25.10.2017.

Gustave Flaubert, Madame Bovary, DRUGI DEO ( VII,VIII.IX )





VII
Sutrašnji dan beše za Emmu smrtno turoban. Sve joj se učini obavijeno crnim raspoloženjem koje je nejasno lebdelo nad vanjštinom svega, a bol joj poniraše u dušu uz tihi vapaj kakvim se zimski vetar oglašava u napuštenim dvorcima. Beše to ono sanjarenje koje posvećujemo onome što se više neće vratiti, onaj umor koji vas obuzima posle svakoga svršenog čina, ukratko, ona bol, koju donosi prekid svake uobičajene kretnje, nagli prestanak dugotrajna treperenja.

Kao i po povratku iz Vaubyessarda, kada su joj u glavi kovitlale četvorke, obuzimaše je neka sumorna seta, neki tupi očaj. Léon joj se ponovno ukazivaše – viši, lepši, ljupkiji, nejasniji; premda se beše odvojio od nje, nije ju napustio; bio je tu, a njegova senka kao da se još uvek zadržavaše na kućnim zidovima. Nije mogla odvojiti pogleda od saga po kojemu je on koračao, od praznih naslonjača u kojima je sedeo. Reka je i dalje tekla, polagano udarajući sitnim valićima o sklisku obalu. Mnogo su puta onuda šetali, uz isti žubor vala po kamenju obraslu mahovinom. Koliko li je puta sunce izišlo za njih! Kakva li su krasna poslepodneva provodili sami, u hladu u dnu vrta! On je naglas čitao, gologlav, sedeći na klupičici od suhih oblica, a od svežega vetra s livade podrhtavahu stranice u knjizi i dragoljubi u senici... Ah! Otišao je on, jedina čar njezina života, jedina moguća
nada u sreću! Kako nije zgrabila tu sreću kada joj se nudila! Zašto je nije zadržala obema rukama, na kolenima, kada joj je htela izmaknuti? Prokle samu sebe što se nije upustila u ljubav s Léonom, žeđaše za njegovim usnama. Obuze je želja da potrči i pronađe ga, da mu se baci u naručaj, da mu kaže: »Evo me, tvoja sam!« No, Emma unapred uzmicaše pred poteškoćama takva pothvata, a njezine žudnje, pojačane žaljenjem, zbog toga se samo još jače rasplamsavahu.

Ovo sećanje na Léona postade otada svojevrsnim središtem njezine dosade; tinjaše u njoj jače od ognja što ga za sobom usred snega ostave putnici u ruskoj stepi. Hitala je prema njemu, zgurila bi se uza nj, brižljivo poticala žar već spreman da zgasne, ogledavala se oko sebe za svime čime ga bi mogla ponovo raspiriti – za najudaljenijim uspomenama, kao i za najnovijim događajima, onime što je osećala uz ono o čemu je maštala, za putenim žudnjama što se rasplinjavahu, za osnovama o sreći što pucketahu na vetru kao suvo granje, za svojom jalovom krepošću, izgubljenim nadama, mračnim logom, sve je to skupljala, sve grabila i svime se služila samo da potakne svoju tugu. Međutim, plam se stiša, bilo zato što se zaliha goriva sama od sebe iscrpla ili pak zato što gomila beše prevelika. Ljubav se u odsutnosti malo-pomalo ugasi, žaljenje se uguši pod teretom navike, sjaj požara što je grimizom bojio njezino bledo nebo stade se zastirati sve gušćom tamom i postupno iščeznu. U tako uspavanoj svesti čak je i odbojnost prema mužu shvaćala kao čežnju za ljubavnikom, a žar mržnje kao toplinu nežne ljubavi. No, kako je vihor još uvek besneo, a strast bila izgorela do pepela, kako niotkuda ne bi nikakve pomoći, kako niotkuda nikakvo sunce ne zasja, sa svih strana zavlada posvemašnja noć te Emma osta izgubljena u strahotnoj studeni koja je prožimaše.

Tada opet započeše tegobni dani kao negda u Tostesu. Sada se smatrala mnogo nesretnijom, jer već beše doživela iskustvo o boli, uz izvesnost da tome nema kraja. Žena koja je sebi nametnula tako velike žrtve, može sebi dopustiti i neke hirove. Kupi gotičko klecalo, potroši u mesec dana četrnaest franaka na limun za negu noktiju; iz Rouena pismenim putem naruči haljinu od modra kašmira, kod Lheureuxa odabra najlepši od svih njegovih šalova – vezivaše ga oko struka preko kućne haljine pa bi se tako odevena, iza zatvorenih kapaka, ispružila na kanapeu s knjigom u ruci.
Često je menjala frizuru: češljala se na kineski način, uvijala meke uvojke, plela pletenice, čak je načinila i razdeljak sa strane i podvila kosu kao da je muškarac.
Htede da nauči talijanski: kupi rečnike, gramatiku, zalihu beloga papira. Okuša se u ozbiljnom
štivu, u istoriji  i filozofiji. Noću bi se Charles kadšto trgnuo iza sna verujući da ga zovu bolesniku:
– Evo, odmah – promucao bi.
A beše to prasak drvca šibice koga je Emma užgala da zapali svetiljku. No, s njezinim čitanjem
beše kao i s njezinim vezovima koji se, svi tek započeti, gomilahu u ormaru: dohvatila bi nešto, ostavila, prešla na štogod drugo.
Katkada bi je spopalo takvo raspoloženje da ju je bilo lako navesti na svaku krajnost. Jednoga
dana ustvrdi, suprotstavljajući se mužu, da će popiti pola velike čaše rakije, a kako je Charles bio dovoljno glup da prihvati izazov, ona ispi rakiju do poslednje kapi. Usprkos lakoumnu izgledu (kako to nazivahu kućedomaćice u Yonvilleu), Emma se ipak ne doimaše radosnom, a u uglovima  usta uvek joj stajao onaj nepomični grč od kojega se boraju lica starih devojaka i neuspešnih slavoljubivih ljudi. Beše sva bleda, bela poput platna, koža joj na nosu beše zategnuta prema nosnicama, a oči joj zamagljeno gledahu u vas. Otkrivši na slepoočicama tri sede vlasi, stade govoriti o starosti. Često joj se znalo zanesvestiti. Jednoga dana čak  izbaci i malo krvi, a kada se Charles užurba oko nje ne skrivajući zabrinutost, odgovori mu:
– Ah! Koješta! Kao da je to važno?
Charles se skloni u ordinaciju i onde zaplaka, naslanjajući se laktovima na sto i sedeći u uredskom naslonjaču pod onom frenološkom glavom.
Napisa tada majci pismo i zamoli je da dođe pa se međusobno dugo savetovahu o Emmi.

Na šta da se odluče? Šta da se radi, kad ona odbija svako lečenje?
– Znaš li ti što zapravo treba tvojoj ženi? – stalno govoraše majka Bovary. – Napornih
poslova, fizičkog rada! Da mora, kao tolike druge, zarađivati vlastiti hleb, ne bi je spopadale takve mušice koje joj dolaze od raznoraznih misli koje sebi zabija u glavu i od dokolice u kojoj živi.
– Pa ona se uvek nečim bavi – odgovaraše Charles.
– Ah, nečim se bavi! A čime to? Čitanjem romana, loših knjiga, dela koja govore protiv vere i u kojima se rečima preuzetim od Voltairea izruguje sveštenicima. No, sve to vodi na krivi put, jadni moj sine, a osoba koja nema vere na kraju uvek loše završi.

Bi, dakle, odlučeno da se Emma spreči u čitanju romana. Zadatak ne izgledaše nimalo lagan. Draga gospođa to uze na sebe: kada bude prolazila kroz Rouen, lično će da svrati  do knjižara kod kojega Emma posuđivaše knjige i javiti mu da ona otkazuje daljnju pretplatu. Zar ne bi imali pravo i policiju obavestiti ako bi knjižar ipak ustrajao u svojem trovačkom zanatu?

Rastanak između svekrve i snahe beše hladan. Tokom tri nedelje što su ih provele jedna uz drugu ne behu izmenile više od nekoliko reči, osim kratkih pitanja i pozdrava kada bi se našle zajedno za stolom i uveče pre odlaska u postelju. Starija gospođa Bovary otputova jedne srede, baš kada u Yonvilleu beše sajmeni dan.

