18.08.2017.

Svesnost, Antony de Mello - 1 deo






ANTHONY DE MELLO, S.J. bio je direktor Sadhana Instituta za pastoralno savetovanje u Poona-i, Indija. Kao član bombajske isusovačke provincije bio je naširoko poznat u engleskom i španskom govornom području po svojim duhovnim vežbama, radionicama, seminarima o molitvi, terapeutskim tečajevima - po radu s kojim se po celom svetu bavio više od osamnaest godina. Iako je 1987. iznenada umro, ostavio je  bogato nasleđe duhovnog učenja u svojim pisanim i snimljenim delima

Naime, ova je knjiga u SAD-u štampana na osnovu tonskih zapisa govora koje je A. de Mello davao na duhovnim vežbama.


Duhovnost znači buđenje. Većina ljudi, iako toga nije svesna, spava. Rađaju se spavajući, žive spavajući, žene se i udavaju spavajući, spavajući odgajaju svoju decu, i umiru spavajući, a da se nikada ne probude. Nikada ne upoznaju draž i lepotu te stvari koju zovemo ljudskim bivstvovanjem. Znate, svi mistici – katolici, hrišćani, nehrišćani, bez obzira na to koju teologiju zastupaju, bez obzira na to koje su veroispovesti – svi se slažu u jednoj stvari: da je sve u redu, sve je u redu. Iako je svuda nered, sve je u redu. Zaista čudan paradoks. Ali, na žalost, većina ljudi nikada ne shvati da je sve u redu zato jer spavaju. Muči ih noćna mora.

Prošle godine čuo sam na španskoj televiziji ovu priču o jednom gospodinu koji je kucao na sinovljeva vrata. “Jaime”, kaže, “probudi se!” Jaime odgovara: “Ne želim ustati, tata.” Otac viče: “Ustani, moraš ići u školu!” Jaime kaže: “Neću ići u školu.” “Zašto ne?” upita otac. “Postoje tri razloga.” reče Jaime. “Prvo, zato što je to tako dosadno; drugo, zato jer me deca zadirkuju; i treće, zato jer mrzim školu.” A otac odgovara: “Čuj, ja ću ti reći tri razloga zašto moraš ići u školu. Prvo, zato što je to tvoja dužnost; drugo, zato što imaš četrdeset i pet godina; i treće, zato što si direktor.” Probudite se, probudite se! Odrasli ste. Preveliki ste da biste spavali. Probudite se! Prestanite se igrati sa svojim igračkama.

Većina ljudi reći će vam da bi želeli izaći iz dečijeg vrtića, ali nemojte im verovati. Nemojte im verovati! Sve što žele da učinite za njih je da im popravite njihove potrgane igračke. “Vratite mi moju suprugu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.” To je ono što žele – žele nazad svoje igračke. To je sve što žele. Čak i najbolji psiholozi će vam to reći, da ljudi u stvari ne žele ozdraviti. Ono što žele je olakšanje, ozdravljenje je tegobno.

Buđenje je, naime, neugodno. U krevetu vam je lepo i udobno, buđenje vas razdraži. To je razlog zašto mudar guru nikada neće pokušati probuditi ljude. Nadam se da ću ovde mudro postupiti i da vas ničim neću pokušati probuditi ako spavate. To zaista nema nikakve veze sa mnom, čak i ako ću vam ponekad reći: “Probudite se!” Moj posao je da se bavim svojim stvarima, da plešem svoj ples. Ako ćete od toga imati koristi, dobro, ako ne, šteta! Arapi bi rekli: “Kiša je posvuda jednaka, ali uzrokuje da u močvari raste trnje, a u vrtu cveće.”



Hoću li vam pomoći na ovim duhovnim vežbama?

Mislite li da bih ikome mogao pomoći? Ne! O ne, ne, ne, ne, ne! Ne očekujte da ću ikome pomoći. Isto tako mislim da neću nikome naškoditi. Ako vam ovo naškodi, sami ste krivi, a ako vam pomogne, vi ste zaslužni. Zaista ste uspeli! Mislite li da vam ljudi pomažu? Ne, ne pomažu vam. Mislite da vas ljudi podupiru? Ne, ne podupiru vas.

U jednoj terapeutskoj skupini koju sam vodio bila je prisutna jedna redovnica. Rekla mi je: “Imam osećaj da me moja poglavarica ne podupire.” Upitao sam je: “Šta želite time reći?” Odgovorila mi je: “Moja poglavarica, provincijalka, nikada se ne pojavljuje u novicijatu u kojem sam ja magistra. Nikada. Nikada ne kaže niti jednu reč pohvale.” Rekao sam joj: “Dobro, sada ćemo napraviti jedan mali igrokaz. Zamislite da poznajem vašu provincijalku. U stvari, zamislite da tačno znam sve što misli o vama, i kažem vam (igrajući ulogu provincijalke): ‘Znaš, Mery, nikada ne dolazim u novicijat zbog toga što je to jedino mesto u provinciji koje je bez poteškoća, gde nema problema. Znam da si ti tamo poglavarica i da je zato sve u redu.’ Kako se sada osećate?” Rekla je: “Odlično se osećam.” Onda sam joj rekao: “Dobro, hoćete li sada, molim vas, izaći iz prostorije na minutu ili dve. To je deo vežbe.” Nakon što je izašla, rekao sam ostalim članovima skupine: “Još uvek sam njezina provincijalka, u redu? Ova Mery, koja je izašla van, najgora je magistra novakinja koju sam ikad imala u celoj istoriji provincije. U stvari, nikada ne posećujem novicijat zato što mi je teško gledati što radi. To je upravo užasno. Ali ako joj kažem istinu, to će samo pogoršati stanje u novicijatu, novakinje će još više trpeti. Za godinu ili dve dobićemo novu magistru koju sada pripremamo. Ove lepe stvari koje sam joj rekla pomoći će joj u međuvremenu. Šta mislite o tome?” Odgovorili su: “To je bila jedina stvar koju ste u tim okolnostima mogli učiniti.” Zatim sam pozvao Mery natrag u skupinu i pitao je da li se još uvek oseća odlično. “O, da”, reče ona. Jadna Mery! Mislila je da dobiva potporu, ali bila je u krivu. Problem je u tome što većinu onoga što mislimo i osećamo stvaramo u svojoj glavi, uključujući i to da nam drugi pomažu.

