16.09.2017.

Gustave Flaubert, Gospođa Bovary, drugi i treći deo





II



Jedne noći, oko jedanaest, probudi ih konjski topot koji se zaustavi tik pred vratima. Služavka otvori tavanski prozorčić pa pregovaraše neko vreme s čovekom koji beše zastaomdole na ulici. Dolazi po lekara, ima za njega pismo. Nastasie siđe niza stepenice dršćući od studeni pa pođe otključati vrata i redom podiže sve zasune. Čovek ostavi konja pa, pošavši za služavkom, uđe ravno za njom u kuću. Ispod vunene kape sa sivim kićankama izvuče pismo umotano u krpu i oprezno ga pruži Charlesu koji se nalakti na jastuk da ga pročita. Nastasie mu kraj postelje držaše svetiljku. Gospođa, iz stidljivosti, ostade okrenuta k zidu te su joj se videla samo leđa.

To pismo, zapečaćeno malenim pečatom od plavog voska, preklinjaše gospodina Bovaryja da smesta krene na posed Bertaux radi slomljene noge koju trebaše namestiti. E, pa, od Tostesa do Bertauxa ima dobrih šest milja puta, i to ide li se preko Longuevillea i Saint-Victora. Beše mrkla noć. Gospođa Bovary strahovaše da joj muža ne zadesi kakva nesreća. Odlučiše stoga da konjušar pođe prvi, a Charles će krenuti tri sata kasnije, kada izađe mesec. U susret neka mu pošalju nekog  momka da mu pokazuje put do imanja i otvara vrata u ogradama.

Oko četiri ujutro, čvrsto se zamotavši u ogrtač, Charles se zaputi prema Bertauxu. Još sanjiv i topao od spavanja, prepuštaše se mirnome konjskom kasu. Kada bi se životinja sama od sebe zaustavila pred kojom trnjem obraslom jamom kakve se kopaju uz rub njiva, trgnuo bi se iza sna, brzo se setio slomljene noge i trudio se prizvati u sećanje sve prelome za koje je znao. Kiša više nije padala, počinjalo se daniti, a po golim su granama jabuka nepomično sedile ptice kostrešeći sitno perje na hladnome jutarnjem vetru.
Ravna se polja sterala u nedogled, a skupine drveća oko gospodarstava tvorile u velikim
razmacima crnoljubičaste mrlje na toj golemoj sivoj površini što se na obzoru gubila u sumornoj boji neba. Charles je od vremena do vremena otvarao oči; potom bi, kad bi mu se duh umorio, a san sam od sebe počeo vraćati, ubrzo zapao u nekakav dremež u kojem su mu se najnoviji dojmovi mešali s uspomenama, pa je samoga sebe video dvostruko: u isti mah kao studenta i kao oženjena muškarca, kako leži u postelji kao maločas i kako prolazi hirurškim odelenjem kao nekad. Topli mu se vonj obloga u glavi mešao sa svežim mirisom rose; čuo je klizanje gvozdenih prstenova po šipki oko postelja i dah svoje usnule žene... Na prolazu kroz Vassonville opazi uz jarak momka kako sedi u travi.
– Jeste li vi doktor? – zapita momak.

Na potvrdan odgovor, uze klompe u ruke dade se u trk pred Charlesom. Iz reči svoga vodiča lekar putem razabra kako gospodin Rouault mora da je jedan od imućnijih poljoprivrednika. Nogu je slomio sinoć, vraćajući se od suseda kod kojeg su se slavila Sveta tri kralja. Žena mu je umrla pre dve godine. Uz njega je samo gospođica koja mu pomaže u vođenju kućanstva. Tragovi kotača postajahu sve dublji; približavahu se Bertauxu. Kliznuvši kroz rupu u živici, momak  nestade, a potom se opet pojavi na kraju dvorišta otvarajući ogradu. Konj posrtaše po mokroj travi; Charles se saginjaše da se provuče ispod granja. Psi čuvari lajahu u psetarnici natežući lanac. Nakon ulaska u Bertaux, konj mu se poplaši i odskoči daleko u stranu.


