29.08.2017.

Gustave Flaubert, Gospođa Bovary , PRVI DEO ( I, II,III )








Prvi deo  I-IX 


 I

Bili smo na nastavi kadli uđe direktor, a za njim jedan novi đak u građanskome odelu i školski podvornik noseći veliku klupu. Oni koji spavahu, probudiše se te svi ustadoše, kao zatečeni usred posla.
Direktor nam dade znak da sednemo, a potom će, okrenuvši se prema nastavniku:
– Gospodine Roger – reče mu poluglasno – evo jednog učenika kojeg vam preporučujem;
on će zasad u peti razred. Budu li mu učenje i vladanje primereni, preći će  velikima,
kamo po dobi i pripada.

       Novak beše ostao u uglu za vratima tako da smo ga jedva primećivali: beše to seosko
momče od kojih petnaestak godina i viši od svih nas. Kosa mu na čelu bila ravno podrezana,
kao u kakva seoskoga crkvenog pevača, a on sam izgledaše razumno, no i veoma
zbunjeno. Premda ne beše plećat, kaput od zelena sukna s crnim pucetima mora da ga
je stezao pod pazuhom, a kroz raspore na orukavlju videli su se crveni zglavci, navikli da
budu goli. Noge u plavim čarapama virile su mu iz žućkastih hlača, jako zategnutih naramenicama.
Obuven beše u čvrste cipele, loše ulaštene i okovane ekserima.

     Započe ispitivanje gradiva. On slušaše sav se pretvorivši u uho, pažljiv kao na propovedi, ne usuđujući se čak ni noge prekrstiti ili se nalaktiti, a u dva sata, kada zazvoni zvono, morade ga učitelj opomenuti da se zajedno s nama svrsta u red.
    Beše nam običaj da ulazeći u razred bacamo kapu na tlo da bi nam ruke bile slobodnije; valjalo ju je sa samog praga hitnuti pod klupu, i to tako da udari o zid i podigne svu silu prašine; bila je to prava stvar.

     No, bilo da nije opazio tu majstoriju ili se pak ne usuđivaše i sam u nju uključiti, tek molitva
završi, a novak i dalje držaše kapu na kolenima. Beše to jedno od onih složenih pokrivala za glavu u kojima se zna naći nešto od šubare,šapke,1 okruglog šešira, kape od vidrina krzna i pamučne noćne kapice, jedna od onih bednih stvarčica čija nema ružnoća odiše dubokom izražajnošću, poput lica kakva glupana. Jajolika i zakrivljena s pomoću kitovih kostiju, započinjala je s tri kružne pletenice, a potom se na njoj izmenjivahu, razdvojene crvenom vrpcom, kose četvorine od baršuna i zečje kože; zatim je sledio kao nekakav džep koji završavaše mnogouglom od lepenke preko koje beše upleten
složeni ukras od okrugle vrpce, a odande, na dugoj i vrlo tankoj uzici, poput kićanke visila je
malena prečnica od zlatnih niti. Kapa beše nova; štitnik joj blistaše.

– Ustanite – reče profesor.

Novi đak ustade; kapa mu pade. Celi razred prasnu u smeh.

On se saže da je podigne. Sused mu je izbije laktom, a on je još jednom podiže.

– Rešite se već jednom te svoje kacige – kaza profesor koji beše duhovit čovek.

Razleže se gromak učenički smeh koji smete jadnog dečaka te nije znao bi li zadržao kapu u ruci, ostavio je na tlu ili je stavio na glavu. Opet sede i metnu je na kolena.

– Ustanite – kaza profesor – i recite mi kako se zovete.

Novak mucajući promrmlja neko nerazumljivo ime.

– Ponovite.

Začu se isto mucavo mumljanje slogova, prigušeno podrugljivim povicima celog razreda.

– Glasnije! – povika nastavnik. – Glasnije!

Skupivši svu odvažnost, novak široko zinu i iz svega grla, kao da nekoga doziva, ovako
dreknu: Šarbovari!

    U jedan mah izbi buka, uz oštre se povike uzdižući u crescendu (svi su urlali, kevtali, lupali
nogama i ponavljali: Šarbovari! Šarbovari!), potom pređe u osamljene zvuke, s teškom se mukom stišavajući, da bi se zatim kadšto opet javila u ponekoj klupi gde bi još tu i tamo, poput praskalice što se nije do kraja ugasila, prsnuo prigušen smeh.

Međutim, pod kišom kaznenih zadataka, malo-pomalo u razredu se uspostavi red pa profesor
kojem beše pošlo za rukom da razabere ime Charles Bovary, i to pošto je od novog
đaka zatražio da mu ga kazuje u pero, slovo po slovo sriče i još jednom pročita, pošalje
jadnička u magareću klupu, tik podno katedre. On načini kretnju kao da će poći, no neodlučno
zastade.
– Što tražite? – zapita profesor.
– Ka... – plaho će novak, nemirno se ogledavajući.
– Pet stotina stihova za kaznu celom razredu! – Izrečeno besnim glasom, ovo, poput
kakva Quos ego, 2 zaustavi nov prolom veselja.

– Tȁ, mirujte već jednom! – ogorčeno nastavljaše profesor brišući čelo rupčićem što ga beše izvukao iz kape. – A vi, novi, vi ćete mi dvadeset puta napisati rečenicu ridiculus sum. Zatim će blažim glasom:
– Ama, naći ćete već tu svoju kapu, niko vam je nije ukrao!

Sve se opet smiri. Glave se nadviše nad beležnice, a novak se naredna dva sata uzorno držaše, premda bi ga od vremena do vremena pokoja papirnata kuglica bačena vrškom pera poprskala po licu. No, on bi se obrisao rukom i ostao nepomičan, oborenih očiju.

Uvečer je na nastavi iz klupe izvadio navlake za rukave, sredio pojedine stvarčice, brižljivo izvukao crte na papiru. Videsmo kako savesno radi, tražeći svaku reč u rečniku i silno se trseći. Nesumnjivo  mora da u niži razred nije premešten zahvaljujući upravo toj dobroj volji, jer ako i jeste prilično dobro znao pravila, u izražaju mu nije baš bilo otmenosti. Latinski ga beše počeo poučavati sveštenik iz njegova sela, jer su ga roditelji zbog štednje u gimnaziju poslali što su kasnije mogli.