Mislite li da pomažete ljudima zato što ste u njih zaljubljeni? No, moram vam saopštiti jednu vest. Nikada u nikoga niste zaljubljeni. Zaljubljeni ste samo u svoje predrasude i nadobudne ideje o toj osobi. Uzmite minutu vremena da razmislite o ovome: nikada ni u koga niste zaljubljeni, zaljubljeni ste u svoje mišljenje o toj osobi. Prestajete biti zaljubljeni kad se promeni vaše mišljenje o osobi u koju ste zaljubljeni, zar ne? “Kako si me mogao izneveriti kada sam ti toliko verovao?”, kažete nekom. Jeste li mu zaista verovali? Nikada nikome ne verujete. Ostavite se toga! To je samo jedan od načina na koji vam vaše društvo ispire mozak. Nikada nikome ne verujete. Verujete samo svom mišljenju o toj osobi. Zašto se onda žalite? Činjenica je da u stvari ne volite priznati da vam je prosudba bila slaba. To vam baš ne laska, zar ne? Zato radije kažete: “Kako si me mogao izneveriti?”

To je, dakle, to: ljudi u stvari ne žele da odrastu , ne žele se menjati, ne žele biti sretni. Kao što mi je neko rekao tako mudre reči: “Nemoj pokušavati usrećiti ih, samo ćeš upasti u poteškoće. Nemoj se truditi da naučiš svinju pevati; tratiš svoje vreme i razdražuješ svinju.” Kao neki preduzetnik koji je ušao u jedan lokal i video čoveka s bananom u uvu! Razmišljao je: “Ne znam da li da mu to kažem ili ne. Ne, to nije moja stvar.” Ali ta misao mu nije dala mira i nakon što je popio čašicu ili dve, reče neznancu: “Oprostite, imate bananu u uvu.” Neznanac upita: “Šta?” “Imate bananu u uvu”, ponovi ovaj. I neznanac ponovno upita: “Šta ste rekli?” Ovaj se počne derati: “Imate bananu u uvu!” “Pričajte glasnije”, kaže neznanac, “Imam bananu u uvu!”

Uzaludno je dakle. “Odustani, odustani, odustani”, ponavljam . Reci svoje i idi dalje. Ako su od toga imali koristi, dobro, ako ne, šteta!

O pravilnoj vrsti sebičnosti


Prvo što bih želio da shvatite, ako se zaista želite probuditi, je da se ne želite probuditi. Prvi korak k buđenju je da budete dovoljno pošteni da priznate da vam se to ne sviđa. Ne želite biti sretni. Želite mali test? Da vidimo. Trajat će tačno jednu minutu. Možete sklopiti oči, ali ne morate, nije važno. Mislite na nekoga koga jako volite, nekoga ko vam je blizak, nekoga ko vam puno znači, i u mislima recite toj osobi: “Radije bih bio sretan, nego da imam tebe. Kada bi mogao birati, bez sumnje bih odabrao sreću.” Koliko vas je mislilo da ste sebični kada ste to rekli? Čini se mnogi. Vidite kako su nam isprali mozgove? Vidite kako su nam isprali mozgove da mislimo: “Kako mogu biti tako sebičan?” Ali pogledajte ko je sebičan. Zamislite da neko vama kaže: “Kako si mogao biti tako sebičan da odabereš sreću umesto mene?” Zar onda ne biste odgovorili: “Oprosti, ali kako ti možeš biti tako sebičan da od mene zahtevaš da odaberem tebe umesto vlastite sreće?!”

Neka žena ispričala mi je jednom kako je, kada je još bila dete, njezin rođak, isusovac, vodio duhovne vežbe u isusovačkoj crkvi u Milwaukeeju. Svaki govor započinjao je rečima: “Test ljubavi je žrtva, a mera ljubavi je nesebičnost.” Krasno! Pitao sam je: “Da li biste želeli moju ljubav po cenu moje sreće?” Odgovorila je: “Da.” Nije li to čudesno? Zar to ne bi bilo divno? Ona bi volela mene po cenu svoje sreće, a ja bi volio nju po cenu svoje sreće, i tako bismo imali dvoje nesretnih ljudi, ali – živela ljubav!

Želeti sreću


Govorio sam o tome da ne želimo biti sretni, ili tačnije: ne želimo biti bezuslovno sretni. Spreman sam na to da budem sretan ako budem imao ovo i ono, i ono treće. Ali to je isto kao kad bismo svom prijatelju, ili Bogu, ili bilo kome rekli: “Ti si moja sreća. Ako te ne dobijem, odbijam biti sretan.” Kako je to važno shvatiti. Ne možemo zamisliti sreću bez tih uslova. Upravo tako. Ne možemo zamisliti sreću bez njih. Naučili su nas da svoju sreću polažemo na njih.