Trg već od jutra bi zakrčen dugačkim redom seljačkih kola koja, sa spuštenim stražnjim delom i uzdignutim rukunicama, stajahu poredana duž kuća, od crkve sve do gostionice. Na drugoj strani trga behu podignute platnene kućice gde se prodavahu pamučne tkanine, vuneni pokrivači i vunene čarape, uz konjske ulare i smotuljke plave vrpce kojoj krajevi lepršahu na vetru. Prosta gvoždžarija  beše izložena na tlu, među piramidama od jaja i košaricama sa sirom iz kojih stršahu lepljive slamke, a pokraj vršilica, pružajući vratove kroz rešetke, u niskim krletkama kokodakahu kokoši. Od svetine što se stalno gomilala na istome mestu, bez namere da se pomakne, kadšto bi apotekarovu  izlogu
zapretila opasnost da se razbije. Sredom se apoteka nikako nije ni praznila, a svet se onde gurao, manje zato da kupuje lekove, a više zbog raznih saveta, toliko na slavnu glasu beše gospodin Homais po susednim selima. Njegova nepokolebljiva sigurnost beše očarala seljake. Videli su njemu lekara nad lekarima.
Emma se beše naslonila na prozor(često je tu stajala, jer prozor u pokrajini zamenjuje pozorište  i šetalište) pa se zabavljaše promatrajući uskomešane seljake, kadli opazi nekoga gospodina u zelenu baršunastom kaputu. Na rukama je imao žute rukavice, premda je na nogama nosio i čvrste dokolenice. Išao je u smeru lekarove kuće, a pratio ga je seljak koji je koračao oborene glave i s veoma zamišljenim izrazom na licu.
– Može li me gospodin primiti? – zapita Justina koji je na pragu čavrljao s Félicité. Pa, misleći da je Justin sluga iz te kuće, doda: – Recite mu da ga treba gospodin Rodolphe Boulanger od Huchette.
Nije pridošlica svojemu imenu ono »od« dodao zbog zemljoposedničke taštine, nego zato da se što bolje predstavi. Huchette beše zapravo imanje blizu Yonvillea na kojemu on nedavno beše kupio dvorac s dva gospodarstva, koja je sam vodio, premda se nije oko toga previše trudio. Živeo je kao neženja, a govorilo se da ima barem petnaest hiljada livara godišnjeg prihoda.
Charles uđe u primaću sobu. Gospodin Boulanger mu predstavi svojeg čoveka koji beše došao da mu se pusti krv, jer oseća »mrave po celom telu«.
– To će me pročistiti – odgovaraše na sva razuveravanja.
Bovary, dakle, za početak donese zavoj i činiju za krv te zamoli Justina da mu je pridrži. Potom će, obraćajući se seljaku koji već beše probledio:
– Ne bojte se, junačino.
– Ne, ne – odgovori ovaj – samo vi dajte!
Pa razmetljivim pokretom ispruži krupnu ruku. Na ubod lancete krv briznu i poprska ogledalo.
– Primakni posudu! – uzviknu Charles.
– Bogo moj! – govoraše seljak. – To curi kao iz pipe! I kako mi je krv crvena! To mora biti dobar znak, jelda?
– Ponekad se – prihvati lekar  – u početku ništa ne oseća, a  onda nastupi sinkopa, i to posebno kod jakih ljudi kao što je on.
Seljak na ove reči ispusti kutijicu koju okretaše među prstima. Trže ramenima tako da naslon stolca od toga zaškripa. Šešir mu pade.
– To sam i mislio – reče Bovary pritišćući prstom žilu.
Činijase u Justinovim rukama počinjaše tresti, pomoćniku zaklecaše kolena i on sav probledi.
– Ženo! Ženo! – pozva Charles.
Ona smesta siđe niza stube.
– Octa! – viknu on. – O, Bože, dvojica najednom!
U uzbuđenju se mučio sa stavljanjem povoja.
– Nije to ništa – govoraše posve mirno gospodin Boulanger podižući Justina u naručaj.
Posede ga na sto tako da se leđima naslanja na zid.
Gospođa Bovary uze mu odvezivati kravatu. Uzice mu se na košulji behu zauzlale pa se nekoliko časaka zadrža pomičući lake prste po mladićevu vratu. Zatim izli malo octa na svoj batisteni rupčić: sitnim mu je pokretima vlažila slepoočice i nježno puhala u njih. Vozar dođe k sebi, ali je Justinova nesvestica još uvek trajala, a šarenice mu se gubile u bledoj rožnici kao plavi cvetovi u mleku.
– Trebalo bi ovo – reče Charles – sakriti od njega.
Gospođa Bovary uze činiju s namerom da je stavi pod sto; pri kretnji koju učini nagnuvši se, haljina joj se – beše to letna haljina s četiri volana, žute boje, spuštena struka i sa širokom suknjom, haljina joj se raširi oko nje po podnim pločicama, a kako se Emma, prignuta, malo njihala šireći ruke, napuhana bi tkanina mestimice splasnula sledeći lelujanje njezina tela. Zatim pođe po stakleni vrč te upravo u vodi otapaše nekoliko komada šećera kadli stiže apotekar. Služavka beše u onoj uzbuni otišla po njega. Opazivši da su šegrtu oči otvorene, odahnu. Potom, obilazeći oko njega, stade ga pogledom meriti od glave do pete.
– Budalo! – govoraše. – Budalo jedna! Prava pravcata budalo! Strašna stvar ta flebotomija, ma nemoj! Junačina koja se ničega ne boji! Kao veverica se za orasima penje u vrtoglave visine, a vidi sad ovo! Hajde, reci nešto, hvali se malo! Baš krasne osobine za budućeg apotekara! A što ako te u ozbiljnim okolnostima pozovu pred sud da sucima objasniš kakav slučaj? Moraćeš zadržati hladnokrvnost, ostati trezne glave, pokazati se kao muškarac, inače ćeš ispasti budala!
Justin ne odgovaraše. Apotekar nastavi:
– Ko te uopšte zvao ovamo? Samo stalno gnjaviš gospodina i gospođu! Uostalom, sredom si mi najpotrebniji. U apotecije ovaj čas dvadeset ljudi. Sve sam ostavio zbog brige za tebe. Hajde, nestani! Trči! Čekaj me i pazi na bočice!
Kada se Justin obukao i otišao, neko se vreme razgovaralo o nesvestici. U gospođe Bovary toga nikada nije bilo.
– Zaista izvanredno za ženu! – reče gospodin Boulanger. – Inače, ima veoma osetljivih ljudi. Tako sam pre jednog dvoboja video svedoka koji je izgubio svest samo na zvuk punjenja pištolja.
– Meni – reče apotekar – ništa ne znači pogled na tuđu krv, ali i sama pomisao da bi moja mogla poteći, bila bi dovoljna da mi se zanesvesti, kada bih o tome previše razmišljao.
Gospodin Boulanger, međutim, otpravi slugu preporučivši mu da se smiri, jer su mu prohtevi sada zadovoljeni.
– To mi je priskrbilo priliku da se s vama upoznam – dodade.
I pri toj rečenici gledaše u Emmu.
Potom položi tri franka na kraj stola, nehajno pozdravi i ode.
Uskoro je bio na drugoj strani reke (beše to put kojim se obično vraćao u Huchette) i Emma ga opazi na livadi gde korača ispod jablanova, od vremena do vremena usporavajući hod, kao neko ko o nečemu razmišlja.
– Veoma je zgodna! – govoraše u sebi. – Veoma je zgodna ta lekareva žena.! Lepi zubi, crne oči, dražesna nožica i držanje poput Parižanke. Kvragu, odakle je ispala? I gde li ju je taj prostak samo našao?
Gospodinu Rodolpheu Boulangeru behu trideset i četiri godine, beše osorne ćudi i pronicava uma, mnogo se družio sa ženama i dobro se u njih razumeo. Ova mu se učinila lepom pa je sada mislio o njoj, a i o njezinu mužu.
– Izgleda mi jako glup. Bez sumnje joj je već dojadio. Nokti su mu prljavi, a brada stara tri dana. Dok trčkara od bolesnika do bolesnika, ona sedi kući i krpa mu čarape. I dosađuje se! Volela bi da živi u gradu, svake večeri pleše polku! Jadna ženica! Vapi za ljubavlju kao šaran na kuhinjskom stolu za vodom. Nekoliko udvornih reči i već bi me obožavala, u to sam uveren! Kako bi to bilo dirljivo! Čarobno!... Da, ali kako da je se posle otarasim?
I neugodnosti u vezi s tim užitkom što ih već unapred naslućivaše, navedoše ga da, kao na opreku, pomisli na svoju ljubavnicu. Beše to neka glumica iz Rouena koju je uzdržavao pa, kada se sada zaustavio na njezinu liku kojega beše sit već i pri samome sećanju, pomisli:
– Ah! Gospođa Bovary mnogo je lepša od nje, posebno svežija. Virginie se zbilja počela debljati. I tako je nesnosna u vezi sa stvarima koje je raduju. A još i ona njezina pomama za račićima!

Okolna polja behu pusta i Rodolphe je oko sebe čuo tek ravnomerno šuštanje trave što mu šibaše obuću, uz cvrčanje cvrčaka skrivenih u daljini, ispod zobnog klasja. Opet je video Emmu u primaćoj sobi, odevenu onako kako je beše video, pa je sada uze svlačiti.
– Oh! Biće moja! – uskliknu udarcem štapa mrveći pred sobom zemljani grumen.
Pa odmah uze razmatrati način na koji bi najbolje mogao da udesi taj pothvat. Zapita sam sebe:
– Gde ćemo se sastajati? Kako ćemo to izvesti? Stalno će nam na vratu biti ono dete, pa služavka, susedi, muž i svakojaka ostala gnjavaža. Ah! Koješta! – reče. – Previše se vremena tu gubi! – A potom će ispočetka: – Ali ona njezina dva oka zbilja ti u srce prodiru kao dva svrdla. A tek bleda put... Obožavam bledolike žene!
Do vrha argejskog obronka već beše doneo odluku.
– Još samo treba potražiti priliku. Pa, neka! Navraćaću povremeno do njih, slaću im divljač, perad, ustreba li, dat ću si puštati krv, sprijateljićemo se, pozvaću ih k sebi... Ma, dabome! – dodade. – Uskoro će i skupština. Bit će ona tamo pa ću je videti. Tako ćemo započeti, i to neustrašivo, tako je najsigurnije.



VIII


I doista, stiže i ta slavna poljoprivrednička skupština. Na dan svečanoga događaja svi stanovnici, stojeći na kućnim vratima, od rana jutra raspravljahu o pripremama za nj: zabat opštine beše okićen bršljanovim vencima, na jednoj livadi podignut šator za svečani ručak, a nasred trga, pred crkvom, neka vrsta mužara trebala je najaviti dolazak gospodina prefekta i proglašenje nagrađenih poljoprivrednika. Iz Buchyja (u Yonvilleu je nije bilo) beše došla narodna garda i pridružila se vatrogasnoj četi kojoj kao kapetan zapovedaše Binet. Toga je dana nosio još viši ovratnik no obično, a gornji deo tela, sapet u odoru, beše mu tako ukočen i nepokretan da izgledaše kao da se sva živost njegova lika spustila u noge koje se podizahu u taktu, odmerenim korakom i u jednom pokretu.
Kako između ubirača poreza i pukovnika vladaše stalno suparništvo, obojica su, da bi pokazali svoju nadarenost, svaki za sebe izvodili svoje ljude na vežbu. Videlo se kako ovamo-onamo naizmenice prolaze crvene epolete i crni prsnici. I tako u beskonačnost i uvek iznova! Nikada nije ovde bilo tako razmetljiva sjaja! Mnogi meštani behu uoči ovoga dana oprali kuće, trobojnice su visile na upola otvorenim prozorima, sve krčme behu pune, a kako beše lepo vreme, uškrobljene ženske kapice, zlatni križići i šareni rupci izgledahu belji od snega, svetlucahu se na jasnome suncu i raspršenom višebojnošću razbijahu sumornu jednoličnost muških kaputa i plave radne ojeće. Gazdarice s okolnih imanja otkapčale su, silazeći s konja, veliku pribadaču što im oko tela pridržavaše haljinu koju behu zadigle iz straha da im se ne uprlja, a njihovi muževi, da bi zaštitili šešire, naprotiv, i dalje na njima zadržavahu džepne rupce držeći im jedan kraj među zubima.

Svet stizaše u glavnu ulicu s oba kraja sela. Grnuo je iz uličica, iz drvoreda, iz kuća, a od vremena do vremena začuo bi se zveket alke na vratima za meštankom u končanim rukavicama što je izlazila iz kuće da krene na svetkovinu. Najviše su se svi divili dvema visokim stožastim nosačima prepunim lampiona i podignutim s obe strane tribine predviđene za predstavnike vlasti, a usto su uz četiri stupa na opštinskoj zgradi bile postavljene četiri motke od kojih je svaka nosila po jednu zastavicu od zelenkasta platna, dodatno uređenu natpisima ispisanim zlatnim slovima.36 Na jednoj se moglo pročitati »Trgovina«, na drugoj »Poljoprivreda«, na trećoj »Obrtništvo«, a na četvrtoj »Domaća radinost«.

No, zbog slavljeničkoga veselja od kojega se behu ozarila sva lica kao da se bila smrknula
gostioničarka, gospođa Lefrançois. Stojeći na kuhinjskim stubama, mrmljaše sebi u bradu:
– Glupost! Prava pravcata glupost, ta njihova platnena kućica! Ne veruju valjda da će se prefekt obradovati obroku  pod šatorom, kao za cirkusante! I takve blesarije nazivaju radom za dobrobit našeg kraja! I za to je trebalo dovoditi ovamo posebnog kuvara iz Neufchâtela?! I to za koga? Za kravare? Za bosonoge bokce!...

