfska i Tened i Klar i Patarski kraljevski dvori.51
          Jupiter otac je moj; budućnost, sadašnjost, prošlost
          Sve to otkrivam ja i ugađam za pesme žice.52
          Moja je sigurna strela, al' od nje sigurnija još je
520    Druga, što mi je proste od ljubavi ranila grudi.
          Vidanje našo sam ja, pomoćnikom mene po zemlji
          Zovu, i snaga je, što je u travama, podložna meni.
          Jaoh, što travom ni jednom izvidati ne da se ljubav,
          Znalcu ne pomaže znanje, što drugima pomaže svima!"
 525            I više šćaše govoriti, al' plašljiva pobeže Dafna
          Te s nedogovorenim rečima ostavi njega
          I u egu krasna. Otkrivo joj telo vetar,
          Lavor pireći naprema njoj razduhavo joj ruho,
          A tihi ćuh je hvato i bacao kosu joj natrag;
 530    Stas joj je od trke lepši. Al' mlađahni bog umiljavati
          Ne će se uzalud više i gonjen sam od Kupída
          Gleda Peneja kćer da dostigne korakom brzim.
          Kao kad Galski pas 53 na prostranom ugleda polju
          Zeca, tad ovaj gleda uteći, a onaj uloviti;
535    Pas već hoće da ščepa, već misli, plen da ima,
          Gubicu otego je i noge već zečeve hvata,
          A zec se boji, da nije već ulovljen, te se i samim
          Otima zubma i njuški, što dirnu ga, izmiče on se:
          Tako je brz Apòlôn u nadi, a Dafna u strahu.
540    Ali je gonitelj brži, jer ljubavi krila ga nose,
          Odmora devojci ne da, bežéćôj već tik je do leđa,
          Kosu, što niz vrat joj pada, već dahom svojijem dira.
          Kada obnemogne već, pobliedi, od muke brzog
          Bežanja svladana buduć u Penejske pogleda vale
 545    I kaže: "Oče, pomozi! O zemljo, zini il' ovaj
 547    Oblik što čini, da trpim, promeni, da nema ga više!"
          Čim tu molitvu reče, al' sva se ukoči vrlo,
          Oko mekijeh grudi tanúšno se obavi liko,
 550   U lišće kose njoj otiđoše, u grane ruke,
          Noge, pred časak još brze, sad žilama zapeše tvrdim,
          Glavu joj obuzme kruna; ljepota joj ostade samo.
          Feb je i takovu ljubi te mećući ruku na deblo
          Oseća pod korom mladom, gde grudi jošte joj dršću,
 555   Grli rukama grane, ko udi da su, i grlo
          Celiva, ali se drvo od celiva njegovih brani.
          Veli Apolon: "Mojom kad ženom ne možeš biti,
          Drvo ćeš moje bit zacelo. Uvek ti ćeš
          Kitit, lovoriko, kosu i kitaru moju i tulac.
 560   U vođa latinskih bićeš, kad veseli bude se triumf
          Orio, Kapitol duge kad bude povorke gledo.54
          Ti ćeš uz dovratnike Augùstovîm vratima stajati
          Vjrno čuvajuć njih i štitićeš hrast u sredini.
          Pa ja na mlađahnoj kako na glavi kose ne strižem,
 565   I ti uvek lišće za ures večiti imaj".
          Pean 55 rekavši tako lovorika s granama mladim
          Nagne se, reko bi čovek, da krunom klimnu ko glavom.
          Gaj u Hemonskoj zemlji 56 imade, zove se Tempa,
          Strma planina ga odsvud okružuje. Po tome gaju
 570   Valja se sadno Pinda 57 s penovitim valima Penej,
          Koji se sa svom silom survavajuć oblake zbija
          Pune tanahne pare te vrhove planinske kropi
          Svojijem kapljicama, daleko buk mu se čuje.
          Kuća i sobe tu su i sedište velikog boga
575    Rečnog. Sedeći tu u kamenoj pećini vlada
          Vodama on i Nimfama svim, što u vodama žive.
          Domaći najpre skupe kod njega se rečni bozi
          Ne znajuć, hoće li ocu čestitati il' će ga tešiti:
          Sperhij, okò kog rastu topole, dođe, - Enìpej 58
580    Nestašni, starac Apìdan i tihi Amfris i Eant,
          Domala i drugi dođu, što vale od lutanja trudne
          Liju u pučinu morsku, kud tok kojega nosi.
