18.09.2017.

Gustave Flaubert, Gospođa Bovary, PRVI DEO ( VII,VIII,IX )


VII 

Kadšto je pomišljala da su joj to ipak najlepši dani u životu, štono kažu, medeni mesec. Da se okusi njihova slast, nedvojbeno bi valjalo poći u one zemlje sa zvučnim imenima gde prvi dani nakon venčanja protiču u najugodnijoj dokolici! U poštanskim kočijama, iza plavih svilenih zastora, korakom  se vozite uz strme putove, slušajući pesmu kočijaševu što u planini odjekuje zajedno s kozjim zvončićima i potmulim šumom vodopada.

Kada sunce zađe, na zaljivskoj obali udišete miris limunova, a potom, uveče, na terasi letnikovca, sami i isprepletenih prstiju, promatrate zvezde i kujete naume. Činilo joj se da pojedina mesta na zemlji rađaju srećom, kao biljkom koja uspeva samo na tome tlu, a svugde se drugde slabo prima. Zašto se ne može nasloniti na balkon kakve švajcarske kućice ili se u svojoj tuzi zatvoriti na nekom škotskom ladanju, uz muža u crnu baršunastom kaputu s dugim skutima, u mekim čizmama, sa šiljatim šeširom i orukvicama!

Možda bi rado nekome sve to bila i poverila. No, kako da izrazi onu neuhvatljivu nevoljkost
kojoj se lik menja poput oblaka, koja se kovitla poput vetra? Nedostajahu joj za to i reči, i prilika, i smelost.

Da je Charles to, međutim, hteo, da je to slutio, da je njegov pogled ma i jednom krenuo u susret njezinoj misli, činilo joj se da bi joj se tada iz srca otkinulo iznenadno obilje, poput zrele voćke što pada s grane čim je rukom dotakneš. No, što se pojačavala prisnost u njihovu zajedničkom životu, tako se povećavala i unutarnja odvojenost koja ju je udaljavala od njega.

Charlesov je način razgovora bio običan, nalik na ulični pločnik: tuda su prolazile svačije misli, u svakidašnjem ruhu, ne pobuđujući ni uzbuđenje, ni smeh, ni snove. Nikada ga radoznalost nije navela, govorio je, dok je živeo u Rouenu, da pođe u pozorište i gled pariške glumce. Nije znao ni plivati, ni mačevati, ni pucati iz pištolja, a jednog joj dana nije umeo da objasn neki jahački izraz na koji eše naišla u romanu. Ne mora li se, naprotiv, muškarac u sve razumeti, isticati se u brojnim područjima, upućivati vas u snagu strasti, u istančane životne slasti, u sve tajne? No, ovaj njezin nikoga ni u čemu ne poučava, ništa ne zna, ništa ne priželjkuje. Veruje da je sretan, a ona mu zamera
na tome nepokolebljivom miru, na toj vedroj nezgrapnosti, pa čak i na sreći što mu je sama poklanja.

Kadšto je i crtala, a Charlesu beše veliko zadovoljstvo stajati kraj nje i gledati je gde se naginje nad crtežom, žmirkajući očima da bolje vidi svoj rad ili palcem u kuglice valjajući mrvice hleba. Za klavirom pak, što su njoj prsti brže leteli, to bi se on jače divio. Sa sigurnošću je udarala po tipkama i bez prekida prelazila cielu klavijaturu s kraja na kraj. Podrhtavajući pod njezinom rukom, stari bi se  instrument na kojemu žice behu razdešene, ako bi prozor bio otvoren, čulo do nakraj sela, a ovršiteljev bi pisar, prolazeći glavnom cestom, gologlav i u papučama, zastao da je čuje, onako s papirom u ruci.

S druge je pak strane Emma umela voditi kućanstvo. Bolesnicima je slala obračun o posetama, i to u pomno sročenim pismima, tako da ni izdaleka nisu podsjećala na račune. Kada bi nedeljom imali na ručku nekog suseda, uvek je nalazila načina da posluži ukusno složeno jelo, umela je na vinovu lišću sagraditi piramidu od šljiva, slatko bi poslužila već istreseno iz staklenke na tanjur, govorila je pače kako će kupiti činije za ispiranje usta nakon jela. Sve je to silno pridonosilo Bovaryjevu ugledu.

Charles naposletku poče sam sebe više ceniti što ima takvu ženu. S ponosom u blagovaonici pokazivaše dva njezina crteža načinjena olovkom što ih beše dao staviti u vrlo široke okvire pa ih obesio o zid na dugačkim zelenim vrpcama. Na povratku s mise viđahu ga pred kućom u krasnim vezenim papučama.

Kući se vraćaše kasno, u deset sati, a kadšto i o ponoći. Zaiskao bi tada nešto za jelo, a kako bi služavka već bila legla, posluživaše ga Emma. Skinuo bi kaput da bi mu za večerom bilo udobnije. Nabrajao bi joj redom ljude koje je sreo, sela u kojima je bio, recepte što ih je napisao te bi, zadovoljan samim sobom, pojeo ostatak kuhane govedine s lukom, slistio sir, pohrskao jabuku, ispraznio vrč, a potom pošao u postelju, legao nauznak i zahrkao. Budući da je odavna bio naviknut nositi noćnu kapicu, rubac mu nije ostajao čvrsto vezan preko ušiju pa mu je kosa ujutro sva razbarušena padala na lice i bila posve bela od pernatih pahuljica iz jastuka kojemu bi se uzice preko noći razvezale. Uvek je nosio čvrste čizme koje su na svodu stopala imale dva široka nabora što se koso pružahu prema gležnjevima, dok je ostatak kože bio potpuno ravan, kao nategnut na drvenoj nozi.

Govorio je da za selo i ne treba bolje.

Mati mu odobravaše tu štedljivost; i sada mu je, naime, dolazila u pohode kao i nekoć, kada bi u njezinoj kući došlo do kakve malo žešće oluje, no starija gospođa Bovary kao da baš ne beše naklonjena snahi. Nalazila je njezino držanje previše uznositim za njihove imovinske prilike; drva, šećer i sveće tope se kao u kakvoj bogataškoj kući, a toliki drveni ugljen što izgara u kuhinji dostajao bi i za dvadeset pet jela! Preslagala joj je rublje po ormarima i učila je da pazi na mesara kada joj donosi meso. Emma primaše te pouke, gospođa je Bovary njima obasipaše, a reči draga kćeri i draga majko razmenjivahu se tokom celog dana, popraćene lakim drhtajem usnica, jer obe te slatke reči izgovarahu glasom drhtavim od gneva.

U doba gospođe Dubuc starica se još uvek osećala u prednosti pred njom, no sada je u Charlesovoj ljubavi prema Emmi videla otpadništvo od svoje ljubavi, posezanje za nečim što njoj pripada pa je sinovljevu sreću promatrala u mučnoj tišini, poput propala čoveka što kroz okna gleda ljude gde sede za stolom u njegovoj negdašnjoj kući. Prizivala je pred njim uspomene na svoju muku i požrtvovnost te je, uspoređujući ih s Emminom nehajnošću, zaključivala kako takvo isključivo obožavanje nije nimalo razborito.

Charles nije znao što bi joj odgovorio; mater je poštovao, a ženu beskrajno ljubio. Mišljenje je prve smatrao nepogrešivim, a drugu je, međutim, držao besprekornom. Kada bi gospođa Bovary otputovala, bojažljivo bi se odvažio, i to istim rečima, na jednu-dve od najblažih primedbi što ih beše čuo iz majčinih usta. a Emma bi ga, glasno mu i jasno dokazavši da se vara, poslala natrag bolesnicima.

Htela je, međutim, držeći se načela za koja je verovala da su dobra, u sebi izazvati ljubav. Po mesečini bi mu u vrtu naizust govorila sve strastvene rime koje je znala i uzdišući mu pevala setne adađe, ali se i nakon toga osećala jednako hladnom, a ni Charles se nije zbog toga činio zaljubljenijim ili uzbuđenijim.