To je dakle prvo što moramo učiniti ako se želimo probuditi, što je isto kao i da kažemo da želimo ljubav, da želimo slobodu, da želimo radost, mir i duhovnost. Pod tim vidom duhovnost je najsvrsishodnija stvar na celom svetu. Izazivam vas da se, ako možete, setite što je to svrsishodnije od duhovnosti kako sam je opisao – ne poniznost, ne pobožnost, ne vera, ne obredi, nego duhovnost – buđenje, buđenje! Pogledajte kako su ljudi posvuda jadni, usamljeni, u strahu, zbunjeni, kako u svojim srcima trpe od unutarnjih i vanjskih sukoba. Zamislite da vam neko pokaže način kako da se svega toga otarasite. Zamislite da vam neko pokaže način na koji ćete zaustaviti to užasno rasipanje energije, zdravlja i čuvstava koja se javljaju zbog tih sukoba i zbrke. Da li biste to želeli? Zamislite da nam neko pokaže način na koji bismo mogli zaista voleti jedni druge, biti u miru, živeti u ljubavi. Možeš li se setiti bilo čega svrsishodnijeg? Ali, umesto toga, ljudi misle da su veliki poslovi svrsishodniji, da je politika svrsishodnija, da je nauka svrsishodnija. Od kakve je koristi poslati čoveka na mesec, ako ne možemo živeti na zemlji?

Govorimo li o psihologiji ili o duhovnosti?



Je li psihologija svrsishodnija od duhovnosti? Ništa nije svrsishodnije od duhovnosti. Što jadni psiholog može da učini? Može jedino ublažiti pritisak. I ja sam psiholog, bavim se psihoterapijom, i u sebi doživljavam veliki konflikt kad se ponekad moram odlučiti između psihologije i duhovnosti. Ne znam da li me razumete. Meni je trebalo puno godina da shvatim.

Objasniću vam. Dugo vremena to nisam shvatao dok iznenada nisam otkrio da ljudi moraju dovoljno da trpe u nekoj vezi, dok se ne reše iluzija u pogledu  svih veza. Morajuda  trpe u nekoj vezi pre nego što se probude i kažu: “Dosta mi je toga! Morao bi postojati bolji način života od ove zavisnosti o drugim ljudima.” I šta sam radio kao psihoterapeut? Ljudi su dolazili meni s problemima koje su imali u svojim vezama, u komunikaciji, itd., i ponekad sam im pomogao. Ali ponekad, na žalost, to nije bila pomoć jer sam ih time ostavio spavati. Možda su morali još malo patiti. Možda im je moralo presesti da bi mogli reći: “Svega mi je dosta.” Rešićete svoj problem tek kada budete siti svoje bolesti. Većina ljudi ide k svom psihijatru ili psihologu po olakšanje. Ponavljam: olakšanje, a ne ozdravljenje.

Ovo je priča o malom Johnnyju koji je, kako kažu, bio duševno zaostao. Ali, kao što ćete to saznati iz ove priče, nije bio. Johnny je bio na satu likovnog odgoja u svojoj školi za decu s posebnim potrebama. Uzeo je malo plastelina, otišao u ugao učionice i počeo se igrati. Učiteljica je došla do njega i rekla mu: “Zdravo, Johnny.” I Johnny odgovori: “Zdravo.” Učiteljica ga upita: “Šta to imaš u ruci?” I Johnny odgovori: “Hrpicu kravljeg gnoja.” Učiteljica upita: “A šta praviš s njim.” On odgovori: “ Pravim  učiteljicu.”

Učiteljica je mislila da se Johnnyjevo stanje pogoršalo pa je pozvala direktora koji je upravo prolazio kraj učionice, i rekla mu: “Mislim da se Johnnyevo stanje pogoršalo.”

I tako je direktor došao do Johnny i pozdravio ga: “Zdravo, sinko.”I Johnny odgovori: “Zdravo.” I direktor ga je upitao: “Šta to imaš u ruci?” I on je odgovorio: “Hrpicu kravljeg gnoja.” “I šta praviš s njime?” I on je odgovorio: “Direktora”
Direktor je mislio da je to slučaj za školskog psihologa. “Pošaljite po psihologa!”

Psiholog je bio pametan čovek. Došao je do Johnnya i rekao: “Zdravo.” I Johnny je odgovorio : “Zdravo.” I psiholog je kazao: “Znam što imaš u ruci.” “Šta?” ” Hrpicu kravljeg gnoja.” Johnny reče: “Tačno.” “I znam šta praviš  s njim.” “Šta?” “ Praviš psihologa.” “Krivo. Nema dovoljno gnoja!” I mislili su da je duševno zaostao.

Jadni psiholozi, čine dobro delo. Zaista. Ponekad je psihoterapija od velike pomoći jer kada se nalazite na rubu ludila, kada vam malo nedostaje da pobesnite, nalazite se u stanju koje može dovesti, ili do ludila, ili do misticizma. A mistik je suprotnost luđaku. Je li vam poznat znak po kojem možete znati jeste li se probudili? To je pitanje koje  tada postavljate: “Jesam li ja lud ili su oni ludi?” To je baš tako jer mi jesmo ludi. Ceo svet je lud. Potvrđeni luđaci! Jedini razlog zbog kojeg nismo zatvoreni u nekoj ustanovi je taj što nas je previše. Zaista smo ludi. Živimo s ludim zamislima o ljubavi, o vezama, o sreći, o radosti, o svemu. Mislim da smo toliko ludi da smo došli do one tačke u kojoj, kada se svi slože oko nečega, možete biti sigurni da je to krivo! Svaka nova ideja, svaka velika ideja, u svojim počecima je bila ideja manjine. Čovek koji se zove Isus Hrist pripadao je manjini. Svi su govorili drugačije od njega. Buda je pripadao manjini. Svi su govorili drugačije od njega. Mislim da je Bertarand Russel rekao:”Svaka velika ideja započinje kao blasfemija.” To je dobro i ispravno rečeno. Danas se može čuti mnoštvo blasfemija. “Izrekao je blasfemiju!” Ljudi su ludi, umobolni, i čim ranije to uvidite, bolje će biti vaše duševno i duhovno zdravlje. Nemojte im verovati. Nemojte verovati ni najboljem prijatelju. Odbacite iluzije o svojim najboljim prijateljima. Oni su jako mudri, kao što ste i vi mudri u svojim postupcima s drugima, iako toga verovatno niste svesni. O da, tako ste lukavi, prepredeni, i mudri. Odlično glumite.

