10.11.2017.

Antoan de Sent-Egzipri, Noćni let







1


Bregovi pod avionom već su izbrazdali mrakom zlaćano veče. Ravnice se osvetlile neiscrpnom svetlošću:u ovom kraju neprekidno blistaju zlatom, kao što poslezime neprekidno blistaju snegom.
A pilot Fabijan, koji je s dalekog juga pristizao poštanskim, patagonskim avionom u Buenos Aires,naslućivao je blizinu večeri po istim znacima kojinagoveštavaju i vodu neke luke: po tom spokoju, po tim neznatnim naborima, što jedva ocrtavaju mirne oblake. Ulazio je u golemo i blaženo pristanište.
Mogao bi čak i pomisliti, usred takvog spokoja, da se lagano šeta, gotovo kao pastir. Patagonski pastiri bez žurbe idu od stada do stada: on je išao od grada do grada, bio je pastir malenih gradova. Svaka dva sata sreo bi poneke kako dolaze da se napiju na obali reke ili kako pasu na livadi.
Ponekad, preletevši sto kilometara stepa, koje su pustije od mora, nadletao bi vrh zabačena imanja, koje je, reklo bi se, nosilo na krmi, posred uzbibanoga
prerijskog talasja, teret ljudskih života, i tada bi on krilima domahnuo toj lađi.
— San-Žiljan na vidiku; spuštamo se za deset minuta.

Navigacioni radiotelegrafist je predavao vest svim linijskim stanicama.
Uzletišta, činilo se, behu nanizana duž čitavih dvesta hiljada i pet stotina kilometara, od Magelanovog moreuza do Buenos Airesa; ali ovo se uzletište otvaralo
pred rubovima noći, kao što se otvara, u Africi, poslednji pokoreni zaselak pred tajanstvom.
Radio-telegrafista dodade papir pilotu:
„Tako je olujno da mi sve bruji u slušalicama. Hoćete li prenoćiti u San-Žiljanu?“
Fabijan se osmehnu: nebo je bilo mirno kao akvarijum i sva uzletišta pred njim su im javljala: „Nebo vedro, bez vetra.“ On odvrati:
„Produžićemo. “
Ali je radio-telegrafist mislio da su se olujine negde uvukle, kao što se crvi zavlače u voće; noć će biti lepa, a ipak pomućena: bilo mu je mrsko ući u tu
pomrčinu što bi se mogla ucrvati.


Spuštajući se ugašena motora prema San-Žiljanu, Fabijan oseti tegobu. Sve što je ugodnim činilo život ljudi, narastalo mu je u susret: njihove kuće, kafanice,
drveća i šetališta. Bio je nalik osvajaču, koji se posle pobede nadnosi nad zemlje carstva i otkriva skromnu ljudsku sreću. Fabijan je trebalo da odloži oružje, da
ponovo oseti svoju težinu i nemoć, jer su ljudi bogati i svojim nevoljama, i da postane običan čovek, koji posmatra kroz okno prizor koji se više neće izmeniti. Pristao bi na ovo sitno seoce: kad jednom odabereš, zadovoljan si slučajnošću u svom životu i možeš je zavoleti. Zaokupi te kao i ljubav, Fabijan bi voleo ovde dugo da živi, da ovde provede svoj deo večnosti, jer mu se činilo da su ti gradići, u kojima bi živeo po jedan sat, i ti vrtovi, ograđeni drvenim zidovima, koje bi preleteo, večni, jer traju van njega. A seoce se približavalo letaču i pred njim se otvaralo. I Fabijan je mislio o prijateljstvima, o nežnim devojkama, o prisnosti belih stolnjaka, o svemu onome što se polako priprema za večnost. I selo je već promicalo u visini krila, prostirući tajanstvo svojih ograđenih vrtova koje zidovi više ne zatvaraju. Ali Fabijan, spustivši se, pojmi da nije video ništa do lagano kretanje nekolicine ljudi među kamenjem. Ovo je seoce već svojom nepokretnošću skrivalo tajnu svojih strasti, to je selo uskraćivalo
nežnost: valjalo bi se odreći akcije, kad bismo hteli da ga osvojimo.