          Samo Inaha nema, zavukav se pećini u dno 59
          Vodu suzama množi, za kćerkom tuguje Ijom
 585   Kao za izgubljenom; ne znade, je l' na životu,
          Il' je kod pokojnijeh. Al' kako je nigde ne náđe,
          Misli, da nema je nigde, i u srcu goreg se boji.
          Jupiter videvši nju, od očeve vode gde ide,
          Reče joj: "Jupiter-boga o dostojna devojko, ti ćeš
 590   Nekoga usrećiti, za koga pođeš; zaklon' se
          U hlad visokog gaja" (i hladni pokaže gaj joj);
          "Žega je, najviše sunce sad stoji sred svojega kruga.
          Ako se sama bojiš u skrovište zvjerinja zaći,
          A ti uniđi šumi u potaju i daj se pratiti
595    Bogu ne kakvom god, već meni, što nebesko žezlo
          Držim u desnici silnoj i strele vijugaste bacam;
          Ne bež' od mene". - Al' beži i za sobom ostavi ona
          Livade Leranske 60 već i kitnasta Lirkejska polja.
          Nato Jupiter tamu navuče i pokrije širom
600    Zemlju, begunicu ustavi tad i poštenje joj uze.
          U to na krajeve one Junona pogleda te se
          Čudi, kako je magla lakokrila od vedra dana
           Noć načinila sad, a dobro vidi, da magla
          Ta se ne diže u vis iz vode ni iz vlažne zemlje;
605    Zatim se ogleda, gde joj je muž, za kojega znade
          Rado da vara, jer u tom zatekla ga mnogo je puta.
          U nebu kad ga ne náđe, progòvorî: "Ili se varam,
          Il' mi se uvreda čini", te sišavši savrh nebesa
          Odmah se stvori na zemlji i maglu rasturi ona.
610    Slušaše Jupiter posjet Junónin te Inaha kćerku
          U kravu pretvori sjajnu, a ona beše lepa
          I u obliku kravljem. Saturnija 61 junicu krasnu,
          Ma joj se ne htelo, hvali i gradeć se, kao da ne zna,
          Pita, čija je, otkud, iz kojeg li stada? - Iz zemlje
615    Jupiter slaže da posta želeći za njezin početak
          Da se ne pita više. Saturnija za dar je ište, -
          Šta će učiniti on? Milosnicu muka je predat,
          Ne dat je - sumnjivo biće. Na ovo navraća stid ga,
          Od prvog odvraća ljubav. Odolela ljubav bi stidu,
620    Al' dar maleni - kravu - da ne da sestri i ženi,
          Krava da nije to, Junona bi pomislit mogla.
          Dobivši inoču tako Junona odmah je nije
          Prošao strah, već s muža u skrbi i bojeć se krađe
          Sinu Arèstora 62 Argu predádê na čuvanje kravu.
625          Arg je očiju sto po celoj imao glavi;
          Od th očiju svih naizmence bi spavala po dva,
          Druga bi budna bila i stražila stražu i tako
          Arg kakogod bi stao, u Iju je gledao svagda,
          I odvrativši lice pred očima imo je Iju.
 630   Obdan joj dopušta pasti, a kada je sunce pod zemljom,
          Onda je zatvora Arg i nevini za vrat je veže.
          Hrana s drveća lišće i gorke trave su njojzi,
          Mesto na krevetu leži sirota na zemlji, po kojoj
          Nema uvek trave, i pije kaljavu vodu.
 635   Kada bi htela ruke da Argu ponizno pruži,
          Nije imala rùkû, da pruži ih; kada bi opet
          Tužt se pokušala, iz usta bi rika izišla,
          To joj je strašno bilo i bojala svojeg se glasa.
          Na breg bi k Inahu došla, gde često se igraše pre,
 640   I žvalo ugledavši u vodi i rogove nove
          Sva upropastiv se od stra od sebe bi bežala sama.
          Ne zna ni jedna Najáda 63 ni Inah, ko li je krava;
          Ona za ocem ide, za sestrama, gladit se pušta,
          Ona im dolazi blizu, a oni čude se njojzi.
645    Travicu trga Inah starina i pruža je Iji,
          Ona mu ruke liže i na dlane celive sipa,
          Suze pušta da teku i samo da može govoriti,
          Pomoć bi iskala, rekla i ime svoje i sudbu.