  Njegov otac, gospodin Charles-Denis-Bartholomé Bovary, bivši pomoćni vojni ranarnik,
iskompromitiravši se oko 1812. u poslovima novačenja te u to doba prisiljen ostaviti službu, beše se tada poslužio ličnom privlačnošću da se usput dočepa miraza od šezdeset hiljada  franaka koji se nudio uz kćer nekog trgovca pletenom robom što se beše zaljubil u njegovu vanjštinu. Lep muškarac, razmetljivac koji je glasno zveckao ostrugama i nosio zaliske što mu se spajahu s brkovima, prstiju uvek ukrašenih prstenjem i odeven u kričave boje, ostavljaše utisak odvažna čoveka, dopunjen bezbrižnom lakoćom trgovačkog putnika. Oženivši se, dve-tri godine živeo je od ženina miraza, dobro jedući, kasno ustajući, pušeći iz velikih porculanskih lula, uveče se vraćajući kući tek
posle pozorišta i redovno zalazeći u kafane. Tast mu umre i ne ostavi bogzna šta; njega to razljuti te se upusti u proizvodnju, izgubi u tome nešto novca, pa se potom povuče na selo misleći da će onde štogod zaraditi. No, kako se u poljoprivredu jedva nešto bolje razumeo no u katun, kako je konje jahao umesto da ih šalje na oranje, jabukovaču pio na boce umesto da je prodaje na bačve, najbolju perad iz dvorišta jeo, a lovačke cipele mazao svinjskom slaninom, ubrzo shvati da mu se najbolje okaniti svake špekulacije.

     Za dve stotine franaka godišnje uze u nekom selu, na međi između Cauxa i Pikardije, u
najam nekakvo obitavalište koje beše napola gospodarska, a napola vlastelinska zgrada te se, ogorčen, izjedan žaljenjem, optužujući nebesa, zavideći celome svetu, već u dobi od četrdeset i pet godina zatvori u nju, sit ljudi, kako govoraše, da bi onde u miru živeo.

  Žena mu isprva beše luda za njim, ljubljaše ga uz hiljadu znakova ropske odanosti, što
njega još više udalji od nje. Nekad radosna, otvorena i silno zaljubljena, stareći beše stekla
(onako kao što se vino izloženo zraku pretvara u sirće) tešku narav te postala krištava i razdražljiva. U početku je, ne tužeći se, silno patila videći kako trči za svakom seoskom devojčurom i uveče se vraća s raznoraznih sumnjivih mesta, zasićen svime i zaudarajući po pijanstvu! Potom joj se pobuni ponos. Zaćuta, gutajući bes u nemom stoicizmu u kojem ustraja sve do smrti. Neprestano je nekamo trčala, bavila se poslovima. Odlazila je advokatima,  predsedniku suda, pazila na dospeće menica, postizala produženje rokova, a kod kuće je peglala, šivala, prala rublje, nadgledala radnike, isplaćivala račune, dok gospodin, ni oko čega se ne uznemiravajući, beše neprestano utonuo u neku zlovoljnu sanjivost iz koje bi se trgnuo samo zato da joj kaže štogod uvredljivo te ostajaše
kraj vatre pušeći i pljuckajući u pepeo.


   Kada je dobila dete, trebalo ga je dati na dojenje, a kad se mališa vratio kući, mazili su ga kao kakva kraljevića. Majka ga je pȉtala ušećerenim voćem, a otac ga puštao da trči bez cipela te čak, gradeći se filozofom, govorio da bi mogao ići uokolo i posve nag, kao životinjska mladunčad. Suprotno majčinim težnjama, otac je u glavi nosio određeni  muževni ideal o dečaštvu prema kojemu nastojaše odgojiti sina, hoteći da ga se odgaja strogo,  spartanski, da bi stekao telesnu čvrstoću. Slao ga je na spavanje u neugrijanoj sobi, učio ga da pije rum u dugačkim gutljajima i da se izruguje procesijama. No, dečak, po naravi miran, slabo mu uzvraćaše za njegov trud. Majka ga je uvek vukla sa sobom, izrezivala mu sličice od lepenke, pripovedala priče, upuštala se s njim u beskrajne monologe, pune melankolična veselja i brbljave umiljatosti. Zbog vlastite životne usamljenosti,
svu svoju raspršenu, uništenu taštinu prenese ona na to dete. Sanjarila je o visokim položajima, već ga videla visoka, lepa, duhovita, nameštena u cestogradnji i mostogradnji ili sudstvu. Nauči ga da čita, pa mu čak i pokaza, na svojem starom klaviru, kako će da otpeva dve-tri romansice. No, na to sve gospodin Bovary, slabo mareći za nauku i književnost, govoraše da to nije vredno truda! Zar će ga oni ikada imati čime uzdržavati u državnim školama, kupiti mu službu ili mu pomoći da pokrene kakav trgovački posao? Uostalom, uz malo petlje, čovek uvek uspeva u životu. Gospođa je Bovary grizla usne, a dečko se skitao po selu.

    Išao je za oračima i grudama zemlje gađao gavrane terajući ih da odlete. Duž jaraka zobao
je kupine, s dugom šibom čuvao purane, prilikom košnje prevrtao seno, trčao po šumi, za kišnih se dana pod crkvenim tremom igrao »školice«, a o velikim praznicima preklinjao crkvenjaka da mu dopusti potezati zvona pa bi se elim telom obesio o veliko uže osećajući kako ga ono nosi u svom letu. Izraste stoga poput hrasta. Jakih ruku i zdrave puti.

     Kad mu je bilo dvanaest godina, majka mu se izbori za početak školovanja. Za to zadužiše sveštenika. No, ti satovi behu tako kratki, a i dečak ih je tako slabo pratio da od njih i
nije moglo biti prevelike koristi. Održavahu se u dokonim trenucima, u sakristiji, stojećke, na brzu ruku, između krštenja i pogreba; ili bi pak sveštenik poslao po svojeg učenika nakon Pozdravljenja kad više nije nikamo imao izlaziti. Popeli bi se njih dvojica u njegovu  sobu i onde smjestili; mušice i noćni leptiri obletahu oko sveće. Beše vruće pa bi dečak zaspao, a naš bi dobričina, zadremavši s rukama na trbuhu, ubrzo zahrkao otvorenih usta. U drugim pak prigodama, kad bi gospodin sveštenik , vraćajući se od nekog bolesnika iz okoline kojemu beše odneo svetu popudbinu, opazio Charlesa gde se klatari po poljima, pozvao bi ga, četvrt mu sata čitao bukvicu te iskoristio zgodu da mu pod
nekim drvetom dadne sprezati kakav glagol. Prekinula bi ih kiša ili kakav znanac u prolazu.
Uostalom, sveštenik  uvek beše zadovoljan dečakom, govoraše čak kako mladić ima dobro pamćenje. Charles ne smeo na tome da ostane, odlučno se postavljaše gospođa. Posramljen ili, bolje rečeno, izmoren, gospodin bez otpora pristade pa pričekaše još godinu dana dok momčić ne primi prvu pričest.