U to onuda prođe apotekar. Bio je u fraku i hlačama od nankinga, s cipelama od dabrovine
na nogama te, izuzetno, sa šeširom na glavi – i to niskim šeširom.
– Sluga pokoran! – reče. – Ispričajte me, žuri mi se.
A kako ga debela udovica zapita kamo ide, odvrati:
– Čini vam se čudno, je li? Inače se ne mičem od laboratorija, još i više nego onaj štakor iz
basne od svojega sira.
– Kakvog sira? – gostioničarka će na to.
– Ma, ništa, ništa! – prihvati Homais. – Htio sam vam samo priopštiti, gospođo Lefrançois, da se obično držim kuće kao kakav zatočenik. Danas, međutim, s obzirom na ovu prigodu, svakako moram...
– Ah! Idete onamo? – kaza ona prezirno.
– Da, idem – začuđeno odgovori apotekar. – Pa ja sam član savetodavnog poverenstva!

Kuma Lefrançois promotri ga nekoliko časaka pa naposletku s osmehom odgovori:

– A, to je nešto drugo! Ali što se vas tiče poljoprivreda? Zar se vi u to razumete?
– Razumem se, dakako, jer sam apotekar,  što će reći hemičar! A kako je hemiji, gospođo Lefrançois, cilj znanje o uzajamnom i molekularnom delovanju svih tela u prirodi, iz toga sledi da i poljoprivreda spada u njezino područje! I zapravo, što je sastav gnojiva, vrenje tekućina, analiza plinova i uticaj isparavanja akoli ne prava pravcata hemija?
Gostioničarka ništa ne odgovori. Homais nastavi:
– Mislite li vi da je za agronomsko zvanje dostatno obrađivati zemlju i uzgajati perad? Ama, pre svega je potrebno poznavati sastav pojedinih tvari, geološke slojeve, atmosferske uticaje, kakvoću zemljišta, ruda, vode, gustoću raznih tela i njihovu kapilarnost! I još koješta drugo! A valja i temeljito poznavati sva higijenska načela da biste mogli davati upute i primedbe u vezi s izgradnjom gospodarskih zgrada, uzgojem stoke, prehranom služinčadi! I još, gospođo Lefrançois, treba dobro razumeti i u botaniku, biti kadar razlikovati biljke. Razumete? Koje su lekovite, a koje škodljive, koje su beskorisne, a koje hranjive, je li ih na jednome mestu dobro pleviti, a na drugome sijati, uzgajati jedne, a uništavati druge. Ukratko, putem brošura i javnih glasila treba ići ukorak sa naukom, nikada ne zaostajati, da bismo ukazivali na moguća poboljšanja...

Gostioničarka ne skidaše očiju s vrata Francuske kafane, a apotekar nastavi:
– Daj Bože da naši poljoprivrednici budu hemičari ili da bar više slušaju savete nauke! Eto, ja sam, na primer, nedavno napisao značajno delce, raspravu koja ima više od sedamdeset i dve stranice, a nosi naslov: O jabukovači, njezinoj proizvodnji i delovanju, uz neke nove spoznaje o tom predmetu, pa sam ga poslao Agronomskome društvu u Rouenu, čemu i imam zahvaliti prem u tamošnje članstvo, deo za poljoprivredu, razred za voćarstvo. No, dobro! Da je javnost bila upoznata s tim mojim delom...
No, apotekar zastade, jer gospođa Lefrançois beše očito obuzeta drugim mislima.
– Pa, pogledajte ih samo – govoraše. – Ko bi to razumeo! U takvoj prčvarnici!
Pa sležući ramenima tako da joj se pleteni košuljac na prsima rastezao, obema rukama pokazivaše na krčmu svojega suparnika odakle se u tom času razlegaše pesma.
– Uostalom, neće on još dugo! – dodade. – Najviše osam dana i sve je gotovo!
Homais od zaprepaštenja ustuknu. Ona siđe niz one tri stepenice i šapne mu na uho:
- Šta? Niste čuli? Ove nedelje biće kod njega plenidba. Lheureux traži prodaju. Dotukao ga je menicama.
– Kakva strahovita nesreća! – uskliknu apotekar koji je za svaku zamislivu priliku umio
pronaći pogodan izraz.
Gostioničarka mu, dakle, poče pripovedati celu priču koju beše doznala od Théodorea, sluge gospodina Guillaumina, a ma koliko je mrzila Telliera, ipak okrivljavaše Lheureuxa. Lihvar, podlac.
– Ah! Gledajte – reče ona – eno ga na tržnici: baš pozdravlja gospođu Bovary, vidite njezin zeleni šešir. Čak drži pod ruku gospodina Boulangera.
– Gospođa Bovary! – Homais će na to. – Hitam joj izraziti svoje poštovanje. Možda će joj biti drago ako dobije mesto u ograđenom prostoru, pod stupovima.
Pa, ne slušajući kumu Lefrançois koja ga dozivaše da mu ispriča još neke pojedinosti, apotekar  se udalji brzim korakom, s osmehom na usnama i kočoperna držanja, upućujući desno i levo brojne naklone i zauzimajući mnogo prostora dugim skutovima svojega fraka što za njim lepršahu na vetru.
Rodolphe, opazivši ga izdaleka, beše ubrzao korak, no gospođi Bovary ponestade daha pa on stoga uspori hod i uz smešak joj grubo reče:
– Htio sam izbeći onog debeljka: znate, apotekara.
Ona ga gurnu laktom.
– Šta li to znači? – zapita se on.
Pa je ispod oka promotri, svejednako i dalje koračajući.
Gledano postrance, lice joj beše tako mirno da se na njemu ništa ne naslućivaše. Isticaše se u punoj svetlosti pod ovalnim obodom šešira s bledim vrpcama što nalikovahu na trskino lišće. Oči joj ispod dugih, svijenih trepavica gledahu ravno napred te, premda širom otvorene, izgledahu malo iskošene zbog krvi što joj blago strujaše pod nežnom kožom na jagodicama. Ružičasta joj se boja zadržavaše na pregradi između nosnica. Glavu naginjaše na rame, a između usnica video joj se sedefni rub belih zuba.
– Poigrava li se to ona sa mnom? – razmišljaše Rodolphe.
Ona Emmina kretnja beše, međutim, samo upozorenje, jer je za njima išao gospodin Lheureux te im od vremena do vremena nešto govorio, kao da se hoće upustiti u razgovor.
– Kakav veličanstven dan! Svi su vani! A duva i istočnjak.
A gospođa Bovary, baš kao ni Rodolphe, uopšte mu ne odgovaraše, iako im je on i na najmanji pokret prilazio govoreći: »Moliću lepo?« i ruku prinosio šeširu.
Kada su bili pred potkivačevom kućom, umesto da nastavi cestom do mitnice, Rodolphe naglo skrenu na stazu, povukavši za sobom gospođu Bovary, te doviknu:
– Doviđenja, gospodine Lheureux! Ugodan provod!
– Kako ste ga samo otpravili! – reče ona smejući se.
– Zašto bismo se dali – prihvati on – smetati od drugih? A budući da danas imam sreću biti s vama...
Emma porumenje. On ne dovrši rečenicu. Progovori onda o lepom vremenu i o užitku što ga pruža hodanje po travi. Nekoliko ivančica beše opet niknulo.
– Gle, lepih li ivančica – reče. – Ima ih dovoljno da njima mogu gatati sve zaljubljene devojke u našemu kraju.
Pa dodade:
– Da uberem koju? Šta mislite?
– A vi ste zaljubljeni? – ona će, lagano se nakašljavši.
– Eh, eh! Ko zna? – odgovori Rodolphe.
Ledina se počinjaše puniti svetom pa ste se tu sudarali domaćicama i njihovim velikim kišobranima, košarama i sitnom dečicom. Često ste se morali ukloniti pred dugačkim redom seljanki, služavki u plavim čarapama, u cipelama bez potpetice, sa srebrnim prstenjem, a koje, kada biste prošli kraj njih, mirisahu po mleku. Koračale su držeći se za ruke te se tako raširivši duž cele livade, od jasikova drvoreda do šatora predviđena za gozbu. No, došlo je vreme za ocenjivanje stoke pa uzgajivači jedan za drugim ulažahu u svojevrsno trkalište što ga zatvaraše dugačko uže pričvršćeno na motkama.
Životinje stajahu onde, njuškom okrenute prema povocu, tvoreći nejednakim sapima zbrkani niz. Pospane svinje rovahu rilom po zemlji, telad mukaše, ovce blejahu, krave, podvivši jednu nogu, ležahu trbuhom na travi te, polagano preživajući, žmirkahu teškim veđama pod navalom mušica što zujahu oko njih. Zasukavši rukave, vozari za ular držahu pastuhe što se propinjahu raširenih nozdrva i rzahu okrećući se prema kobilama. One pak ostajahu mirne, ispružene glave i obešene grive, dok im se ždrebad odmarala u njihovoj senci ili tu i tamo prilazila da sisa, a iznad dugačkoga se lelujanja svih tih nagomilanih tela videlo kako se na vetru poput vala uzdiže pokoja bela griva ili strše šiljati
rogovi, kao i glave muškaraca u trku. Postrance, izvan ograđenog prostora, stotinu koraka podalje, stajaše velik crni bik s brnjicom na njuški i gvozdenim  kolutom u nozdrvi, nepomičan kao kakva brončana životinja. Na užetu ga držalo neko dete u dronjcima.