Pošto je tako neko vreme kresala kremen o njegovo srce ne izbivši iz njega ni jednu jedinu iskru, nesposobna, uostalom, razumeti ono što sama ne osećaše, kao ni verovati u sve što se ne pokazivaše u uobičajenim oblicima, s lakoćom se uveri da u Charlesovoj strasti više nema ničega izvanrednog. U njegove se ljubavne izlive uvukla redovitost, grlio ju je u određene sate. Beše to navika kao i svaka druga, baš kao poslastica predviđena da se posluži posle jednoličnosti obeda.

Neki lovočuvar kojega gospodin beše izlečio od upale pluća, darova joj malenu talijansku hrticu pa ju je gospođa vodila sa sobom u šetnju, jer bi kadšto i izlazila da načas bude sama i da pred očima više nema onaj večiti vrt i prašnjavu cestu.

Odlazila je do bukvika u Bannevilleu, u blizinu napuštenog paviljona na uglu obzidanog perivoja, na strani okrenutoj prema poljima. Tamo je u jarku među travom bilo visokih trstika s oštrim lišćem.

Najpre bi se ogledala posvuda uokolo da vidi nije li se štogod promenilo od poslednjeg puta kada je ovde bila. Našla bi na istome mestu crvene pustikare i žute šeboje, koprivino busenje izniklo oko krupna kamenja i mrlje od mahovine duž triju prozora čiji se večno zatvoreni kapci raspadahu od istrulosti na zahrđalim gvozdenim stožerima. Isprva bez cilja, misli joj tumarahu nasumce, baš kao i njezina hrtica koja trčala ukrug po poljima, lajala na žute leptire, hvatala rovke zubima čupkajući makove na rubu žitnog polja. Zatim bi joj se misli malo-pomalo razbistrile pa, sedeći na tratini po kojoj je sitno kopkala vrškom suncobrana, u sebi ponavljaše:

– Bože moj, zašto li sam se udala?

Pitaše se nije li se nekom drugačijom igrom slučaja moglo slučiti da sretne drugog muškarca te nastojaše zamisliti kakvi su mogli biti ti događaji što se nisu zbili, taj drugačiji život, taj drugi muž kojega nije poznavala. Tȁ nisu svi muževi nalik na njezina. Mogao je biti lep, duhovit, otmen, privlačan, kakvi su nedvojbeno bili muškarci za koje su se udale njezine nekadašnje samostanske družice. Šta li one sada rade? U gradu, usred ulične vreve, pozorišnog žamora i plesnoga sjaja, provode život u kojemu se srce raduje, a osetila razgaljuju. A ona… njoj je život hladan kao tavan čije je okno okrenuto prema severu, a dosada, taj nemi pauk, u mraku plete mrežu po svim kutovima njezina srca. Sećala se dana podele nagrada, kada se uspinjala na podij da primi zaslužene venčiće.
Ljupko je izgledala onako kose spletene u pletenicu, u beloj haljini i otvorenim crnim suknenim cipelicama pa su je, dok se vraćala na mesto, gospoda saletala da joj čestitaju; dvorište beše puno kočija kroz čija joj vratašca dovikivahu zbogom, a učitelj muzike  pozdravljaše je u prolazu, pod rukom noseći kutiju s violinom. Kako je davno sve to bilo!
Kako davno!

Pozvala bi Djali, smestila je sebi među koljena, pogladila je po tananoj duguljastoj glavi i rekla:

– Hajde, poljubi gospodaricu, ti koja ne znaš za tugu.

Potom bi se, promatrajući setan izraz vitke životinje koja je leno zevala, raznežila te bi joj se, uspoređujući je sa sobom, uzela glasno obraćati, kao nekome koga tešimo u njegovoj boli.

Kadšto bi naišli zapusi vetra, morski povetarci što, prevaljavši se u jednom zamahu preko cele visoravni pokrajine Caux, donosili slanu svežinu sve do ovih dalekih polja. Trstike bi zazviždale povijajući se do zemlje, a lišće bi na bukvama zašumilo u brzom drhtaju, dok im vrhovi, neprestano se njišući, ne prekidahu svečani huk. Emma bi čvršće omotala rubac oko ramena i ustala.

U drvoredu bi zelena svetlost, odražavajući se od lišća, obasjala glatku mahovinu što joj tiho škripaše pod nogama. Sunce zapadaše, kroz granje se crvenjelo nebo, a jednaka debla drveća zasađena u ravnoj crti doimahu se poput niza smeđih stupova što se ističu na zlatnoj podlozi. Obuzeo bi je strah, pozvala bi Djali, brzo se glavnom cestom vratila u Tostes, klonula u naslonjač i cele večeri ne bi ni progovorila.

No, potkraj septrembra, u njezinu se životu dogodi nešto izvanredno: dobi poziv za odlazak u Vaubyessard, k markizu d'Andervilliersu.

Državni sekretar  u doba restauracije, markiz, trudeći se vratiti u politički život, pripremaše daleko unapred kandidaturu za skupštinskog zastupnika. Zimi je delio velike količine drva za potpalu, a u pokrajinskom veću stalno vatreno zahtevao nove ceste za svoj okrug. U vreme velikih vrućina izbi mu u ustima nekakav čir od kojega ga Charles nekim čudom oslobodi u pravi ga čas probivši lancetom. Upravitelj imanja, poslan u Tostes da plati operaciju, uvečer ispriča kako je u lečnikovu malenom vrtu vidio prekrasne trešnje. Kako su pak u Vaubyessardu trešnje slabo rodile, gospodin markiz zamoli Bovaryja za nekoliko sadnica, uze na sebe dužnost da mu lično  zahvali, spazi Emmu, nađe da je lepa stasa i da nipošto ne pozdravlja kao seljanka, tako te su u dvorcu pomislili kako
neće prekoračiti granice pokroviteljskoga ophođenja niti će s druge strane počiniti kakvu
nesmotrenost pozovu li taj mladi bračni par.

Jedne srede, u tri sata, gospodin i gospođa Bovary, popevši se u svoj boc, odvezoše se u Vaubyessard, s velikim putnim kovčegom privezanim otraga na kola i s kutijom za šešire koja bi smeštena pred zaslon za kočijaša. Charles usto među nogama držaše i jednu kutiju od lepenke.
Stigoše pred mrak, baš kad se u perivoju počinjahu paliti svetiljke da kočijama osvetle  put.


VIII 

Dvorac, moderno zdanje u talijanskome stilu, s dva isturena krila i tri vanjska stepeništa, pružaše se podno goleme tratine po kojoj je nekoliko krava paslo među razmaknutim skupinama velikih stabala, dok su se nejednaki bokori zelenila iz košara s grmićima –gorskim ružama, pajasminom i bekovinom, nadimali nad vijugavom crtom peščane staze. Ispod mosta proticaše rečica, kroz maglu se razabirahu zgrade sa škopenim krovom, raspršene po livadi koju blagim padinama okruživahu dva pošumljena brežuljka, a otraga, u guštiku, stajahu u dva usporedna reda kolnice i konjušnice, sačuvani ostaci staroga srušenog dvorca.

Charlesov se boc zaustavi pred srednjim stubištem; pojaviše se sluge; približi se markiz pa, ponudivši joj ruku, uvede lečnikovu ženu u predvorje.