Ne obasipam vas pohvalama, zar ne? Ali ponavljam: ne želite se probuditi, odlično glumite, a niste toga ni svesni. Mislili ste da ste puni ljubavi. Ha! Koga to volite? Čak i kada se žrtvujete, osećate se dobro, zar ne? “Žrtvujem se! Živim prema svojim idealima.” Ali nešto i dobijate, zar ne? Uvek dobijate nešto od onoga što radite, sve dok se ne probudite.

Evo, dakle, prvog koraka: shvatite da se ne želite probuditi. Prilično je teško probuditi se ako ste bili hipnotisani da verujete da je komadić starog novinskog papira ček od milion dolara. Kako je teško otrgnuti se od tog komadića starog novinskog papira.


Rešenje nije ni u odricanju


Svaki put kada se nečega odričete, sami sebe varate. Šta mislite o tome? Varate se. Čega se odričete? Svaki put kada se nečega odričete, zauvek se vežete na tu stvar. Jedan indijski guru rekao je: “Svaki put kada k meni dođe prostitutka, ne govori ni o čem drugom osim o Bogu. Kaže da joj se zgadio njezin život i da želi Boga. Ali svaki put kada sveštenik dođe k meni, ne govori ni o čem drugom osim o seksu.” Tako je to, kada se odreknete neke stvari, postajete njezin večni zarobljenik. Kada se borite protiv neke stvari, ostajete za nju večno vezani. Dok god se protiv nje borite, dajete joj moć. Dajete joj toliko moći koliko sami ulažete u borbu protiv nje.

Tu je uključen i komunizam i sve drugo. Zato morate “primiti” svoje demone, jer dok se borite protiv njih, dajete im moć. Zar vam to još niko nije rekao? Kada se nečega odreknete, vežete se na to. Jedini način da se toga rešite je da to prozrete. Ne odričite se, prozrite to. Shvatite pravu vrednost te stvari i nećete se morati odricati, jednostavno će ispasti iz vaših ruku. Ali, naravno, ako to ne shvatite, ako ste hipnotisani da mislite da nećete biti sretni bez te, one, ili neke treće stvari, onda ste zarobljeni. Ono što trebamo učiniti za vas nije ono što takozvana duhovnost pokušava učiniti – naime, da se naučite žrtvovati i odricati. Ono što trebamo učiniti je da vam pomognemo da shvatite, shvatite, shvatite. Kad biste shvatili, jednostavno biste izgubili želju za tom stvari. Ili: kad biste se probudili, jednostavno biste izgubili želju za tim.

Slušajte i zaboravite naučeno

Neke ljude probudi kruta stvarnost života. Toliko trpe, da se probude. Ali ljudi se opet i opet sudaraju sa životom. Žive kao mesečari. Nikada se ne probude. Tragično je da im nikada ne padne na pamet da bi moglo biti drugačije. Nikada im ne padne napamet da moglo biti bolje. Ipak, ako vas život nije dovoljno pritisnuo, i ako već niste dovoljno trpeli, postoji drugi put: slušajte. Ne mislim da se morate složiti s onim što govorim. To ne bi bilo slušanje. Verujte mi, zaista nije važno hoćete li se složiti s ovim što govorim, ili ne, jer slaganje i neslaganje je povezano s rečima, pojmovima i teorijama, a nemaju nikakve vez s istinom. Istina se nikada ne može do kraja izreći. Istina se uočava iznenada, kao rezultat određenog stava. Zato se možete neslagati sa mnom a da još uvek uočite istinu. Ali, morate imati stav otvorenosti, morate želeti otkriti nešto novo. To je važno, a ne vaše slaganje ili neslaganje sa mnom. Konačno, većina onoga što vam dajem su, u stvari, teorije. Niti jedna teorija ne može potpuno prikazati istinu i zato vam ne mogu govoriti o istini, nego o preprekama koje stoje na putu do istine. To vam mogu opisati, ali ne mogu vam opisati istinu. Niko ne može. Jedino što vam mogu dati je opis vaših zabluda tako da ih možete odbaciti. Sve što mogu učiniti za vas je da stavim u pitanje vaša mišljenja i sistem razmišljanja koji vas čini nesretnima. Sve što mogu učiniti za vas je da vam pomognem da zaboravite naučeno. Kada govorimo o duhovnosti, mislimo upravo na to: zaboraviti naučeno, zaboraviti gotovo sve što su vas naučili. Volja da se zaboravi naučeno, da se sluša.

Slušate li, kao većina ljudi, da dobijete potvrdu za ono što već mislite? Posmatrajte svoje reakcije dok govorim. Često ćete se uplašiti, skandalizovati, razdražiti, iživcirati, osećaćete se isfrustriranima. Ili ćete reći: “Tako je!”