Međutim su između dva reda stoke teškim korakom prolazila gospoda, pomno motreći svaku životinju, a potom se tihim glasom savetujući između sebe. Jedan od njih, očevidno najvažniji, u hodu je usput unosio beleške u ukoričenu beležnicu. Beše to predsednik ocenjivačkog odbora: gospodin Derozerays de la Panville. Čim prepozna Rodolphea, hitro mu priđe i reče ljubazno se smešeći:
– Kako to, gospodine Boulanger, zar nas ostavljate?
Rodolphe prosvedovaše govoreći da je baš krenuo k njima. No, kada predsednik ode, nastavi:
– Bogme, ne, ne idem. Vaše mi je društvo draže od njegovog.
Svejednako se rugajući celoj ovoj skupštini, Rodolphe ipak, da bi se slobodnije kretao, pokazivaše oružniku plavu propusnicu te se čak kadšto zaustavljaše pred kakvim lepim primerkom kojemu se gospođa Bovary nije nimalo divila. On to primeti pa uze zbijati šale na račun jonvilskih gospođa i njihovih haljina, a potom se i sam ispriča zbog vlastitoga nemarna odela. U odeći mu se video onaj nesklad između običnih i biranih stvari u čemu prost puk obično misli da nazire razotkrivanje neuravnotežena života, razuzdanost osećaja, samovolju umetnosti te stalno nekakav prezir prema društvenim običajima, što u njemu izaziva zadivljenost ili ogorčenost. Tako mu se kroz izrez prsluka od sive dvonitke na vetru nadimaše batistena košulja s nabranim orukvicama, hlače sa širokim
prugama na gležnjevima otkrivahu čizmice od nankinga s kapicama od lakirane kože. Toliko behu sjajne da se i trava u njima ogledala. Njima je gazio po konjskoj balegi, s jednom rukom u džepu kaputića i slamnatim šeširom naherenim na glavi.
– Uostalom – dodade on – kada čovek živi na selu...
– Sve je to uzaludan trud – kaza Emma.
– Baš tako! – odvrati Rodolphe. – Kad pomislite da niko od ove čestite čeljadi nije kadar shvatiti što znači pošten kroj!
Onda stadoše govoriti o provincijskoj uskogrudnosti, o životu koji se u njoj guši, o iluzijama
koje se u njoj gube.
– Zbog toga – govoraše Rodolphe – zapadam u takvu tugu...
– Vi? – s čuđenjem će ona. – A ja sam vas držala za vrlo vesela čoveka!
– Ah, da, prividno, jer pred svetom umem na lice staviti šaljivu krinku, a ipak, koliko li sam se puta, na prolasku kraj groblja po mesečini zapitao ne bi li mi bilo bolje da se pridružim onima koji onde počivaju...
– Oh! A vaši prijatelji? – reče ona. – Na njih ne mislite.
– Prijatelji? A koji? Imam li ih ja uopšte? Zar ko za mene mari?
I poprati ove poslednje reči nekakvim zviždukom između usana.
No, moradoše se razdvojiti zbog visoke gomile stolaca što ih je za njima nosio neki čovek. Toliko njima beše pretovaren da su mu se opažali samo vrhovi klompi i krajevi raširenih ruku. Bio je to grobar Lestiboudois koji je kroz mnoštvo nosio stolce iz crkve. Silno domišljat u vezi sa svime što se ticalo kakve zarade, beše otkrio ovo sredstvo da za sebe izvuče korist iz skupštine, a zamisao mu je dobro polazila za rukom, jer više nije znao kome pre da udovolji. I doista, seljacima beše vruće pa se otimahu za te stolce čija slama mirisaše na tamjan i sa stanovitim se strahopoštovanjem naslanjahu na grube naslone zamrljane voskom sveća.
Gospođa Bovary opet uhvati Rodolphea pod ruku, a on nastavi kao da za sebe govori:
– Da! Toliko mi je toga nedostajalo! Uvek sam! Ah! Da sam imao u životu kakav cilj, da sam našao ljubav, da sam nekoga upoznao... Oh, kako bih tada sve svoje snage posvetio tome, sve bih bio nadvladao, sve skršio!
– Čini mi se ipak – reče Emma – da vas ne treba previše žaliti.
– Ah? Vama to tako izgleda? – reče Rodolphe.
– Tȁ, na kraju krajeva... – prihvati ona. – Vi ste slobodni. – Oklevaše časak: – I bogati.
– Ne rugajte mi se! – odgovori on.
Ona se zaklinjaše da mu se ne ruga, kadli uto zagrmi top: svi se u neredu stadoše gurati prema mestu.
Beše to lažna uzbuna. Gospodin prefekt nikako da stigne, a članovi ocenjivačkoga odbora behu u velikoj neprilici bili započeli sa zasedanjem ili još malo pričekali.
Napokon se u dnu trga pojavi velika najamna kočija s pomičnim krovom koju su vukla dva mršava konja, a kočijaš u belom šeširu iz sve ih snage gonio bičem. Binetu ostade tek toliko vremena da poviče: »Na oružje!«, a pukovniku da se povede za njegovim primerom. Svi potrčaše prema puškama naslaganim u piramidu, pohitaše ovamo i onamo. Neki čak zaboraviše i ovratnik. No, prefektova zaprega kao da je naslutila tu zbrku te oba upregnuta kljuseta, njišući se u ormi, u lakom kasu stigoše pred ulaz u opštinu, upravo u trenutku kada se onde svrstavahu narodna garda i vatrogasci udarajući u bubnjeve i stupajući u mestu.
– Pooo-zdrav! – viknu Binet.
– Stooooj! – viknu pukovnik. – Na levo ravnaaajs!
Nakon pozdrava pri kojemu zveket grivni na puškama odjeknu poput bakrena kotlića što se kotrlja niza stube, sve se puške spustiše k nozi.

Tada svi videše kako iz kočije izlazi gospodin u kratkom kaputu uređenom srebrnim vezom, ćelav s preda i s nešto kose na stražnjoj strani glave, bledunjave puti i neobično dobroćudna izgleda. Oči mu, silno krupne i zastrte debelim kapcima, žmirkahu ne bi li promotrile okolno mnoštvo, a u isti mu se mah šiljati nos dizaše uvis i smeškahu uvučena usta. Prepoznade opštinskoga načelnika po lenti te mu prenese da gospodin prefekt nije mogao doći, a da je on okružni savetnik, te doda još nekoliko isprika. Tuvache uzvrati s nekoliko uljudnih reči, drugi priznade da je zbunjen, pa obojica ostadoše tako, licem u lice, gotovo se dodirujući čelom, okruženi članovima ocenjivačkog odbora, opštinskim većem, uglednicima, narodnom gardom i svetinom. Gospodin savjetnik, stišćući na prsima trorogi šeširić, neprestano se klanjaše, a i Tuvache se, svijen poput luka, smešio, mucao, tražio reči, isticao vlastitu odanost monarhiji i čast koja se ovime ukazuje Yonvilleu.

Hippolyte, gostionički sluga, preuze uzde od kočijaša te ih, svejednako šepajući kljastom nogom, odvede pod trem Zlatnome lavu gde se skupi mnogo seljaka u želji da vide kočiju. Udari bubanj, top zarika, a gospoda se jedan za drugim uspeše na tribinu i posedaše u naslonjače od crvena utrehtskog baršuna, posuđene od gospođe Tuvache.

Svi ti ljudi behu jedan drugome nalik. Mlitava svetloputa lica, jedva opaljena suncem, behu boje slatke jabukovače, a gusti im zalisci stršahu iz krutih visokih ovratnika što ih pridržavahu bele kravate vezane u krupan čvor. Svi prsluci behu od baršuna i s preklopljenim ovratnikom, sa svih je satova na crvenoj vrpci visio kakav jajolik privesak od crvena ahata, a sve se ruke oslanjahu o bedra brižljivo popravljajući hlače čije novo i sjajno sukno blistaše jače od kože njihovih teških čizama.
Gospođe iz visokog društva držahu se otraga, u predvorju između stupova, a običan svet beše preko puta, stojeći ili pak sedeći na stolcima. Doista, Lestiboudois beše prenio ovamo sve stolce koje je uklonio s livade te je čak svaki čas trčao u crkvu po druge i tom svojom trgovinom izazivao toliku smetnju da se do malih stuba pred tribinom moglo prići tek jedva jedvice.
– Ja držim – reče gospodin Lheureux (obraćajući se apotekaru koji je mimo njega prolazio idući na svoje mesto) – da je tu trebalo zabiti dva venecijanska jarbola: s nekim malo ozbiljnijim i bogatijim ukrasima, bio bi to užitak za oko.
– Zacelo – odgovori Homais. – No, šta ćete! Sve je to načelnik preuzeo na sebe. A jadni Tuvache nema mnogo ukusa, čak je potpuno lišen onoga što se naziva smislom za umetnost.

Međutim se Rodolphe s gospođom Bovary beše popeo na prvi sprat opštine, u većničku dvoranu, pa kako ta prostorija beše prazna, izjavio je da će im tu biti ugodno i da će odatle moći bolje uživati u svečanosti. Dohvati tri stolčića što stajahu oko ovalnoga stola, ispod vladarova poprsja, te ih primaknu jednome od prozora pa tako njih dvoje sedoše jedno uz drugo.
Nastade nekakvo komešanje na tribini, dugotrajno došaptavanje i dogovori. Napokon ustade gospodin savetnik. Sada se već znalo da se zove Lieuvain te mu se ime od usta do usta pronosilo među mnoštvom. Usporedivši, dakle, nekoliko listova papira i uprevši u njih oko da bolje vidi, on započe:
»Gospodo!
Neka mi bude najpre dopušteno (pre nego što pređem na predmet ovoga današnjeg skupa, a taj će osećaj, siguran sam u to, ujedno biti i vaš), neka mi, velim, bude dopušteno da odam priznanje vrhovnoj upravi, vladavini, vladaru, gospodo, našemu suverenu, tome ljubljenom kralju koji ni prema jednoj grani opštega ili pojedinačnoga blagostanja nije ravnodušan i koji istovremeno tako čvrstom i tako mudrom rukom upravlja državnim kolima kroz neprekidne pogibli na uzburkanome moru, znajući, uostalom, pribaviti poštovanje miru, kao i ratu, obrtništvu, trgovini, poljoprivredi i domaćoj radinosti.«
– Morao bih se – kaza Rodolphe – malo odmaknuti od prozora.
– Zašto? – reče Emma.
No, u tom se času savetnikov glas uzdiže do izuzetne jačine. Zborio je u zanosu:
»Prošla su, gospodo, vremena kada su se zbog građanske nesloge krvlju oblevali naši trgovi, kada je zemljoposednik, trgovac čak i sam radnik, zaspavši navečer snom pravednika, drhtao neće li ga najednoć probuditi zvono što zvoni na uzbunu, kada su najsubverzivnija načela drsko podrivala temelje...«
– Zato što bi me – prihvati Rodolphe – netko odozdo mogao opaziti, pa bih cele dve nedelje morao pronalaziti isprike, a uz moj zao glas...
– Oh! Sami sebe ocrnjujete – reče Emma.
– Ne, ne, zaista je užasan, kunem vam se.
»No, gospodo«, nastavi savetnik, »upravim li, udaljivši iz svojega spomena te tmurne slike, oči na današnji položaj lepe naše domovine, šta vidim? Posvuda cvetaju trgovina i umetnost, posvuda nove ceste, poput novih krvnih žila, u državnome telu uspostavljaju nove veze, naša su se velika tvornička središta opet pokrenula, vera, još čvršća no pre, smeši se svakome srcu, luke su nam pune, pouzdanje se ponovno rađa, a Francuska je napokon odahnula!...«
– Uostalom – dodade Rodolphe – možda s opšteg  gledišta, to i nije sasvim pogrešno.
– Kako to? – ona će na to.
– Eh! – reče on. – Pa zar ne znate da ima duša koje uvek muči neki nemir? Trebaju im sad snovi, a sad delo, najčišće strasti, najmahnitiji užici, pa se tako prepuštaju svakojakim hirovima i ludostima.
Ona ga tada pogleda kao što se promatra putnik koji je proputovao neobične zemlje pa prihvati:
– Mi, jadne žene, nemamo čak ni te zabave!
– Jadne li zabave kad čovek u njoj ne nalazi sreću.
– No, može li se ona ikada naći? – zapita ona.
– Da, jednoga se dana na nju namerimo – odgovori on.
»Upravo ste to i vi razumeli«, govoraše savetnik. »Vi, poljoprivrednici i radnici s naših polja, vi, tihi predvodnici uljudbom prožeta pothvata, vi, ljudi od napretka i ćudoređa, vi ste razumeli, velim, da su političke oluje uistinu još mnogo strašnije od vremenskih nepogoda...«

– Jednoga se dana namerimo na nju – ponovi Rodolphe – jednoga dana, nenadano i kada smo već izgubili nadu u to. Obzorje se tada rastvori, a neki glas kao da povikne: »Evo je!« Osećate u sebi potrebu da toj osobi poverite celi svoj život, da joj sve date, sve žrtvujete! Ništa se ne objašnjava, sve se razume. Već ste se u snovima videli. (Tu je pogleda.) I napokon, tu je ono blago koje ste toliko tražili, tu je pred vama – blista, svetluca. Ipak, još uvijek sumnjamo u nj, ne usuđujemo se verovati. Ostajemo njime zaslepljeni, kao da smo iz tmine izišli na svetlost.

