26.11.2017.

Ursula K.Le Guin, Ratnici u magli ( Zemljomorje )







RATNICI U MAGLI

Ostrvo Gont, usamljeni planinski vrh koji se uzdiže čitavu milju iznad večito uskovitlane površine Severoistočnog mora, čuveno je posvojim čarobnjacima. Iz gradova na njegovim visoravnima i luke po mračnim mu uvalama mnogo je Gontijaca odlazilo da stupe u službu Gospodara Arhipelaga i budu im čarobnjaci, ili, čak, magi, a oni pustolovniji među njima da lutaju od ostrva do ostrva širom Zemljomorja i prave čarolije. Najveći među njima - kažu neki; ali,svakako najveći putnik - slažu se svi - bio je čovek zvani Jastreb,koji je svojevremeno uspeo da postane i Gospodar Zmajeva i Arhimaga. O njegovom životu govori ep Podvizi Geda i još mnogo manjih pesama, ali ovo je priča o njemu iz vremena kad još nije postao slavan, kada još ne beše ušao u pesmu.

Rodio se u usamljenom selu zvanom Deset jova, visoko u planini,na najvišoj tački Severne doline. Ispod njegovog sela spuštaju se stepenasto sve do samog mora njive i pašnjaci koji pripadaju Dolinama, i mali gradovi leže posejani duž okuka reke Ar; iznad njegovog sela uzdiže se još samo prašuma, jedan greben pun stabala za drugim, sve do stenovitih, snegom pokrivenih planinskih vrhova. Ime koje je nosio u detinjstvu dala mu je majka, i to ime, pored života samog bilo je sve što je mogla da mu podari, jer je umrla pre nego što je on napunio godinu dana. Otac, seoski kovač bronze, bio je mrgodan, ćutljiv čovek, i s obzirom da su šestorica Danijeve braće bili mnogo godina stariji od njega i jedan po jedan počeli da napuštaju roditeljski dom da bi se bavili zemljoradnjom, ili moreplovstvom, ili, takođe, kovačkim zanatom, ali u drugim naseljima Severne doline, niko se nije našao da detetu posveti pažnju i nežnost. Izdžikljao je kao korov u divljini, i postao visoki,hitri dečak, prkosan i bučan, i veoma naprasit. Sa još nekolicinom seoske dece čuvao je koze po strmim livadama iznad izvorišta reke Ar; a kada je dovoljno porastao i ojačao da može da gore-dole pritiska dugačke ruke na kovačkim mehovima otac ga je uzeo da mu pomaže u kovačnici, uz mnogo bubotaka i šibanja. Iz Danija se nije moglo mnogo izvući. Stalno je negde šalabazao; tumarao po prašumi, plivao po plićacima reke Ar koje je, kao i sve ostale reke na Gontu, veoma brza i hladna, ili pentrao po strminama i zakosima sve do onih vrhova iznad prašume sa kojih je mogao da vidi more, pučinu onog severnog okeana na kojoj više nema nijednog ostrva kada se prođe Peregal.

Sestra njegove pokojne majke živela je u istom selu. Ona se starala o njemu koliko je bilo neophodno dok je bio beba; ali, i ona je ona je imala svoja posla i potpuno je prestala da obraća pažnju na njega čim je odrastao toliko da je mogao da se sam brine o sebi. Ali jednoga dana, kad mu je bilo sedam godina i kad je još bio neuk i nije imao pojma o veštinama i moćima kojima se vlada svetom, čuo je kako tetka dovikuje nešto kozi koja je bila skočila na slamni krov njene kolibe i nikako nije htela da siđe: ali, smesta je skočila onog trenutka kada joj je tetka doviknula izvesne reči koje su se rimovale. Sutradan, čuvajući dugodlake koze na livadama iznad Visoke urvine, Dani im viknu one iste reči, ne znajući ni šta znače ni čemu služe, ni šta su, same po sebi:

Noth hierth malk man
hiolk han merth han!