Slušate li da čujete ono što će potvrditi ono što već mislite? Ili slušate da otkrijete nešto novo? To je važno, iako je teško ljudima koji spavaju. Isus je propovedao Radosnu vest, a ipak je bio odbačen, ali ne zato što je Radosna vest bila dobra, nego zato što je bila nova. Mrzimo novosti. Mrzimo ih! I čim pre se suočimo s tom istinom – tim bolje. Ne želimo nove stvari, posebno  onda kada su uznemirujuće, kada zahtevaju promenu. Naročito onda kada sa sobom donose spoznaju: “Bio sam u krivu.” Sećam se jednog susreta u Španiji s osamdeset sedmogodišnjim isusovcem; bio je moj profesor i rektor u Indiji pre četrdeset godina. Prisustvovao je jednom od mojih tečajeva. “Trebao sam vas čuti pre šezdeset godina”, rekao je, “Znate, živeo sam u zabludi ceo svoj život.” Bože, slušajte ovo! To je kao da vide jedno od svetskih čuda. To je, dame i gospodo, vera! Otvorenost za istinu, bez obzira na posledice, bez obzira na to kamo će vas to dovesti, čak i kada ne znate kamo bi vas to moglo dovesti. To je vera. Ne uverenje, nego vera. Vaša uverenja pružaju vam puno sigurnosti, ali vera je nesigurnost. Ne znate. Spremni ste slediti, i otvoreni ste, širom ste otvoreni! Spremni ste slušati. Ali, biti otvoren ne znači biti lakoveran, ne pretpostavlja gutanje svega što govornik kaže. O, ne. Sve što kažem morate ispitati, ali ispitati sa stajališta otvorenosti, ne sa stajališta tvrdoglavosti. I ispitajte sve. Seti se onih prelepih Budinih reči: “Monasi i naučnici  ne smeju da  prihvate moje reči iz poštovanja, nego ih moraju analizirati na način na koji zlatar ispituje zlato – rezanjem, struganjem, taljenjem.”

Kada tako postupate, onda slušate. Učinili ste još jedan važan korak prema buđenju. Prvi korak, kao što sam rekao, je spremnost da priznate da se ne želite probuditi, ne želite biti sretni. U vama postoje razne vrste otpora prema tome. Drugi korak je spremnost da shvatite, da slušate, da ispitate celi svoj sistem razmišljanja – ne samo vaš verski sistem razmišljanja, psihološka uverenja i politička uverenja, nego sve. I spremnost da ih sve ponovno ocenite u svetlu Budine prispodobe. A ja ću vam ovde dati obilje prigoda da to učinite.

Maskenbal dobrih dela

Dobra dela su, u stvari, lični  interesi pod krinkom altruizma. Znam, mislite da je to teško prihvatiti, mislite da barem nekada želimo biti zaista dobri, i da se trudimo da volimo druge ili da budemo vjerni drugima. Dopustite mi da to pojednostavim do kraja, da budem potpuno otvoren i bezobziran, barem za početak. Postoje dve vrste sebičnosti. Prva vrsta je ona kada nešto činim za svoje zadovoljstvo, kada sam sebi ugađam. To je ono što nazivamo egocentričnošću. Druga vrsta je kada za svoje zadovoljstvo ugađam drugima. To bi bila profinjenija sebičnost.

Prva vrsta je očita, ali druga je skrivena, teško uočiva, i zbog toga opasnija jer počinjemo misliti da smo zaista plemeniti. Ali, možda ipak nismo tako plemeniti. Bunite se dok to govorim? Odlično!

Vi, gospođo, na primjer, kažete da živite sami, nekoliko sati dnevno radite na župi, ali priznajete da to ipak radite iz sebičnih razloga – imate potrebu osećati se potrebnom – a isto tako znate da vaša potreba za tim osećajem mora biti ostvarena na taj način da osećate da nešto malo pridonosite boljitku ovoga sveta. Međutim, zato jer vas trebaju, vi tvrdite da to nije jednosmerna ulica.

Skoro da ste prosvetljeni! Trebali bismo učiti od vas. Upravo tako. Ona kaže: “Nešto dajem, nešto dobijam.” U pravu je. Kada nekome pomažem, nešto dajem, nešto dobijam. To je krasno. To je istina. To je stvarnost. To nisu dobra dela, to je prosvetljeno koristoljublje.

I vi, gospodine, tvrdite da je Isus u evanđelju u biti propovedao koristoljublje? Vjčni život postižemo svojim dobrim delima. “Dođite blagoslovljeni Oca mojega, kad sam bio gladan dali ste mi jesti…”, i tako dalje. Mislite da to savršeno potvrđuje ovo što sam upravo rekao. Kada gledamo Isusa, kažete, vidimo da je sva dobra dela učinio iz krajnjeg koristoljublja – da bi njima pridobio duše za večni život. I u tome vidite pokretnu silu i smisao života: ostvarenje vlastite koristi dobročinstvima.

U redu. Iako malo varate jer ste u to umešali religiju. To je dopušteno i valjano, ali kako bi to bilo kad bismo se s evanđeljem, Svetim pismom, i Isusom pozabavili pri kraju ovih duhovnih vežbi. Sada ću reći još samo ovo da još malo zakomplikujem stvar: “Bio sam gladan, i dali ste mi jesti. Bio sam žedan i dali ste mi piti.” I šta će reći? “Kada? Kada smo to učinili? Nismo znali.” Nisu toga bili svesni! Ponekad mi se javlja užasna misao da bi Kralj mogao reći: “Bio sam gladan i dali ste mi jesti,” a ljudi na desnoj strani kažu: “Istina, Gospodine, znamo.” “Nisam govorio vama”, reče im Kralj, “to nije po scenariju; niste smeli znati.” Zanimljivo, zar ne? Ali vi znate. Poznato vam je unutarnje zadovoljstvo koje se javlja kada činite dobra dela. Aha! Tako je! To je suprotno onome kada neko kaže: “Po čemu bi to što sam učinio bilo nešto posebno? Nešto sam učinio, nešto sam dobio. Nisam imao osećaj da činim nešto dobro. Moja desna ruka nije imala pojma što moja leva ruka čini.” Znate, dobro nije nikada bolje od onoga dobra koje učinite ne znajući da je to dobro. Nikada niste tako dobri kao onda kada ne znate da ste dobri. Ili kako je veliki sufi rekao: “Svetac je svetac dok toga ne postane svestan.” Samozatajnost! Samozatajnost!