Izrekavši ove reči, Rodolphe poprati tu rečenicu izražajnom kretnjom. Pređe rukom preko lica, poput čoveka kojega hvata omaglica, a potom je spusti na Emminu. Ona povuče ruku. A savetnik i dalje čitaše:
»Tȁ ko bi se, gospodo, tome i čudio? Samo onaj ko je toliko slep, toliko ogrezao (ne bojim se to reći), toliko ogrezao u predrasudama minulih vremena da još uvek ne uviđa duh zemljoradničkoga žiteljstva. Gde se, doista, može naći većega rodoljublja negoli na selu, veće odanosti opštemu dobru, rečju, više inteligencije? I ne mislim pod time, gospodo, onu površnu inteligenciju, isprazan ukras dokonih umova, već na onu duboku i uravnoteženu inteligenciju koja pre svega stremi prema korisnim ciljevima, pridonoseći tako dobrobiti svakoga pojedinca, opštemu blagostanju i državnome očuvanju, što je plod poštovanja zakona i izvršavanja dužnosti...
– Ah, opet! – reče Rodolphe. – Uvek te dužnosti, te mi je reči već preko glave. Gomila ishlapelih starkelja u flanelskim prslucima i bogomoljki s grejalicama i krunicama koji nam stalno trube u uho: »Dužnost! Dužnost!« Eh! Pobogu! Dužnost znači osećati ono što je veliko, voleti ono što je lepo, a ne prihvatati sve društvene običaje, zajedno sa svim ruglom što nam se uz njih nameće.
– Pa ipak... ipak.. – prigovaraše gospođa Bovary.
– Eh, ne! Zašto propovedati protiv strasti? Zar one nisu jedino što je na ovome svetu lepo, izvor junaštva, ushita, pesništva, muzike e, umetnosti, ukratko, svega?
– No, treba ipak – reče Emma – donekle voditi računa o onome što svet misli i pokoravati se njegovim pravilima o čestitosti.
– Ah! Postoje dve vrste čestitosti – odvrati on. Sitna, uobičajena čestitost, ljudska čestitost, čestitost koja se neprestano menja i na sav glas krešti, vrpolji se po tlu, pri zemlji, kao ovaj skup budala koje vidite pred sobom. No, druga, večna čestitost, ta je čestitost svugde oko nas i iznad nas, kao pejsaž koji nas okružuje i plavo nebo koje na nas sja.

Gospodin Lieuvain uto obriše usta džepnim rupčićem pa nastavi:

»A zašto bih se ja, gospodo, upuštao u to da vama ukazujem na korist od poljoprivrede? Tȁ ko zadovoljava naše potrebe? Ko nam priskrbljuje hranu? Ko drugi nego poljodelstvo. Poljodelac, gospodo, koji marljivom rukom zasijava plodne brazde na njivama te po njima niče žito koje melju i u prah pretvaraju vešto načinjene naprave pa iz njih izlazi pod nazivom 'brašno' i odatle se prevozi u gradove, gde se odmah upućuje do pekara koji od njega proizvodi namirnicu namenjenu kako siromahu, tako i bogatašu. Zar ne spada na poljodelca uzgoj mnogobrojnih stada po pašnjacima, a sve radi naše odeće? Naime, kako bismo se odevali, kako bismo se hranili bez poljodelca? Čak , je li uopšte potrebno, gospodo, ići tako daleko u potrazi za primerima? Ko nije često pomislio na svu važnost što je za nas ima skromna životinja, ures naših dvorišta za živad, koja nam u isti mah daje mekan jastuk za postelju, sočno meso na stolu, a isto tako i jaja? No, nikada ne bih stigao do kraja kada bih morao jedne za drugima nabrajati razne proizvode što ih dobro obrađivana zemlja, poput plemenite matere, u izobilju podeljuje svojoj deci. Ovde loza, drugde jabuke za jabukovaču, onde repica, malo dalje, sirevi, pa i lan – gospodo, ne zaboravimo lan čija je proizvodnja poslednjih godina znatno porasla i na koji ću vam naročito svratiti pozornost.«

Nije bilo potrebe da je naročito svraća, jer mnoštvo beše razjapilo usta, kao da se hoće napiti njegovih reči. Tuvache, pokraj njega, slušaše ga razrogačenih očiju, gospodin Derozerays od vremena bi do vremena lagano sklopio veđe, a malo podalje apotekar, držeći sina Napoléona među kolenima, svijaše polukružno ruku iza uha da mu ni slog ne promakne. Ostali članovi ocenjivačkoga odbora u znak odobravanja polagano micahu bradom spuštenom prema prsluku. Vatrogasci se podno tribine odmarahu oslonjeni o puške s bajunetom, a Binet stajaše nepomično, isturivši lakat i podigavši vrh sablje uvis. Možda je nešto i čuo, no video sigurno nije ništa, jer mu se vizir na kacigi spuštao
sve do nosa. Njegov poručnik, mlađi sin gospodina Tuvachea, beše odabrao još veću: nosio je golemu kacigu koja mu se klatila na glavi i ispod koje mu je virio krajičak šarenoga pamučnog rupca. S detinjastom se ljupkošću smeškao ispod nje, a na sitnu mu se bledu licu po kojemu je znoj u potocima tekao čitao izraz užitka, klonulosti i pospanosti.

Trg sve do kuća beše prepun sveta. Na svim prozorima videli se ljudi koji se na njih naslanjahu, drugi pak stajahu na svim vratima, a Justin, pred izlogom apotekee, kao da se beše sav zadubio u promatranje onoga što je video pred sobom. Uprkos muku, glas se gospodina Lieuvaina gubio u zraku. Dopiraše do vas u rastrganim rečenicama koje tu i tamo prekidaše struganje stolcima među mnoštvom, a potom bi čovek najednom iza sebe čuo otegnuto mukanje kakva vola ili blejanje janjaca koji na uglu ulice jedni drugima odgovarahu. I doista, kravari i pastiri behu dognali svoje životinje sve do ovamo pa se one od vremena do vremena oglašavahu, svejednako jezikom otkidajući pokoji listić s granja što im je visilo nad njuškom.

Rodolphe se beše primaknuo Emmi i tihim joj glasom brzo govorio:
– Zar zbog te urote sveta oko nas niste ogorčeni? Ima li i jednog jedinog osećaja koji on ne osuđuje? Najplemenitiji nagoni, najčistije sklonosti progone se, ocrnjuju, a ako se naposletku dve uboge duše i susretnu, sve se udešava tako da se ne mogu sastati. Ipak će pokušavati, udaraće krilima, dozivaće jedna drugu. Oh, svejedno, pre ili posle, za šest meseci, za deset godina, združiće se, ljubiti, jer sudbina to zahteva i jer su jedna za drugu rođene.

Držaše ruke prekrštene na kolenima pa, podigavši tako lice prema njoj, izbliza, netremice promatraše Emmu. Ona mu u očima razabiraše sitne zlatne zrake što su mu se na sve strane širile iz crnih zenica te čak osećaše miris pomade od koje mu se sjajila kosa. Obuze je tada neka klonulost, seti se onoga vikonta s kojim je onomad plesala valcer u Vaubyessardu i iz čije brade dopiraše, baš kao i iz ove kose, ovakav miris po vaniliji i limunu, te nesvjesno napola spusti veđe da bi ga što bolje udahnula. No, pri kretnji koju je učinila uspravivši se u stolcu, u daljini, sasvim u dnu obzorja, opazi Lastavicu, staru poštansku kočiju što se polagano spuštaše niz obronak Leux, vukući za sobom dugačak oblak
prašine. U tim se žutim kolima Léon tako često vraćao k njoj, a tom je cestom zauvek i otišao! Privide joj se da ga je opazila preko puta, na onome njegovu prozoru, potom se sve stopi, navukoše se oblaci. Pričini joj se da se još uvek vrti u valceru, pod svetlom lustera, i vikontovu naručju, a da ni Léon nije daleko, da će uskoro doći... a ipak je stalno kraj sebe osećala Rodolpheovu glavu. Slatkoća toga osećaja prože tako njezine nekadašnje žudnje te se one, poput peščanih zrnaca pod naletom vetra, stadoše vrtložiti na jedva primetnome valu mirisa što se nadvijaše nad njezinom dušom. U nekoliko navrata raširi nosnice, snažno, ne bi li udahnula svežinu bršljana na kapitelima. Skide rukavice, obrisa ruke, a potom uze rupčićem hladiti lice, dok je kroz udaranje u slepoočicama čula
žamor gomile i savetnikov glas koji pevuckavo i dalje čitaše rečenice.
A on govoraše:
»Nastavite i dalje tako! Ustrajte u tome! Ne slušajte ni nagovor navike ni prenagljene savete presmionog iskustva! Nadasve prionite na poboljšavanje tla, na upotrebu dobroga gnojiva, na uzgoj raznih pasmina konja, goveda, ovaca i svinja! Neka ova skupština za vas bude poput kakva miroljubiva borilišta gde će pobednik na izlasku pružiti ruku pobeđenome i s njime se pobratiti u nadi u što bolji uspeh! A vi, časni sluge, ponizna služinčadi čiji tegoban trud do dana današnjega nijedna vlada nije uzela u obzir, dođite i primite nagradu za svoje mučaljive kreposti i budite uvereni da će država ubuduće upirati oči u vas, da će vas bodriti, da će vas štititi, da će udovoljavati vašim pravednim zahtevima i da će vam, koliko god to do nje stoji, olakšati breme mučnih žrtava!«

Gospodin Lieuvain sede, a ustade gospodin Derozerays i otpoče nov govor. Njegov možda nije bio tako kićen kao savetnikov, ali se odlikovaše određenijim stilskim značajem, što će reći stručnijim znanjem i uzvišenijim razmatranjem. Tako je u njemu manje mesta zauzimao hvalospev vladi, a više ga beše ostavljeno veri i poljoprivredi. Prikazivao se odnos između jednoga i drugoga te način na koji je oboje uvek pridonosilo civilizaciji.

Rodolphe pak razgovaraše s gospođom Bovary o snovima, predosećajima, magnetizmu.

Vrativši se do kolevke ljudskoga društva, govornik oslikavaše divlje doba kada su ljudi živeli hraneći se žirom, i to duboko u šumama. Potom su zbacili životinjsko krzno, odenuli se u sukno, izorali brazde, zasadili vinovu lozu. Je li to bilo dobro i nije li u tome otkriću bilo više štete nego koristi? Takvo pitanje postavljaše sebi gospodin Derozerays.