Beše to lepo gospodarstvo. Po stajama su se kroz otvorena vrata videli krupni oraći konji gde mirno jedu iz novih jasala. Duž zgrada pružaše se golemo gnojište s kojeg se pušilo, a među kokošima i puranima čeprkaše onde i pet-šest paunova, dika svakoga koškog dvorišta. Tor bijaše dugačak, štagalj visok, a zidovi mu glatki kao dlan. Pod nadstrešnicom stajahu dvoja velika kola i četiri pluga, a uz njih bičevi, hamovi, cela zaprežna oprema po čijim je modrim vunenim pokrivkama padala sitna prašina što se trusila s tavana. Zasađeno stablima raspoređenim u podjednakim razmacima, dvorište se postupno uzdizalo, a kraj bare odjekivaše veselo gakanje guščjeg jata.

Mlada žena u plavoj vunenoj haljini ukrašenoj s tri volana iziđe na kućni prag da dočeka gospodina Bovaryja pa ga uvede u kuhinju gde je plamtela velika vatra. Oko vatre je u lončićima raznih veličina krčkao doručak za ukućane. Vlažna se odeća sušila u unutrašnjosti ognjišta. Lopatica, mašice i vrh na mehu, svi golemih razmera, blistahu poput uglačana čelika, a duž je zidova visila sva sila kuhinjskog posuđa na kojem je treperavo odsevao jasan plamen s ognjišta, pomešan s prvim sunčevim zrakama što prodirahu kroz okna.

Charles se pope na kat da pogleda bolesnika. Nađe ga u postelji gde se znoji pod pokrivačima,
odbacivši noćnu kapicu daleko od sebe. Beše to debeo čovečuljak od svojih pedeset godina, beloput, modrih očiju, ćelav spreda po glavi i s naušnicama u ušima. Kraj sebe je na stolcu držao veliku bocu s rakijom iz koje bi sebi od vremena do vremena malo natočio ne bi li se ohrabrio; no, čim ugleda lekara namah se smiri pa, umesto da psuje, kao što je to činio već dvanaest sati, uze nemoćno stenjati.

Prelom beše jednostavan, bez ikakvih komplikacija. Lakši Charles nije mogao ni poželeti. Onda, setivši se nastupa svojih profesora pred ranjeničkim posteljama, osokoli pacijenta svakovrsnim lepim rečima, utešnim lekarskim izrazima što su poput ulja kojim se mažu kirurški noževi. Da se načini udlaga, poslaše u kolnicu po svežanj letvica.

Charles izabra jednu od njih, iscepa je na komade i izgladi staklenom krhotinom, dok je služavka parala plahte da se od njih načine zavoji, a gospođica se Emma trudila sašiti jastučiće. Dugo joj je trebalo da nađe kutiju sa šivaćim priborom pa joj se otac uzruja. Ona ništa ne odgovori, ali bi se šivajući svaki čas ubola u prst koji bi potom prinela ustima da ga posiše.

Charlesa iznenadi belina njezinih noktiju. Behu sjajni, tanki pri vrhu, čistiji od depske belokosti i podrezani u obliku badema. Ruka joj, ipak, ne beše lepa, možda je bila nedostatno bleda, a i pomalo suha u člancima; beše, isto tako, i predugačka, a u obrisu joj nije bilo mekih oblina. U Emme lepe behu oči: premda smeđe, zbog trepavica izgledahu kao da su crne, a pogled joj do vas dopiraše otvoreno i s bezazlenom smelošću.

Kad lekar završi s previjanjem, gospodin ga Rouault pozove da pre odlaska mrvu prezalogaji.

