09.04.2018.

Boris Vijan, Plava guska



Plava guska

U osamnaest kilometara poslepodne, to jest devet minuta pre no što će sat odzvoniti dvanaest puta, pošto je išao sto dvadeset na sat i to u samokretnim kolima, Phaeton Bougre (Faeton Dobričina, op.p.) zaustavi se uz rub senovite ceste, povinujući se pozivu palca usmerenog prema napred, što ga je nastavljalo telo puno obećanja.
Anais je tek krajnja nužda naterala da pokuša da stopira, s obzirom na to kako su retko kočnice tuda prolazile. Istovremena i ne manje, stvarna retkost cipela objašnjavala je njenu konačnu odluku.

Phaeton Bougre zvao se zapravo Olivier i otvorio joj je vrata; Jacqueline sede u kola (Anais je bio sam pseudonim).
- Idete li u Carcassonne? - upita ona sirenskim glasom.
- Baš tamo - odvrati Oliver - ali kojom cestom treba krenuti kad se izađe iz Rouena?
Bili su doista blizu Le Havrea i jurili prema Parizu.
- Pokazaću vam - odgovori Jacqueline.
Tri kilometra kasnije, Olivier, po prirodi sramežljiv, ponovno zaustavi faeton i, naoružan francuskim ključem, spusti se na levi blatobran da bi ispravio ugao pod kojim je bio retrovizor.
Tako će sa svog mesta, ako okrene glavu nalevo, moći videti tri četvrtine, što je svakako bolje nego ništa, devojke što mu je sedela zdesna, sa zlobnim osmehom na usnama, u Olivierovim očima, jednostavno s osmehom na usnama.
Pozada su sedeli samo Major i pas, i dva kovčega. Major je spavao, a dva kovčega nisu imala ni to zadovoljstvo da psu dosađuju, jer je sedeo predaleko.
Oliver spremi francuski ključ u metalni kovčežić pod poklopac automobila, ponovne se smesti za volan i pokrenu kola.
Žudeo je za ovim praznicima još od kraja predhodnih, kao i svi ljudi koji mnogo rade. Već se jedanaest meseci spremao na taj, svima toliko drag trenutak - pogotovo ako čovek putuje vozom - bega u bistro jutro prema sprženim samotinjama tropske Auvergne, koja se pruža do Aude i gasi tek u sumrak. Stalno mu se vraćalo u misli poslednje jutro u kancelariji, napor da stavi po jednu nogu sa svake strane telefona i da baci u košaru tek pristiglu odgovarajuću košulju, lahor koji uz svileni škrgut beži ispod lifta, trak sunca što pleše pred njim odbijajući se o metalnu narukvicu, dok se vraća u svoj stan u ulici du Quai, krik galeba i crno-sivih golubnjaka, pomalo mlaka živost luke i prodorni miris smole u prodavonici apotekara Latulipea, njegovog komšije s donjeg sprata.

Neki je norveški tovarni brod upravo iskrcavao pošiljku zatvorenih borova izrezanih na okrugle cepanice, tri-četiri stope dugačke, i slika slobodnog života u kolibi od balvana na jezeru Ontario prevaljivala je prostor što su ga gladno gutale Olivierove oči. On se spotaknu o žičani konopac i nađe se u vodi punoj mazuta, ili možda bolje praznoj mazuta, pošto je mazut lakši od vode iste zapremnine, i letnih otpadaka.
Sve je to bilo još juče, a stvarnost je daleko nadmašivala Oliverove potajne čežnje, za volanom automobila, s Jacqueline, psom, dva kovčega i Majorom.
S Jacqueline, kojoj Oliver još nije znao ime.