Od magnetizma je Rodolphe malo-pomalo dospeo do srodnosti duša, pa dok je gospodin predsednik kao primer navodio Cinncinata i njegov plug, Dioklecijana koji je sadio kupus i kineske careve što su novu godinu svečano započinjali setvom, mladi je muškarac objašnjavao mladoj ženi kako te neodoljive privlačne sile imaju svoj uzrok u nekome prijašnjem životu.
– Eto – govoraše – zašto smo se nas dvoje upoznali? Koji je slučaj to hteo? Nesumnjivo, mora da su nas, uprkos udaljenosti, poput dve reke koje teku da bi se na kraju spojile, naše lične sklonosti dovele jedno k drugome.
Uhvati je za ruku; ona je ne izvuče.
»Za sveukupni uspešni poljoprivrednički rad!« povika predsednik.
– Neki dan, na primer, kada sam došao k vama...
»Gospodinu Bizetu iz Quincampoisa.«
– Jesam li znao da ću vas danas pratiti?
»Sedamdeset franaka!«
– Čak sam stotinu puta hteo otići, ali sam pošao za vama i ostao.
»Gnojidba.«
– Kao što ću ostati večeras, sutra, svih drugih dana, celoga života!
»Gospodinu Caronu iz Argueila, zlatna medalja!«
– Jer nikada nisam ni u čijem društvu doživeo takvu očaranost.
»Gospodinu Bainu iz Givry-Saint-Martina!«
– Zato ću sa sobom svugde nositi uspomenu na vas.
»Za merino ovna...«
– Ali vi ćete me zaboraviti. Za vas ću nestati kao senka...
»Gospodinu Belotu iz Notre-Damea...«
– Oh, ne! Ipak ću, zar ne, nešto značiti u vašim mislima, u vašem životu?
»Uzgoj svinja, nagrada ex aequo37 gospodi Lehérisséu i Cullembourgu, šezdeset franaka!«

Rodolphe joj stezaše ruku i osećaše kako je topla i uzdrhtala poput uhvaćene grlice koja bi najradije nastavila let. No, bilo da ju je pokušala izvući ili je odgovorila na njegov stisak, ona pomače prste. On uzviknu:
– Oh, hvala vam! Ne odbijate me! Tako ste dobri! Shvaćate da sam vaš! Pustite da vas gledam, da vas promatram!
Od udara vetra koji ulete kroz prozore nabra se stolnjak na stolu, a dole na trgu seljakinjama se podigoše velike kape, nalik na lepršava krila u belih leptira.
»Iskorištavanje pogača od uljanog zrnja«, nastavi predsednik.
Pa se požuri:
»Flamansko gnojivo – uzgajanje lana – isušivanje, dugoročni zemljišni zakup – služba u
domaćinstvu.«

Rodolphe više nije govorio. Gledali su jedno drugo. Od silne žudnje drhtale im suhe usne, a prsti im se isprepletoše, meko, sami od sebe.
»Catherine-Nicaise-Elisabethi Leroux iz Sassetot-la-Guerièrea, za pedeset i četiri godine
službe na istome majuru, srebrna medalja – vredna dvadeset i pet franaka!«
»Gde je Catherine Leroux?« ponovi savetnik.
Nije se pojavljivala; samo su se čuli glasovi kako se došaptavaju:
– Pa hajde!
– Ne.
– Na levo!
– Ne boj se!
– Ah, kako je bedasta!
– No, dobro, je li tu? – zavika Tuvache.
– Da! Evo je!
– Neka onda dođe ovamo!
Napokon tribini priđe sitna starica plašljiva držanja koja kao da se u siromaškoj odeći beše sva zgurila. Na nogama je nosila teške drvene cokule, a oko bokova veliku plavu pregaču. Mršavo joj lice, uokvireno neobrubljenom kapicom, beše jače izbrazdano borama nego što ih ima na uveloj jabuci reneti, a iz rukava crvene bluze izvirivahu dve dugačke šake s kvrgavim člancima. Od prašine po sušama, od pranja u lužini i od sjere iz vune tako su okorele, ohrapavile, otvrdnule da su se činile prljavima, ma koliko bile oribane u čistoj vodi, a od dugogodišnjega služenja, ostajahu napola otvorene, kao da i same hoće pružiti ponizno svedočanstvo o tolikim mukama što su ih pretrpele. Neka redovnička bešćutnost pridavaše uzvišen izraz njezinu licu. Ništa tužno ili nežno ne umekšavaše taj bledi pogled. U druženju sa životinjama na nju behu prešli njihova ćutljivost i spokoj. Ovo joj beše prvi put da se našla u tako brojnome društvu pa se, u duši uplašena zbog zastava, bubnjeva, gospode u frakovima i savetnikovim ordenom časti, držala posve nepomično, ne znajući bi li istupila napred ili pobegla, ni zašto je gomila gura i zašto joj se ocenjivači smeškaju. Tako stajaše pred razdraganim građanima tih pola stoleća robovanja.
– Pristupite, uvažena Catheine-Nicaise-Elisabeth Leroux! – reče gospodin savetnik koji iz predsednikovih ruku beše uzeo popis nagrađenih osoba. Pa, gledajući naizmence u list papira, a potom u staricu, ponovi očinskim tonom:
– Pristupite, pristupite!
– Jeste li gluhi? – reče Tuvache skočivši iz naslonjača.
Pa joj stade vikati na uho:
– Pedeset i četiri godine službe! Srebrna medalja! Dvadeset i pet franaka! Za vas.

Potom, kada je primila medalju, ona je promotri. Celim joj se licem tada razli blaženi osmeh i čulo se kako na odlasku mrmlja:
– Daću je našem župniku, da za mene odsluži nekoliko misa.
– Kakav fanatizam! – uskliknu apotekar nagnuvši se prema javnome beležniku.

Skupština beše gotova, gomila se rasprši. I sada, kada su svi govori pročitani, svako opet zauze svoj položaj i sve se vrati u uobičajenu kolotečinu: gospodari su zlostavljali sluge, a ovi pak tukli životinje, ravnodušne slavljenike koji su, sa zelenim vencem među rogovima, odlazili natrag u staju.

Međutim se pripadnici narodne garde behu popeli na prvi sprat opštine, s kolačima nataknutim
na bajunete i s bataljunskim bubnjarom koji je nosio košaru punu boca. Gospođa Bovary uze Rodolphea pod ruku; on je otprati kući; rastadoše se pred vratima; potom on sam prošeta po livadi čekajući da započne svečani ručak.
Gozba bi duga, bučna i uz lošu podvorbu; svi be hu tako zbijeni da su jedva mogli i laktove pomaknuti, a uske daske što su služile umesto klupa samo što se ne slomiše pod težinom uzvanika. Jelo se obilato. Svatko se trudio naplatiti svoj prilog. Sa svakoga je čela curio znoj, a beličasta para, poput izmaglice nad rekom u jesenje jutro, lebdela je iznad stola, između obešenih petrolejki.

Rodolphe je, naslonivši se leđima na šatorsko platno, toliko mislio na Emmu da ništa nije čuo. Iza njega, na tratini, sluge slagahu prljave tanjire na hrpu; susedi mu se obraćahu, on im ne odgovaraše; neko mu punio čašu, no na misli mu se, uprkos sve većoj graji, spuštaše tišina. Sanjario je o onome što mu beše rekla i o obliku njezinih usana; lice joj je, poput čarobna ogledala, blistalo na limenim
kacigama; nabori haljine spuštali joj se niz stenke šatora, a dani puni ljubavi u beskraj se nizali u očekivanju budućnosti.
Vide je opet navečer, za vreme vatrometa, no bila je s mužem, gospođom Homais i apotekarom
koji se silno uznemiravaše zbog opasnosti od zalutalih raketa te je svaki čas ostavljao društvo i s raznoraznim preporukama odlazio do Bineta.
Pirotehnička sredstva poslana na ime gospodina Tuvachea iz prevelikoga su opreza bila spremljena u njegovu podrumu; vlažni se barut stoga nikako nije dao zapaliti pa je glavni prizor, kada se trebao prikazati zmaj što grize vlastiti rep, potpuno propao. Od vremena do vremena poletela bi pokoja jadna rimska svećica; zblenuta bi gomila tada podigla graju s kojom se mešala cika žena koje je neko u tami uhvatio oko struka. Emma se ćutke nežno pripijala uz Charlesovo rame te je, podigavši bradu uvis, pratila svetli trag raketa na tamnome nebu. Rodolphe je promatraše pri svetlu lampiona što su još goreli.
Onda se lampioni malo-pomalo ugasiše. Upališe se zvezde. Pade nekoliko kapi kiše.
Ona zaveza rubac oko glave.
U taj čas iz gostionice iziđe savetnikova kočija. Kočijaš beše pijan pa odmah zadrema te se izdaleka, preko krova kočije, između dve svetiljke, opažalo njegovo glomazno telo kako se njiše levo-desno, zavisno o zibanju kočije.
– Zaista – kaza apotekar – pijanstvo bi trebalo najstrože kažnjavati! Da se mene pita, svake bi se nedelje  na ploču, postavljenu ad hoc 38 pred opštinom, ispisivala imena svih onih koji su se preko nedelje  trovali alkoholom. Uostalom, sa statističkoga gledišta, tako bismo dobili tačne podatke koji bi se u slučaju potrebe... Nego, ispričajte me.
I opet potrča prema kapetanu.
Ovaj se vraćaše kući. Svojoj tokarskoj klupi.
– Možda ne bi bilo loše – reče mu Homais – da pošaljete nekoga od svojih ljudi ili da sami
pođete...
– Ama, pustite me na miru – odgovori mu ubirač poreza – ništa se ne događa!
– Možete biti mirni – reče apotekar vrativši se k prijateljima. – Gospodin Binet potvrdio mi je da su poduzete sve mere. Ni iskrica neće pasti. Crpke su pune. Idemo na spavanje.
– Bogme, baš sam pospana – na to će gospođa Homais koja je uvelike zevala – ali ne smeta, baš smo imali krasan dan za ovu svečanost.
Rodolphe ponovi tihim glasom i uz nežan pogled:
– Oh, da! Zaista krasan!
I pozdravivši se, krenuše svako na svoju stranu.
Dva dana kasnije objavi Fanal de Rouen opširan članak o skupštini. Homais ga već sutradan
beše sastavio s mnogo žara.