          Mesto rèčî slova, što načini nogom po prahu,
 650   Promenu očituju žalovitu tela njena.
         "Teško li meni!" nato zajéčî i snežanoj kravi
          Stenjućoj oko vrata i rogova obisne Inah;
         "Teško li meni!" vikne, "ta moja ti li si kćerka,
          Po svoj što zemlji te tražih? Ne našav te manje sam strado
655    No sad, kada te nađoh. O kćerko, ćutiš, na moje
          Reči ne odvraćaš ništa, tek uzdišeš grudima iz dna,
          I što jedino možeš, na moje besede mučeš.
          A ja ne sluteći ništa i ložnicu tebi i svadbu
          Spremah te najpre zetu, a onda se unukom nadah,
 660   A sad ćeš u stadu ti i muža imat i sina.
          A ja tolike muke ne mogu sa smrću svršit:
          Bog sam na nesreću svoju, i smrti zaprta vrata
          Meni će do veka vèkovâ žalost otezat".
          Tako oboje tuže, a zvezdasti Arg 64 ih razvèdê,
 665    I kćer uzevši ocu odàgnâ je na drugi pašnjak;
          Onda ode daleko na visoki vršak planine
          I tu sednuvši stane na različne gledati strane.
                   Ali bogova vladar već ne moguć gledat tolìke
          Muke Forónejkine 65 pozove sina, kog rodi
670    Sjajna Plejada, te mu zapovedi ubiti Arga.66
          Odmah na glavu klobuk i krila na noge ovaj 67
          Metne, a u ruku jaku uspavljivu šibljiku uzme;
          Jupiter-boga sin učinivši sve to iz dvora
          Očinih na zemlju skoči i onda skine sa glave
 675    Klobuk i ostavi krila te šibljiku samo zadrži,
          Kojom koze ko pastir po zahodnim poljima goni,
          U cevi složene svira, dok na mesto dođe, - Junonin
          Čuvar je osvojen glasom neobičnim i on će reći:
         "ko god si, da si, sedni na ovaj uza me kamen,
680    Nigde za stoku nema obilnije trave no ovde,
          A i hladovine vidiš da ima pastirima mile".
          Atlantov sedne potomak i u mnogom znade govoru
          Čitav provesti dan te gledaše, kako bi budne
          Argove sklopio oči u složenu svirajuć frulu;
685    Ali nastoji Arg otresti se od blagog sanka,
          I neke oči već zadremale ako i jesu,
          Al' su druge još budne; za sviralu (koja se bila
          Skoro izumela) pita, izumela kako se bila.
          Njemu odgovori bog: "U Arkadskim brdima hladnim
690    Ponajslavnija od svih Nonàkrijskîh Hamadrijádâ 68
          Jedna beše Najáda, Sirìngôm zvahu je Nimfe.
          Satiri ganjahu nju, al' ona im znaše izmàći
          I drugim bozima svima, hladovita što ih imade
          Šuma i rodno polje. Ortìgijskôj boginji  69 službom
695    Služaše i devičanstvom, i pašuć se kao Dijána
          Mogla je zavarat kog i Latóninôm činit se kćeri,
          Tek luk njezin je rogov, a zlatan je bio Dijánin.
          Al' zavaravala ona i tako je; išla je jednoć
          S Likeja 70, spazi je Pan s omorikovim na glavi
700    Bodljikastim vencem i reče --" Još trebaše reći,
          Kako prozrevši molbe odlete bespućem Nimfa
          I k peskovitoj tihoj reci Ladonskoj 71 dođe,
          Kako je vali dalje ne pustiše bežati, te ona
          Sestre zamoli svoje, pretvorile da bi je u što,
705    Kako već mišljaše Pan, da Siringu uhvati, al' mu
          Mesto Nimfe se nađe u rukama trska jezèrskâ;
          Stane uzdisat Pan, al' zažubori vetrić u trski,
          Te glas iziđe tanak i sličan tužaljki iz nje;
          Pana slađahni glas i umetnost osvoji nova
710    I kaže: "Ovo će odsad jedinstvo među nama biti!"
          Cevčice nejednake međusobno spojene voskom
          Tim načinom Nimfe Sirìngê dobiše ime.
          Kad to Kilénac 72 htjde da kazuje, opazi, da su
          Oči klonule sve i pokrio da ih je sanak.
715    Odmah ustavi glas i dremež utvrdi jače
          Čarobnom šibljikom oči dodirkujuć trudne te brzo
          Srpu sličnijem mačem gde glava se sastavlja s vratom
          On poseče Arga, dok kûnjâše, pa ga onako
          Krvava sa hridi baci i krvlju okalja stȑmên.
720    Ležiš sad, Argu, i smrklo tolìkîh se videla tvojih
          Videlo, jedan ti mrak je poklopio stotinu òčî;
          Njih Saturnija uze i svojoj ih namesti ptici 73
          U perje i rep njezin zvezdolikim drakcima osu.