Charles siđe u blagovaonicu u prizemlju. Dva pribora i dve srebrne čaše behu postavljeni na stoliću prostrtu podno velike postelje s nebnicom, prekrivene katunom na kojem su bili otisnuti likovi što predstavljahu Turke. Osećao se miris perunike i vlažnog rublja što dopiraše iz visokoga ormara od hrastovine nasuprot prozoru. Na podu su u uglovima stajale, uspravno poredane, vreće žita. Beše to višak sa susednog tavana na koji se uzlazilo trima kamenim stepenicama. Kao ukras prostorije, beše, na sredini zida s kojega se zbog delovanja salitre ljuštila zelena boja, o klin obešena Minervina glava, nacrtana  ugljenom olovkom i u pozlaćenom okviru, a ispod nje pisalo gotičkim slovima: »Dragome
tati.«
Porazgovaraše najpre o bolesniku, onda o tome kakvo je vreme, o velikoj studeni, o vukovima što noću lutaju po poljima. Gospođici Rouault na selu ne beše nimalo zabavno, pogotovo zato što je gotovo sva briga za majur padala na nju. U blagovaonici beše hladno pa je gospođica za vreme jela drhturila, zbog čega je pomalo pokazivala pune usnice koje je, kad je ćutala, običavala grickati.

Vrat joj izvirivaše iz bela, posuvraćena ovratnika. Kosu joj, čije su dve polovice izgledale kao da je svaka od jednog komada, toliko behu glatko začešljane, delila posred glave tanka stazica što se lagano ugibaše sledeći oblinu temena, a oba su se ta dela, ostavljajući ušnu resicu jedva vidljivom, otraga stapala u bogatu punđu, prethodno se valovito povijajući prema slepočicama, što naš seoski lekar vidje prvi put u životu.
Jagodice joj bijahu rumene, a nosila je, zataknuvši ga na mušku između dva puceta na košuljcu, lornjon od kornjačevine.
Kad se Charles, pošto beše otišao gore da se pozdravi s čičom Roualtom, vrati u blagovaonicu,
nađe Emmu gde stoji čelom oslonjena o prozor i promatra povrtnjak u kojemu vetar beše poobarao pritke za grah. Ona se okrenu.
– Trebate li nešto? – zapita.
– Svoj bič, ako smem moliti – odgovori on.
Pa stade prekapati po postelji, iza vrata, pod stolcima; bič beše pao na zemlju između vreća i zida. Gospođica ga Emma ugleda i sagnu se nad vreće sa žitom. Charles iz uljudnosti priskoči pa, i sam pružajući ruku u istome smeru, oseti kako devojci, dok se tako naginje pod njim, prsima dotiče leđa. Ona se uspravi, sva rumena u licu, pa ga pogleda preko ramena pružajući mu volujsku žilu.

Umesto da svrati u Bertaux posle tri dana, kako beše obećao, vrati se on već sutradan, a potom stade redovito navraćati dva puta nedeljno, ne računajući neočekivane posete u koje dolažaše od vremena do vremena, tobože slučajno.

Sve, uostalom, pođe kako valja. Ozdravljenje dobro napredovaše, a kada nakon četrdeset i šest dana videše čiču Rouaulta kako sam pokušava hodati po svojem kućerku, počeše gospodina Bovaryja smatrati čovekom velikih sposobnosti. Čiča Rouault govoraše da ga ni prvi lekari u Yvetotu pa čak ni u Rouenu ne bi bili bolje izlečili.

Što se pak tiče Charlesa, on se i ne pokuša zapitati zašto tako rado dolazi u Bertaux. Sve da je na to i pomislio, nesumnjivo  bi svoju revnost bio pripisao ozbiljnosti slučaja ili možda koristi kojoj se od toga nadao. Jesu li mu zbilja zbog toga poseti tom gospodarstvu bili ugodan izuzetak među dosadnim poslovima u životu? U te bi dane rano ustajao, galopom odjahao, podbadao životinju; potom bi sjašio da obriše noge o travu i navlačio crne rukavice pre ulaska u kuću. Voleo je doći u to dvorište, osetiti na ramenu ogradu što se okrećući otvara, voleo je petla što kukuriče na zidu i dečake što mu dolaze u
susret. Voleo je štagalj i staje, voleo čiču Rouaulta koji ga je lupkao po ruci nazivajući ga svojim spasiocem, voleo je klompe gospođice Emme na opranim podnim pločicama u kuhinji: zbog visokih se potpetica činila malko višom, a kada je koračala ispred njega, drveni potplati, brzo se podižući, oštro udarahu o kožu niskih čizmica.