Vikao je koliko ga grlo nosi i koze su mu prišle. Hitro su se okupile oko njega, ne puštaju i ni glasa. Samo su ga gledale, onim svojim žutim očima i tamnim, iskošenim dupljama

Dani se zakikota i opet viknu istu tu pesmicu koja mu je davala moć nad kozama. One su sabiše još više, zbijaju i se u gomilu oko njega. Odjednom ga uhvati strah od njihovih debelih, rebarstih rogova, čudnih očiju i još čudnijeg ćutanja. On stoga pokuša da se izvuče iz njihovog obruća i da utekne. Ali koze potrčaše zajedno s njim, vrh stoga okružuju i svojim telima kao vor, i tako na kraju stigoše i do sela, silaze i u trku; koze tesno zbijene kao da ih sve opasuje neki nevidljivi konopac, a dečak u sredini, plače i zapomaže i.

Seljaci istrčaše na ulicu da psuju koze i da se podsmevaju dečaku. Među njima se našla i dečakova tetka, ali ona se nije smejala. Samo je rekla jednu reč kozama, i životinje opet stadoše da meke u i tumaraju unaokolo čupkaju i travu, oslobođene od čini.

"Hajde sa mnom", pozva ona Denija.

Odvela ga je u kolibu u kojoj je živela sasvim sama. Obično nije puštala decu da joj ulaze, i deca su se pribojavala toga mesta. Koliba je bila niska i polumračna, bez prozora, ispunjena mirisima trava koje su se sušile obešene na poprečnoj gredi krova, nane i belog luka i majčine dušice, hajdučke trave i crnog sleza, kopitca, đavolove trave, vratike i lovora. Tetka se spusti pokraj ognjišta i ukrsti noge, pogledavajući iskosa na dečaka kroz zamršene crne vorove svoje kose i zapita ga šta je to rekao kozama i da li zna šta, u stvari, predstavlja ta pesmica. Kada je otkrila da ne zna ništa, a ipak je magijom primorao koze da mu priđu i da ga prate u stopu, bilo joj je jasno da on u sebi nosi urođenu moć.

Dok ga je smatrala samo sinom svoje sestre nije joj ništa značio, ali sada je počela da gleda na njega drugim očima. Pohvalila ga je i rekla mu da ume da ga nauči pesmicama koje će mu se možda više dopasti, kao što je reč kojom se puž može naterati da proviri iz kućice, ili ime kojim se soko može dozvati sa neba.

"Aha, kaži mi to ime"! uzviknu on, jer već uveliko beše prebrodio strah od koza, i sav se naduo od gordosti zato što ga je ona pohvalila i rekla da je pametan.

Ali, kada ti kažem tu reč , nikada je ne smeš reći drugoj deci", reče mu vračara.

"Obećavam."

Ona se nasmeši na tu silnu spremnost što dolazi od neznanja.

"Dobro, u redu. Ali, moram te vezati za to obećanje. Nećeš moći da progovoriš dokle god ja ne odlučim da ti razvežem jezik, pa i tada, iako ćeš biti u stanju da govoriš, reč koju sam te naučila nećeš moći nikada da izgovoriš tamo gde bi neko mogao da te čuje. Moramo čuvati tajne svoga zanata."

"Dobro", prihvati dečak, jer ionako nije imao želje da otkrije tajnu svojim drugovima, pošto mu se dopalo što će znati i umeti nešto što oni ne znaju i ne mogu. Sedeo je nepomičan dok je tetka vezivala neočešljanu kosu i pravila vor na pojasu svoje haljine, a potom sela ukrštenih nogu i počela da baca pune šake nekakvog lišća u ognjište, tako da se podigao veliki dim i potpuno ispunio mračnu kolibu. Počela je da peva. Glas joj se povremeno menjao i posajao dubok ili tanak kao da kroz nju peva neko drugi, i to pevanje je trajalo i trajalo, sve dok dečak na kraju više nije znao da li je budan ili sanja, i sve to vreme njen stari crni pas koji nikada nije zalajao sedeo je pored njega, očiju pocrvenelih od dima. Napokon se čarobnica obrati Daniju jezikom koji nije razumeo i natera ga da zajedno sa njom izgovara izvesne basne i reči sve dok nije postao potpuno omađijan i nije mogao da mrdne.

"Govori!" naredi mu ona, da bi iskušala jačinu čini.