II

Kad su prošli Rouen, Jacqueline pokaza Oliveru pravi put, i njen ih je dražestan pokret toliko približio da je njena smeđa kosa okrznula mladićev obraz.
Njemu se jasno zamaglio pred očima; došao je sebi pet minuta dalje i iskoristio je to da otpusti papučicu gasa, koja se preko volje vratila nazad, jer je sa svog mesta kroz mali otvor na podu mogla videti velik deo puta.
Cesta se velikom brzinom namatala oko kotača automobila, ali usavršeni sistem proizašao iz čavlarice “Super”, u prodaji na tezgama Comptoirs Cyclistes, istog ju je časa od njih odvajao, i cesta bi u mekanim valovima pala natrag, sva rastegnuta brzim okretanjem kotača. Cestari, oduvek odani tom nezahvalnom sportu, rezali su nožicama tako nastale periodične grbe, čija je visina rasla proporcionalno s brzinom automobila, sama uslovljavajući postotak razvučenosti. Od tako dobijenog makadama, svake su se godine gradile nove ceste, i blagostanje Francuske na taj je način ravnomerno raslo.

S obe strane ceste, stabla, čvrsto pričvršćena o tlo korenjem, koje je i bilo predviđeno u tu svrhu; nisu ušestvovala u namotavanju. Poskakivala su ipak pokatkad pri prolasku automobila, jer je Oliver skinuo ispušnu cev, a stabla čije grane nisu doticale telefonske žice (a to je bio opšti slučaj, uzevši u obzir strogo podrezivanje što su ga na zainteresovanoj strani praktikovale za to zadužene i odgovome osobe) o tome nisu mogla biti na vreme obaveštena.
Ptičija gnezda, koja su provalila stvar još 1898, čudom su i potreseno odolevala.

Oblačci su nebu davali izgled neba osuta oblačićima, a upravo je to bilo na stvari. Sunce je sijalo, a vetar je zibao zrak, osim ako to nije uzibani vazduh proizvodio vetar, o čemu bi se moglo prilično dugo raspravljati, budući da Petit Larousse definiše vetar kao “micanje vazduha” i da micanje može biti činjenica da neko nešto miče ili stanje onoga što je micano.
S vremena na vreme, poneki bi delfin prešao cestu, ali bila je to samo varka.

Oliver je još u retrovizoru gledao Jacquelinine tri četvrtine; srce mu se uspaljivalo više-manje smućenim željama, i sigurno bi May du Veuzit to isto tako rekao. Drmusanje, nešto jače nego inače (jer bilo je toga), istrglo je iznenada Majora iz dremeža. Protegnuo je ruke,protrljao lice dlanovima, izvukao češalj iz džepa i uredio grivu. Izvadio je stakleno oko iz odgovarajuće duplje, brižno ga, pljunuvši na njega, obrisa krajem maramice i pruži ga psu, koji odbi da se zameni. Vrati ga zatim na mesto, i nagnu se ka prednjim sedištima da bi pokrenuo razgovor, koji je dotad bio više nego štur.

- Kako se zovete? - upita.

- Jacqueline - odgovori ona malo se okrenuvši nalevo i pokaže mu profil, što je za posledicu imalo to da joj je Olivier u retrovizoru sad video čitavo lice.
Budući da mu je i poslednja četvrt pogleda bila potpuno zaokupljena novim delićem Jacqueline, što mu ga je njen okret prema Majoru omogućio da otkrije, nije uspeo na vreme opaziti da se na cesti zatekao i činovnik čije pojavljivanje, da ga je na vreme opazio, ne bi izazvalo izostajanje refleksa koji bi bio dovoljan da ga izbjegne, ali on više ništa nije video i zgazio rečenog činovnika u obliku koze.
Odbivši se od koze, udari o kameni međaš što je pokazivao pravi put do vrata mehaničarske radionice, s ciljem da vlasniku omogući da je prepozna, i zahvaljujući postignutoj brzini uđe u radionicu, ostavivši desni blatobran automobila na izgladnelom međašu.