     Minu još šest meseci, a naredne godine Charlesa konačno poslaše u gimnaziju u Rouanu, gde ga krajem oktobra odvede otac glavom, na dan sajma svetog Romaina.

    Bilo kome od nas sada bi se bilo nemoguće ičega setiti o njemu. Beše to dečak mirne ćudi, koji se pod odmorima igrao, na nastavi učio, u razredu pazio, čvrsto spavao u spavaonici, a u blagovaonici s tekom jeo. Za staratelja mu postaviše nekog veletrgovca  gvozdenom robom iz ulice Ganterie koji bi ga jednom mesečno, nedeljom, nakon zatvaranja dućana, izveo iz škole, poslao ga da šeta po luci i razgleda brodove, a potom ga u sedam sati, pre večere, doveo natrag u gimnaziju. Svakoga bi četvrtka uveče Charles napisao majci dugo pismo, crvenom tintom i pečateći ga s tri kuglice testa; potom bi pregledavao brleške iz istorije  ili pak čitao stari svezak Anacharsisa 3 koji se povlačio po učionici. Na šetnji je razgovarao sa slugom koji beše sa sela kao i on.

    Zahvaljujući velikom zalaganju, uvek se održavao među osrednjim učenicima.; jednom je čak dobio i pohvalu iz prirode. No, krajem trećeg razreda roditelji ga izvadiše iz gimnazije i dadoše da uči medicinu, uvereni da će i sam moći dogurati do ispita zrelosti.

Majka mu pronađe sobu na četvrtom katu i s pogledom na Eau-de-Robec, kod nekoga svojeg znanca, bojadisara. Pogodi se za smeštaj i hranu, pribavi mu pokućstvo – sto i dve stolice, od kuće dopremi staru postelju od trešnjevine, a usto mu kupi i malenu gvozdenu peć , uz zalihu drva kojim se imalo grejati njezino siroto dete. Potom otputova krajem nedelje, po hiljadu mu puta preporučivši da se dobro vlada, sada kad ostaje prepušten sam sebi.

    Pred rasporedom predavanja što ga pročita na oglasnoj ploči obuze ga vrtoglavica: predavanja
iz anatomije, predavanja iz patologije, predavanja iz fiziologije, predavanja iz farmacije, predavanja iz hemije, kao i iz botanike, kliničke medicine i terapeutike, ne računajući higijenu i farmakologiju – sve sami nazivi kojima etimologiju nije znao, a koja ga se doimahu poput vrata što vode u neka svetišta puna uzvišene tame.

    Ništa od svega toga nije razumieo; uzalud je slušao, nije shvatao. Svejedno je radio, imao sva skripta, odlazio na sva predavanja, nije propuštao nijednu bolničku vizitu. Svoju je skromnu svakidašnju zadaću obavljao poput konja koji okreće žrvanj pa vezanih očiju kruži u mestu, nesvestan posla koji obavlja.

    Da mu prištedi troškove, majka bi mu svake nedelje po vozaru poslala komad teletine pečene u pećnici, što je jeo prepodne za doručak, kada bi se vratio iz bolnice, lupkajući pritom stopalima o zid da se zagreje. Zatim je trebalo trčati na predavanja, u veliku dvoranu za obdukcije, u bolnicu pa se kroz sve silne ulice vratiti kući. Uvečer bi se, nakon mršave večere kod gazde, vratio u sobu i opet se bacio na posao, u promočenoj odeći što mu se kraj zažarene peći pušila na telu.

   Za lepih letnih večeri, u doba kada mlačne ulice opuste, kada se služavke na kućnom pragu nabacuju pernatom lopticom, otvorio bi prozor i nalaktio se na nj. Reka koja tu ruansku četvrt pretvara u nekakvu malu blatnjavu Veneciju proticaše dole, ispod njega, žuta, ljubičasta ili plava, između mostova i ograda. Radnici su, čučeći na obali, u vodi prali ruke. Na motkama što su odozgo stršale s tavana na zraku se sušila povesma pamuka. Suprotno njemu, ponad krovova, pružaše se veliko čisto nebo, s crvenim suncem na zalazu. Kako divno mora da je biti tamo! Kakve li svežine u bukviku! Pa bi raširio nosnice da se nadiše divnih poljskih mirisa što do njega ne dopirahu.

 Smršavi, telo mu se protegnu, a lice poprimi neki žaloban izraz od kojega gotovo postade
zanimljivo.

     Naravno, malo-pomalo iz nehaja se okani svih odluka što ih beše stvorio. Jednom izostade
s vizite u bolnici, sutradan propusti predavanje pa tako, uživajući u lenosti, na kraju sve zapostavi.

   Poče redovito odlaziti u kafanu i strastveno igrati domino. Zatvori se svake večeri u kakav prljav javni lokal te onde po mramornim stolovima stade da premešta pločice od ovčjih kostiju obeležene crnim tačkicama, to mu se činilo dragocenim činom vlastite slobode koji mu podizaše ugled u vlastitim očima. Beše to poput upućivanja u tajne sveta, poput pristupa zabranjenim užicima, pa bi pri ulasku s nekom gotovo putenom radošću polagao ruku na kvaku na vratima. Mnogo se toga što je do tada bilo zatomljeno probudi u njemu: nauči napamet kuplete koje pevaše dočekujući ostale veseljake, oduševi se za Bérangera,4 nauči spravljati punč te napokon upozna i ljubav.

   Zahvaljujući takvim pripremama, potpuno propade na ispitu za lekara.5 A baš ga te večeri čekahu kod kuće da proslave njegov uspeh!
 
    On pođe pešice i zastade na ulazu u selo, odakle posla po majku i sve joj ispriča. Ona nađe opravdanje za nj, za neuspeh okrivljujući nepravednost ispitivača, te ga ponešto osokoli, preuzimajući na sebe da sredi stvari. Tek pet godina kasnije gospodin Bovary doznade istinu: beše to davna prošlost i on se s njome pomiri, a nije, uostalom, mogao ni da pretpostavi da bi njegov potomak mogao biti glupan.

    Charles se, dakle, opet dade na posao pa se bez predaha iz svih predmeta pripremi z ispit, naučivši unapred napamet sva pitanja. Prođe s prilično dobrom ocenom. Divna li dana za njegovu majku! Prirediše svečani ručak .

   Gde li će se sada baviti svojim umećem? U Tostesu. Tamo je bio samo neki stari lekar. Već je odavno gospođa Bovary iščekivala njegovu smrt pa se dobričina još ne beše ni s dušom rastao, a Charles mu se već bio nastanio preko puta kao naslednik.