Dečak nije mogao da progovori, ali se glasno nasmejao. Tada mu se tetka malo prepade od njegove snage, jer to su bile čini kakve je samo ona umela da baci; pokušala je ne samo da ovlada njegovim govorom i ćutanjem, već i da ga istovremeno priveže za sebe, da joj služi kao šegrt u čarobnjačkom zanatu. Ali i tako omađijan, on se ipak naglas smejao. Nije mu ništa rekla. Posula je vatru istom vodom i kada se dim raspršio dala mu da popije malo. Kada je vazduh opet postao čist i on mogao da progovori, otkrila mu je istinsko ime sokola, ono na koje se soko mora odazvati. Takav će bio prvi Deniev korak na putu kojim će ići čitavog života, putu magije, putu koji će ga najzad naterati da goni jednu senku i kopnom i morem, do samih mračnih obala carstva smrti. Ali, pri prvim koracima taj put je još uvek izgledao širok i svetao.

Kada je ustanovio da se divlji sokoli zaista obrušavaju svom brzinom ka njemu čim ih pozove tim imenom, spuštaju se uz gromovito lepetanje krila na njegov ručni zglob poput lovačkih sokola nekakvog kralja, u njemu se javila glad za novim imenima; stoga se vratio tetki, moljakajući je da ga nauči imenima jastreba, kostoloma i orla. Da bi je privolio da mu saopšti reči što daju mć , činio je sve što je čarobnica od njega zatražila i učio od nje sve čemu bi ga podučavala, iako sve to nije baš uvek bilo prijatno da se radi ili uči. Na Gontu postoji izreka - Slab kao ženske ćini; a postoji još jedna- Zao kao ženske čini. Čarobnica iz Deset jova nije bila zla veštica koja se bavi crnom magijom, niti se ikada upuštala u veštine visokog stupnja, one kojima se opšti sa Prastarim silama; ali pošto je bila neuka među prostim svetom, često je svojom veštinom služila u glupe i sumnjive svrhe. Nije pojma imala ni o Ravnotežju, niti o Ustrojstvu, za koje zna pravi čarobnjak i kojim se pokorava, i što ga obuzdava da svoje čini koristi samo kada je to zaista neophodno. Ona je za svaku priliku imala po neku basmu i bez prestanka se bavila čaranjem. Najveći deo tog njenog znanja, nasleđenog iz usmenog predanja, bio je bezvredno đubre i čista podvala, a ona nije umela da razlikuje prave bajalice od lažnih. Znala je mnoge kletve i kao da je bolje umela da izaziva tuđe bolesti nego da ih leči. Kao svaka prava seoska veštica umela je da svari llubavni napitak ali bilo je i drugih, ružnijih tečnosti, koje je pravila da posluže muškoj ljubomori ili mržnji. Ipak, takve stvari nije otkrila svom mladom šegrtu, i, onoliko koliko je bila u stanju, učila ga je samo poštenom zanatu. Kada je tek počeo da uči veštine čaranja, zadovoljstva su mu se, na pravi detinji način, iscrpljivala u saznanjima kako da ovlada zverinjem i pticama. To osećanje zadovoljstva zadržao je i kasnije, tokom čitavog života.

Pošto su ga na planinskim pašnjacima često viđali u pratnji neke ptice grabljivice, deca mu nadenuše nadimak Jastreb, i na to ime se tako navikao da ga je i kasnije u životu zadržao za svakodnevnu upotrebu, tamo gde mu nisu znali istinsko ime. Pošto mu je veračara neprestano pričala o slavi, bogastvima i moći nad ljudima koje može da stekne prvi čarobnjak, on se napokon sasvim posveti proučavanju i korisnijih tajnih znanja. Učio je veoma brzo. Vračara ga je hvalila, a deca u selu počeše da ga se pribojavaju, dok je on sam bio siguran da će uskoro postati velik i slavan. I tako je, zajedno sa vračarom, prelazio reč po reč i bajalicu po bajalicu, sve dok nije napunio dvanaestu i naučio od nje skoro sve što je znala; to baš nije bilo mnogo, ali dovoljno za sitnu seosku vešticu, i više nego dovoljno za dvanaestogodišnjeg dečaka. Naučila ga je svemu što je znala iz usmenih predanja o čarobnim travama i vidarstvu, svemu što je znala o veštinama otkrivanja, bacanja čini, oslobađanja od čini i proricanja. Otpevala mu je sve bajke putujućih pevača i sve epske Podvige koje je znala, i sve one reči Istinskog jezika kojima nju beše naučio njen učitelj-čarobnjak ona je saopštila Daniju. A od vrača-vremenaša i putujućih mađioničara, koji su išli od mesta do mesta širom Severne doline i u Istoćnoj prašumi, naučio je razne trikove i zabavne stvari, i opsenarske veštine. I upravo jednom od takvih sitnih vradžbina prvi put je pokazao ogromnu moć koja mu je bila urođena