»Čemu venci, cveće, ukrasno zelenilo? Kamo, poput valova pomahnitala mora, grne sav ovaj svet pod žarkim zrakama tropskoga sunca što lije toplinu po našim njivama?« Zatim je govorio o položaju seljaka. Vlada, doduše, čini mnogo, ali ne i dovoljno! »Samo hrabro!« dovikivaše joj on. »Preko je potrebno na hiljade reformi, provedimo ih.« Potom, dotičući se savetnikova dolaska, ne zaboravljaše ni »ratnički dojam naše narodne vojske«, ni »naše vragolaste seljanke«, ni starce ćelavih glava, »svojevrsne patrijarhe koji su bili onde, a među kojima su neki, ostaci naših besmrtnih falangi, još uvek osećali kako im srce udara na muževni zvuk bubnjeva.« Sebe je naveo među prvima među članovima ocenjivačkog odbora te je u jednoj belešci čak  podsećao na raspravu o jabukovači koju
je gospodin Homais, apotekar, svojevremeno poslao Agronomskome društvu. Kada je stigao do podele nagrada, pravim je ditirambima oslikavao veselje dobitnika. »Otac je grlio sina, brat brata, suprug suprugu. Mnogi je s ponosom pokazivao skromnu medalju, a kada se vratio kući, svojoj dragoj domaćici, nedvojbeno ju je suznih očiju obesio na goli zid svoje kolibice.«

»Oko šest sati, na svečanomu ručku, priređenom na travnjaku gospodina Liégearda, okupili su se glavni sudionici ove svečanosti. Celo je vreme tu vladala najveća srdačnost. Izrečene su razne zdravice: gospodin Lieuvain nazdravio je vladaru! Gospodin Tuvache prefektu! Gospodin Derozerays poljoprivredi! Gospodin Homais obrtu i domaćoj radinosti, tom bratu i sestri! Gospodin Leplichey boljitku! Uvečerje nebo najednom rasvetlio sjajan vatromet. Reklo bi se, pravi kaleidoskop, prava operna dekoracija pa se u jednom trenutku našemu malom mestu moglo učiniti da je preneseno usred kakva sna iz Hiljadu i jedne noći.«
»Napomenimo i to da nikakav neugodan događaj nije poremetio ovaj  porodični  skup.
Na kraju je dodao:
»Zapažena je jedino odsutnost crkvenih predstavnika. Svećenstvo nesumnjivo  drugačije shvata napredak. Slobodno vam bilo, gospodo Loyolina!«

IX 

Proteče šest nedelja. Rodolphea niotkuda. Jedne se večeri napokon pojavi.
Sutradan posle skupštine beše sam sebi rekao:
– Ne idimo brzo k njoj, to bi bila pogreška.
Pa potkraj nedelje ode u lov.
Po povratku iz lova pomisli da je prekasno, potom uze ovako rasuđivati:
– No, ako me već prvoga dana zavolela, mora me sada, zbog nestrpljenja da me opet
vidi, još više voleti. Nastavimo, dakle, ovako!
Uveri se da mu je računica bila ispravna kada, ušavši u primaću sobu, primeti kako je Emma pobledela.
Bila je sama. Dan beše na izmaku. Zbog muslinskih zavesica na oknima sumrak beše još gušći, a pozlata na barometru na koji padaše sunčeva zraka bacaše kroz grančice koralja užaren odblesak na ogledalo.
Rodolphe ostade na nogama, a Emma jedva da nešto i odvrati na njegove prve uljudne
reči.
– Imao sam posla – reče on. – Bio sam bolestan.
– Nešto ozbiljno? – uzviknu ona.
– Pa – Rodolphe će, sedajući kraj nje na klupičicu – zapravo i ne!... Nisam hteo dolaziti.
– Zašto?
– Ne pogađate?
On je još jednom pogleda, no tako silovito da ona porumenevši obori glavu. On nastavi:
– Emma...
– Gospodine! – na to će ona malo se odmičući.
– Ah! Sada vidite – odvrati on sjetnim glasom – da sam bio u pravu što nisam hteo da dođem. I
to ime, to ime koje mi ispunjava dušu i koje mi je nehotice izmaklo, ni njega mi ne dopuštate!
Gospođa Bovary!... Eh! Svi vas tako zovu!... To, uostalom, i nije vaše ime; to ime pripada drugome!
Pa ponovi:
– Drugome!
I sakri glavu u ruke.
– Da, stalno mislim na vas!... Pomisao na vas baca me u očaj! Ah! Oprostite!... Ostavljam vas... Zbogom!... Otići ću daleko... tako daleko da više nećete ni čuti o meni!... A ipak... danas... ne znam ni sam kakva me sila još jednom dovela k vama! Protiv nebesa se ne možemo boriti, ne možemo odoleti osmehu anđela! Prepuštamo se onome što je lepo, dražesno i vredno obožavanja!

Prvi put u životu slušaše Emma da joj neko ovako govori te se njezin ponos, poput čoveka koji se opušta u vrućoj kupki, meko i potpuno protezaše od topline tih reči.
– No, ako i nisam dolazio – nastavi on – ako vas nisam mogao videti, ah, bar sam često
promatrao sve što vas okružuje. Noću, svake noći, ustajao sam, dolazio ovamo, promatrao
kuću, krov koji je sijao na mesečini, drveće u vrtu koje vam se njihalo pod prozorom
i malenu svetiljku, svetlost koja je kroz okna sjala u tamu. Ah, a vi niste ni znali da tu dole, tako blizu, a ipak tako daleko, jedan ubogi jadnik...
Ona se s jecajem okrenu k njemu.
– Oh! Kako ste dobri! – reče.
– Ne, samo vas ljubim, to je sve! Ne sumnjajte u to! Recite mi to, jednu reč! Jednu jedinu reč!
I Rodolphe jedva primetno skliznu s klupičice na zemlju, no uto se u kuhinji začu lupkanje
klompi, a ni vrata primaće sobe, opazi on, ne behu zatvorena.
– Kako bi bilo ljubazno od vas – produži on podižući se – kad biste udovoljili jednome mojem hiru!
Naime, da mu pokaže kuću; želio ju je upoznati; a kako gospođa Bovary nije u tome vidjela ništa loše, oboje upravo ustajahu kad uđe Charles.
– Dobar dan, doktore – reče mu Rodolphe.
Lekar, polaskan tim neočekivanim naslovom, rastopi se od uslužnosti, a Rodolphe to iskoristi da se malčice pribere.
– Gospođa mi je – on će potom – govorila o svojem zdravlju...
Charles ga prekide: i sam je bio u hiljadu briga; ženine tegobe s disanjem behu opet počele. Rodolphe tada zapita ne bi li tu jahanje koristilo.
– Dakako! Izvrsno, savršeno!... Odlična zamisao! Trebala bi to pokušati.
A kako se ona bunila da nema konja, gospodin Rodolphe joj ponudi jednoga od svojih; ona odbi njegovu ponudu; on ne ustraja; potom, da bi opravdao svoju posetu, ispripovedi kako se njegovu vozaču, čoveku kojemu su onomad puštali krv, još uvek zna zanesvestiti.
– Doći ću do vas – reče Bovary.
– Ne, ne, poslaću vam ga ovamo; doći ćemo obojica, to će vam biti zgodnije.
– Ah! Veoma dobro. Hvala vam.
A čim ostadoše sami:
– Zašto ne prihvatiš predlog gospodina Boulangera? To je tako ljubazno od njega.
Ona se tobože namrgodi, iznese hiljadu isprika te na kraju izjavi kako bi se to možda činilo
neobičnim.
– Ah! Baš mene briga za to! – reče Charles da dokrajči raspravu. – Zdravlje pre svega! U krivu si!
– Eh! A kako ću jahati kad nemam jahaće odelo?
– Treba ti ga naručiti! – odgovori on.
Jahaće odelo navede je na odluku.
Kad je odelo bilo gotovo, Charles napisa gospodinu Boulangeru da mu njegova žena stoji na raspolaganju i da računa na njegovu ljubaznost.

Sutradan u podne Rodolphe stiže pred Charlesova vrata s dva jahaća konja. Jedan je na ušima imao ružičaste kićanke i žensko sedlo od jelenje kože.
Rodolphe beše obuo visoke mekane čizme, pomislivši kako ona takvih jamačno nikada nije videla; Emmu doista očara njegova vanjština čim se pojavio na odmorištu u raskošnom baršunastom kaputu i belim pletenim hlačama. Beše spremna i čekaše na nj.
Justin se iskrade iz apoteke da je vidi, a i apotekar načas ostavi posao. Beše pun preporuka za gospodina Boulangera:
– Nesreća se tako lako dogodi! Pazite se! Konji su vam možda odviše vatreni!
Ona začu neki zvuk iznad glave: to je Félicité bubnjala o okno da zabavi malu Berthu.
Devojčica joj iz daljine dobaci poljubac; majka mu odgovori mašući drškom biča.
– Ugodno jahanje! – viknu gospodin Homais. – I oprez! Oprez pre svega!
I zamaha novinama gledajući za njima.
Čim oseti zemlju, Emmin se konj dade u galop. Rodolphe galopom jahaše usporedo s njom. Od trena do trena izmenili bi pokoju reč. Lagano se pognuvši, visoko podigavši šaku i ispruživši desnu ruku, ona se prepuštaše ravnomernome kretanju od kojega se njihaše u sedlu.
U podnožju obronka Rodolphe pusti uzde; pojuriše zajedno, u isti mah; potom se na vrhu konji zaustaviše i njoj duga modra koprena pade niz leđa.
Behu prvi oktobarski dani. Magla se prostiraše po poljima. Na obzoru se magla rastezala među obrisima brežuljaka, a drugde se pak trgala, uzdizala, rasplinjavala. Kadšto se, u procepu između oblaka, obasjani sunčevom zrakom, opažahu krovovi u Yonvilleu, s vrtovima uz vodu, dvorištima, zidovima i crkvenim zvonikom. Emma napola stiskaše oči ne bi li prepoznala svoju kuću i nikada joj se do tada to jadno seoce u kojemu je živela ne beše učinilo tako malenim. S visine na kojoj su se nalazili cela se dolina doimala poput golema bleda jezera što se isparava u zrak. Guste skupine stabala stršahu tu i tamo nalik na crne litice, a visoki nizovi jablana što se izdizahu nad maglom izgledahu kao pješčano žalo koje se mreška na vetru.
Sa strane na tratini, među jelama, u mlakome je zraku kružila neka smeđa svetlost. Zemlja, crvenkasta poput duvanskoga praha, prigušivaše zvuk koraka, a konji u hodu rubom kopita pred sobom odgurivahu otpale borove češere.
Rodolphe i Emma pođoše tako uz rub šume. Ona se od vremena do vremena okretala u stranu ne bi li izbegla njegov pogled i tada bi videla tek redove jelovih debala, a od njihova neprekidna sleda pomalo je hvataše omaglica. Konji su dahtali. Koža na sedlima škripala.
U času kada zađoše u šumu pojavi se sunce.
– Bog nas čuva! – reče Rodolphe.
– Mislite? – ona će na to.
– Napred! Napred! – dočeka on.
Pucnu jezikom. Obe životinje pojuriše.
Visoka se paprat uz rub puta zapletaše Emmi u stremen. Rodolphe se, svejednako jašući, saginjao i usput je uklanjao. U drugim bi prilikama, da pred njom razmakne granje, prošao tik uz nju i Emma bi osetila kako joj je njegovo koleno okrznulo nogu. Nebo beše postalo modro. Lišće se više nije micalo. Oko njih se prostirahu cela područja puna rascvetala vresa, a ljubičasti se sagovi smenjivahu s gušticima, sivim, rujnim ili zlatnim,već prema boji raznovrsnoga lišća. Često se čulo kako je ispod grmlja kliznuo sićušan lepet krila ili pak promuklo i tiho zagraktao gavran što uzletaše na hrast. Sjahaše. Rodolphe priveza konje. Ona je išla napred, po mahovini, između kolnih tragova.