Ona ga uvek ispraćaše do prve stepenice pred kućom. Kada mu još ne bi bili doveli konja, ostajala je uza nj. Već bi se bili oprostili, pa više nisu razgovarali; svež bi je zrak obavio, podižući joj bez ikakva reda sitne maljice na zatiljku ili zamahujući vrpcama pregače na njezinu boku tako te lepršahu poput zastavica. Jednom, za južine, iz kore se stabala voda cedila po dvorištu, a po krovovima se gospodarskih zgrada topio sneg. Ona beše izišla na prag; zatim pođe po suncobran i otvori ga. Kroz suncobran od modre svile što se prelevala u sivo i ružičasto prodiraše sunce obasjavajući nemirnim odsjajima belu put njezina lica. Emma se pod njim smešila mlakoj toplini i čulo se kako kapi vode, jedna po jedna, padaju na razapetu svilu.

U prvo se vreme, kada je Charles tek počeo odlaziti u Bertaux, mlada gospođa Bovary dosledno raspitivala za bolesnika te čak u knjizi koju je o njegovu poslu vodila prema načelima dvostrukog knjigovodstva beše izabrala lepu čistu stranicu za gospodina Rouaulta. No, kada ču da on ima kćer, potanje se raspita pa doznade da je gospođica Rouault, odgojena u samostanu kod uršulinki, dobila, štono se kaže, dobar odgoj te je, prema tome, vešta plesu, geografiji, crtanju, vezenju i sviranju klavira. To je ipak bilo previše!

– Zato je njemu – govoraše u sebi – lice onako ozareno kad odlazi k njoj! I zato oblači novi prsluk izlažući se opasnosti da ga po kiši uništi! Ah, ta žena! Ta žena!...

I nagonski je zamrzi. Isprva je oduška nalazila u tome da tu i tamo ponešto natukne. Charles to ne shvati; zatim u uzgrednim primedbama preko kojih on šutke prelažaše strahujući od oluje; napokon, u iznenadnim prekorima na koje on nije znao šta da odgovori. Kako to da još uvek odlazi u Bertaux kad je gospodin Rouault ozdravio, a ta mu čeljad još nije platila? Ah, pa da! Ima tamo jedna osoba, neko ko ugodno čavrlja, neka vezilja, učena glavica! To on voli! Treba njemu gradskih gospođica! Pa nastavljaše:

– Kći čiče Rouaulta, pa gradska gospođica! Baš! Deda im je bio čobanin, a imaju i nekog rođaka koji je skoro završio na sudu zato što je u svađi nekoga gadno zviznuo. Šta sad ona tu ima izvoditi i nedeljom se u crkvi kočoperiti u svilenoj haljini, kao da je grofica. Da nije bilo one uljane repice prošle godine, teško bi stari jadnik poplaćao svoje zaostatke.