Kad prođe deset minuta odmora na uzletištu, Fabijan je morao da odleti.
Okrenu se prema San-Žiljanu: bila je to pregršt svetala, zatim zvezda, tada se prosu prašina, koja ga poslednji put dovede u iskušenje.
„Ne vidim više brojčanike, palim svetlo.“
Dotače prekidače, ali crvene svetiljke kabine obasjaše kazaljke sjajem, koji je u ovakvom plavom svetlu bio još uvek tako blag, da se one i ne obojiše. Prođe prstima ispred sijalice: prsti mu se jedva zarumeneše.
„Prerano.“
Međutim, noć je nailazila, slična mrkom dimu, i već napunila udoline. Nisu se više razlikovale od ravnica.
Ali su se sela već bila rasvetlila, a njihova se sazvežđa stapala. Pritiskao je prstom, kako bi namigivala njegova navigaciona svetla, odgovarao je selima. Zemlja
je bila posuta blistavim signalima, svaka je kuća palila svoju zvezdu pravo u beskrajnu noć, kao što svetionik okrećemo prema moru. Treperilo je već sve ono što
skriva jedan ljudski život. Fabijan je uživao što je ulazak u noć ovoga puta lagan i lep kao ulazak u pristanište.
Uvuče glavu u kabinu. Radijum na kazaljkama poče svetlucati. Pilot redom proveri brojke i oseti zadovoljstvo. Osetio je da se čvrsto smestio na nebu. Dotače prstom čeličnu uzdužnicu i oseti kako metalom teče život: metal nije drhtao, već živeo. Motor od pet stotina konjskih snaga stvarao je u materiji blagu struju koja je njenu studen pretvarala u baršunasto meso. I ovoga puta pilot u vazduhu nije osećao ni vrtoglavicu ni opojnost, već tajanstveno podrhtavanje živog mesa.
Sada je on sebi sazdao ceo svet i u njemu se laktao kako bi se što udobnije smestio.
Dotače ploču s električnim uređajima, spoji redom sve prekidače, malo se pomaknu, čvršće nasloni i pokuša da pronađe ponajbolji položaj, u kome bi mogao potpuno da oseti njihanje pet tona metala, koje je noć bila uprtila na ramena. Tada uze pipati, namesti pomoćnu svetiljku, okani je se, ponovo je pronađe, uveri
se da ne izmiče, opet je pusti da bi dotakao sve poluge, primakao ih na dohvat ruke i priučio prste na slepački svet. Kada ga prsti dobro upoznaše, upali jednu svetiljku,
i ukrasi tako svoju kabinu dragocenim uređajima i samo na brojčanicima proveri ulazak u noć, sličan nekom uranjanju. Zatim, budući da ništa nije titralo ni igralo, ni
podrhtavalo, budući da su žiroskopii, visinomer i rad motora bili stalni, on se malo protegnu, položi zatiljak na kožni naslon i unese se u ono duboko letačko razmišljanje, kad se uživa u nekoj neobjašnjivoj nadi.
I odjednom, kao noćobdija usred noći, saznaje da noć otkriva čoveka: ti signali, ta svetla, taj nemir. Ta priprosta zvezda u pomrčini je usamljena kuća. Jedna se
gasi: to je kuća koja u sebi zatvara ljubav. Ili dosadu. To je kuća, koja više ne daje znakove ostalom svetu. Ti seljaci nalakćeni pred svetiljkom na
stolu, ne znaju šta očekuju. Ne znaju da njihova žudnja seže tako daleko u golemu noć koja ih okružuje. Ali Fabijan to saznaje dolazeći iz daljine od hiljadu
kilometara i oseća kako prostrani dubinski talasi dižu i spuštaju avion što diše, nakon što je prošao kroz deset olujina nalik na zaraćene zemlje i, između njih, kroz
vedrine od mesečine, dok nadleće ta svetla, jedno za drugim, s osećanjem da pobeđuje. Ti ljudi veruju da njihova svetiljka obasjava skromni sto, ali osamdesetak
kilometara dalje drugi su dirnuti zovom tog svetla, kao da njime domahuju očajnici s pustog ostrva, okruženi morem.