          Ljuto se raspali ona i ne časeć časa u gnevu.
725    Argolskoj inoči groznu Erìniju pred oči, dušu 74
          Postavi, u srce k tome podmàče žalce joj tajne,
          Te po svetu je tada celome pogna, nek beži. 75
          Mukama golemim ti si, o Nile, granica bio.
          Kojemu kada dođe, na kraju obale ona
730    Kleče na kolena sva i što je jedino mogla,
          Pregne vrat i digne k zvezdama visokim oči,
          Pa se činjaše, plačuć i uzdišuć i tužno ričuć
          Da pre Jupiter-boga i nevolja ište svršetak.
          On tad zagrli ženu i zamoli, napokon da bi
735    Osvetu svršila svoju te reče: "Ne boj se, ne će
          Ona ti nikada više zadavati nikakvog jada".
          Jupiter učini, da to i bare Stiksove čuju.
          Kada se smiri Junona, tad Ija pređašnji oblik
          Dobi i posta što beše; izgubiše s kože se dlake,
740    Pomalo nesta rogóvâ, a očiju suzi se okrug,
          Usta se također smanje, a ruke i pleći se vrate,
          Papci se izgube svi razdelivši u pet se prsta;
          Od krave ništa drugo ne osta do samo belina.
          Diže se Nimfa sretna, što dve služe joj noge,
745    Boji se besediti, ko krava da riknula ne bi;
          Plašljiva prekinut govor uvežbava; sada je mnoštvo
          Ljudi u platnenom ruhu ko boginju slavi veòma.76
                   Napokon Ija rodi od semena Jupiter-boga
          Epafa 77, kako se drži, što s materom zajedno ima
750    Hrame po gradima; a s njim i dobi iste i srca
          Sunčević Fàeton beše. Kad ovaj se razmeto jednoć
          Dičeći ocem se Febom i nije mu hteo ustupiti,
          Inahov unuk ne stŕpi - "Sve, budalo, veruješ majci,
          Izmišljenoga oca prevarljivim nadut si lîkom".
755    Faeton sav porumène, tek stid mu srdžbu utìšâ
          I majci reče Klimèni 78, prekorio kako ga Epaf, -
          "A da žalosnija budeš, o majko: slobodni, ljuti
          Faeton ćutaše tad. Sramota je, takav prekor,
          Da mi se mogao reći i nije se uzbiti mogo!
 760   A ti, ako sam ja od nebeske doista loze,
          Tòlikôg kolena znak mi pokaži i nebu me prisvoj".
          Reče i materi vrat obujmiv oberučke stane
          Moliti je, tako joj glave sinòvljê i Meropa muža,
          Tako joj udaje kćèrî, nek pravog zasvedoči oca.
765     Ne zna se, ganu li više Klimènu moljenje sina
          Il' gnev klevete radi, te ona k nebesima ruke
          Obe pruži i sjajnost sunčanu, gledajuć reče:
         "Tako mi svetlosti ove, što krasi se zrakama sjajnim,
          Koja nas vidi i čuje, o sinko, kunem se tebi,
770    Ti si ovoga sunca, što gledaš, što upravlja zemljom,
          Rođeni sin; a ako je laž, što zborim, nek više
          Ne da se videti meni, nek poslednji dan mi je danas!
          Nije ti velika muka za očevu doznati kuću;
          Dom, iz kojeg se diže, nablízu zemlji je našoj.
 775   Ako baš hoćeš, idi i njega samoga pitaj".
                   Poskoči veselo odmah, kad čuje od matere svoje
          Faeton reči takve, i mislima obuzme nebo;
          Svoju Etìopskû zemlju i Indiju, koja pod ognjem
          Leži sunčanim, pređe i k rođaju sunca pohiti.

 _______________________
3
10.-14. Titanom se naziva sunce, jer je grčka mitologija učila, da je bog sunca Helije sin Titana
Hiperiona. Titani su pak deca najstarijega vladaoca bogova Urana i žene njegove Geje, koji i opet
nisu drugo nego personifikacija neba i zemlje.
Feba je pridev Dijane, božice meseca, jer je sestra Feba Apolona, a ovde se tim imenom označava
sam mesec.