Vlasnik garaže preuze na sebe zadatak da popravi kola, i Oliver pomogne Jacqueline da iziđe s njegove strane, jer je desna vrata upravo skinuo mehaničar.
Sišli su zatim i Major i pas, i baciše se u potragu za restoranom opskrbljenim, po mogućnosti, barom, jer je Major bio žedan.
U prolazu su zaključili da se koza, glavni uzročnik nesreće, ponaša kao da je zdrava kao dren, budući da je od brestovine, a dlaku joj je u belo obojio mehaničar, kojem je služila kao vapka. Jacqueline ju je u prolazu pomilovala, a pas se iz naklonosti pomokrio niz jednu od njenih nogu.
Jedino svratište u tom mestu, “Tapir Couronne” (Okrunjeni tapir, op. p.), imalo je začudujući izgled. U jednom su čošku muškarci poslovali oko neke vrste kamenog korita puna užarenog ugljevlja, i jedan od njih snažnim je udarcima čekića udarao po komadu usijanog gvožđa u obliku konjske potkove. Što je bilo još neobičnije, konj, s oko vrata koso obešenom platnenom zobnicom, podignute leve noge, čekao je na red moćnim zubima meljući crnje. Morali su priznati ono što je bilo očigledno: svratište je bilo nasuprot.

Na belom su im stolnjaku poslužili prazne tanjire, noževe i viljuške i čaše, i so, biber i senf u sredini, zatim pešlire i naposletku nešto i za jelo. Major je popio čašicu roga i otišao s psom u cveće da probavlja ručak.
Olivier i Jacqueline ostali su sami pod grabom.

- Znate li, dakle - upita je iz neba pa u rebra - da sam i ja krenuo u Carcassonne?

- Nisam znala - odvrati Jacqueline - ali sretna sam da je tako. Pritisnut srećom, Oliver izgubi dah i stane disati kao čovek kojeg dave, uz tu iznimku da se nije čuo smeh krvnika, kojeg nije ni bilo.
Vreme mu je pomoglo da se sabere i opet je uspeo da savlada svoju sramežljivost. Porastao je tako za dobrih pola glave i približi lagano svoju ruku Jacquelininoj, koja je sedela njemu nasuprot.
Ptice su pod grabom bučale kao magarci i bombardovale se mrvicama hleba i malim zelenim kamenčićima, i ta je vesela atmosfera polako opijala Oliviera.

- Hoćete li dugo ostati? - upita još.

- Nameravam tamo provesti čitav odmor - ustvrdi Jacqueline s više nego uznemiravajućim osmehom.
Olivier još malo pomakne ruku, a od silnog udaranja krvi u njegovim žilama lako je zadrhtalo zlaćano vino u jednoj od čaša, što je ušla u rezonanciju i odjednom prsnula.
Ponovno vreme potrebno da sakupi hrabrost, i već je nastavljao:

- Idete kod rođaka?
- Ne - reče Jacqueline - odsesću u spojenim hotelima des Albigeois i de la Gare.
Kosa joj zapravo i nije bila baš smeđa, pogotovo kad je sunce kroz nju ovako prolazilo, i sićušne pege po rukama preplanulim od života na svežem vazduhu - ona sama bila je dovoljno sveža - pobuđivale su maštu, i Olivier je pocrveneo.
Zatim, zgrabivši hrabrost obema rukama, premesti je svu u levu ruku i pokri desnom najbližu Jacquelininu, a nije mogao videti koja je to bila, jer je sva nestala u njegovoj ogromnoj muškoj šapi.Srce mu je snažno kucalo u grudima i on reče: Ko je? Ali shvati svoju grešku i Jacqueline nije povukla ruku.
Onda se svo cveće namah rascvetalo i prekrasna melodija ispuni polje. Bio je to Major koji je pevuckao devetu simfoniju, sa horovima, a dolazio je da ih obavesti da je automobil popravljen.