2



Tako su se tri poštanska aviona iz Patagonije, Čilea i Paragvaja vraćala s juga, sa zapada i sa severa u Buenos Aires. Očekivali su njihove pošiljke, kako bi oko
ponoći otpravili evropski avion.
Tri pilota, svaki iza oklopa teškog poput teglenice, prepušteni noći, razmišljali su o svom letu i u susret velikom gradu silazili s njihovog olujnog ili spokojnog neba, kao što neznani seljaci silaze sa planina.
Rivjer, koji je odgovarao za celu mrežu, šetao je gore-dole po avionskoj pisti u Buenos Airesu. Bio je ćutljiv, budući da je taj dan za njega bio mučan, sve dok
ne bi sletela sva tri aviona. Svake pojedine minute, kako su mu pristizali telegrami, Rivjer je imao utisak da nešto otkida sudbini, da ublažuje neizvesnost i da svoje letače
izvlači iz noći na obalu.
Jedan radnik pristupi Rivjeru da mu saopšti poruku radio-stanice.
— Poštanski avion iz Čilea javlja da primećuje svetla Buenos Airesa.
— U redu.
Uskoro će Rivjer čuti taj avion: noć će mu već predati jednoga, kao što more puno plime i oseke i tajanstva, izbacuje na žal blago s kojima se tako dugo titralo. A malo kasnije će mu noć uručiti i druga dva.
I taj će dan biti završen. I iscrpljeni momci će otići na počinak, a zameniće ih odmorni. Ali Rivjer neće imati nimalo predaha: tada će mu opet evropski poštanski avion zadati briga. Uvek će tako biti. Uvek.
Prvi put je taj stari borac zatekao samoga sebe skrhanog umorom. Dolazak aviona neće nikada biti pobeda koja okončava rat i otvara razdoblje srećnog mira. Za njega će
večito postojati tek takvo delo kojem je prethodilo hiljadu sličnih dela. Rivjeru se činilo da već odavno, napetih mišica, podiže težak uteg: napor bez odmora i bez nade. „Starim...“ Stario bi, kad u samom delovanju ne bi više nalazio okrepe. Zateče samoga sebe gde razmišlja o problemima koje nikad ranije nije razmatrao. A međutim, oblivalo ga je uz melanholičan mrmor, mnoštvo ugodnosti koje je uvek odbijao: kao beskrajni okean: „Zar je sve to tako blizu?...“ Primeti da je malopomalo odgađao do starosti, do onda „kad bude imao vremena“, sve ono što ljudski život čini ugodnim. Kao da čovek jednoga dana zaista može imati vremena, kao da na kraju života zasluži nepomućeni mir koji sebi
dočarava. Ali mira nema. Možda nema ni pobede. Nema konačnog dolaska svih poštanskih aviona.

Rivjer zastade kraj Lerua, starog predradnika, koji je bio u poslu. I Leru je takođe radio četrdeset godina. A posao mu je crpao svu snagu. Kad bi se Leru vraćao kući oko deset sati uveče, pred njim se ne bi otvarao drugi svet, to ne bi bio nikakav beg. Rivjer se osmehnu tom čoveku, koji podiže svoje tegobno lice i pokaza osovinu od plavog čelika: „Bilo je previše zategnuto ali sam namestio.“ Rivjer se nadnese nad osovinu. Iznova ga zaokupi zanat. „Treba reći da se ti delovi u radionici olabave.“ Prstom opipa tragove nastale od trenja, a tada iznova promotri Lerua. Pri pogledu na te oštre bore besmisleno pitanje navre mu na usta. On se tome osmehnu:
- Jeste li se u svom životu mnogo bavili ljubavlju, Leru?
- Oh, ljubav, znate, gospodine direktore...
- Vi ste kao i ja, nikada niste imali vremena.
- Ne odviše...

Rivjer je osluškivao zvuk glasa kako bi dokučio nije li odgovor bio zajedljiv. Nije bio zajedljiv. Taj je čovek osećao, u odnosu na svoj protekli život, spokojno
zadovoljstvo tesara koji je u tom trenutku orendisao lepu dasku: „Eto. Gotovo je.“ „Eto“, mislio je Rivjer ,„moj život je gotov.“ Odagna sve tegobne misli, što su ga saletele i krenu prema hangaru, jer je avion iz Čilea već tutnjao.