Amfitrita je morska boginja, kći morskoga boga Nereja, a žena Neptunova. Ruke, što ih ona pru-
ža "oko širokog kruga zemaljskog", jest more, što optiče zemlju


31. Ovidije se koleba između prostonarodnoga i naučnog mišljenja o obliku zemlje. Tako
on u ovom stihu zamišlja zemlju kao okruglu ploču, koju okružuje vodeni optok, pa prema tome
kaže, da je vodeni optok zauzeo "najzadnje mesto", računajući od sredine zemlje. A nekoliko stihova
dalje, u st. 34. i d., zemlja mu je golema kugla, koja nepomično lebdi usred sveta, kako su
učili stoički filozofi.

45. i d. Stoici, kojih nauku Ovidije i na tome mestu sledi, rastavljali su svod nebeski na pet pojasa
držeći, da su s ovim pojasima na nebu u vezi pojasi na zemlji. Od Afrike u Ovidijevo je doba
bila poznata samo severna obala i pustinja, nije se dakle znalo, da i u južnijim tropičkim krajevima
Afrike ima ljudi.

56. Stoici su držali, a to se u starini uopšteno verovalo, da bljesak postaje međusobnim trvenjem
oblakâ.

61. i d. Eur je jugoistočni vetar, što je Grcima i Rimljanima duvao s one strane, na kojoj je Arabija.
Zato se i kaže ovde, da je Eur otišao k Nabatejima, narodu, koji je živeo u Arabiji.
Zefir je zapadni vetar, Borej severni vetar.
Svi su vetrovi božanskoga porekla: deca Titana Astreja i boginje Aurore.

73. Zvezde su prema starinskom verovanju i pesničkom prikazivanju živi stvorovi božanskoga
porekla.

82. Japetov je sin Prometej. Priče, da je Prometej od zemlje i vode stvorio čoveka, ne poznaje još
Eshil.
10
 89.-150. Verovanje je grčko i rimsko odavno razlikovalo više različitih vekova ljudskih nazivajući
ih obično po rudama različite vrednosti. Već je stari pesnik grčki Hesiod u pesmi "Dela i
dani" poznavao pet različnih vekova: zlatni, srebrni, medeni, četvrti bez imena i peti gvozdeni .
Za Hesiodom su se još pre Ovidija povodili mnogi pesnici, pa i sam Ovidije sledi Hesiodovo
crtanje, samo što je izostavio onaj četvrti Hesiodov vek bez imena. Drugi pesnici poznaju još
manje vekova nego Ovidije. Tako Arat (oko 305.-240. pre Hr.) govori samo o zlatnom, srebrnom
i medenom ljudskom veku, a Vergilije razlikuje samo zlatni Saturnov vek, za kojega je život bio lakši i bolji, pa Jupiterov vek, koji od dana u dan postaje gori.
11 
106. Jupiterovo je drvo hrast.
12 
113. Saturn je stari italski bog. Kad je grčka vera stala sve više preotimati mah u Italiji, taj je bog
postao istovetan s grčkim bogom Kronom, kojega je sin njegov Zeus svrgnuo s prestolja i bacio u
podzemni svet.
13 
139. Stiks je reka u carstvu pokojnikâ, koji su nalik na senke.
14 
150. Astreja, božica pravde (Iustitia), bila je kći Astreja, oca svih zvezda. Po drugoj tradiciji
bila je ona kći Jupitera i Temide.
15 
151.-162. Giganti su divovi, deca Tartara i Geje, svaki sa stotinom ruku i sa zmajevskim repom
mesto nogu. Oni su želeli oboriti vladu Jupiterovu, pa su zato naslagali nekoliko gora jednu povrh druge, da bi dokučili njegovo carstvo. No Jupiter ih svlada strelom i pokopa ispod bregova, što su ih naslagali. Naš je pesnik ovu priču samo poradi toga ukratko spomenuo, da dobije zgodan prelaz ka priči o Likaonu, koji je nikao iz krvi gigantske, pa je bezbožan kao i ostali ljudski rod istoga porekla.
16 
155. Olimp, Pelij i Osa jesu brda u Tesaliji, što su ih Giganti prema priči naslagali jedno povrh
drugoga.
17 
163. Jupiter se naziva Saturnijem, jer je sin Saturnov.
18 
164. Likaon je mitički kralj Arkadije.
19
 168.-176. Crtajući dvorove bogova Ovidije ima na umu Rim svoga doba, pa razlikuje sobe znatnijih
bogova pune poseta, kako su i sobe rimskih glavara svagda bile pune različnih poseta, i sobe nižih bogova (plebs), što se nahode kojegde. Te dvorove naziva on u stihu 176. Palatia, kako su se nazivali Augustovi dvori u Rimu uzdižući se na onom delu Palatinskoga brežuljka, koji je nosio ime Palatium. Kako su dvorovi bogova posve nalik na dvore u Rimu, nije čudo, ako i bogovi imadu osobito mesto za svoje penate, kućne bogove.