    No, to što je odgojila sina, dala ga na lekarski nauk i pronašla mu Tostes za obavljanje prakse, nije još bilo sve: trebala mu je žena. I ona mu je nađe: udovicu sudskoga ovrhovoditelja iz Dieppea kojoj beše četrdeset i pet godina, a godišnji joj prihod iznosio hiljadu i dve stotine livara. Premda beše ružna, suha kao prut i puna prištića kao proleće pupova, gospođa je Dubuc imala na izbor prosaca. Da bi postigla svoj cilj, majka Bovary beše ih prisiljena sve ukloniti s puta te čak vrlo vešto izigra spletke nekog kobasičara koji uživaše popovsk podršku.

    Charles je isprva predviđao da će mu se prilike u braku poboljšati, zamišljajući da će biti slobodniji i da će moći raspolagati samim sobom i svojim novcem. No, žena mu je u svemu gospodarila: pred svetom je morao govoriti ovako, a ne onako, postiti svakoga petka, odevati se po njezinim željama, po njezinu nalogu dodijavati pacijentima koji ne bi platili. Otvarala mu je pisma, uhodila ga na svakom koraku te kroz pregradni zid prisluškivala kada bi mu u ordinaciju na pregled dolazile žene.

    Svakoga je jutra očekivala čokoladu, svakovrsne obzire bez kraja i konca. Neprestano se žalila na živce, na prsa, na raspoloženje. Zasmetao bi joj već i zvuk koraka: ode li kogod od nje, samoća joj postane mrska, pođe li k njoj, to je nedvojbeno zato da je vidi gde umire. Uveče, kad bi se Charles vratio kući izvukla bi ispod pokrivača dugačke mršave ruke, ovila mu ih oko vrata te bi mu, posevši ga na rub postelje, stala poveravati svoje jade: on nju zanemaruje, on ljubi drugu! Lepo su joj govorili da će biti nesretna! Naposletku bi od njega zatražila kakav sirup za svoje zdravlje i malo više ljubavi.


II


Jedne noći, oko jedanaest, probudi ih konjski topot koji se zaustavi tik pred vratima. Služavka otvori tavanski prozorčić pa pregovaraše neko vreme s čovekom koji beše zastaomdole na ulici. Dolazi po lekara, ima za njega pismo. Nastasie siđe niza stepenice dršćući od studeni pa pođe otključati vrata i redom podiže sve zasune. Čovek ostavi konja pa, pošavši za služavkom, uđe ravno za njom u kuću. Ispod vunene kape sa sivim kićankama izvuče pismo umotano u krpu i oprezno ga pruži Charlesu koji se nalakti na jastuk da ga pročita. Nastasie mu kraj postelje držaše svetiljku. Gospođa, iz stidljivosti, ostade okrenuta k zidu te su joj se videla samo leđa.

To pismo, zapečaćeno malenim pečatom od plavog voska, preklinjaše gospodina Bovaryja da smesta krene na posed Bertaux radi slomljene noge koju trebaše namestiti. E, pa, od Tostesa do Bertauxa ima dobrih šest milja puta, i to ide li se preko Longuevillea i Saint-Victora. Beše mrkla noć. Gospođa Bovary strahovaše da joj muža ne zadesi kakva nesreća. Odlučiše stoga da konjušar pođe prvi, a Charles će krenuti tri sata kasnije, kada izađe mesec. U susret neka mu pošalju nekog  momka da mu pokazuje put do imanja i otvara vrata u ogradama.

Oko četiri ujutro, čvrsto se zamotavši u ogrtač, Charles se zaputi prema Bertauxu. Još sanjiv i topao od spavanja, prepuštaše se mirnome konjskom kasu. Kada bi se životinja sama od sebe zaustavila pred kojom trnjem obraslom jamom kakve se kopaju uz rub njiva, trgnuo bi se iza sna, brzo se setio slomljene noge i trudio se prizvati u sećanje sve prelome za koje je znao. Kiša više nije padala, počinjalo se daniti, a po golim su granama jabuka nepomično sedile ptice kostrešeći sitno perje na hladnome jutarnjem vetru.
Ravna se polja sterala u nedogled, a skupine drveća oko gospodarstava tvorile u velikim
razmacima crnoljubičaste mrlje na toj golemoj sivoj površini što se na obzoru gubila u sumornoj boji neba. Charles je od vremena do vremena otvarao oči; potom bi, kad bi mu se duh umorio, a san sam od sebe počeo vraćati, ubrzo zapao u nekakav dremež u kojem su mu se najnoviji dojmovi mešali s uspomenama, pa je samoga sebe video dvostruko: u isti mah kao studenta i kao oženjena muškarca, kako leži u postelji kao maločas i kako prolazi hirurškim odelenjem kao nekad. Topli mu se vonj obloga u glavi mešao sa svežim mirisom rose; čuo je klizanje gvozdenih prstenova po šipki oko postelja i dah svoje usnule žene... Na prolazu kroz Vassonville opazi uz jarak momka kako sedi u travi.
– Jeste li vi doktor? – zapita momak.

Na potvrdan odgovor, uze klompe u ruke dade se u trk pred Charlesom. Iz reči svoga vodiča lekar putem razabra kako gospodin Rouault mora da je jedan od imućnijih poljoprivrednika. Nogu je slomio sinoć, vraćajući se od suseda kod kojeg su se slavila Sveta tri kralja. Žena mu je umrla pre dve godine. Uz njega je samo gospođica koja mu pomaže u vođenju kućanstva. Tragovi kotača postajahu sve dublji; približavahu se Bertauxu. Kliznuvši kroz rupu u živici, momak  nestade, a potom se opet pojavi na kraju dvorišta otvarajući ogradu. Konj posrtaše po mokroj travi; Charles se saginjaše da se provuče ispod granja. Psi čuvari lajahu u psetarnici natežući lanac. Nakon ulaska u Bertaux, konj mu se poplaši i odskoči daleko u stranu.


Beše to lepo gospodarstvo. Po stajama su se kroz otvorena vrata videli krupni oraći konji gde mirno jedu iz novih jasala. Duž zgrada pružaše se golemo gnojište s kojeg se pušilo, a među kokošima i puranima čeprkaše onde i pet-šest paunova, dika svakoga koškog dvorišta. Tor bijaše dugačak, štagalj visok, a zidovi mu glatki kao dlan. Pod nadstrešnicom stajahu dvoja velika kola i četiri pluga, a uz njih bičevi, hamovi, cela zaprežna oprema po čijim je modrim vunenim pokrivkama padala sitna prašina što se trusila s tavana. Zasađeno stablima raspoređenim u podjednakim razmacima, dvorište se postupno uzdizalo, a kraj bare odjekivaše veselo gakanje guščjeg jata.