3



Zvuk dalekogmotora postajao je sve jači. Sazrevao je. Sinuše svetla. Crvene svetiljke aerodromske rasvete obasjaše hangar, telegrafske stubove, četvrtasto
zemljište. Spremali su svečanost.
— Eno ga!
Avion je već klizio u snopu reflektora. Tako blistav, da se stoga činio novim. Ali, kada naposletku stade pred hangarom, i kad mehaničari i radnici pohitaše da istovare poštu, pilot Peleren se ne pomaknu.
— Onda? Što oklevate da siđete?
Pilot, zabavljen nekim tajanstvenim poslom, ne udostoji se da odgovori. Možda je osluškivao kako u njemu neprestano bruji šum leta. Lagano je klimao glavom i, nagnut napred, rukovao ko zna čime. Naposletku se okrenu šefovima i drugovima i ozbiljno ih promotri, kao svoje vlasništvo. Reklo bi se da ih broji i odmerava, i mislio je da ih je uistinu zaslužio, a takođe i ovaj svečani hangar i ovaj čvrsti cement i taj grad, nešto dalje, pun pokreta, žena i topline. Držao je te ljude u krupnim šakama, kao neke podanike, budući da ih je mogao doticati, slušati i vređati. Isprva pomisli da će ih uvrediti zbog toga što su ovde tako mirni, sigurni za život, kadri da uživaju u mesečini, ali postupi dobrodušno:
— ... Platićete piće!
I siđe.
Htede da priča o svom putu.
— Kad biste znali!...
Zaključivši, nema sumnje, da je dosta rekao, ode da svuče kožno odelo.
Kad ga kola povezoše prema Buenos Airesu u društvu tmurnog nadzornika i ćutljivog Rivjera, on se rastuži: lepo je kad se čovek izvuče iz neprilike i, hvatajući tlo pod nogama, hrabro ospe masne psovke. Kakvo silno uživanje! Ali kasnije, kad se prisetiš, počinješ da sumnjaš, ne znajući ni sam u šta.

Bitka sa ciklonom, to je, u najmanju ruku, nešto stvarno, to je otvoreno. Ali takvi nisu oblici stvari, oblici koje one poprimaju, kad misle da su same.
Mislio je:
„To je sasvim nalik na bunu: oblici koji jedva da poblede, a toliko se promene!“
Napregne se, ne bi li se prisetio.
Mirno je leteo nad lancem Anda. Pritisnuli ih zimski snegovi svojim spokojem. Zimski su snegovi uneli spokoj u tu gromadu, kao što ga stoleća unose u mrtve dvorce. Na pokrivaču od dve stotine kilometara nigde ni jednog čoveka, ni daška života, ni pokušaja. Tek uspravni grebeni, koje očešeš na toj visini od šest hiljada metara, tek plaštevi stenja, koji se okomito ruše, tek užasna mirnoća.

Zbilo se to nedaleko od vrha Tupungata...
On razmisli. Jest, upravo je onde doživeo čudo.
Isprva, naime, nije ništa video, već je prosto osetio nelagodnost, slično čoveku, koji misli da je sam, a više nije sam, drugi ga posmatraju. Osetio je, prekasno i
ne shvatajući na koji način, da je opkoljen besom. Upravo tako. Otkud taj bes?

Kako je pogodio da izvire iz stena, da izvire iz snega? Jer ne bi se moglo reći da je išta doprlo do njega, nikakva potmula nepogoda nije se spremala. Ali pomalo drugačiji svet, ovde pred njim, pomaljao se iz prvoga. Dok mu se srde iz neobjašnjivog razloga bilo steglo, Peleren posmatraše te bezazlene vrhunce, te grebene, te kreste snega, što su postajale tek nešto sivlje, a ipak počinjale živeti — kao neko ljudstvo.

Iako borba nije bila nužna, on je stiskao šake na polugama. Spremalo se nešto što on nije shvatao. Napeo je mišice, kao zver što će da napadne, ali nije video ništa
što ne bi bilo mirno. Jest, mirno, ali nabijeno nekom čudnom silom.

Tada se sve ušilji. Ti grebeni, ti vrhunci, sve postade šiljasto: osećalo se kako paraju snažnu vetrinu poput pramaca. A zatim mu se učini da se obrću oko njega tamo-amo, poput divovskih lađa, koje se pripravljaju za boj. Tad se prosu prašina pomešana s vazduhom: uzdizala se nad snegovima, lebdeći lagano poput koprene. Kako bi pronašao izlaz u slučaju da se mora povući, obrne se i zadrhta: činilo se da Andi iza njega ključaju.
— Propao sam.

S jednog vrhunca, pred njim, vrcao je sneg: pravi snežni vulkan. Zatim s jednog drugog, malo udesno. I svi vrhunci planuše jedan za drugim, kao da ih je redom dotakao nevidljivi trkač. A u taj su se čas u prvim zvučnim vrtlozima zanjihale planine oko pilota. Žestoko delovanje ostavlja malo tragova: nije mogao da se priseti velikih vrtloga koji su ga valjali. Jedino je upamtio kako se pomamno koprcao u sivim ognjevima.
Porazmisli.
„Ciklon nije ništa. Spasavaš kožu. Ali ono pre! Ali onaj susret s njim!“
Verovao je da će među hiljadama poznati jedno jedino lice, a ipak ga je već bio zaboravio.