No, preduga joj je haljina smetala premda je beše zadigla uhvativši je za skut, a Rodolphe je, koračajući za njom, između crnoga sukna i crne čizmice promatrao nežnu lepotu bele čarape koja mu se činila kao delić njezine nagosti.
Ona zastade.
– Umorna sam – reče.
– Hajde, pokušajte još malo! – dočeka on. – Samo hrabro!
Potom, nakon još stotinjak koraka, ona ponovo zastade, a kroz koprenu koja joj s muškoga šešira koso padaše na bokove razaznavaše joj se lice u modrikastoj providnosti, kao da i sama pliva pod azurnim valovima.
– Kamo zapravo idemo?
On ništa ne odgovori. Ona je isprekidano disala. Rodolphe se ogledavao oko sebe i grizao
brk.
Stigoše do proširenja među drvećem gde ležaše posečeno nekoliko mladih stabala. Sedoše
na jedno oboreno deblo, pa Rodolphe progovori o svojoj ljubavi.
Isprva je pazio da je ne uplaši laskanjem. Bio je miran, ozbiljan, setan.
Emma ga slušaše oborene glave, svejednako vrškom stopala gurkajući iverje na tlu.
No, na njegovu rečenicu:
– Zar nam sudbina sada nije zajednička?
Odgovori:
– Ne, nipošto! I sami to znate. To je nemoguće.
Ona ustade da ode. On je pograbi za zapešće. Ona zastade. Potom, promotrivši ga nekoliko časaka zaljubljenim i vlažnim pogledom, živo reče:
– Ah! Čujte, ne govorimo više o tome... Gde su konji? Vratimo se.
On srdito i ojađeno odmahnu. Ona ponovi:
– Gde su konji? Gde su konji?
Tada, osmehujući se čudnim osmehom, ukočenih zenica i stišćući zube, on raširenih ruku krene prema njoj. Ona dršćući ustuknu. Mucala je:
– O, vi me plašite! Mučite me! Idemo odavde!
– Kad tako mora biti – prihvati on promenivši izraz lica.
I smesta opet postade pun poštovanja, umiljat, bojažljiv. Ona mu dopusti da je uhvati pod ruku. Krenuše natrag. On je govorio:
– Tȁ što vam je bilo? Zašto? Nisam shvatio. Zacelo ste pogrešno razumeli? U mojoj ste duši vi kao Madona na pijedestalu, na uzvišenom, postojanom i neokaljanom mestu.
No, vi mi trebate da bih živeo! Trebaju mi vaše oči, glas, misli. Budite mi prijateljica, sestra, moj anđeo!
Pa ispruži ruku i uhvati je oko struka. Ona se nevoljko pokušavaše osloboditi. On je pridržavaše
tako i koračaše dalje.
Uto začuše konje gde brste lišće.
– Oh! Još samo malo – reče Rodolphe. – Ne idimo! Ostanite!
Odvede je podalje, do malena jezerca čiju površinu svojim zelenilom prekrivaše vodena leća. Uveli lopoči nepomično ležahu među trskama. Na zvuk njihovih koraka po travi žabe poskakaše u potrazi za skrovištem.
– Ne valja to što činim, ne valja – govoraše ona. – Luda sam što vas slušam.
– Zašto?... Emma! Emma!
– Oh! Rodolphe!... – polagano će mlada žena naslanjajući mu se na rame.
Tkanina se njezine haljine pripije uz baršun njegova kaputa, ona zabaci beli vrat što se nadimaše od uzdaha; pa mu se, klonula, sva u suzama, uz dug drhtaj i skrivajući lice, prepusti.

Spuštahu se večernje sene; sunce na obzorju, probijajući se kroz granje, bleštalo joj u oči. Tu i tamo, posvuda oko nje, među lišćem ili na tlu, podrhtavahu mrlje svetlosti, kao da su kakvi kolibrići u letu tuda razasuli perje. Svugde vladaše tišina; iz drveća kao da se širila nekakva blagost; ona osećaše kako joj srce opet počinje kucati i kako joj krv struji po telu poput mlečne reke. Onda iz velike daljine, onkraj šume, na drugim brežuljcima, začu neki nejasan i razvučen krik, neki glas što se otezaše, pa ga slušaše ćuteći gde se poput muzike meša s poslednjim titrajima njezinih uzbuđenih živaca. Rodolphe, s cigarom među zubima, nožićem popravljaše potrganu uzdu.

U Yonville se vratiše istim putem. Opet videše tragove svojih konja u blatu, jedan uz drugi, isto grmlje, isto kamenje u travi. Ništa se oko njih ne beše promenilo, a ipak se za nju zbilo nešto mnogo značajnije nego da su se i planine pomakle s mesta. Rodolphe se od vremena do vremena saginjaše i uzimaše je za ruku da je poljubi.
Kako li je na konju bila dražesna! Uspravna, tanka u struku, s kolenom svijenim na životinjinoj
grivi i ponešto zarumenjena od svežega zraka, usred večernjega rumenila.
Ulazeći u Yonville, poigra konja na popločanoj cesti.
Sa svih prozora gledahu u nju.
Muž joj za večerom reče da dobro izgleda, no ona se pričini da ga ne čuje kada je upita kako joj je bilo na jahanju i samo je sedela držeći lakat uz tanjur, između dve sveća što su gorile kraj nje.
– Emma! – reče on.
– Šta je?
– Pa, čuj, danas popodne skoknuo sam do gospodina Alexandrea; ima staru kobilu, ali je još vrlo lepa, samo joj je na kolenu mali ožiljak, a mogli bismo je dobiti, siguran sam, za nekih stotinu talira...
I dodade:
– Čak sam mislio da će ti to biti drago pa sam je zakapario... kupio... Jesam li dobro postupio.
Šta kažeš?
Ona kimnu glavom u znak odobravanja, potom će, četvrt sata kasnije:
– Ideš li van večeras?
– Da. Zašto?
– Oh, mili, ništa, ništa.
Pa, čim se rešila Charlesa, pope se u svoju sobu i onde se zatvori.
Isprva je sve bilo kao nekakva omama; videla je drveće, puteve, jarke, Rodolphea, još je osećala stisak njegovih ruku, dok je lišće podrhtavalo, a na vetru zviždale trske.

No, ugledavši se u ogledalu, začudi se vlastitom licu. Nikada joj oči nisu bile tako velike, tako crne niti su imale takvu dubinu. Preobražavaše je neka istančanost koja joj beše preplavila celo biće.
Ponavljaše u sebi: »Imam ljubavnika! Ljubavnika!«, naslađujući se tom mišlju kao predodžbom
o novoj mladosti koja ju je opet zatekla. Napokon će, znači, upoznati one ljubavne radosti, onu grozničavost sreće u koju već beše izgubila svaku nadu. Stupaše u nešto čarobno, gde će sve biti strast, ushit i zanos; okruživaše je modrikast beskraj, osećajni joj vrhunci svetlucahu u mislima, svagdanji se život ukazivaše tek u daljini, nisko dole, u tmini, u razmacima između tih visova.

Seti se tada junakinja iz knjiga koje beše pročitala i lirska legija svih tih preljubnica stade u njezinu sećanju pevati sestrinskim glasom koji je očaravaše. Kao da, promatrajući se u liku ljubavnice za kojim je nekada toliko hlepila, i sama postajaše istinskim delom tih maštanja i ostvarivaše dugotrajno sanjarenje iz mladenačkih dana. Uza sve ovo, osećaše Emma i osvetničko zadovoljstvo. Nije li dovoljno trpila? No, sada likuje, a ljubav, tako dugo sputavana, svom snagom izbija u uzavrelome zanosu. Kušaše je sa slašću, bez grižnje savesti, bez brige, bez nemira.

Sutrašnji dan proteče u novoj slasti. Zavetovaše se jedno drugome. Ona mu poveri svu svoju tugu. Rodolphe je prekidaše poljupcima, a ona je, promatrajući ga kroz napola sklopljene veđe, od njega tražila da je i opet zove po imenu i ponavlja joj kako je ljubi. Beše to u šumi, kao i prethodnoga dana, u potleušici koja pripadaše izrađivaču klompi.
Zidovi joj bijahu od slame, a krov tako nizak da se valjalo saginjati. Sedeli su jedno uz drugo na ležaju od suhoga lišća.
Od toga se dana svake večeri redovito dopisivahu. Emma bi odnela pismo na kraj vrta, blizu reke, u pukotinu na terasi. Rodolphe je dolazio po nj i ostavljao svoje za koje se ona uvek tužila da je prekratko.
Jednoga jutra, kada je Charles još pre zore bio izišao iz kuće, uhvati je hir da istoga časa vidi Rodolphea. Moguće je hitro otići u Huchette, ostati onde sat vremena i vratiti se u Yonville dok svi još budu spavali. Na tu joj se pomisao dah preseče od žudnje; ubrzo se nađe usred livade, idući brzim koracima i ne osvrćući se za sobom.
Počinjaše se daniti. Emma izdaleka prepoznade ljubavnikovu kuću na kojoj su se dva
nazubljena vetrokaza crnila u bledome polumraku.
Nakon dvorišta na imanju dolazila je glavna zgrada, što mora da je bio dvorac. Ona uđe u nj, kao da su se zidovi pred njom sami od sebe razmaknuli. Veliko je ravno stubište vodilo gore u hodnik. Emma okrenu kvaku na jednim vratima i smesta u dnu sobe opazi usnula muškarca. Beše to Rodolphe. Ona vrisnu.
– Ti ovde! Ovde! – ponavljaše on. – Kako si samo uspela doći?... Ah! Smočila si haljinu!
– Ljubim te! – odgovori ona ovijajući mu ruke oko vrata.
Budući da joj taj prvi smioni pokušaj pošao za rukom, Emma bi se sada, svaki put kada bi Charles rano izišao, brzo obukla i tihim se korakom spustila vanjskim stubama koje su vodile na rečnu obalu.

No, kada bi daska postavljena kravama za prelaz bila podignuta, valjalo joj je ići duž zidova što se pružahu uz reku; obala beše skliska; da ne padne, rukom se hvatala za busenje uvelih žutih šeboja. Potom bi udarila preko uzoranih njiva, gde bi upadala u brazde, posrtala i zapinjala u tankim čizmicama. Svileni rubac, vezan oko glave, lepršaše joj na vjetru usred pašnjaka; uplašila bi se volova pa bi potrčala; stizaše bez daha, ružičastih obraza, celim svojim bićem odišući svežim miomirisom bujnosti, zelenila i poljskoga zraka. Rodolphe bi u taj sat još spavao. Bilo je to kao da mu proletno jutro ulazi u sobu.
Žuti zastori na prozorima lagano bi propuštali tešku zlaćanu svetlost. Emma bi žmirkajući pipala oko sebe, a rosne kapi koje joj behu zaostale u kosi tvorile su joj kao nekakav topazni svetokrug oko lica. Rodolphe bi je uz smeh privukao k sebi i pritisnuo na grudi.
Posle, ona je razgledavala njegove odaje, otvarala ladice, češljala se njegovim češljem i promatrala se u njegovu ogledalu za brijanje. Često bi među zube stavila veliku lulu koja je ležala na noćnom ormariću, među limunima i komadićima šećera, pokraj vrča s vodom.
Za rastanak im je trebalo dobrih četvrt sata. Emma bi tada zaplakala; najradije bi da nikada ne mora napustiti Rodolphea. Nešto jače od nje gonilo ju je k njemu, tako da se on jednoga dana, videći je gde nenadano dolazi, namršti kao čovek kojemu nešto nije po volji.
– Ama, što ti je? – reče ona. – Jesi li bolestan? Govori!
Napokon on ozbiljna lica izjavi da njezine posete postaju nerazborite i da ne pazi na svoj dobar glas.


__________________________
36 U prvom poglavlju drugoga dijela spominju se tri jonska stupa – nap. prev
37 Jednakopravno, na dva jednaka dijela (lat.) – nap. prev.
38 Posebno u tu svrhu (lat.) – nap. prev







Нема коментара:

Постави коментар