Mlada žena u plavoj vunenoj haljini ukrašenoj s tri volana iziđe na kućni prag da dočeka gospodina Bovaryja pa ga uvede u kuhinju gde je plamtela velika vatra. Oko vatre je u lončićima raznih veličina krčkao doručak za ukućane. Vlažna se odeća sušila u unutrašnjosti ognjišta. Lopatica, mašice i vrh na mehu, svi golemih razmera, blistahu poput uglačana čelika, a duž je zidova visila sva sila kuhinjskog posuđa na kojem je treperavo odsevao jasan plamen s ognjišta, pomešan s prvim sunčevim zrakama što prodirahu kroz okna.

Charles se pope na kat da pogleda bolesnika. Nađe ga u postelji gde se znoji pod pokrivačima,
odbacivši noćnu kapicu daleko od sebe. Beše to debeo čovečuljak od svojih pedeset godina, beloput, modrih očiju, ćelav spreda po glavi i s naušnicama u ušima. Kraj sebe je na stolcu držao veliku bocu s rakijom iz koje bi sebi od vremena do vremena malo natočio ne bi li se ohrabrio; no, čim ugleda lekara namah se smiri pa, umesto da psuje, kao što je to činio već dvanaest sati, uze nemoćno stenjati.

Prelom beše jednostavan, bez ikakvih komplikacija. Lakši Charles nije mogao ni poželeti. Onda, setivši se nastupa svojih profesora pred ranjeničkim posteljama, osokoli pacijenta svakovrsnim lepim rečima, utešnim lekarskim izrazima što su poput ulja kojim se mažu kirurški noževi. Da se načini udlaga, poslaše u kolnicu po svežanj letvica.

Charles izabra jednu od njih, iscepa je na komade i izgladi staklenom krhotinom, dok je služavka parala plahte da se od njih načine zavoji, a gospođica se Emma trudila sašiti jastučiće. Dugo joj je trebalo da nađe kutiju sa šivaćim priborom pa joj se otac uzruja. Ona ništa ne odgovori, ali bi se šivajući svaki čas ubola u prst koji bi potom prinela ustima da ga posiše.

Charlesa iznenadi belina njezinih noktiju. Behu sjajni, tanki pri vrhu, čistiji od depske belokosti i podrezani u obliku badema. Ruka joj, ipak, ne beše lepa, možda je bila nedostatno bleda, a i pomalo suha u člancima; beše, isto tako, i predugačka, a u obrisu joj nije bilo mekih oblina. U Emme lepe behu oči: premda smeđe, zbog trepavica izgledahu kao da su crne, a pogled joj do vas dopiraše otvoreno i s bezazlenom smelošću.

Kad lekar završi s previjanjem, gospodin ga Rouault pozove da pre odlaska mrvu prezalogaji.

Charles siđe u blagovaonicu u prizemlju. Dva pribora i dve srebrne čaše behu postavljeni na stoliću prostrtu podno velike postelje s nebnicom, prekrivene katunom na kojem su bili otisnuti likovi što predstavljahu Turke. Osećao se miris perunike i vlažnog rublja što dopiraše iz visokoga ormara od hrastovine nasuprot prozoru. Na podu su u uglovima stajale, uspravno poredane, vreće žita. Beše to višak sa susednog tavana na koji se uzlazilo trima kamenim stepenicama. Kao ukras prostorije, beše, na sredini zida s kojega se zbog delovanja salitre ljuštila zelena boja, o klin obešena Minervina glava, nacrtana  ugljenom olovkom i u pozlaćenom okviru, a ispod nje pisalo gotičkim slovima: »Dragome
tati.«
Porazgovaraše najpre o bolesniku, onda o tome kakvo je vreme, o velikoj studeni, o vukovima što noću lutaju po poljima. Gospođici Rouault na selu ne beše nimalo zabavno, pogotovo zato što je gotovo sva briga za majur padala na nju. U blagovaonici beše hladno pa je gospođica za vreme jela drhturila, zbog čega je pomalo pokazivala pune usnice koje je, kad je ćutala, običavala grickati.

Vrat joj izvirivaše iz bela, posuvraćena ovratnika. Kosu joj, čije su dve polovice izgledale kao da je svaka od jednog komada, toliko behu glatko začešljane, delila posred glave tanka stazica što se lagano ugibaše sledeći oblinu temena, a oba su se ta dela, ostavljajući ušnu resicu jedva vidljivom, otraga stapala u bogatu punđu, prethodno se valovito povijajući prema slepočicama, što naš seoski lekar vidje prvi put u životu.
Jagodice joj bijahu rumene, a nosila je, zataknuvši ga na mušku između dva puceta na košuljcu, lornjon od kornjačevine.
Kad se Charles, pošto beše otišao gore da se pozdravi s čičom Roualtom, vrati u blagovaonicu,
nađe Emmu gde stoji čelom oslonjena o prozor i promatra povrtnjak u kojemu vetar beše poobarao pritke za grah. Ona se okrenu.
– Trebate li nešto? – zapita.
– Svoj bič, ako smem moliti – odgovori on.
Pa stade prekapati po postelji, iza vrata, pod stolcima; bič beše pao na zemlju između vreća i zida. Gospođica ga Emma ugleda i sagnu se nad vreće sa žitom. Charles iz uljudnosti priskoči pa, i sam pružajući ruku u istome smeru, oseti kako devojci, dok se tako naginje pod njim, prsima dotiče leđa. Ona se uspravi, sva rumena u licu, pa ga pogleda preko ramena pružajući mu volujsku žilu.

Umesto da svrati u Bertaux posle tri dana, kako beše obećao, vrati se on već sutradan, a potom stade redovito navraćati dva puta nedeljno, ne računajući neočekivane posete u koje dolažaše od vremena do vremena, tobože slučajno.

Sve, uostalom, pođe kako valja. Ozdravljenje dobro napredovaše, a kada nakon četrdeset i šest dana videše čiču Rouaulta kako sam pokušava hodati po svojem kućerku, počeše gospodina Bovaryja smatrati čovekom velikih sposobnosti. Čiča Rouault govoraše da ga ni prvi lekari u Yvetotu pa čak ni u Rouenu ne bi bili bolje izlečili.