U to doba carstvo Kargard je bilo velika sila. Njega sačinjavaju četiri velike zemlje koje leže između Severnog i Istoćnog Prostranstva: Karego-At, Atuan, Hur-at-Hur i Atnini. Jezik njihovih stanovnika nelići ni na jedan kojim se govori u Arhipelagu ili nekom od drugih Prostranstava, a oni sami su divljaci, bele puti i plave kose, koji vole da vide krv i osete miris grada. Pre godinu dana bili su napali Torikle i utvrđeno ostrvo Torheven, ogromnom vojskom koja je doplovila njihovom flotom sa crvenim jedrima. Vesti o tome stigle su i na sever, do Gonta, ali Gospodari Gonta bili su isuviše zauzeti vlastitim gusarenjem i nisu se obazirali na pozive u pomoć drugih zemalja. A onda je Spivi pao u ruke Karaga i bio opljačkan i opustošen a njegovi stanovnici odvedeni u roblje, tako da je do dana današnjeg ostao ostrvo pod ruševinama. Ispunjeni osvajačkim zanosom, Karzi onda zajedriše u pravcu Gonta, i njihova vojska u trideset dugovratih brodova stiže u Istoćnu luku. Boreći se ulicama grada osvojiše ga i spališe; ostavivši brodove pod stražom usidrene u ušću reke Ar, uputiše se potom uz Dolinu, ruše i pljačkaju i sve pred sobom, kasape i stoku i ljude. Uz put su se podelili u bande, i svaka banda krenu da pljačka gde god je htela. Izbeglice, međutim, upozoriše na opasnost sela na većim visinama. Uskoro stanovnici Deset jova ugledaše kako nebo na istoku tamni od dima, i oni koji su se iste noći popeli do crvenom izmaglicom i prošaranu vatrenim nitima, tamo gde su polja spremna na žetvu bila zapaljena, gde su goreli voćnjaci i voćke se pekle vise i na gorećem granju, a ambari i seoske kuće bili pretvoreni u tinjajuće gomile pepela

Neki od seljana pobegoše naviše, kroz krševite klance, i posakrivaše se po prašumi; drugi stadoše da se spremaju za borbu na život i smrt, a neki, opet, ne učiniše ni jedno ni drugo, već se stadoše okupljati unaokolo, zapomažući.Vračara je bila jedna od onih koji su pobegli, sakrivši se sasvims ama u jednu pećinu na Strmini Kaperding, čiji je ulaz zatrpala pomoću čarolije. Danijev otac, kovač bronze, bio je jedan od onih koji su ostali, jer ne bi ni za živu glavu napustio jamu za taljenje i kovačnicu u kojoj je, mučno radeći, proveo pedeset godina. Svu noć je radio iz petnih žila, iskivajući od metala koji mu se našao pri ruci vrhove za koplja, a drugi su radili uporedo s njim, vezujući te vrhove za držalja ašova i vila, jer nije bilo više vremena da se na svakom vrhu napravi odgovarajući otvor i da se tako pri vrsti za držalje kako valja. U selu nije bilo oružja sem lovačkih lukova i strela i kratkih kama, jer goroštaci iz Gonta nisu nikada bili skloni ratovanju; nisu se oni pproslavili kao ratnici već kradljivci koza, gusari, čarobnjaci.

U zoru se pojavi debela, bela magla, kao što često biva u jesenja jutra na visinama toga ostrva. Između svojih koliba i kuća duž krivudave ulice u Deset jova seljani su stajali na oprezu, sa svojim lovačkim lukovima i tek iskovanim kopljima, ne znajući da li su Karzi još daleko, ili možda sasvim blizu, svi napeto zureći u maglu koja je od njihovih očiju skrivala oblike, rastojanja i opasnosti.


S njima je bio i Dani. Radio je cele noći na mehovima, gurajući n aviše i na niže dve dugačke ručke spojene kozjom kožom, iz koje su mlazevi vazduha potpirivali vatru. Sada su ga ruke toliko bolele i toliko se mu podrhtavale od iznemoglosti da nije mogao da drži uzdignuto koplje koje sam sebi beše odabrao.