Predvorje beše popločeno mramornim pločama i veoma visoko pa od odjeka koraka, baš kao i od zvuka glasova, onde odzvanjaše kao u crkvi. Nasuprot ulazu uzdizalo se ravno stepenište, a s leva je galerija, okrenuta prema vrtu, vodila do sobe za biljar iz koje se već s vrata čulo sudaranje kugli od belokosti. Prolazeći njome prema salonu, Emma oko biljara vide ljude ozbiljna lika, brade naslonjene ma visoko vezane kravate, svi uređeni odličjima, a šutke se smeše baratajući biljarskim štapom. Na tamnome drvu zidne oplate veliki su pozlaćeni okviri na donjem rubu nosili imena ispisana crnim slovima. Ona pročita: »Jean-Antoine d'Andervilliers d'Yverbonville, grof od Vaubyssarda i barun
od Fresnayea, poginuo u bitki kod Coutrasa 20. listopada 1587.« A na drugom: »JeanAntoine-Henry-Guy d'Andervilliers od Vaubyssarda, francuski admiral i vitez reda sv. Mihajla, ranjen u bitki kod Houge-Saint-Vaasta 29. svibnja 1692., umro u Vaubyssardu 2. januara 1693.« Jedva se razaznavahu imena koja dolažahu potom, jer je svetlo svetiljaka, padajući nisko na zeleno sukno biljarskoga stola, ostavljalo ostatak prostorije u polutami.
Mrkosmeđom senkom bojeći vodoravna platna, ta se polutama na njima prelamaše u tanane niti, duž napuklina u pokosti, a na svim se tim velikim crnim četvorinama obrubljenim zlatom tu i tamo isticaše pokoji svetliji deo slike – kakvo bledo čelo, dva oka što vas motre, perike što padahu na kakvo napudrano rame u crvenoj odeći ili pak kopču na podvezici iznad kakva punahna nožnog lista.

Markiz otvori vrata salona; jedna od gospođa ustade (markiza glavom), pođe Emmi u susret i posede je kraj sebe na sofu te uze s njome prijateljski čavrljati, kao da je već odavno poznaje. Beše to žena od kojih četrdeset godina, lepih ramena, kukasta nosa i otegnuta glasa, a te je večeri na kestenjastu kosu stavila jednostavan rubac od šivane čipke koji joj trokutasto padaše niz leđa. Mlada plavokosa devojka sedila kraj nje na stolcu s visokim naslonom, a oko kamina, nekolicina gospode s cvetićem u zapućku fraka razgovaraše s gospođama.

U sedam sati poslužiše večeru. Muškarci, budući brojniji, posedaše za prvi stol u predvorju, a gospođe za drugi u blagovaonici, zajedno s markizom i njegovom ženom.

Emma na ulasku oseti kako je obavija topao zrak u kojem se ešahu miomiris cveća i krasnoga stolnog rublja, vonj pečenja i miris gomoljika. Plamen se sveća u svećnjacima izduljen odražavao na srebrnim poklopcima za jelo, brušeni kristal, prekriven mutnom maglicom, odsevaše na sve strane bledim zrakama, duž celoga stola nizahu se kite cveća, a na tanjirima sa širokim obrubom, u svakom otvoru između dvaju nabora na ubrusima složenim u vidu biskupske mitre, nalazilo se po jedno jajoliko pecivo. Crvene jastogove nožice stršale su iz pladnjeva, krupno voće u rupičastim košaricama beše naslagano na mahovini, od pečenih prepelica urešenih vlastitim perjem dizaše se mirisna para, a majordom u svilenim čarapama i kratkim hlačama, s belom kravatom i čipkom na prsima, ozbiljan poput kakva suca, pružajući između ramena gostiju već izrezana jela, jednim bi vam zahvatom kašike izvadio odabrani komad. S velike porculanske peći s bakrenim obrubom ženski kip, umotan sve do vrata, nepomično promatraše dvoranu punu sveta.

Gospođa Bovary primeti da više gospođa nije stavilo rukavicu u čašu pred sobom.17 Međutim, na čelu stola, sam među tolikim ženama, pogrbljen nad punim tanjurom i s ubrusom vezanim oko vrata kao da je dete, jeo je starac kojem umak kapaše iz usta. Donje mu veđe behu izvrnute, a malen perčin vezan crnom vrpcom. Bijaše to markizov tast, stari vojvoda de Laverdière, negdašnji ljubimac grofa d'Artoisa18 u doba velikih lovova u Vaudeuilu, kod markiza de Conflansa, a bio je, govorilo se, ljubavnik kraljice Marije Antoanete, posle gospodina de Coignyja te pre gospodina de Lauzuna. Vodio je buran i razvratan život, pun dvoboja, oklada, ženskih otmica, spiskao je sav imetak i
užasnuo celu porodicu . Za stolcem mu stajaše sluga kazujući mu glasno na uho imena jela što ih on mucajući označavaše prstom. Emmine se oči neprestano same od sebe vraćahu na toga starca obešenih usana kao na nešto izvanredno i uzvišeno. Tȁ, živeo je na dvoru i spavao u kraljičinoj postelji!
Natočiše penušca iz leda. Emmi se sva koža naježi kada u ustima oseti tu hladnoću. Nikada pre ne beše videla mogranja ni jela ananasa. Čak joj se i šećer u prahu učini belji i sitniji no drugdje.

Gospođe se zatim popeše u sobe da se spreme za ples.

Emma se dotera s pomnom savesnošću kakvu pokazuje glumica kada prvi put nastupa. Kosu počešlja prema vlasuljarovim preporukama i uvuče se u laku vunenu haljinu što raširena ležaše na postelji. Charlesa hlače stezahu u pasu.

– Ovi će mi potpetci na hlačama smetati pri plesu – reče on.
– Pri plesu? – ponovi Emma.
– Da!
– Pa ti nisi pri sebi! Rugaće ti se ljudi, bolje ostani da sediš. Uostalom to lekaru i više dolikuje – dodade ona.

Charles zaćuta. Koračaše amo-tamo po sobi čekajući da se Emma do kraja odene. Video ju je odostraga, u ogledalu, između dva svećnjaka. Crne joj oči izgledahu još crnje. Kosa joj, blago izbočena oko ušiju, blistaše plavim sjajem, a u punđi joj na gipkoj stabljici drhtaše ruža, s veštačkim rosom na vrhu listova. Haljina što je imaše na sebi beše blede šafranove boje, ukrašena trima ružinim kiticama sa zelenim lišćem.

Charles priđe htejući  je poljubiti u rame.

– Pusti me! – reče ona. – Gužvaš mi haljinu.

Začuše se pjev violine i zvuci roga. Emma siđe niz stube, svladavajući se da ne potrči. Četvorke behu započele. Svet pristizaše. Nastade guranje. Ona sede na klupicu blizu vrata.

Kada četvorka završi, sredina dvorane ostade slobodna za skupine gospode koja stojeći razgovarahu i za livrirane sluge koji donošahu velike pladnjeve. Duž celoga reda žena koje su sjedele sa strane mahalo se oslikanim lepezama, kiticama cveća napola zaklanjao smešak na licu, a bočice sa zlatnim čepom premetale se u poluotvorenim rukama na kojima bele rukavice odavahu oblik nokata i stezahu meso oko zapešća. Čipkasti umeci, dijamantni broševi, narukvice s medaljonima, sve je to drhtalo na košuljcima, svetlucalo na grudima, zveckalo na golim rukama. U kosi, spreda glatko začešljanoj i uvijenoj na zatiljku, u vidu vienaca, grozdova ili grančica, behu zataknute potočnice, jasmin, cvjetovi
mogranja, klasje ili različci. Majke u crvenim turbanima, smrknuta lica, mirno ostajahu na mestu.

Emmi malo zaigra srce kada stupi u red sa svojim plesačem koji je držaše za vrškove prstiju pa pričeka na potez gudala da započne s plesom. No, uzbuđenja ubrzo nestade i ona, njišući se u ritmu orkestra i lagano izvijena vrata polete napred. Smešak bi joj zatitrao na usnama pri pojedinim nežnim zvucima violine koja bi kadšto svirala sama, kad bi zamuknuli ostali instrumenti. Tada bi se čuo jasan zvek zlatnika što se u susednoj sobi prosipahu po suknu na kartaškim stolovima; potom bi u isti mah sve opet započelo, kornet-a-piston ispustio bi zvonak odjek. Noge opet padahu po taktu, suknje se nadimahu i uzajamno dodirivahu, ruke se hvatahu i ispuštahu; iste oči koje su se pred vama obarale
sada su se opet upirale u vaše.