Neki od vas se protive tome. Kažete: “Zar nije to zadovoljstvo koje osećam kada nešto dajem večni život ovde i sada?” Ne bih znao. Zadovoljstvo je za mene zadovoljstvo, i ništa drugo. Barem za sada, dok se, malo kasnije, ne pozabavimo religijom. Međutim, želeo bih da nešto shvatite sada na početku: religija nije, ponavljam nije nužno povezana s duhovnošću. Molim vas, ostavimo religiju za sada po strani.

Dobro, pitate što je s vojnikom koji se baca na granatu kako bi zaštitio ostale? A šta je s onim čovekom koji se u američku bazu u Bejrutu dovezao u kamionu punom dinamita? Šta je s njim? “Veće ljubavi od ove nema niko.” Ali Amerikanci ne misle tako. On je to učinio namerno, i to je bilo užasno, zar ne? Ali, verujte mi, taj čovjk nije mislio tako, on je mislio je da će ići u raj. Upravo to. Isto je mislio i vaš vojnik koji se bacio na granatu.

Pokušavam vam opisati delovanje u kojem “ja” nije prisutno, kada ste budni, i kada je ono što činite, učinjeno po vama. Vaš čin tada postaje događaj. “Neka mi bude.” To ne isključujem. Ali kada to učinite vi, pitam se da li tu ima sebičnosti, čak i ako je to samo: “Biće zapamćen kao veliki junak.” Ili: “Ne bih mogao živeti da to nisam učinio. Ne bih mogao živeti s mišlju da sam pobegao.” Ali pazite, ne isključujem ni druge čine. Ne kažem da ne postoje čini u kojem “ja” nije prisutan. Možda ih ima. Moraćemo to istražiti. Majka koja spašava dete, ali svoje dete. Kako to da ne spašava susedovo dete? Zato jer je to dete njeno. Vojnik umire za svoju domovinu. Zabrinjava me kad vidim da ljudi tako umiru. Mislim da su tim ljudima u mnogim slučajevima isprali mozgove. Muslimanski mučenici, hinduistički mučenici, budistički mučenici, hrišćanski mučenici, svima su isprani mozgovi!

Zabili su si u glavu da moraju umreti, da je smrt velika stvar. Idu ravno u smrt, a ne osećaju ništa. Ali ne svi, slušajte pažljivo, nisam rekao svi, iako ne bih isključio ni tu mogućnost. Mnogim komunistima su isprani mozgovi (to ćete lako prihvatiti). Mozgovi su im isprani do te mere da su spremni umreti. Ponekad razmišljam o tome da bi postupak po kojem dobijamo ljude kao što su sv. Franjo Ksaverski, mogao biti isti postupak za dobivanje terorista. Čovek može obaviti duhovne vežbe od trideset dana i iz njih izaći pun ljubavi prema Hristu, a da ne postigne ništa u pogledu  upoznavanja samog sebe. Ništa. Može biti veliki gnjavator i misliti da je veliki svetac. Ne bih hteo oklevetati Franju Ksaverskog, koji je verojvatno bio veliki svetac, ali s njim je bilo teško živeti. Znate li da je bio loš superior, zaista loš!? Proučite malo istoriju. Videćete da se Ignacije uvek morao umešati da ispravi greške koje je taj dobri čovjk činio zbog nedostatka tolerancije. Morate biti prilično netolerantni da postignete ono što je on postigao. Napred, napred, ne obaziri se na žrtve koje padaju usput. Neki kritičari Franje Ksaverskog tvrde upravo to. Otpuštao je ljude iz Družbe, a oni su se obraćali Ignaciju koji bi im rekao: “Dođi u Rim i popričaćemo o tome”, i potajice ih je opet primao natrag. Koliko poznavanja samoga sebe je tu bilo prisutno? Ko smo mi da sudimo, ne znamo.

Ne kažem da čista motivacija nije moguća. Kažem samo to da redovito sve što činimo, činimo iz koristoljublja. Sve. Kada nešto učiniš iz ljubavi prema Hristu, je li to sebičnost? Da. Sve što činiš iz ljubavi prema drugome, činiš iz koristoljublja. Moraću to malo pojasniti.

Zamislite da živite u Phoenixu, i da svaki dan hranite pet stotina dece. To u vam sigurno budi dobre osećaje. Zar bi vam tako nešto moglo pobuđivati loše osećaje? Ali nekada se i to događa, zato jer ima ljudi koji čine stvari zato jer ne žele imati loših osećaja. I to nazivaju dobrim delom. Čine to iz osećaja krivice, a to nije ljubav. Ali, Bogu hvala, činite nešto za ljude i to vam pričinjava zadovoljstvo. Divno! Vi ste jedna zdrava osoba jer se brinete za vlastitu korist. To je zdravo.

Dopustite mi da vam još jednom sažeto ponovim što sam govorio o nesebičnim dobročinstvima. Rekao sam da postoje dve vrste sebičnosti; možda sam trebao reći tri. Prva vrsta je kada činim nešto, to jest kada si priuštim zadovoljstvo da ugađam sebi; druga, kada si priuštim zadovoljstvo da ugađam drugima. Nemojte se time hvaliti. Nemojte misliti da ste veliki čovek. Prosečni ste, samo što imate profinjen ukus. Vaš ukus je dobar, a ne kakvoća vaše duhovnosti. Kad ste bili dete, voleli ste Coca-Colu; sada kada ste odrasli, za vrućina, volite popiti pivo. Sada imate bolji ukus. Kada ste bili mlađi voleli ste čokoladu; sada kada ste stariji, volite slušati simfonije, uživate u čitanju pesama. Imate bolji ukus, ali i dalje dobijate svoja zadovoljstva, samo što sada svoje zadovoljstvo nalazite u ugađanju drugima. A tu je i treća, najgora vrsta: kada nešto činite kako biste izbegli loše osećaje. Ne osećate zadovoljstvo kada to činite, u stvari, osećate se loše, mrzite to. Činite žrtve ljubavi, ali gunđate. Ha! Kako malo znate o sebi ako mislite da ne radite tako.