Nije mu bilo jasno kako će uopšte moći da se bori, ili da na bilo koji način bude od koristi i sebi i seljacima. Srce mu je razdirala strepnja da će umreti, naboden na koplje Karga, ovako mlad i zelen; da će morti da ode u carstvo mraka, i da nikada neće saznati svoje pravo ime, ono istinsko ime koje bi trebalo da dobije kada odraste...

On spusti pogled na svoje tanjušne ručice, vlažne od hladne jutarnje magle, i pobesne zbog vlastite slabosti, jer je dobro znao koliko je jak.U njemu je bila moć, samo kad bi znao kako da je upotrebi, i on među bajalicama koje je znao potraži neku koja bi njemu i njegovim saborcima mogla doneti izvesnu vrednost ili makar priliku da se bore ravnopravno.

Ali potreba nije sama po sebi dovoljna da se tamo oslobodi; potrebno je i znanje. Magla je počela da se razilazi pod toplotom sunca koje je sijalo na vedrom nebu iznad planinskog vrha. Dok su se magle kovitlale i razdvajale u velikim oblacima i tankim pramenovima, seljaci ugledaše grupu ratnika kako im se približava, idu i uzbrdo. Nosili su bronzane kacige, a stegna u grudni koš su im bili oklopljeni pločama od debele kože; u rukama su imali štitove od drveta i bronze, i behu naoružani mačevima i dugačkim kargadskim kopljima. Krivudajući naviše, duž strme obale Ara, primicali su se jedan po jedan u perjanicama okićenoj, zveketavoj, istrzanoj koloni, i već su bili toliko blizu da su im se mogla videti bela lica i ćuti odlomci neobičnog narečja na kome su se dovikivali. U toj grupi osvajačke horde bilo je otprilike stotinu ljudi, što nije mnogo; ali u selu ih je čekalo samo osamnaest odraslih muškaraca i dečaka. I tek tada je potreba uspela da prizove znanje; gledajući kako se magla razvejava i postaje sve tanja na stazi ispred Karga, Dani se seti bajalice koja bi mu mogla pomoći. Jedan stari vrač -vremenaš iz Doline, koji je svojevremeno pokušavao da namami dečaka da mu postane šegrt, beše ga naučio nekim vradžbinama. Jedan od tih trikova se zvao "tkanje magle", i bila je to vezujuća basma kojom se magla mogla zgusnuti i zadržati neko vreme na jednom određenom
mestu i ako je čovek bio vešt opsenar mogao je tu maglu da uobliči u prekrasna, eterična priviđenja, koja kratko traju i brzo iščile.

Dečak nije bio toliko vešt, ali nije ni nameravao da to uradi; međutim, imao je moć i da te čini preobrati tako da posluže njegovom cilju. Brzo i nasav glas nabrojao je mesta kojima je selo bilo oivičeno, a zatim izgovorio bajalicu za "tkanje magle", ali je u nju ubacio i reč i za skrivanje, i na kraju je uzviknuo onu reč kojom se vradžbina stavlja u dejstvo. I baš kad je završio, njegov otac, prišavši mu s leđa, odalami ga snažno po glavi tako da se smesta srušio.

"Miruj, budalo! Prestani da blebećeš i sakrij se, ako već nisu u stanju da se boriš!"

Dani ustade. Sada je već mogao da čuje glasove Karga na ulazu u selo; već su bili pored ogromnog tisovog stabla ispred kožarevog dvorišta. Jasno su im se čuli glasovi i zveckanje i škripa oružja i oklopa, ali nisu se mogli videti. Magla se sklopila i zgusnula nad selom, svetlost je posivela, a sve unaokolo postalo nekako razliveno i nejasno, tako da je ovek na kraju jedva mogao da vidi i vlastite ruke, kad ih ispruži pred sobom.

"Sve sam nas sakrio", uzviknu Dani natmureno, jer ga je glava još bolela od očevog udarca, a udvostručavanje bajalice beše ga potpuno iscrpilo.

"Zadržaću ovu maglu dokle god budem mogao. Kaži ostalima da ih odvedu uzbrdo, sve do Visoke urvine."