Umoran od svega toga, Charles prestade odlaziti u Bertaux. Héloïse ga prisili da se zakune, položivši ruku na njezin molitvenik, kako više tamo neće ići, a sve to nakon mnogo jecaja i poljubaca, u silnome ljubavnom izlivu. Pokori se, ali se smionost njegove žudnje usprotivi tako ropskom vladanju te on iz nekakva prostodušnog licemjrja oceni kako ta zabrana da je viđa za nj znači svojevrsno pravo da je voli. A osim toga, udovica beše mršava, zubi joj bijahu predugi, u svako se godišnje doba zagrtala malenim crnim rupcem čiji joj se vrh spuštaše između lopatica; košćat joj lik bio, poput mača u tok, utaknut u uske haljine, toliko kratke da joj ispod njih provirivahu gležnjevi i vezice glomaznih
cipela što se ukrštahu na sivim čarapama.
Charlesova im je mati od vremena do vremena dolazila u pohode, ali snaha kao da bi i nju posle nekoliko dana nabrusila po uzoru na svoju vlastitu oštricu pa bi se njih dve, kao dva noža, počele primedbama i prigovorima zabadati u nj. Ne valja mu što toliko jede! Čemu uvek nuditi čašicom svakoga ko naiđe? Zašto se toliko tvrdoglavi pa odbija nositi vunenu odeću?

Sluči se tako da se početkom proleća, kad se na moru digao povoljan vetar, beležnik iz Ingouvillea, kojemu udovica Dubuc beše poverila svoj imetak, ukrca na brod ponevši sa sobom sav novac iz svoga ureda. Héloïse, istina, posedovaše, osim udela u brodu procenjena na šest hiljada franaka, još i kuću u ulici Saint-François, a ipak se od celoga tog tako razvikanog bogatstva u njihovu domu ništa ne beše pojavilo do nešto pokućstva i nekoliko starih haljina. Trebalo je to isterati na čistac. Pokaza se da su kuću u Dieppeu do temelja izele hipoteke; koliko toga beše udovica pohranila kod beležnika, samo je Bog znao, udeo od broda ne premašivaše ni hiljadu talira. Čestita je gospođa, znači, lagala! U ogorčenu besu stari gospodin Bovary, razbivši stolac o pod, optuži ženu što im je unesrećila sina upregavši ga s takvim kljusetom na kojem orma ne vredi ni koliko koža. Oboje dođoše u Tostes. Izbi svađa. Beše tu i napada. Héloïse se, sva u suzama, baci mužu u naručje zaklinjući ga da je brani pred roditeljima. Charles je htede zagovarati.
Roditelji se naljutiše i otputovaše.
No, udarac beše zadan. Osam dana iza toga, dok je u dvorištu vešala veš, udari njoj krv na usta, a sutradan, baš kad joj se Charles bio okrenuo leđima da spusti zavese na prozoru, izusti: »Ah! Bože moj!«, uzdahnu i izgubi svest. Beše mrtva! Kakva li zaprepaštenja!

Kada se na groblju sve završi, Charles se vrati kući. Dole ne nađe nikoga; pope se na sprat, u spavaću sobu, vide njezinu haljinu što je još visila u dnu spavaonice pa, naslonivši se na pisaći sto, do večeri ostade izgubljen u bolnim mislima. Najzad, ona ga je ipak ljubila.



III deo

Jednog jutra dođe čiča Rouault i donese Charlesu platu za svoju izlečenu nogu: sedamdeset
i pet franaka u kovanicama od četrdeset sua, a usto i jednu puricu. Beše doznao za njegovu nesreću pa ga uze tešiti što je bolje umieo.

– Znam ja kako je to! – govoraše udarajući ga po ramenu. – I meni je tako bilo! Kad sam izgubio jadnu pokojnicu, odlazio sam u polja da budem posve sam. Bacio bih se pod neko drvo, plakao, zazivao dragog Boga, govorio mu kojekakve gluposti, hteo sam biti kao one krtice što sam ih viđao po odvojcima, pune crva koji im vrve po utrobi, uglavnom, bilo mi je da umrem. A kad bih pomislio da su drugi u tom času uz svoje drage ženice i čvrsto ih drže u zagrljaju, počeo bih strahovito štapom mlatiti po zemlji. Bio sam gotovo lud, nisam više ni jeo, ma ne biste verovali, ali gadila mi se i sama pomisao na kafanu.
E, onda, polako, dan je dolazio za danom, nakon zime proleće, posle leta jesen, počelo je popuštati, komadić po komadić, mrvu po mrvu, otišlo je, nestalo, zapravo se sleglo, hoću reći, jer vam u biti uvek ostane nešto, nekakav... štono bi se reklo... teret, tu, na grudima! Ali, to nam je ionako svima suđeno pa se ne smemo prepuštati slabosti niti sebi želeti smrt zato što su drugi umrli... Morate se trgnuti, gospodine Bovary, proći će to! Svratite do nas. Moja kći tu i tamo pomisli na vas pa kaže da ste je, izgleda, zaboravili. Brzo će i proleće. Povesćemo vas do uzgajališta da tamo ustrelite kojeg kunića pa ćete se malo razonoditi.