Da sam svaki put kada sam učinio nešto što je u meni pobudilo loše osećaje, dobio dolar, do sada bih bio milioner. Znate kako to ide. “Oče, da li biste me mogli da me primi večeras?” “Da, dođite!” U stvari, ne želim da ga vidim, i ne volim ga sretati. Večeras želim gledati televiziju, ali kako ću mu to reći? Nemam hrabrosti reći ne. Kažem: “Uđite”, a u sebi mislim: “Bože, kako ću izaći na kraj s ovim gnjavatorom.”

Ne čini mi zadovoljstvo kada ga primim, i čini mi zadovoljstvo kada mu kažem ne. Zato odabirem manje od ta dva zla i kažem: “U redu, uđite.” Biću sretan kad se sve to završi, kada budem mogao skinuti smešak s lica, ali sada moram početi s ovim sastankom: “Kako ste?” “Odlično!”, kaže on, i razveže priču o tome kako mu se sviđa ovaj tečaj, a ja razmišljam u sebi: “O Bože, kad će već jednom preći na stvar?” Napokon pređe na stvar, a ja ga, u prenesenom smislu, mlatnem po glavi, i kažem mu: “Pa svaka budala bi mogla rešiti taj problem”, i pošaljem ga van. “Uh, rešio sam ga se.” I sledeće jutro, tokom doručka (jer osećam da sam bio pregrub) dođem do njega i kažem mu: “Kako je?” A on odgovori: “Prilično dobro”, i doda, “Znate, ono što ste mi sinoć rekli, zaista mi je pomoglo. Bi li mogao doći vama posle ručka?” O, Bože!

Najgora vrsta dobročinstva je ona kada nešto činite kako biste izbegli loše osećaje. Nemate hrabrosti reći da vas puste na miru. Želite da ljudi misle da ste dobar sveštenik! Kada kažete: “Ne želim nikoga da povredim”, ja kažem: “Pustite to! Ne verujem vam.” Ne verujem nikome ko kaže da nikoga ne želi da povredi. Rado nanosimo bol drugima, a posebno nekima. Volimo to činiti. I ako ih neko drugi povredi, radujemo se tome. Ali mi sami ne želimo da nanosimo bol drugima, jer ćemo i mi dobiti istom merom. To je to. Ako nekoga povredimo, misliće loše o nama. Neće nas voleti, govoriće protiv nas, a to nam se ne sviđa!

O čemu razmišljate?

Život je gozba, ali, na žalost, mnogi ljudi umiru od gladi. O tome, zapravo govorim. Ima jedna zgodna priča o ljudima koji su bili na splavi, blizu brazilske obale, i umirali su od žeđi. Nisu imali pojma da je voda na kojoj su plutali slatka. Reka se s takvom silom ulevala u okean, da je slatka voda u njega probijala više kilometara, tako da su imali slatke vode tamo gde su bili, ali nisu imali pojma o tome. Na isti način smo i mi okruženi s radošću, srećom i ljubavlju. Većina ljudi o tome nema pojma. Razlog: isprani su im mozgovi. Razlog: hipnotisani su; spavaju. Zamisli mađioničara koji na pozornici hipnotiše nekoga tako da ta osoba vidi ono čega tamo nema, i ne vidi ono što je tamo. U tome je stvar. Obratite se i verujete Radosnoj vesti. Obratite se! Probudite se! Ne oplakujte svoje grehe. Zašto da oplakujete grehe koje ste počinili spavajući? Hoćete li plakati zbog nečega što ste učinili pod hipnozom? Zašto se želite poistovetiti s takvom osobom? Probudite se! Probudite se! Obratite se! Prihvatite novi duh. Prihvatite novi način gledanja na stvari! Jer “kraljevstvo je među vama!” Retki su hrišćani koji to shvataju ozbiljno. Rekao sam vam da je prvo što trebate učiniti da se probudite, da se suočite s činjenicom da vam se ne sviđa kada vas probude. Radije ćete zadržati one stvari za koje, zato što ste hipnotisani, mislite da su vam tako dragocene, tako važne, tako važne za vaš život i opstanak. Drugo: shvatanje. Shvatite da možda imate pogrešna mišljenja, i da ta mišljenja utiču na vaš život i od njega stvaraju takvu zbrku i da zbog njih ostajete spavati. Mišljenja o ljubavi, o slobodi, o sreći, i tako dalje. I nije lako slušati nekoga ko stavlja u pitanje ta mišljenja koja su vama postala tako dragocena.

Ima zanimljivih studija o ispiranju mozga. Pokazalo se da ispiranje mozga počinje kada prihvatite ili “introicirate” neko mišljenje koje nije vaše, koje je tuđe. Smešno je da ćete biti spremni umreti za to. Zar to nije čudno? Prvi test za proveru ispranosti mozga i introiciranja uverenja i mišljenja je kada su ona napadnuta. Zabezeknućete se i reagovati  emocionalno. To je prilično dobar znak, nije nepogrešiv, ali je prilično dobar znak da vam je mozak ispran. Spremni ste umreti za neko mišljenje koje nikada nije bilo vaše. Teroristi i takozvani sveci prihvate neko mišljenje, celog ga progutaju, i onda su spremni umreti za njega. Nije lako slušati, posebno ako na neko mišljenje reagujete emocionalno. Čak i ako ne reagujete emocionalno, nije lako slušati, jer slušate u stanju programiranosti, uslovljenosto, hipnotisanosti.  Kao kad je jedna studentica koja je slušala predavanje iz poljoprivrede rekla: “Oprostite, profesore, znate da se u potpunosti slažem s vama da je najbolje gnojivo staro konjsko gnojivo. Da li biste nam mogli reći koliko bi konj morao biti star?” Možete li zaključiti odakle je bila ta studentica? Svi mi imamo svoje stavove, zar ne? I slušamo s tim stavovima. “Henry, kako si se promenio! Bio si tako visok, a sada si puno niži. Bio si tako dobro građen, a sada si tako mršav. Imao si tako svetlu kosu, a sada ti je tako tamna. Što se dogodilo s tobom, Henry?” Henry kaže: “Nisam ja Henry, ja sam John.” “O, i ime si promenio?!” Kako možeš takve ljude naučiti da slušaju?