III

Kola, sad već iza Clermonta, jurila su izmedu dva niza električnih stupova u punom cvatu što su namirisali vazduh predivnim miomirisom ozona.
Prošavši Clermont, Olivier je brižno naciljao na Aurillac i nastavi tom putanjom. Budući da više nije morao držati upravljač, desnom je rukom opet zarobio Jacquelininu.
Major je s užitkom njuškao mirišljavi dah stubova, s psom na kolenima i nosa u vetar. Pevao je neki tugaljivi blues, pokušavajući u mislima izračunati koliko se dana može provesti u Carcassonni s dvadeset dva franka.
Operacija je završila deljenjem dvadeset dva s četiri stotine šezdeset, i od toga ga je silno zabolela glava i postalo mu je svejedno koji je rezultat. Jednostavno je odlučio provesti mesec dana u najboljem hotelu.
Isti vetar koji je udarao u Majorove nosnice raspršivao je Jacquelinine uvojke i osvežavao zarumenjene slepoočice zanesenog Oliviera. Kad bi odvojio oči od retrovizora, ugledao bi uz svoje desno stopalo ljupke Jacquelinine cipele od još živog guštera, zatvorene zlatnom kopčom da se ne čuju krikovi. Zamamna krivina njenih jantarastih listova isticala se na bledoj koži prednjih sedala. Valjaće promeniti tu kožu, već u dronjcima, pošto je ona prilično često menjala položaj, ali Olivier nimalo nije o tome brinuo i to će mu biti draga uspomena.

Cesta se sad morala jako truditi da se izravna pod kotačima kola: pogled koji je Olivier bacio ciljajući na Aurillac po izlasku iz Clermonta bio je tako toačan da ni najmanji zavoj nije dolazio u obzir. I pri najmanjoj pogrešci, volan se okretao za nekoliko stupnjeva, vraćajući je u pravi smer pod cenu iscrpljujućih uvrtanja. Vratila se u svoj početni položaj tek kasno u noć, uzrokovavši tako silne sudare i vidno rastegnuta.

Prvo je to bio Aurillac, zatim Rodez, i prvi brežuljci tropske Auvergne izronili su pred očima troje putnika. Na kartama je zovu Languedoc, ali geolozi tu ne mogu pogrešiti. Iza Aurillaca, Olivier je s Jacqueline zaseo na zadnje sedište, jer su Major i pas preuzeli vožnju na sebe. Jednim udarcem vešto bačenog francuskog ključa Major je ponovno uspostavio prvobitni nagib retrovizora i mogao se mirno posvetiti isključivom proučavanju puta koji su upravo prešli.
Zatim su prvi brežuljci tropske Auvergne, kako je padala noć, nestali, ali su se gotovo odmah ponovno pojavili: pas je pritisnuo prekidač i upalio farove.
Na jedan sat od Carcassonne bila je tek ponoć, ali opet je bio jedan sat kad su ušli u Carcassonne.
Jacquelinina soba i Olivierova bile su rezervisane već odavno, a Major je, skupa s psom, smatrao udobnim da se uvuče u krevet jedne od služavki hotela, zatim u samu služavku, i tamo se zaustavio i zaspao sretan i na toplom. Već će sutra promeniti sobu, hteo ju je pažljivo odabrati.

IV

Sledećeg su se jutra ponovno okupili oko okruglog stola za doručak.Pas, sedeći pod stolom na jednakoj udaljenosti od svakog od njih, bio je tako prvi put izbrisan, u visini; tako se mogao lako pomišljati s nogom u sredini. Jedna Majorova odluka naterala ga je da se ponovno pretvori u psa; kako se ta odluka sastojala u izlasku u hotelski park, on ga je sledio uz mahanje repa i lavež, iz ljubaznosti. Major je zviždukao stomp i uglačavao monokl. Kad su ostali sami, Jacqueline, i Olivier zaplašen smeđim stropnim slonovima, gledali su svaki na svoju stranu.
Sunce je protiv svetla ocrtavalo Jacquelinin profil na jednom od prozora na male četvrtine; moralo ga je nekoliko puta popravljati dok nije postiglo savršenu sličnost, ali u tom je trenutku ona doista bila prekrasna.
Glatka koža obraza naglašavala je njenu veliku mladost i čajevac tena otkrivao je pored njene brončane kose Olivieru dotad nepoznatu nijansu. Svetle Jacquelinine oči, i to je bilo sve.
Olivier se duboko u sebi naslađivao marelicom koju je maločas progutao da bi u njoj uživao u povratku, kako to radi rogata stoka. Osećao se sve sretnijim, a to nikako ne bismo mogli objasniti kad bi zanemarili Jacqueline.
Ona gipko ustane, odgurne stolicu i pruži mu ruku.