Što se pak tiče Charlesa, on se i ne pokuša zapitati zašto tako rado dolazi u Bertaux. Sve da je na to i pomislio, nesumnjivo  bi svoju revnost bio pripisao ozbiljnosti slučaja ili možda koristi kojoj se od toga nadao. Jesu li mu zbilja zbog toga poseti tom gospodarstvu bili ugodan izuzetak među dosadnim poslovima u životu? U te bi dane rano ustajao, galopom odjahao, podbadao životinju; potom bi sjašio da obriše noge o travu i navlačio crne rukavice pre ulaska u kuću. Voleo je doći u to dvorište, osetiti na ramenu ogradu što se okrećući otvara, voleo je petla što kukuriče na zidu i dečake što mu dolaze u
susret. Voleo je štagalj i staje, voleo čiču Rouaulta koji ga je lupkao po ruci nazivajući ga svojim spasiocem, voleo je klompe gospođice Emme na opranim podnim pločicama u kuhinji: zbog visokih se potpetica činila malko višom, a kada je koračala ispred njega, drveni potplati, brzo se podižući, oštro udarahu o kožu niskih čizmica.

Ona ga uvek ispraćaše do prve stepenice pred kućom. Kada mu još ne bi bili doveli konja, ostajala je uza nj. Već bi se bili oprostili, pa više nisu razgovarali; svež bi je zrak obavio, podižući joj bez ikakva reda sitne maljice na zatiljku ili zamahujući vrpcama pregače na njezinu boku tako te lepršahu poput zastavica. Jednom, za južine, iz kore se stabala voda cedila po dvorištu, a po krovovima se gospodarskih zgrada topio sneg. Ona beše izišla na prag; zatim pođe po suncobran i otvori ga. Kroz suncobran od modre svile što se prelevala u sivo i ružičasto prodiraše sunce obasjavajući nemirnim odsjajima belu put njezina lica. Emma se pod njim smešila mlakoj toplini i čulo se kako kapi vode, jedna po jedna, padaju na razapetu svilu.

U prvo se vreme, kada je Charles tek počeo odlaziti u Bertaux, mlada gospođa Bovary dosledno raspitivala za bolesnika te čak u knjizi koju je o njegovu poslu vodila prema načelima dvostrukog knjigovodstva beše izabrala lepu čistu stranicu za gospodina Rouaulta. No, kada ču da on ima kćer, potanje se raspita pa doznade da je gospođica Rouault, odgojena u samostanu kod uršulinki, dobila, štono se kaže, dobar odgoj te je, prema tome, vešta plesu, geografiji, crtanju, vezenju i sviranju klavira. To je ipak bilo previše!

– Zato je njemu – govoraše u sebi – lice onako ozareno kad odlazi k njoj! I zato oblači novi prsluk izlažući se opasnosti da ga po kiši uništi! Ah, ta žena! Ta žena!...

I nagonski je zamrzi. Isprva je oduška nalazila u tome da tu i tamo ponešto natukne. Charles to ne shvati; zatim u uzgrednim primedbama preko kojih on šutke prelažaše strahujući od oluje; napokon, u iznenadnim prekorima na koje on nije znao šta da odgovori. Kako to da još uvek odlazi u Bertaux kad je gospodin Rouault ozdravio, a ta mu čeljad još nije platila? Ah, pa da! Ima tamo jedna osoba, neko ko ugodno čavrlja, neka vezilja, učena glavica! To on voli! Treba njemu gradskih gospođica! Pa nastavljaše:

– Kći čiče Rouaulta, pa gradska gospođica! Baš! Deda im je bio čobanin, a imaju i nekog rođaka koji je skoro završio na sudu zato što je u svađi nekoga gadno zviznuo. Šta sad ona tu ima izvoditi i nedeljom se u crkvi kočoperiti u svilenoj haljini, kao da je grofica. Da nije bilo one uljane repice prošle godine, teško bi stari jadnik poplaćao svoje zaostatke.

Umoran od svega toga, Charles prestade odlaziti u Bertaux. Héloïse ga prisili da se zakune, položivši ruku na njezin molitvenik, kako više tamo neće ići, a sve to nakon mnogo jecaja i poljubaca, u silnome ljubavnom izlivu. Pokori se, ali se smionost njegove žudnje usprotivi tako ropskom vladanju te on iz nekakva prostodušnog licemjrja oceni kako ta zabrana da je viđa za nj znači svojevrsno pravo da je voli. A osim toga, udovica beše mršava, zubi joj bijahu predugi, u svako se godišnje doba zagrtala malenim crnim rupcem čiji joj se vrh spuštaše između lopatica; košćat joj lik bio, poput mača u tok, utaknut u uske haljine, toliko kratke da joj ispod njih provirivahu gležnjevi i vezice glomaznih
cipela što se ukrštahu na sivim čarapama.
Charlesova im je mati od vremena do vremena dolazila u pohode, ali snaha kao da bi i nju posle nekoliko dana nabrusila po uzoru na svoju vlastitu oštricu pa bi se njih dve, kao dva noža, počele primedbama i prigovorima zabadati u nj. Ne valja mu što toliko jede! Čemu uvek nuditi čašicom svakoga ko naiđe? Zašto se toliko tvrdoglavi pa odbija nositi vunenu odeću?

Sluči se tako da se početkom proleća, kad se na moru digao povoljan vetar, beležnik iz Ingouvillea, kojemu udovica Dubuc beše poverila svoj imetak, ukrca na brod ponevši sa sobom sav novac iz svoga ureda. Héloïse, istina, posedovaše, osim udela u brodu procenjena na šest hiljada franaka, još i kuću u ulici Saint-François, a ipak se od celoga tog tako razvikanog bogatstva u njihovu domu ništa ne beše pojavilo do nešto pokućstva i nekoliko starih haljina. Trebalo je to isterati na čistac. Pokaza se da su kuću u Dieppeu do temelja izele hipoteke; koliko toga beše udovica pohranila kod beležnika, samo je Bog znao, udeo od broda ne premašivaše ni hiljadu talira. Čestita je gospođa, znači, lagala! U ogorčenu besu stari gospodin Bovary, razbivši stolac o pod, optuži ženu što im je unesrećila sina upregavši ga s takvim kljusetom na kojem orma ne vredi ni koliko koža. Oboje dođoše u Tostes. Izbi svađa. Beše tu i napada. Héloïse se, sva u suzama, baci mužu u naručje zaklinjući ga da je brani pred roditeljima. Charles je htede zagovarati.
Roditelji se naljutiše i otputovaše.
No, udarac beše zadan. Osam dana iza toga, dok je u dvorištu vešala veš, udari njoj krv na usta, a sutradan, baš kad joj se Charles bio okrenuo leđima da spusti zavese na prozoru, izusti: »Ah! Bože moj!«, uzdahnu i izgubi svest. Beše mrtva! Kakva li zaprepaštenja!

Kada se na groblju sve završi, Charles se vrati kući. Dole ne nađe nikoga; pope se na sprat, u spavaću sobu, vide njezinu haljinu što je još visila u dnu spavaonice pa, naslonivši se na pisaći sto, do večeri ostade izgubljen u bolnim mislima. Najzad, ona ga je ipak ljubila.