Najteža stvar na svetu je čuti, videti. Ne želimo videti. Mislite li da kapitalista želi videti pozitivne strane komunističkog sistema? Mislite li da komunista želi videti ono što je dobro i zdravo u kapitalizmu? Mislite li da bogataš želi videti siromašne? Ne želimo gledati, jer ako bismo gledati, mogli bismo se promeniti. Ne želimo gledati. Ako gledate, izgubite kontrolu nad životom kojeg tako nesigurno držite u rukama. I zato, da biste se mogli probuditi, ono što vam je najpotrebnije nije energija, ni snaga, ni mladost, čak ni velika inteligencija. Ono što vam je najpotrebnije je spremnost da naučite nešto novo. Mogućnost da se probudite razmerna je količini istine koju možete prihvatiti bez bežanja od nje. Koliko toga ste spremni prihvatiti? Koliko toga što držite vrednim ste spremni izgubiti, a da ne bežite? Koliko ste spremni razmišljati o nečemu što ne poznajete?

Prava reakcija je strah. Ali ne bojimo se nepoznatog. Ne možete se bojati onoga što ne poznajete, niko se ne boji nepoznatoga. Ono čega se zaista bojite je gubitak onoga što vam je poznato. To je ono čega se bojite.

Primerima sam pokazao da je sve ono što činimo obojano sebičnošću. To nije lako čuti, ali razmislite sada malo o tome, uđimo malo dublje u stvar. Ako se sve što činimo temelji na koristoljublju – svesnom ili nesvjesnom – što onda mislite o svojim dobrim delima? Šta se događa s njima? Evo jedne male vežbe za vas: setite se svih dobrih dela koja ste učinili ili samo nekih od njih (daću vam samo nekoliko trenutaka.) Shvatite sada da zaista izviru iz koristoljublja, bili vi toga svesni ili ne. Šta se događa s vašim ponosom? Šta se događa s vašom umišljenošću? Što se događa s onim dobrim osećajima koji su vas obuzimali, koji su vas pratili svaki put kada ste učinili nešto za što ste mislili da je puno milosrđa? Sve je to splasnulo, zar ne? Šta se događa s vašim dignutim nosom dok gledate svog komšiju za kog ste mislili da je tako sebičan? Sve se to menja, zar ne? “Ali, moj komšija nema tako istančan ukus kao ja”, kažete. Vi ste opasnija osoba, zaista jeste. Čini se da je Isus Hrist imao manje poteškoća s drugom vrstom ljudi, nego s vašom vrstom. Puno manje poteškoća. Njegove poteškoće su počele kad se sukobio s ljudima koji su bili uvereni da su dobri. S drugom vrstom ljudi, s onima koji su bili otvoreno sebični i znali su to, s njima, čini se, nije imao većih poteškoća. Shvatate li kako je to oslobađajuće? Hej, probudite se! To je osobađajuće! To je divno! Osećate li se potištenima? Možda da. Nije li to divno kada shvatite da niste ništa bolji od bilo koga drugoga na ovome svetu? Zar to nije divno? Jeste li možda razočarani? Pogledajte što smo pojasnili! Šta se događa s vašom samodopadnošću? Hteli biste sebi priuštiti dobar osećaj, da ste bolji od drugih, ali vidite kako smo raskrinkali jednu zabludu!


Jesmo li dobri, loši, ili imamo sreće?

Mislim da sebičnost dolazi iz nagona samoočuvanja, koji je naš prvi i najdublji nagon. Kako se možemo odlučiti za nesebičnost? To bi bilo gotovo isto kao i izabiranje smrti. Bilo kako bilo, kažem vam: prestanite se osećati loše zbog svoje sebičnosti, svi smo mi isti. Jedan je čovek rekao nešto jako lepo o Isusu. Ta osoba čak nije bila ni hrišćanin. Rekao je: “Najlepša Isusova odlika bila je da je bio tako blizak grešnicima jer ih je bolje razumeo nego oni sami sebe.” Mi se razlikujemo od drugih – od kriminalaca, na primer – jedino po tome što radimo ili ne radimo, a ne po onome što u biti jesmo. Jedina razlika između Isusa i drugih ljudi bila je u tome da je on bio budan, a ostali nisu bili. Pogledajte ljude koji dobiju novac na lutriji. Da li kažu: “Tako sam ponosan jer sam dobio ovaj novac, ne za sebe, nego za svoj narod i svoje društvo.” Kaže li iko nešto slično kada dobije na lutriji? Ne. Zato jer su imali sreće. Sreća. Sreća. Dakle, dobili su na lutriji, jack pot. Ima li u tome nečega zbog čega bi trebao biti ponosan?

Isto tako, ako postignete prosvetljenje, postići ćete to za svoju korist, i to zato jer ste imali sreće. Hoćete li se time hvaliti? Čime biste se to hvalili? Shvatate li kako je krajnje glupo biti ponosan zbog svojih dobrih dela? Farizej nije bio zao čovek, bio je glup. Bio je glup, a ne zao. Nije stao da razmisli. Jednom je neko rekao: “Ne usuđujem se stati, jer ako stanem, neću znati kako ponovno krenuti.”


                                            Svesnost, Antony de Mello - 2 deo

Нема коментара:

Постави коментар