Nekolicina muškaraca (njih petnaestak) između dvadeset i pet i četrdeset godina, raspršeni među plesačima ili u razgovoru na ulazima, izdvajahu se iz gomile nekom porodičnom  sličnošću, koliko god se među sobom razlikovali po godinama, odelu ili licu. Njihovi frakovi, boljega kroja od ostalih, kao da behu od mekše tkanine, a kosa, na slepoočicama začešljana u kovrče, namazana finijim pomadama. Put im beše onakva kakvu daje bogatstvo, ona bela put što se još jače ističe okružena bledoćom porculana, satenskim prelevima, odsjajem krasnoga pokućstva, a u dobru se zdravlju održava pomnim izborom izvrsnih jela. S lakoćom okretahu vrat nad nisko vezanim kravatama,
dugi im zalisci padahu na posuvraćene ovratnike; usta brisahu rupčićima na kojima behu izvezeni veliki monogrami i iz kojih se širio ugodan miris. Oni koji počinjahu stariti izgledahu mladenački, a nekakva zrelost izbijaše na licima mlađih. U njihovu se ravnodušnu pogledu naziraše smirenost svakodnevno zadovoljavane strasti, a iz blagoga ophođenja izbijaše ona posebna surovost kroz koju se odaje prevlast olakih stvari u kojima se vežba snaga, a taština zabavlja, kao što je kroćenje plemenitih konja i društvo propalih žena.

Na tri koraka od Emme neki gospodin u modrom odelu razgovaraše o Italiji s bledom mladom ženom koja je oko vrata nosila bisernu ogrlicu. S pohvalom su govorili o golemim stupovima crkve sv. Petra, Tivoliju, Vezuvu, Castellamareu i Cascinama, đenovskim ružama i Koloseumu po mesečini. Drugim pak uhom osluškivaše Emma razgovor prepun izraza koje nije razumela. Svi se okupljahu oko vrlo mlada čoveka koji je prošle nedelje bio pobedio Miss Arabellu i Romulusa te zaradio dve hiljade zlatnika tako što je preskočio neki jarak. Jedan se tužio da mu se trkaći konji debljaju, a drugi opet na
tiskarske pogreške kojima je iskrivljeno ime njegova konja.

Zrak na plesu beše težak; svetiljke su bledele. Svet stade prelaziti u sobu za biljar. Jedan se sluga pope na stolac i razbi dva okna; na zvuk razbijena stakla, gospođa Bovary okrenu glavu i u vrtu, naslonjena na rešetke, spazi seljačka lica kako gledaju unutra. Tada je obuze uspomena na Bertaux. Ponovo vide majur, muljevitu baru, oca u radnoj odeći pod jabukama, a vide i sebe samu gde, kao negda, prstom skida vrhnje s mleka u zemljanim činijama. No, sred sjaja sadašnjeg časa, njezin prošli život, do tada tako jasno ocrtan, iščezavaše u potpunosti i ona gotovo sumnjaše da je tim životom ikada i živela.

Bila je tu, a posvuda oko ovoga plesa, zastirući sve ostalo, beše tek tama. Ona pak jede sladoled od maraskina, levom ga rukom drži u školjkastoj činiji od pozlaćena srebra pa, prinoseći kašičicu ustima, napola sklapa oči.

Gospođa pokraj nje ispusti lepezu. Neki plesač naiđe onuda.

– Biste li bili tako dobri, gospodine – reče mu gospođa – da mi dohvatite lepezu? Baš mi je pala iza kanapea.

Gospodin se nakloni, a dok je pružao ruku, Emma vide prste mlade gospođe gde mu u šešir spuštaju nešto belo, sveno u trokut. Dohvativši lepezu, gospodin je s poštovanjem pruži gospođi, a ona mu kimnu u znak zahvalnosti pa uze mirisati svoju kiticu cveća.

Posle večere na kojoj je bilo mnogo španskih i rajnskih vina, supe od rakova i bademovice, pudinga à la Trafalgar i svakojakoga hladnog mesa okružena hladetinom što drhtaše na pladnjevima, kočije počeše jedna za drugom odlaziti. Podigavši krajičak zavese od muslina, videli biste kako svetlo njihovih svetiljaka brzo nestaje u tami. Klupice se raščistiše; beše ostalo tek još nekoliko kartaša; muzičari  su jezikom hladili vrhove prstiju; Charles je napola spavao oslonivši se leđima o vrata.
U tri sata izjutra započe kotiljon. Emma nije znala plesati valcer. Svi plesahu valcer, pa i sama gospođica d'Andervilliers i markiza; ne beše drugih gostiju do gostiju dvorca, otprilike dvanaestak osoba.

Jedan od plesača valcera, međutim, kojega kratko nazivahu samo vikontom i kojemu duboko
izrezan prsluk prianjaše uz prsa kao saliven, priđe po drugi put i zamoli gospođu Bovary za ples, uveravajući je da će je voditi i da će ona to sasvim dobro izvesti.

Počeše polagano, a zatim krenuše brže. Vrteli su se: sve se oko njih vrtelo – svetiljke, pokućstvo, zidne oplate i parket, poput kakva koluta na osovini. Kad bi prošli kraj vrata, Emmina bi haljina rubom okrznula njegove hlače; noge im se isprepletahu; on spuštaše pogled prema njoj, a ona prema njemu dizaše oči; obamrlost je obuzimaše i ona zastade.
Opet zaplesaše i vikont, bržim je pokretom povukavši za sobom, iščeznu s njome u dnu galerije, gde ona, zadihana, umalo pade i na tren mu nasloni glavu na grudi. Potom je, vrteći se neprestano, no polaganije, odvede na njezino mesto: ona se nasloni na zid i prekri rukom oči.

Kada ih opet otvori, usred salona su pred jednom gospođom što je sedela na stoličici bez naslona klečala trojica plesača. Ona izabra vikonta i violina se opet oglasi.

Svi gledahu to dvoje. Odlazili su i vraćali se, ona nepomična tela i spuštene glave, a on uvek u istome stavu, uspravna držanja, svijena lakta i isturene brade. E, da, ova ume plesati valcer! Još dugo nastaviše s plesom i izmoriše sve ostale. Još se nekoliko časaka razgovaralo pa posle konačnog »zbogom«, bolje rečeno, »dobro jutro«, gosti dvorca pođoše na počinak.

Charles se vukao uz ogradu stubišta; kolena klecahu pod njim. Beše proveo dobrih pe sati stojeći za stolovima i gledajući kako se igra vist, a da od toga ništa nije razumeo. Uzdahnu stoga duboko od zadovoljstva kada je izuo čizme.

Emma prebaci šal preko ramena, otvori prozor i nasloni se na nj.

Beše mrkla noć. Padahu retke kapi kiše. Emma udahnu vlažni vetar koji joj je hladio veđe. Plesna joj muzika još uvek brujaše u ušima pa se naprezala da ostane budna ne bi li joj što duže potrajala tlapnja o tome raskošnom životu koji će ubrzo morati da napusti.

Poče svitati. Ona dugim pogledom promotri prozore dvorca nastojeći pogoditi u kojoj se sobi nalaze ko od onih što ih je sinoć videla. Rado bi bila štogod doznala o njihovu životu, prodrla u nj, s njime se stopila.

No, drhtaše od hladnoće. Svuče se i pod pokrivačima se stisne uz Charlesa koji već spavaše.