- Dođite - reče - da prošetamo pre ručka.

U kiosku nasuprot stanice, Major je kupovao razglednice. Kupio ih je za dvadeset i jedan franak i dao dvadeset sua koji su mu preostali psu da si kupi neku poslasticu, sa svim slastima, naravno.
Major ih je ispratio pogledom jednog bezbojnog i drugog staklenog oka. Ruku pod ruku, uputili su se prema poljima.
Ona je imala haljinu od svetle tkanine i lagane sandale s visokom potpeticom, i onu kosu, i sunce zarobljeno u njoj koje više nije moglo pobeći.
Major je slowom zamenio stomp što ga je još uvek zviždukao, i udobno se smestio na terasi kafane spojenih hotela de la Gare i des Albigeois.
Put u polja bio je, kao i ostali putevi kroz polja, lep da čovek njime šeta u društvu. Prvo je to bio put u pravom smislu te reči, zatim jedna prelazna zona put-polje podeljena na: nasip obrastao travom, podublji jarak, te nasip zasađen drvećem, i naposletku polja sa svim željenim sastojcima: slačicom, repicom, žitom, raznim i praznim životinjama.
Bila je tu i Jacqueline i njezine duge noge i oblo poprsje naglašeno pojasom od bele kože, i njene gole ruke, osim dva mala puf-rukavčića spremna da polete s Olivierovim srcem obešenim o komadić aorte, dovoljno dugačak da se zaveže čvor.
Po povratku, Jacquelinina se ruka, kad ju je povukla, pojavila na Olivierovoj podlaktici, svetla na tamnoj podlozi, ali na Jacquelininom telu, nikakva traga.

Možda je Olivier bio previše plah.

Stigli su na trg ispred stanice tačno kad se Major digao da odnese na poštu jedanaest u tren oka načrčkanih razglednica, a ako znamo da koštaju devetnaest komad, izračunajte koliko mu ih još preostaje.
U hotelu, ručak ih je već čekao.

V

Pas je češao buhe pred Majorovom sobom, i Olivier mu je stao na rep izlazeći iz svoje, da bi se odazvao na zov zvona za podnevni obrok. Prethodni dan - vožnja do reke - bio je prekrasan, ali pas se pobunio, jer se tek sad, kad je ubio buhu, stigao posvetiti Olivieru.
I Jacqueline ispružena pored vode u belom kupaćem kostimu, s vodom kao biseri u kosi, vodom kao blistavi celofan po nogama, rukama, i vodom jednostavno mokrom na pesku gde je ležala. Onda se prignu i prijateljski potapše psa po leđima, i pas mu pomirljivo velikim jezikom obliže ruku.
Ali nije joj se usudio reći one tako zbunjujuće reči kad je čovek sramežljiv; kasno su se zajedno vratili u hotel, samo uz jednostavno “laku noć” kao i svake večeri.

Tog joj je jutra hteo reći te reči. Onda su se Majorova vrata otvorila i Olivier se našao iza njih i Jacqueline, u beloj svilenoj pidžami razdrljenoj na čvrstim grudima, izašla je kroz njih, prešla hodnik, da se počešlja u svojoj sobi, da se obuče...


VI

Majorova vrata više se neće moći zatvoriti, jer su od slanog mora suza zarđale šarke...


Prevod :  Jadranke Vrsalović Carević




Нема коментара:

Постави коментар