III deo

Jednog jutra dođe čiča Rouault i donese Charlesu platu za svoju izlečenu nogu: sedamdeset
i pet franaka u kovanicama od četrdeset sua, a usto i jednu puricu. Beše doznao za njegovu nesreću pa ga uze tešiti što je bolje umieo.

– Znam ja kako je to! – govoraše udarajući ga po ramenu. – I meni je tako bilo! Kad sam izgubio jadnu pokojnicu, odlazio sam u polja da budem posve sam. Bacio bih se pod neko drvo, plakao, zazivao dragog Boga, govorio mu kojekakve gluposti, hteo sam biti kao one krtice što sam ih viđao po odvojcima, pune crva koji im vrve po utrobi, uglavnom, bilo mi je da umrem. A kad bih pomislio da su drugi u tom času uz svoje drage ženice i čvrsto ih drže u zagrljaju, počeo bih strahovito štapom mlatiti po zemlji. Bio sam gotovo lud, nisam više ni jeo, ma ne biste verovali, ali gadila mi se i sama pomisao na kafanu.
E, onda, polako, dan je dolazio za danom, nakon zime proleće, posle leta jesen, počelo je popuštati, komadić po komadić, mrvu po mrvu, otišlo je, nestalo, zapravo se sleglo, hoću reći, jer vam u biti uvek ostane nešto, nekakav... štono bi se reklo... teret, tu, na grudima! Ali, to nam je ionako svima suđeno pa se ne smemo prepuštati slabosti niti sebi želeti smrt zato što su drugi umrli... Morate se trgnuti, gospodine Bovary, proći će to! Svratite do nas. Moja kći tu i tamo pomisli na vas pa kaže da ste je, izgleda, zaboravili. Brzo će i proleće. Povesćemo vas do uzgajališta da tamo ustrelite kojeg kunića pa ćete se malo razonoditi.

Charles posluša savet. Pođe ponovo do Bertauxa. Onde sve zateče onako kako je bilo i poslednji put, to jest, kao i pre pet meseci. Kruške behu već procvale, a dobričina Rouault, sada opet na nogama, trčkaraše amo-tamo, od čega se majur doimao življim.

Verujući da mu je dužnost lekara u koroti obasuti što većom uljudnošću, zamoli ga da nipošto ne skida šešir, obraćaše mu se tihim glasom, kao bolesniku, pa se čak tobože i rasrdi što za nj ne behu pripravili neko lakše jelo nego inače, na primer lončić vrhnja ili kompot od krušaka. Ispriča nekoliko zgoda. Charles se i nehotice zasmeja, ali mu se najednom vrati uspomena na ženu pa se smrknu. Donesoše kafu i on prestade na to misliti.

A i sve je manje mislio na to što se više privikavao da živi sam. Uživanje u novostečenoj
samostalnosti ubrzo mu samoću učini podnošljivijom. Sada je sam mogao određivati vreme pojedinih obroka, vraćati se kući ili izlaziti nikome ne polažući računa, a kada je bio jako umoran, ispružiti se, koliko je dug i širok, po celoj postelji. Brižno je, dakle, pazio na sebe, sam sebi ugađao i prihvatao utehu koju mu pružahu. Ženina mu je smrt, s druge strane, podosta koristila u zvanju, jer se tokom mesec dana neprestano ponavljalo: »Jadnik! Kakve li nesreće!« Ime mu se pročulo, broj pacijenata porastao, a usto je u Bertaux odlazio kad god bi mu se prohtelo. Osećao je neku besciljnu nadu, neodređenu sreću, a češljajući zaliske pred ogledalom, sam se sebi činio naočitijim no pre.

Jednoga dana stiže onamo oko tri sata; svi behu u polju; uđe u kuhinju, ali isprva ne opazi Emmu, jer kapci na prozorima behu zatvoreni. Kroz pukotine je u drvu sunce po popločanom podu bacalo dugačke tanke pruge koje su se lomile na bridovima pokućstva i treperile na stropu. Muve su se penjale uz upotrebljene čaše na stolu i zujale utapajući se na dnu, u preostaloj jabukovači. Danje svetlo što dopiraše kroz dimnjak čađavoj je ploči ognjišta davalo baršunast sjaj, a hladnom pepelu modrikastu boju. Između prozora i ognjišta šivala je Emma; ne beše se ogrnula pa su joj se na golim ramenima videle sitne kapi znoja.

Po seljačkom običaju, ona mu ponudi da nešto popije. On odbi, ona navali te mu napokon u smehu predloži da zajedno s njom popije čašicu likera. Pođe do ormara po bocu kirasoa, dohvati dve čašice, napuni jednu do vrha, a u drugu jedva nešto ulije pa je, kucnuvši se s njime, prinese ustima. Kako je čašica bila gotovo prazna, zabacivaše glavu da je iskapi pa se tako, zabačene glave, napućenih usana i napeta vrata, smejaše što ništa ne oseća, dok je vrškom jezika što joj provirivaše između krasnih zuba pomalo lizala dno čašice.

Onda opet sede i dohvati švelo: krpala je belu pamučnu čarapu. Radila je oborene glave, ništa ne govoreći, a ćutao je i Charles. Strujeći ispod vrata, vazduh  je nosio nešto prašine po pločicama. Charles promatraše to kovitlanje, no čuo je tek nabijanje u vlastitoj glavi, a u daljini kokodakanje kokoši koja u dvorištu beše snela jaje. Emma bi od vremena do vremena osvežila obraze pritišćući na njih dlanove koje je potom hladila na gvozdenoj  kugli velikoga preklada na ognjištu.

Tužila se da je od početka proleća hvata vrtoglavica; zapita bi li joj morske kupke štogod koristile; uze govoriti o samostanu, a Charles o gimnaziji – reči im same navirahu. Uspeše se u njezinu sobu. Pokaza mu svoje stare note, knjižice što ih beše dobila za nagradu i vence od hrastova lišća zaboravljene u dnu ormara. Govoraše mu opet o svojoj majci, o groblju, pa mu u vrtu čak pokaza lehu s koje svakoga prvog petka u mesecu bere cveće i nosi ga majci na grob. No, taj se njihov vrtlar ni u šta ne razume; posluga je tako loša! Vrlo bi rado živela u gradu, pa makar samo i preko zime, iako je selo zbog dužine lepih dana leti možda još i dosadnije. Već prema tome što bi govorila, glas joj beše jasan, oštar ili bi, iznenada obojen sjetom, zatreperio prijelazima što završavahu gotovo kao šapat, kada bi govorila sama za sebe, čas radosna i širom otvorenih bezazlenih očiju, a čas spuštenih veđa, pogleda prožeta dosadom, dok bi joj misli nekamo odbludele.