Za doručkom beše mnogo seta. Obrok potraja deset minuta, ne poslužiše nikakav liker, čemu se lekar začudi. Zatim gospođica d'Andervilliers skupi u košaricu ostatke mlečnog peciva da ih odnese labudovima na jezerce pa svi pođoše u šetnju staklenikom gde neobične dlakave biljke behu poredane jedna iznad druge u obliku piramide ispod obešenih posuda iz kojih, kao iz pretrpanih zmijskih legla, preko rubova padahu dugi isprepleteni zeleni traci. Deo s narančama koji se nalazio na kraju vodio je natkriven sve do gospodarskih zgrada. Da razonodi mladu ženu, markiz je povede do konjušnica. Iznad jasala načinjenih u obliku košarica, na porculanskim pločicama behu crnim slovima ispisana konjska imena. Svaka bi se životinja uznemirila u pregradi kad se prolazilo kraj nje te pritom mljaskala jezikom. U sedlarnici je pod sjao poput parketa u salonu. Hamov za kola behu obešeni u sredini na dva okretna stupa, a žvale, bičevi, stremeni i podbradnjaci poredani duž celoga zida.

Charles, međutim, pođe zamoliti slugu da mu zapregne boc. Dovezoše ga pred vanjske stepenice i supruzi Bovary, pošto sva prtljaga bi potrpana u kola, uljudno se pozdraviše s markizom i njegovom ženom pa otputovaše u Tostes.

Emma ćutke promatraše okretanje kotača. Charles, sjedeći na samome rubu klupice, upravljaše kolima raširenih ruku, a konjić trupkajući kasaše u rukunicama koje za nj behu preširoke. Opuštene uzde udarahu ga po sapima vlažeći se onde njegovim znojem, a kutija privezana otraga na bocu u pravilnim je razmacima snažno lupala o zakošak. Behu stigli do tiburvilskih visova, kadli mimo njih najednom smejući se prođe nekolicina jahača, svaki s cigarom u ustima. Emmi se pričini da je prepoznala vikonta; okrenu se i opazi na obzoru tek pokret glava što se spuštahu i dizahu u nejednakom ritmu kasa ili galopa.

Četvrt milje dalje moradoše se zaustaviti da užetom privežu potrganu uzdu koja beše pukla. No, Charles, bacivši poslednji pogled na hamove, spazi nešto na zemlji, među konjskim nogama pa podiže kutiju za cigare, obrubljenu zelenom svilom i s grbom u sredini, poput grba na vratima kočije.

– Čak su unutra i dve cigare – reče – to će mi biti za večeras posle jela.
– Pa zar ti pušiš? – upita ona.
– Ponekad, kad mi se ukaže prilika.
Stavi kutiju u džep i ošinu kljuse.

Kada stigoše kući, večera još ne beše spravljena. Gospođa se razljuti. Nastasie joj drsko uzvrati.

– Odlazite odavde! – reče Emma. – Vi se zaboravljate. Otpušteni ste.

Za večeru su imali supu od luka i komad teletine s kiselicom. Charles, sedeći sučelice Emmi, reče sretno protrljavši ruke:

– Baš je lepo biti opet kod kuće!

Čulo se gde Nastasie plače. Njemu ta uboga devojka beše draga. Nekoć mu je, u pustoši udovištva, tolike i tolike večeri pravila društvo. Bila mu je prva bolesnica, najstarija poznanica u ovom kraju.

– Zar si je zaista otpustila? – reče on napokon.
– Da. Kk će mi to zabraniti? – odgovori ona.

Potom se ugrijaše u kuhinji dok im se pripremala soba. Charles zapali cigaru. Pušio je škubeći usne, svaki čas pljuckajući, uzmičući kod svakog dima.

– Naškodiće ti – kaza ona prezirno.

On odloži cigaru i otrča do crpke da nadušak popije čašu hladne vode. Emma pograbi kutiju za cigare i hitro je baci na dno ormara.

Sutrašnji dan beše dug. Emma prošeta po malenom vrtu, prolazeći i vraćajući se istim stazama, zaustavljajući se pred lehama, pred špalirom, pred sadrenim župnikom, zaprepašteno promatrajući sve te stare stvari koje tako dobro poznavaše. Kako li joj se ples već čini dalekim! Šta li toliko razdvaja prekjučerašnje jutro od današnje večeri? Put u Vaubyessard bše u njezinu životu načinio pukotinu, poput onih velikih useklina što ih oluja kadšto za jednu jedinu noć izdube u gorju. Ipak se pomiri sa sudbinom: pobožno složi u komodu krasnu odjeću, pa čak i satenske cipelice na kojima potplati behu požuteli od klizavoga parketnog voska. Srce joj beše nalik na njih: pri dodiru s bogatstvom na njemu je ostalo nešto što se izbrisati neće.

Uspomena na taj ples postade Emmi, dakle, pravo zanimanje. Svaki put kada bi došla sreda, rekla bi sama sebi budeći se: »Ah! Pre nedelju dana... pre dve nedelje.. pre tri nedelje  bila sam onde!« I likovi joj se malo-pomalo pomešaše u sećanju; zaboravi melodiju četvorki; više jasno ne vide livreje i odaje; nekih pojedinosti nestade, ali žaljenje ostade.



IX 

Često je, kada bi Charles izišao, Emma iz ormara, između složenoga rublja kamo je beše spremila, vadila kutiju za cigare od zelene svile.
Gledaše je, otvaraše te pače udisaše miris njezine podstave u kojem se mešahu sporiš i duvan. Kome li pripada?... Vikontu. Možda mu je to dar od dragane. Neko je ovo izvezao na okviru od pali sandro- vine, ovu stvarčicu koja se krila od svačijih očiju, kojoj be hu posvećeni mnogi sati i nad kojom su se nadvijali meki uvojci zamišljene vezilje. Dah ljubavi prošao je kroz rupice toga mrežastog platna; svaki je ubod iglom za nj pričvrstio neku nadu ili uspomenu, a sve te svilene isprepletene niti tek su trajan izraz jedne te iste prikrivene strasti. A potom ju je vikont jednoga jutra poneo sa sobom. O čemu su razgovarali dok je kutija još počivala na širokoj ploči nad kaminom, između vaza s cvećem i
pompadurskih ura njihalica? Ona je u Tostesu. On je pak tamo, u Parizu! Kakav li je taj Pariz? Neizmerna li imena! Ponavljaše ga poluglasno u sebi da bi se njime naslađivala; zvonilo joj je u ušima poput velikoga zvona kakve stolne crkve; plamtelo joj pred očima čak i s nalepnica na lončićima za pomadu.
Noću, kada su joj ispod prozora na taljigama prolazili trgovci svežom morskom ribom pevajući Marjolainu, budila se pa je, slušajući tandrkanje okovanih kotača što se na izlasku iz sela brzo upijalo u tlo, u sebi govorila:
– Sutra će oni biti onde!
I sledila ih je u mislima, uspinjući se uz obronke i niz njih silazeći, prolazeći kroz sela, odmičući glavnom cestom pri jasnoj svetlosti zvezda. Nakon neke neizvesne udaljenosti, uvek bi se našlo neko neodređeno mesto gde bi bio kraj njezinu snu.
Ona kupi nacrt Pariza pa je vrškom prsta po karti  odlazila u šetnje prestonicom. Hodala je po bulevarima zaustavljajući se na svakom uglu, između crta što označavaju ulice, pred belim četvorinama koje predstavljaju kuće. Naposletku bi umornih očiju, sklopila veđe pa bi videla kako se u tmini na vetru povijaju plinski plamenovi, a stepenice se na kočijama uz silan štropot spuštaju pred pozorišnim  ulazom.
Pretplati se na Corbeille, ženski list, i na Sylphe des Salons. Gutala je, ne preskačući ništa, sve izveštaje o premijerama, o konjskim trkama i večernjim zabavama, zanimala se za prvi nastup kakve pevačice, za otvaranje kakve modne kuće. Znala je sve o najnovijoj modi, adrese dobrih krojača, kojim se danom odlazi u Bulonjsku šumu, a kojim u Operu. Kod Eugènea Suea19 prouči opise pokućstva, pročita Balzaca i George Sand tražeći kod njih zamišljeno zadovoljenje za vlastitu žudnju. Čak je i za stol donosila knjigu i okretala listove dok je Charles jeo razgovarajući s njome. Uspomena na vikonta neprestano joj se vraćala pri takvu štivu. Uspostavljaše vezu između njega i izmišljenih likova. No, krug kojemu on be še središte malo-pomalo proširi se oko njega i sjaj što je od njega dopirao, odvajajući se od njegova lika, rasprostre se dalje da osvetli i druge snove.