20
 188. Nerej, sin Ponta i Geje, jest bog mora. Ovde ime njegovo naznačuje samo more.
21 
189. Već u Homera najveća je zakletva bogovima, kad se kunu Stiksovom vodom, o kojoj vidi
belešku uza stih 139.
22 
193. Faun je staroitalski bog, koji živi po poljima i kazuje budućnost. Kasnije postade on istovetan
s grčkim bogom Panom, pa kao što su Grci često govorili o više bogova Pana, tako i u Rimu od jednoga Fauna postade skup bogova istoga imena. Na isti je način postalo više Silvana od staroga
italskoga boga Silvana, čuvara stoke i polja. Pa i Satiri, pratioci Bakhovi, postadoše s vremenom,
naročito u rimskih pesnika, gotovo posve istovetni s Faunima.
23
 200.-205. Da bi ugodio Augustu, pesnik pominje u ovim stihovima ukratko i sasvim uopšteno
tužne prilike, što su nastale u Rimu iza ubistva Cesarova. Potkraj Metamorfozâ (XV, st. 783. i d.)
govori on opširnije o različnim strašnim znamenjima, što su nagovestila narodu rimskomu veliku ovu nesreću, a Vergilije u Georgikama (I, st. 466. i d.) pominje različna čudesa, što su se opazila u prirodi iza ubistva Cesarova.
24 
216. i 217. Menalska planina, Kilena i Likej jesu brda u Arkadiji, u kojoj je Likej kraljevao. Ali
dok su Menalska planina i Kilena u istočnoj Arkadiji, Likej se prostire na jugozapadnoj njezinoj
granici, te ih Jupiter nije mogao na istom putu da pređe. No brdo je Likej već po imenu svome u
tesnoj vezi s imenom kralja Likaona, pa ga je Ovidije već poradi toga spomenuo ne obzirući se
mnogo na to, da geografički njegovi podaci budu potpuno ispravni.
25
226. Moloski je narod živeo u istočnom delu Epira.
26 
241. Na ovome mestu Erinija ne osvećuje počinjene opačine nego ih sama počinja goneći ljude
da tvore zla dela.
27
 253.-312. Ovidije je jedini pesnik starine, koji je potanko ocrtao općeni potop: ostali pesnici rimski, na pr. Vergilije i Horacije, pominju ga samo mimogred. I ovde je Ovidije sledio nauku stoičke kozmologije.
28
 255. i d. Nebeska je osovina Ovidiju crta, što kroz sredinu zemlje seže od jednoga kraja sveta
do drugoga kraja, a oko nje se sav svet okreće.
Prema nauci grčkoga filozofa H e r a k l i t a i stoičke filozofije čitav je svet postao od vatre, pa
će od vatre propasti i opet nanovo postati. Ovidije uči na ovome mestu, da je sudbinom tako određeno, pa da i sam Jupiter ne može te odredbe da promeni. Nesreća je ta stigla svet, kad je Faetont samo jednom pokušao da upravlja kolima oca svoga Helija, kako doznajemo u drugom pevanju Metamorfoza.
29
 260. Kiklopi su sinovi Urana i Geje. Njih je Saturn bacio u podzemni svet, ali ih je Jupiter izbavio
i oni postadoše pomagači boga Vulkana, koji ima kovačnicu svoju u Etni ili na otoku Lipari blizu Sicilije, pa kuju strele Jupiteru.
30
 262. i d. Eol je vladar Eolskih (Liparskih) ostrva blizu Sicilije Jupiter ga učini gospodarom vetrova,
pa ih on drži svezane u visokoj jednoj spilji, odakle ih po volji pušta, da obilaze svetom. Ovde sam Jupiter zatvara u spilju Akvilona, severni vetar, i druge vetrove, što razgone oblake, a pušta na slobodu Nota, južni vetar, koji donosi kišu.
31 
271. Irida je boginja duge, pa kao što je duga šarena, tako se i ona odeva u šareno odelo. Ona je služavka i glasnica boginje Junone, a kuda putuje, tuda rasprostire dugu. I u staro se doba držalo, da duga (= Irida) ispija vodu i vlagu sa zemlje i vuče u oblake, pa da tako uzroči kišu.