Navečer, na povratku kući, Charles u sebi, jednu po jednu, ponovi rečenice što ih ona beše izrekla, nastojeći ih se prisetiti, dopuniti im smisao, da bi sebi predočio onaj deo njezina života za vreme kojega je još nije poznavao. No, nipošto je ne mogaše zamisliti drugačijom no što ju je prvi put video ili kakvu ju je maločas ostavio. Potom se zapita kakva će postati ako se uda, te za koga će se udati? Na žalost, čiča Rouault beše tako bogat, a ona... tako lepa! Ipak, Emmin mu lik neprestano dolažaše pred oči, a nešto jednolično, nalik na zvrjanje zvrka, brujaše mu u ušima: »A da se ti ipak oženiš? Da se oženiš?« Te noći ne usp da e zaspi, u grlu ga stezalo, mučila ga žeđ; ustade da se napije vode
iz vrča i otvori prozor. Nebo se beše osulo zvezdama, duvaše topao vetar, a u daljini lajahu psi. On okrenu glavu prema Bertaux.

Misleći kako na kraju krajeva nema šta da  izgubi, Charles sam sebi obeća da će je zaprositi čim se za to ukaže prilika; no, svaki put kad bi se takva prilika ukazala, strah da neće naći prikladnih reči zapečatio bi mu usta.

Čiči Rouaultu ne bi se bilo nimalo krivo otarasiti kćeri od koje mu u kući nije bilo nikakve koristi. U sebi ju je opravdavao, držeći je prepametnom za poljodelstvo, posao i od Boga proklet, jer u njemu nikada nije bilo milionera. Daleko od toga da se obogati, dobričina je svake godine bio na gubitku: naime, premda je bio izvrstan u trgovini i odlično se snalazio u lukavštinama toga zanata, samo poljodelstvo i upravljanje majurom manje su mu odgovarali no ikome drugom. Ruke je najradije držao u džepovima, a nije žalio troška u pogledu životne udobnosti, u želji da se dobro hrani, lepo greje i udobno spava. Voleo je jaku jabukovaču, nedopečen ovčji but, dobro zamešanu kafu s rakijom. Jeo je u kuhinji, sam, kraj vatre, za stolićem što su mu ga donosili potpuno prostrt, kao u pozorištu.

Kada, prema tome, primeti, da se Charlesu u prisutnosti njegove kćeri rumene obrazi, što je značilo da će je ovih dana zaprositi, htede unapred zrelo razmisliti o celom slučaju. Charlesa je, doduše, držao malo mekušnim, nije to bio zet kakvog bi poželeo, no govorilo se o njemu da je dobra vladanja, skrban, vrlo obrazovan, a nedvojbeno neće previše zanovetati oko miraza. Pa, kako ga uskoro očekivaše prodaja dvadeset i dva jutra vlastitoga dobra, mnogo dugovaše zidaru, mnogo sedlaru, a trebalo je popraviti i osovinu na tesku, reče čiča Rouault sam sebi:

– Ako je zaprosi, a ja ću mu je dati.

O Miholju beše Charles došao na tri dana u Bertaux. Poslednji dan proteče kao i oba prethodna, u odgađanju iz časa u čas. Čiča Rouault pođe da ga isprati: koračahu nekim izlokanim putem i uskoro im se valjalo rastati. To beše pravi trenutak. Charles sebi ostavi vremena do kraja živice, a kad je prođoše, napokon promrmlja:
– Gazda Rouault, hteo bih vam nešto reći.
Zastadoše. Charles je ćutao.
– No, hajde, da čujem šta vas muči! Kao da već ne znam! reče čiča Rouault, potiho se smejući.
– Čiča Rouault... čiča Rouault... – zamuca Charles.
– Što se mene tiče, ja bolje i ne tražim – nastavi seoski gazda. – Iako je i mala bez sumnje mojeg mišljenja, ipak je treba pitati hoće li pristati. Vi samo pođite, a ja ću se vratiti kući. Ako kaže da, pazite što vam kažem, ne morate se vraćati, zbog sveta, a uostalom, i nju bi to previše uzbudilo. Ali da se živi ne izjedete, ja ću širom otvoriti kapak na prozoru, sve do zida; moći ćete to videti odavde straga, ako se nagnete preko živice. I udalji se.

Charles priveza konja za stablo. Potrča na stazu. Počeka. Pola sata prođe, a potom on na svom satu izbroji još sedamnaest minuta. Najednom se začu udarac o zid; kapak se beše otvorio, kuka se na njemu još njihala.

Sutradan je bio na majuru već u devet sati. Emma porumenje kad on uđe, trudeći se da se malko nasmeši kako bi prikrila smetenost. Čiča Rouault zagrli budućeg zeta. Dogovor o novčanim pitanjima odgodiše za kasnije; imali su, uostalom, vremena pred sobom, jer se venčanje iz pristojnosti nije moglo obaviti pre kraja Charlesove korote, što je značilo tek u proleće naredne godine.

U tom iščekivanju prođe zima. Gospođica Rouault bavila se svojom opremom. Jedan deo bi naručen u Rouenu, a košulje i noćne kapice izradi sama prema modnim crtežima što ih beše posudila. Za Charlesovih poseta majuru, razgovarali su o pripremama za svadbu, pitali se u kojoj će se prostoriji prirediti gozba, maštali o količini jela koja će im biti potrebna i o tome kakva će biti predjela.

Emma bi se, nasuprot svemu tome, radije venčala o ponoći uz baklje, no čiči Rouaultu takva zamisao nije išla u glavu. Održa se, dakle, svadba na koju dođoše četrdeset i tri osobe, na kojoj svatovi ostadoše šesnaest sati za stolom, a koja se nastavi i sutradan, a ponešto i idućih dana.




_______________________________

1 Vojnička kapa kakvu su u doba Prvog i Drugog carstva nosili poljski konjanici - nap. prev.
2 Daću vam ja! (lat.) – Neptunova pretnja vetrovima iz prvoga pevanja Vergilijeve Eneide –
nap. prev.
3 Putovanje mladoga Anaharsisa u Grčku, delo opata Bathélémyja, svojevremeno vrlo popularno –
nap. prev.
4 Pierre-Jean de Béranger (1780-1857), u 19. veku izuzetno popularni francuski pesnik, autor
brojnih  pesama; uprkos popularnosti, zbog svojih je slobodoumnih stavova i političkog angažmana zatvaran. – nap. ur.
5 Officier de santé – osoba ovlaštena za obavljanje lekarskog zvanja bez fakultetske diplome – nap.
prev








Нема коментара:

Постави коментар