Pariz, prostraniji od oceana, svetlucavo blistaše u Emminim očima, sav u rumenu ozračju. Mnogostruki život što se komešaše u toj vrevi beše ipak razdeljen na delove, razvrstan u odvojene slike. Emma ih opažaše tek dve-tri koje skrivahu sve ostale i same po sebi predstavljahu celo čovečanstvo. Veleposlanički svet koračaše po sjajnim parketima, posred salona obloženih ogledalima, oko oblih stolova zastrtih baršunastim stolnjacima sa zlatnim resama. Beše tu i haljina s povlakom, velikih tajni, teskoba prikrivanih pod osmesima. Zatim je dolazilo društvo vojvotkinja: svi onje behu bledi, svi ustajahu u četiri poslepodne, žene – ubogi anđeli! – imale su na rubu podsuknje engleske
čipke, a muškarci, nepriznate veličine pod ništavnom vanjštinom, iz puke zabave satirali konje, leto provodili u Badenu te se napokon oko četrdesete ženili bogatim naslednicama. U zatvorenim restoranskim prostorijama, gde se večera posle ponoći, pri svetlu se sveća smejaše šarena gomila ljudi od pera i glumica. Behu oni rastrošni poput kraljeva, puni idealnih ambicija i fantastičnih zanosa. Beše to život iznad svih drugih, između neba i zemlje, u olujama, nešto uzvišeno. Ostali svet za nju beše izgubljen, bez određena mesta i kao da ne postoji. Što su joj stvari, uostalom, bile bliže, to bi se njezina misao od njih više odvraćala. Sve što je neposredno okruživaše, dosadno selo, glupi malograđani, osrednjost života, činilo joj se izuzetkom u svetu, posebnim slučajem u kojemu
se našla uhvaćena, dok se onkraj toga unedogled prostirahu neizmerni predeli blaženstva i strasti. U svojoj je žudnji brkala putene naslade raskoši s radostima srca, otmenost navika s istančanošću čuvstava. Ne treba li i ljubavi, kao i indijskim biljkama, za nju pripravljeno tlo i posebna temperatura? Uzdasi na mesečini, dugački zagrljaji, suze koje teku po rukama što se prepuštaju, sva grozničavost puti i čeznutljivost milovanja nisu, dakle, odvojeni od balkona u velikim dvorcima punim dokolice, bez budoara sa svilenim zastorima i silno debelim sagom, s kamenim vazama punim cveća i posteljom na podiju ni od blistanja dragulja i zlatnih opšava na livreji.
           
Poštanski momak koji je svako jutro dolazio timariti kobilu prolažaše hodnikom u teškim drvenim klompama, radni mu haljetak beše pun rupa, a noge u cokulama bose.
Eto, takvim joj se konjušarom u kratkim hlačama valja zadovoljiti! Kada bi završio s poslom, toga se dana više nije vraćao; naime, Charles bi na povratku sam odveo konja u štalu, skinuo mu sedlo i stavljao ular, a služavka bi donela naramak slame i bacila je u jasle, kako je znala i umela.
Umesto Nastasie (koja je naposletku otišla iz Tostesa roneći potoke suza), Emma u službu uze četrnaestogodišnje devojče, siroče ugodna lica. Zabrani joj da nosi pamučne kapice, pouči je da se gostu obraća u trećem licu, da čašu vode donosi na tanjuriću, da pri ulasku kuca na vrata, nauči je peglati, škropiti, pomagati joj pri odevanju, htela ju je odgojiti za sobaricu. Nova služavka slušaše bez pogovora da je ne bi otpustila, a kako gospođa obično ostavljaše ključ u ormaru za posuđe, Félicité svake večeri uzimaše odande nešto šećera koji bi, posle molitve, pojela sama u postelji. Poslepodne bi kadšto pošla prekoputa da pročavrlja s poštanskim kočijašima. Gospođa se zadržavaše gore, u sobi.

Emma je nosila duboko izrezanu kućnu haljinu ispod koje se, između posuvrataka u obliku
šala, videla nabrana košuljica s tri zlatna puceta. Oko pasa vezivaše uzicu s velikim kićankama, a zagasito crvene papučice resio je čuperak od širokih vrpci što se pružaše sve do svoda stopala. Beše kupila upijač, papir za pisanje, pero s držalom i omotnice za pisma, premda nije imala nikoga kome bi pisala; obrisala bi prašinu s police za knjige, pogledala se u ogledalo, dohvatila knjigu pa, malo prosanjarivši između redaka, pustila da joj padne u krilo. Obuzimaše je želja za putovanjima ili za povratkom u samostan. U isti mah priželjkivaše smrt i život u Parizu.

Charles pak jahaše prečacima po kiši i snegu. Jeo je omlete po seoskim imanjima, uvlačio ruku u vlažne postelje, osećao na licu mlake mlazove krvi puštene iz žile, slušao samrtne hropce, pregledavao noćne posude, odgrtao mnogo prljava rublja. No, svake bi večeri zatekao rasplamsalu vatru, prostrt sto, meke stolce i ženu u krasnoj odeći, dražesnu i mirisnu te nije znao odakle dopire taj miris ili ne dobiva li ga košulja možda od njezine kože.

Ona ga očaravaše svom silom ukusnih sitnica; sad bi to bio nov način na koji je svijala podmetače za sveće, volan što bi ga promenila na haljini ili izvanredno ime za neko sasvim obično jelo koje je služavka loše spravila, no koje bi Charles u slast slistio do poslednjeg zalogaja. U Rouenu beše videla gospođe koje su na satnom lancu nosile mnoštvo ukrasnih privezaka, pa ih i sebi ona kupi. Htede na kaminu imati dve velike vaze od plavoga stakla, a posle nekog vremena, i belokosnu kutiju za šivaći pribor, uz naprstak od pozlaćena srebra. Što je Charles manje razumeo te otmene stvarčice, to je jače
osećao njihovu zavodljivost. Pridonosile su užitku njegovih osetila i ugodnosti njegova ognjišta. Behu poput zlatnoga praha kojim celom dužinom beše posuta stazica njegova života.