4



Rivjer je posmatrao Pelerena. Kad on za dvadesetak minuta izađe iz kola, utopiće se u mnoštvu, osećajući umor i težinu. Možda će pomisliti: „Dobro sam se izmorio. . . Gadan posao!“ A svojoj će ženi priznati nešto kao „ovde je bolje nego nad Andima.“ A ipak ga je ostavilo sve ono do čega ljudi toliko drže: upravo je shvatio svu nevolju što leži u tome. Upravo je bio proživeo nekoliko sati s druge strane kulisa, ne znajući da li će mu biti dopušteno da iznova sazda za sebe taj grad prepun svetla. Da li će pronaći i dosadne, ali mile drugarice iz detinjstva, sve svoje sitne čovečje slabosti. „U mnoštvu“, mislio je Rivjer, „ima uvek ljudi koji se ne ističu, a koji su izvanredni vesnici. A da i sami to ne znaju. Ukoliko...“ Rivjer je zazirao pred nekim poštovaocima. Oni nisu shvatali posvećeni značaj pustolovine i njihovo odobravanje je izopačavalo njen smisao, ponižavalo čoveka. Ali Peleren je tu sačuvao svu veličinu čoveka koji prosto zna, bolje nego iko, koliko vredi svet viđen u posebnom svetlu, i koji zna, neverovatno prezirno, odbaciti otrcane pohvale. Rivjer mu takođe čestita: „Kako ste uspeli?“ I sviđa mu se što govori prosto zanatski, što govori o letu kao što govori o nakovnju.

Peleren najpre ispriča kako mu je uzmak bio presečen. Gotovo se izvinjavao: „Nisam uopšte mogao birati.“ Posle toga više ništa nijevideo: zaslepio ga je sneg. Ali ga besne struje spasiše, dignuvši ga na visinu od sedam hiljada. „Mora da sam za vreme prelaza neprekidno bio u visini grebenova.“ Takođe spomenu žiroskop, na kojem je valjalo pronaći otvor za vazduh: oblepio ga sneg: „Tako zamrzne, znate.“ Kasnije su se druge struje titrale s Pelerenom, i, na visini od tri hiljade nije shvatao kako nije ni u šta udario. Samo zbog toga što je tada već leteo nad ravnicom. „Primetio sam to odjednom, uzletevši u vedro nebo.“ Naposletku doda kako mu se u tim trenucima činilo da izlazi iz pećine.
— Je li i u Mendosi olujno?
— Nije. Sleteo sam po vedrom vremenu, bez vetra. Ali me oluja sledila u stopu.
On je opisa, jer, kako reče, „ipak je to bilo neobično“. Vrhunac se gubio visoko u snežnim oblačinama, ali je podnožje teklo ravnicom poput crne lave. Proždiralo je gradove jedan za drugim. „Nikad tako nešto ne v i d eh .. T ad ućuta, obuzet uspomenom.

Rivjer se obrati nadzorniku.
— To je ciklon s Pacifika, prekasno su nas upozorili. Osim toga, ti cikloni nikad ne prelaze Ande.
Nije se moglo predvideti da će ovaj produžiti prema istoku.
Nadzornik, koji se u to nije nimalo razumeo, složi se.
Kao da malo okleva, nadzornik se okrene Pelerenu i jabučica mu zaigra. ALI oćuta. Razmislivši, ponovo poprimi svoje melanholično dostojanstvo i zagleda se pravo preda se.

Tu melanholiju je nosio poput prtljaga. Iskrcavši se juče u Argentini, kuda ga je pozvao Rivjer zbog nekih maglovitih poslova, beše sputan svojim krupnim šakama
i nadzorničkim dostojanstvom. Nije imao pravo da se divi ni maštanju, ni zanosu: po dužnosti se divio tačnosti. Nije imao pravo da iskapi čašicu u društvu, da se drugu
obrati sa „ti“ ili da se osmeli da izusti kakvu dvosmislenu rečenicu ukoliko ne bi, pukim slučajem, na istom uzletištu sreo nekog drugog nadzornika.