32 
275. Sinji je brat Jupiterov Neptun, gospodar sinjega mora i ostalih voda, koji ima dvore u dubini
morskoj, a u ruci drži ostve, pa kad ovima udari o tle, sva se zemlja potrese.
33
 313. i d. Od svih ljudi samo se Deukalion i Pira spasoše pristavši s lađom na brdu Parnasu u
Fokidi. Mesto imena zemlje pesnik upotrebljava ovde ime Aonskoga plemena, po kome pesnici
Beotiju nazivaju također Aonijom. Etejskim poljima naziva pesnik polja, što se prostiru podno brda Ete u Tesaliji.
34 
320. Koričkima se Nimfe nazivaju ovde po Koričkoj spilji na brdu Parnasu povrh Delfâ.
35
 321. Temida je kći Urana i Geje. Ona je od matere baštinila proročište u Delfima, pa je upravljala
njime prije Feba Apolona.
36 
331. Triton je sin Neptuna i Amfitrite, obrašten bradom i prekrit školjkama, a ujedno i glasnik
Neptunov.
37
 338. "Pri jednom i pri drugom suncu" t. j. na istoku, gde sunce izlazi, i na zapadu, gde sunce zalazi.
38 
351. Deukalion je sin Prometejev, a Pira kći Epimeteja, brata Prometejeva. Pira dakle nije bila
sestra Prometejeva, nego je on tako samo od milja naziva, da pokaže, kako mu je ona sada sve na svetu.
39 
369. Reka Kefis izvire na Parnasu u Fokidi, a utiče u jezero Kopais u Beotiji.
40 
371. i d. I kod starih je Grka bio običaj, da su se ljudi, pre nego što će koračiti u koji hram, čistili pranjem i kropljenjem.
41 
395. Titanidom se Pira naziva kao kći Epimeteja, kojega otac Japet bio je jedan od dvanaestorice
Titana.
42 
416.-451. Već su filozofi A n a k s i m a n d a r i A n a k s a g o r a učili, da su prve životinje
postale tako, te se sa zemljom pomešala vlaga i toplina. Stoicima, za kojima se Ovidije u prvom
redu povodi, uzrok je svemu postanju i životu vatra, što je prožela vasioni svet.
43 
423. i d. Stari su Egipćani općeno držali, da od nanosa Nilova, kad ga sunce ugreje, postaju neke
životinje. Ovo se mišljenje još dugo kasnije održalo.
44 
438. Piton je prema staroj priči zmaj, sin Zemlje, koji čuva svetište u Delfima, dok ga Apolon
nije pogubio. Ovidije kaže i za njega da je nikao iz mulja iza općenoga potopa.
45 
446. i d. Pitijske su se igre svetkovale u Delfima počevši od Olimpijade 48, 3. (586. pr. Hr.) svake
četvrte godine. Pobednici dobivahu kao nagradu lovorov venac. No da bi dobio zgodan prelaz k priči o Dafni, Ovidije kazuje, da u doba, kad su te igre osnovane, nije još bilo lovorike i da su se pobednici isprva nagrađivali vencem od hrastova lišća.
46
 452. Penej, što se ovde naziva ocem Dafninim, jest bog reke Peneja u Tesaliji.
47 
453. Kupido je bog ljubavi, sin Venerin, krilat dečak s lukom i tobolcem, koji sa svojim strelicama
jednako ranjava srca bogova i ljudi, pa i Apolona, Plutona i rođenu majku. Pesnici mu često
stavljaju u ruke baklju ili više bakalja, s kojima on raspaljuje ljubav, pa tako i Ovidije u st. 461.
48 
454. Deljanin je Apolon, jer se rodio i osobito poštovao na ostrvu Delu.
49 
475. Feba je pridevak Dijane (Artemide), sestre Apolonove.
50 
480. Himen ili Himenej upravo je svadbena pesma, a onda je personifikacijom od pesme postao
bog svadbeni, no i bogu Himenu mati je jedna od devet Muza.
51 
516. Tened je ostrvo u Egejskom moru nasuprot Troji, gde se Apolon osobito častio, pa je imao
i svetište.
Klar beše mesto sa znamenitim Apolonovim svetištem blizu Kolofona u Maloj Aziji. Na glasu je
bilo i proročište Apolonovo u tome mestu.
Patarski se kraljevski dvori nazivaju po gradu Patari u maloazijskoj Likiji.
52 
518. i d. Apolon je bog pesme i udaranja u žice, a pored toga i lekar, koji se razume u lekovite trave.