Beše on dobra zdravlja i dobro je izgledao, a i kao lekar beše izišao na dobar glas. Seljacima beše drag jer se nije oholio. Decu je milovao, u krčmu nikada nije zalazio, a i inače je ćudorednim životom ulevao poverenje. Posebno  je uspešno lečio jake prehlade i prsne bolesti. Silno se bojeći da mu koji bolesnik ne umre, Charles je zapravo uvek propisivao samo napitke za smirenje, a od vremena do vremena i pokoje sredstvo za povraćanje, kupke nogu ili pijavice. Nije se bojao ni hirurških zahvata: naveliko puštaše ljudima krv, baš kao konjima, a za vađenje je zuba imao đavolski čvrstu ruku. Napokon, da bi ostao u toku, pretplati se na Ruche médicale, novi časopis za koji nedavno beše primio prospekt. Posle večere malo je čitao iz njega, ali bi zbog topline u sobi, a ujedno i zbog probave, nakon pet minuta zaspao, pa bi ostao tako, položivši bradu na ruke i kose razbarušene poput grive što padaše do postolja svetiljke. Emma bi ga promotrila sležući ramenima. Zašto za muža nema bar nekoga od onih ljudi punih ćutljivog žara što noću rade nad knjigama te napokon, sa šezdeset godina, kada stigne reumatično doba, na loše sašivenu fraku ponesu značku u obliku krsta? Bila bi volela da ime Bovary koje sada beše i njezino postane slavno, da ga vidi izložena kod svih knjižara,
da se često spominje u novinama, da bude poznato u celoj Francuskoj. No, Charles nije nimalo častoljubiv! Jedan ga lekar iz Yvetota s kojim se nedavno savetovao o nekom slučaju gotovo ponizi, i to uz samu bolesnikovu postelju i pred okupljenom rodbinom. Kada joj Charles uvečer ispripovedi taj događaj, Emma žestoko planu na njegova sudruga. Charlesa to razneži. Sa suzom u oku poljubi je u čelo. No, ona beše izvan sebe od stida: dođe joj da ga udari pa ode u hodnik, otvori prozor i udahnu malo svežeg zraka da se umiri.
– Kakav li je to bednik! Kakav bednik! – potiho je govorila grizući usne.
Osećaše, uostalom, sve veću razdražljivost prema njemu. Postupci mu s godinama postajahu sve prostiji: pri desertu je rezao čepove praznih boca, nakon jela je jezikom čistio zube, jedući supu, srkao je pri svakom gutljaju, a kako se beše počeo debljati, oči, ionako već sitne, kao da mu se zbog nadutih obraza behu pomaknule prema slepoočicama.

Emma bi mu kadšto uvukla pod prsluk crveni obrub pletene potkošulje, popravila mu kravatu ili odbacila ustranu izbledjele rukavice koje se spremao navući; nije to bilo zbog njega, kako je mislio, već zbog nje same, zbog izliva sebičnosti i živčane razdražljivosti. Ponekad mu je pričala i o stvarima koje je čitala, na primer, o odlomku iz romana, o novom pozorišnom  komadu ili događaju iz otmenih krugova o kojem bi se pisalo u podlistku; naime, i Charles naposletku beše netko, uvo uvek otvoreno, uvek spreman hvalitelj. Tȁ i vlastitoj se hrtici toliko puta poverila! A bila bi se poverila i cepanicama u kaminu i njihalu na satu njihalici.

U dubini duše, međutim, očekivaše ona neki događaj. Poput mornara u pogibelji, očajnim je pogledom kružila po samoći svojega života, u daljini tražeći kakvo belo jedro u maglama na obzorju. Nije znala kakav će slučaj biti posredi ni koji će ga vetar do nje doneti, a ni na koju će obalu nju baciti, je li to kakva lađica ili brod s tri palube, natovaren patnjama ili do vrha ispunjen blaženstvom. No, svakoga mu se jutra, pri buđenju, nadaše upravo toga dana pa je osluškivala svaki šum, naglo ustajala, čudila se što ga još nema, a potom, pri zalasku sunca, stalno sve žalosnija, priželjkivaše da je već stigao sutrašnji dan.

Proleće opet granu. Pri prvim vrućinama, kada procvetaše kruške, oseti Emma da je nešto guši.
Već od početka jula uze na prste brojati koliko joj nedelja ostaje do meseca oktobra,  misleći da će markiz d'Andervilliers možda prirediti još jedan ples u Vaubyessardu. No, celi septembar proteče bez pisama i poseta.
Posle jada zbog tog razočaranja srce joj opet bude prazno, a onda iznova započe niz jednakih
dana.
Sada će ti dani tako prolaziti jedan za drugim, uvek isti, bezbrojni, ništa joj ne donoseći! U životu je drugih ljudi, koliko god jednoličan bio, bilo bar izgleda za neki događaj. Jedan doživljaj kadšto sa sobom nosi bezbroj preokreta i cela se slika mijenja. No, njoj se ništa ne događaše, valjda je Bog tako hteo! Budućnost beše poput potpuno mračnoga hodnika s čvrsto zatvorenim vratima na drugom kraju.
Ostavi se i muzike. Zašto bi svirala? Ko će je čuti? Nikada neće moći, u baršunastoj haljini s kratkim rukavima, za Érardovim 20 klavirom na nekom koncertu, udarajući lakim prstima po tipkama od belokosti, osetiti gde oko nje poput lahora struji ushićeni žamor, pa nije ni vredno da se muči s vežbanjem. Spremi u ormar note i vezivo. Čemu sve to? Čemu? I šivanje je razdraživaše.
– Sve sam pročitala – govoraše u sebi.
Pa bi ostala držeći mašice u vatri dok se ne zažare ili gledajući kako pada kiša.
Kako li je tugovala nedeljom kada je zvonilo na večernjicu! S nekom pomnom tupošću slušaše kako jedan po jedan ječe udari napuklih zvona. Gdekoja bi mačka na krovu, polagano hodajući, zgrbila leđa pod bledim sunčanim zracima. Vetar na glavnoj cesti dizaše oblake prašine. U daljini kadšto zavijaše pas, a zvono u jednakim razmacima nastavljaše svoju jednoličnu zvonjavu što se gubila u polju.
Svet je, međutim, izlazio iz crkve. Žene u ulaštenim klompama, seljaci u novim košuljama, dečica koja gologlava skakutahu pred njima – sve se vraćalo kući. I sve do noći, petorica-šestorica ljudi, uvek isti, ostajahu igrati na čepove pred glavnim vratima gostionice.

Zima bi hladna. Okna svakoga jutra behu zastrta injem, a jelkasto svetlo što kroz njih prodiraše kao kroz mlečno staklo, kadšto se celoga dana ne bi promenilo. Već je u četiri poslepodne valjalo zapaliti svetiljku.
Za onih je dana kada je bilo lepo vreme Emma silazila u vrt. Rosa je na kupusu ostavljala srebrne čipke dugih sjajnih niti što se pružahu od jedne do druge glavice. Ptice se nisu čule, sve kao da je spavalo, špalir pokriven slamom i loza, kao velika bolesna zmija pod zidnom strehom, po kojoj si, približivši se, mogao videti gdj gmižu babure s brojnim nožicama. Među smrekama uz živicu onaj sveštenik s trorogim šeširom i molitvenikom beše ostao bez desne noge pa mu pače i sedra, oljuštivši se od mraza, beše ostavila bele mrlje na licu.
Potom bi se opet popela u sobu, zatvorila vrata, razgrnula žeravicu pa, klonuvši uz toplinu s ognjišta, osećala kako je tišti još jača dosada. Rado bi bila sišla i popričala sa služavkom, no stid je zadržavaše.

Svakoga bi dana u isti sat školski učitelj u crnoj svilenoj kapici na svojoj kući otvorio kapke, a poljar bi prošao noseći sablju opasanu preko haljetka. Jutrom i večerom poštanski bi konji prešli ulicu, tri po tri, odlazeći da se napoje na bari. Od vremena do vremena ciliknulo bi zvonce na vratima kakve krčme, a kada je bilo vetra, čulo se gde na dvema gvozdenim šipkama škripe bakrene plitice što su služile kao cimer pred brijačnicom. Ukras su brijačnice bili neka stara modna slika prilepljena na jedno okno i voštano žensko poprsje sa žutom kosom. I brijač zdvajaše nad svojim promašenim zvanjem, nad izgubljenom budućnošću pa, sanjareći o brijačnici u kakvu velikom gradu, recimo, u
Rouenu, u luci, blizu pozorišta, ostajaše tako šetkajući po čitav dan od opštine do crkve, smrknut, očekujući mušterije. Kad god bi gospođa Bovary podigla oči, uvek bi ga onde ugledala, kao kakva stražara na straži, s grčkom kapom nakrivljenom na uho i u kaputiću od vunena sukna.