Teško je“, mislio je, „biti sudija.“

Istini za volju, on nije sudio, već je samo klimao glavom. Ne znajući ništa, blago je klimao glavom na sve što bi iskrslo pred njim. To je uznemiravalo nečiste
savesti i pridonosilo pažljivom postupanju s imovinom. Nije baš bio omiljen, jer nadzornik nije stvoren zato da bi uživao u omiljenosti, nego zato da bi podnosio
izveštaje. Odustao je da u njima predlaže nove metode i tehnička rešenja otkako je Rivjer bio napisao: „Zamolili bismo nadzornika Robinoa da nam ne dostavlja pesme,
već izveštaje. Nadzornik Robino će srećno upotrebiti svoje sposobnosti ako bude podsticao revnost osoblja.“ Tako se otada, kao na hleb svakodnevni, okomio na
ljudske slabosti. Na mehaničara koji pije, na šefa uzletišta koji provodi besane noći, na pilota koji odskakuje pri spuštanju.

Rivjer bi govorio o njemu: „Nije baš osobito pametan, stoga je od velike koristi.“ Propis koji je Rivjer postavio značio je za nj poznavanje ljudi; ali za Robinoa
je postojalo jedino poznavanje propisa.
— Robino, zbog svakog zakasnelog odlaska— reče mu jednom Rivjer — morate skresati dodatke za tačnost.
— Zar čak i u nepredviđenim slučajevima? Čak i za magle?
— Čak i za magle.

I Robinoa je prožimala neka vrsta ponosa što ima šefa koji je toliko jak, da se ne boji biti nepravedan. A i sam Robino bi stekao nešto dostojanstva u toj nasilnoj moći.
— Dali ste znak za polazak u šest časova i petnaest minuta — ponavljao je kasnije šefovima uzletišta. — Ne možemo vam isplatiti vaš dodatak.
— Ali, gospodine Robino, u pet i trideset nije se videlo ni na deset metara.
— Takav je propis.
— Ali gospodine Robino, nismo mogli oduvati maglu.

I Robino bi se uvukao u svoju tajnovitost. On je pripadao upravi. On je jedini među tim slabićima shvatao kako se može poboljšati vreme, kažnjavajući ljude.
— On ne misli ništa — govorio je o njemu Rivjer — to ga sprečava da ne greši. Razbije li pilot mašinu, izgubiće dodatak za nerazbijanje.
— A kad se kvar desi nad šumom? — zanimalo je Robinoa.
— I kad se desi nad šumom.

I Robino se toga pridržavao.

— Žao mi je — govorio bi kasnije pilotima u nekom živom zanosu — štaviše, beskrajno mi je žao, ali trebalo je da negde drugde pretrpite kvar.
— Ali, gospodine Robino, tu se ne bira!
— Takav je propis.
„Propis“ — mislio je Rivjer, „naliči na neke verske obrede, koji izgledaju besmisleni, a koji ipak izgrađuju ljude.“ Rivjeru beše svejedno da li će ga smatrati pravednim ili nepravednim. Možda te reči, štaviše, njemu nisu ništa značile. Mali građani po malim gradovima vrte se u predvečerje oko paviljona s muzikom, a Rivjer je mislio: „Bio pravedan ili nepravedan prema njima ne znači ništa: oni ne postoje.“ Čovek je za njega bio netaknut vosak koji treba oblikovati. Valjalo je toj materiji udahnuti dušu, stvoriti u njoj volju. Tom okrutnošću nije nameravao da ih pokori, već da ih uzdigne iznad njih samih. Ako je toliko kažnjavao svako zakašnjenje, postupao je nepravedno,
ali je usredsredio „volju“ svakog uzletišta na odlazak aviona; on je stvarao tu volju. Ne dopuštajući ljudima da uživaju u nepogodnom vremenu kao u obećanju odmora,
on ih je nagonio da streme ka vedrini, a čekanje je ponižavalo i najneznatnijeg radnika. Tako bi iskoristili prvu rupu u oklopu: „Otvor na severu, polazak!“
Zahvaljujući Rivjeru, duž celih petnaest hiljada kilometara, kult poštanskog aviona isticao se iznad svih ostalih.

Rivjer bi kadkad govorio:
— Ti ljudi su srećni, jer vole svoj posao, a vole ga zato što sam ja okrutan.
On je možda prilično nanosio bol, ali je takođe pričinio ljudima i velikih radosti: „Treba ih naučiti“, mislio je „snažnom životu, koji donosi i bol i radost, ali
koji jedini nešto znači.“ Kad kola uđoše u grad, Rivjer se odveze do kompanije. Robino, ostavši nasamo s Pelerenom, pogleda ga i zausti.



Preveo
Ivan Kušan
PDF

Нема коментара:

Постави коментар