53 
533. Galski su psi bili na glasu poradi brzine svoje i mnogo su se upotrebljavali u lovu na zečeve.
54 
560. i d. Rimski su vojskovođe za triumfa (pobedne svečanosti) nosili na glavi venac od lovorova
lišća, koji se sjaji, pa se zato u st. 551. zgodno dovodi u vezu sa sjajnom lepotom devojačkom.
- Vrata palače Augustove na Palatinu behu ukrašena vencem od hrastova lišća. Sa svake je strane vrata bilo po jedno lovorovo drvo.
55 
566. Pean je u Ilijadi lekar bogova. Kasnije dobio je Apolon pridevak Pean, jer i on leči ljude od bolestî.
56 
568. Hemonskom se zemljom u staro doba nazivala Tesalija po kralju Hemonu, ocu Tesala, po
kojem je zemlja dobila novije svoje ime.
- Gaj Tempa rastavlja brdo Olimp od Ose.
57 
570. Pind je brdo u severozapadnoj Tesaliji.
58 
579. Reke, što se ovde izbrajaju, izviru u tesalskim brdima i teku kroz Tesaliju u more; samo
Eant je zapravo ilirska reka, jer kod Apolonije utiče u Jonsko more, a izvire na brdu Lakmonu,
nedaleko od severozapadno granice tesalske.
59 
583. Inah izvire na brdu Lirkeju na granici Arkadije i utiče u more kod Arga. Bog peloponeske
ove reke mogao se lako spomenuti uporedo s tesalskim rekama zato, što je i u Epiru bila reka
Inah, a ta je izvirala nedaleko od Peneja.
60 
598. Leranskima se nazivaju livade oko močvare Lerne u Argolidi. U toj je močvari boravila
stoglava Hidra, koju je Heraklo svladao.
61
 612. I Junona je kći Saturnova, pa se zato i ona naziva: Saturnija.
62 
624. Arestor, otac Argov, bio je potomak Jupiterov u petom kolenu.
63 
642. Najade su rečne Nimfe, ovde sestre Ijine.
64 
664. Arg je zvezdast, jer ima mnogo očiju.
65
 669. Foronejkom se Ija naziva ovde po Foroneju, kralju Arga i čitavoga Peloponesa, koji je bio
jedan od dedova njezinih.
66 
670. Merkurije bio je sin Jupitera i Maje, kćeri Atlantove. Atlant je s Plejonom, kćerju Okeanovom,
rodio sedam kćeri, među njima Maju, koje su bile presađene među zvezde (P l e j a d e ).
67 
671. i d. Merkurije kao glasnik bogova ima širok putnički klobuk na glavi i krila na gležnjima,
te poput vetra leti preko mora i zemlje. Kao glasnik ima on i šibljiku u ruci, a s tom šibljikom
može svakoga da uspava.
68 
690. i d. Nonakrija je brdo i grad u Arkadiji, a Hamandrijade su Nimfe stabalja. Poput ostalih
Nimfi i Hamadrijada Siringa naziva se također Najadom.
69 
694. Dijana se naziva Ortigijskom boginjom, jer se rodila na ostrvu Delu, a to se ostrvo u starini
nazivalo Ortigija.
70 
699. Brdo Likej u Arkadiji bilo je posvećeno bogu Panu.
71 
702. Ladon je reka u Arkadiji, a utiče u Alfej.
72
 713. Nadimak "Kilenac" ima Merkurije od brda Kilene u Arkadiji, koje mu je bilo posvećeno
kao bogu stada.
73
 722. Junonina je ptica paun, koji je u Grčkoj još potkraj petoga veka pre Hr. bio dosta redak.
74 
725. Erinija nagoni Iju u obličju krave u teskoban strah.
75 
727. i d. Ija beži do Nila, jer je ona istovetna s egipatskom boginjom Isidom, koja također ima
kravlje rogove na glavi.
76 
747. Egipatski su se svećenici odevali u platneno ruho.
77 
749. Za Epafa, sina Ijina, držalo se da je istovetan s egipatskim Apisom, crnim bikom, koji je
imao beli beleg na čelu.
78 
756. Klimena je žena etiopskoga kralja Meropa, a kći Okeana i Tetide. Ona rodi Heliju Faetonta
i tri kćeri, Helijade. Zato i boravi Faetont u Etiopiji kod očuha Meropa. Bog Helije već je grčkim
tragičkim pesnicima istovetan s bogom Febom Apolonom.

izvor
http://gimnazija-sb.com/portal/wp-content/uploads/2015/02/ovidije_metamorfoze.pdf

Нема коментара:

Постави коментар