Poslepodne bi se kadšto iza stakala u blagovaonici pojavila jedna muška glava, glava opaljena od sunca i sa crnim zaliscima, polagano se sešeći širokim blagim osmehom koji otkrivaše bele zube. Tada bi smesta otpočeo valcer, a na verglu se u malenom salonu okretahu plesači ne veći od prsta, žene s ružičastim turbanima, Tirolci u kratkim kaputićima, majmuni u crnim frakovima i gospoda u kratkim hlačicama, okretahu se među naslonjačima, sofama i stolićima, odražavajući se u komadićima ogledala  koje na okupu držaše pozlaćena papirnata vrpca. Čovek je vrteo ručicu pogledavajući desno, levo i prema prozorima. Od vremena do vremena, ispljunuvši prema međašu dug mlaz smeđe pljuvačke, kolenom bi podigao instrument čiji mu je tvrd remen žuljao rame, a muzika se, čas žalobna i otegnuta ili pak radosna i užurbana, izvijaše iz kutije, brujeći kroz zastor od ružičastoga tafta za bakrenom rešetkom urešenom arabeskama. Behu to napevi koji su se svirali drugde, po pozorištima  koji su se pevali po salonima, na koje se uveče plesalo pod rasvetljenim lusterima, svetski odjeci što dopirahu do Emme. Sarabande bez kraja i konca brujahu joj u glavi, a misao joj poskakivaše prateći note, poput kakve bajadere na cvetnome sagu, prelazeći iz sanje u sanju, iz tuge u tugu. Primivši sitniš u kapu, čovek bi preko vergla prebacio stari pokrivač od modre vune, obesio spravu na leđa i udaljio se teškim korakom. Emma bi promatrala njegov odlazak. No, nadasve joj beše svega dosta za vreme jela u maloj blagovaonici u prizemlju, uz peć koja se pušila, uz vrata koja su škripala, uza zidove što su se rosili i vlažan pod; kao da joj sva gorčina života beše poslužena na tanjiru, a uz paru kuhanoga mesa iz dubine duše dizahu joj se valovi mučnine. Charles je sporo jeo; ona bi gricnula nekoliko lešnjaka ili se, naslonivši se na lakat, zabavljala izvlačeći vrhom noža crte po voštanom platnu.

U kućanstvu se sada puštaše da sve ide kako ide pa se starija gospođa Bovary, došavši u Tostesu provesti jedan deo korizme, silno začudi toj promeni. Emma koja nekoć beše doista tako brižljiva i tankoćutna, sada se po cele dane ne bi preodenula, nosila je sive pamučne čarape, a za rasvetu je palila sveću. Ponavljaše kako im valja štedeti jer nisu bogati, dodajući da je veoma zadovoljna, veoma sretna, da joj se Tostes silno sviđa, i sve neke takve posve nove izjave kojima bi svekrvi zatvorila usta. Uostalom, Emma kao da više nije bila raspoložena slušati njezine savete; čak , jednom kada se gospođa Bovary odvažila reći kako gospodari moraju nadzirati verski život svoje služinčadi, odgovorila joj je uz tako srdit pogled i tako hladan osmeh da se dobra žena više toga nije doticala.

Emma postajaše izbirljiva, hirovita. Naručivaše za sebe posebna jela, a onda ih ne bi ni okusila, jednoga bi dana pila samo čisto mleko, a sutradan čaj – šoljicu za šoljicom. Često se tvrdoglavo držala kuće, a potom bi je počelo gušiti pa bi pootvarala prozore i odjenula laganu haljinu. Najpre bi na pasja kola izgrdila služavku, a onda je obasipala darovima ili je slala da prošeće do suseda, baš kao što bi kadšto iz torbice sve srebrne kovanice bacila siromasima, premda inače nipošto ne beše meka srca ni bogzna kako sklona sažaljenju nad drugima, kao većina ljudi seljačkoga podrekla kojima u duši uvek ostaje nešto od žuljevitosti očinskih ruku.

Potkraj februara čiča Rouault, u spomen na svoje izlečenje, zetu lično donese divnu puricu i ostade tri dana u Tostesu. Charles je bio zauzet bolesnicima pa mu je društvo pravila Emma. Pušio je u spavaćoj sobi, pljuckao u kamin, pripovedao o poljodelstvu, teladi, kravama, peradi i opštinskom veću, tako da ona, kad je otišao, zatvori za njim vrata s osećajem zadovoljstva koje i nju samu iznenadi. Uostalom, nije više prikrivala prezir ni prema čemu, ni prema kome, a kadšto bi se upuštala i u iznošenje neobičnih misli, kudeći ono što se obično odobravalo, a odobravajući nastrane ili nećudoredne stvari, na što bi joj muž samo od čuda razrogačio oči.

Zar će ovaj jad i beda doveka trajati? Zar ih se nikada neće rešiti? Pa nije valjda gora od svih drugih koje sretno žive! Tȁ u Vaubyessardu je videla vojvotkinje u kojih struk beše manje vitak, a ponašanje manje uglađeno nego u nje pa proklinjaše Božju nepravdu, naslanjaše glavu na zid da se isplače. Čeznula je za burnim životom, za krabuljnim plesovima, za obesnim užicima uza svu ushićenu zanesenost koju ona nije poznavala, a koju su ti užici zacelo izazivali.

Postajaše sve bleđa, a patila je i od lupanja srca. Charles joj propisa  kamforne kupke. Sve što su pokušavali, kao da je još jače razdraživaše. U neke je dane brbljala s grozničavom rečitošću, a posle tih jakih uzbuđenja najednom bi nastupila obamrlost pa bi ostala tako, bez reči, bez pokreta. U život bi se vratila tek kada bi po rukama izlila bočicu kolonjske vode.

Kako se neprestano tužila na Tostes, Charles pomisli da uzrok njezinoj bolesti leži u uticaju okoline pa, držeći se te misli, uze ozbiljno razmišljati o tome da se nastane negde drugde.
Nakon toga Emma uze piti ocat da smršavi, poče suho kašljucati i potpuno izgubi apetit. Charlesa je prilično stajalo ostaviti Tostes posle četiri godine što ih je onde proveo, i to u trenutku kada je onde sebi počinjao stvarati položaj. No, što se mora, mora se. Odvede je u Rouen, na pregled svojemu bivšem profesoru. Posredi je živčana bolest: treba joj promena zraka.

Okrenuvši se na više strana, Charles doznade da u okrugu Neufchâtel postoji trgovište po imenu Yonville-l'Abbaye čiji je lekar, neki poljski izbeglica, baš prošle nedelje nenadano uhvatio maglu. Napisa tada pismo tamošnjem apotekaru da dozna broj stanovnika koliko je udaljen drugi najbliži lekar, koliko je godišnje zasluživao njegov prethodnik, itd., pa, budući da odgovor beše povoljan, odluči da se, ako se Emmino zdravlje ne poboljša, u proleće presele.

Jednoga dana, dok je imajući odlazak na umu, raspremala jednu ladicu, ubode se nečim u prst. Beše to žica na njezinu venčanom buketu. Narančini pupoljci behu požuteli od prašine, a srebrno obrubljene satenske vrpce iskrzane na rubovima. Emma baci buket u vatru. Buket planu brže od suhe slame. Potom postade nalik na neki crveni grmić u pepelu koji polagano izgaraše. Ona ga gledaše kako gori. Sitne bobice od lepenke pucketale, medena se žica svijala, vrpca nestajala, a skvrčeni cvetovi od papira, poput crnih leptira zalepršavši duž limene ploče, naposletku odleteše kroz dimnjak.
Kada u mesecu martu krenuše iz Tostesa, gospođa Bovary beše trudna.


_____________________

19 Eugène Sue (1804-1857) - francuski prozaik i dramatičar, autor u to doba iznimno popularnih
melodramatskih romana (Tajne Pariza) – nap. ur.

20 Sébastien Érard (1752-1831) – slavni francuski graditelj glazbala, dao veliki doprinos razvoju
suvremenog klavira i harfe. – nap. ur.








Нема коментара:

Постави коментар