Kovač je buljio u svoga sina koji je stajao poput utvare u toj volšebnoj, gustoj magli. Prošao je čitav minut dok otac nije shvatio šta mu Dani kaže, ali potom otrča bez oklevanja, nečujno, jer je poznavao svaki kutak i svaku živicu u selu, da pronađe ostale i kaže im šta da urade. Tada se kroz sivilo magle probi crvena, sjajna mrlja; to Karuzi behu zapalili jedan slamnati krov. Ali još uvek nisu ulazili dublje u selo, već su čekali na donjem njegovom kranju da se magla digne i otkrije im gde su pljačka i plen. Kožar, čiju su kuću bili zapalili, poslao je dva dečaka koji su se prikrali Karuzima pod nos, stali da ih začikavaju i deru se, a potom iščezli, stopivši se s maglom. U međuvremenu su odrasli, šunjajući se iza živice i pretrčavaju i od zgrad e do zgrade, prišli sa druge strane i obasuli ratnike koji su stajali u gomili pljuskom strela i kopalja. Jedan Karg pade, i ostade da se koprca, tela probodenog kopljemkoje je još bilo vruće od kovanja. Ostali su bili izranjavljeni strelama, i svi odreda pobesneše. Karzi krenuše na juriš, da saseku svoje slabašne napadače, ali naiđoše samo na maglu, punu glasova.

Jurcali su za tim glasovima nasumice nabadajući kroz maglu svojim ogromnim perjem okićenim, okrvavljenim kopljima. Uspinjali su se urlajući duž ulice, i nisu ni primetili kada su protrčali kroz selo, jer su prazne kuće i kolibe samo iskrsavale i opet nestajale u uskovitlanoj,sivoj magli. Seljaci su trčali pred njima, bežeći na sve strane, već i nadaleko napred, jer su poznavali teren; ali nekolicina, dečaci i starci, bili su sporiji. Karzi koji bi naleteli na njih probadali su ih kopljima ili sekli mačevima, puštajući svoj ratni poklič, imena dva bela božanska brata od Atuana:

"Vuluah! Atvah!"


Neki iz njihove bande zastadoše kada pod stopalima osetiše kako tlo postaje neravno, ali ostali nastaviše da navaljuju napred, tragajući za avetinjskim selom, jureći za nejasnim, lelujavim prilikama koje su im izmicale držeći se stalno van domašaja. Magla beše prosto oživela od tih bežećih prilika koje su še vrdale i nestajale na sve strane. Jedna grupa Karga lovila je te utvare sve do Visoke urvine, provalije iznad izvora reke Ar i prikaze koje su gonili otrčaše po oblacima i nestadoše u izmaglici, a gonioci se sunovratiše, vrišteći,kroz maglu i iznenadno sunčevo svetlo stotinu stopa u dubinu, do plitkih vrela među stenjem. A oni koji su pristigli za njima i nisu pali ostadoše na ivici provalije, osluškujuči.


Sada se srca Karga ispuniše strahom i oni stadoše da traže jedni druge, a ne više seljake, kroz tu jezovitu i sablasnu maglu. Okupiše se napokon na susednoj uzbrdici, ali su ih još pratile prikaze i utvarna bića, a druga takva bića pritrčavala su im iznenada s leđa, probadala po nekoga od njih, kopljem ili kamom i ponovo išezavala. Svi Karuzi potrčaše niz brdo, ćutke i spotićući se, i odjednom izleteše napolje iz sive, zaslepljujuće magle i ugledaše uvale i brežuljke ispod sela sasvim iste i okupane jutarnjim suncem. Tek tada se zaustaviše i okupiše,i osvrnuše za sobom. Neprozirni zid od uskomešanog, drhtavog sivila ležao je popreko na putu koji su prešli, skrivajući sve što je ležalo iza njih. Iz njega izleteše još dva-tri borca, teturajući se i spotičući, dok su im se dugačka koplja njihala na ramenima. Nijedan Karg se više ne osvrnu


Svi pohitaše naniže, što dalje od tog ukletog mesta. Kad su odmakli nešto niže kroz Severnu dolinu, te je ratnike čekala borba do mile volje. Gradovi Istočne prašume, od Dvarka pa sve do morske obale,sakupili su svoje momke i poslali ih da se suprostave osvajačima Gonta. Jedna četa za drugom silazila je sa okolnih brda, i tog i sledećeg dana Karzi behu potisnuti sve do peščanog priobalja iznad Istočne luke, u kojoj su našli svoje spaljene brodove; i tako su morali da se bore bez odstupnice, imajući samo more iza leđa, dok nisu svi izginuli. Pesak u ušću Ara ostade tamno smeđe boje od krvi i takav ostade.





Нема коментара:

Постави коментар