Charles posluša savet. Pođe ponovo do Bertauxa. Onde sve zateče onako kako je bilo i poslednji put, to jest, kao i pre pet meseci. Kruške behu već procvale, a dobričina Rouault, sada opet na nogama, trčkaraše amo-tamo, od čega se majur doimao življim.

Verujući da mu je dužnost lekara u koroti obasuti što većom uljudnošću, zamoli ga da nipošto ne skida šešir, obraćaše mu se tihim glasom, kao bolesniku, pa se čak tobože i rasrdi što za nj ne behu pripravili neko lakše jelo nego inače, na primer lončić vrhnja ili kompot od krušaka. Ispriča nekoliko zgoda. Charles se i nehotice zasmeja, ali mu se najednom vrati uspomena na ženu pa se smrknu. Donesoše kafu i on prestade na to misliti.

A i sve je manje mislio na to što se više privikavao da živi sam. Uživanje u novostečenoj
samostalnosti ubrzo mu samoću učini podnošljivijom. Sada je sam mogao određivati vreme pojedinih obroka, vraćati se kući ili izlaziti nikome ne polažući računa, a kada je bio jako umoran, ispružiti se, koliko je dug i širok, po celoj postelji. Brižno je, dakle, pazio na sebe, sam sebi ugađao i prihvatao utehu koju mu pružahu. Ženina mu je smrt, s druge strane, podosta koristila u zvanju, jer se tokom mesec dana neprestano ponavljalo: »Jadnik! Kakve li nesreće!« Ime mu se pročulo, broj pacijenata porastao, a usto je u Bertaux odlazio kad god bi mu se prohtelo. Osećao je neku besciljnu nadu, neodređenu sreću, a češljajući zaliske pred ogledalom, sam se sebi činio naočitijim no pre.

Jednoga dana stiže onamo oko tri sata; svi behu u polju; uđe u kuhinju, ali isprva ne opazi Emmu, jer kapci na prozorima behu zatvoreni. Kroz pukotine je u drvu sunce po popločanom podu bacalo dugačke tanke pruge koje su se lomile na bridovima pokućstva i treperile na stropu. Muve su se penjale uz upotrebljene čaše na stolu i zujale utapajući se na dnu, u preostaloj jabukovači. Danje svetlo što dopiraše kroz dimnjak čađavoj je ploči ognjišta davalo baršunast sjaj, a hladnom pepelu modrikastu boju. Između prozora i ognjišta šivala je Emma; ne beše se ogrnula pa su joj se na golim ramenima videle sitne kapi znoja.

Po seljačkom običaju, ona mu ponudi da nešto popije. On odbi, ona navali te mu napokon u smehu predloži da zajedno s njom popije čašicu likera. Pođe do ormara po bocu kirasoa, dohvati dve čašice, napuni jednu do vrha, a u drugu jedva nešto ulije pa je, kucnuvši se s njime, prinese ustima. Kako je čašica bila gotovo prazna, zabacivaše glavu da je iskapi pa se tako, zabačene glave, napućenih usana i napeta vrata, smejaše što ništa ne oseća, dok je vrškom jezika što joj provirivaše između krasnih zuba pomalo lizala dno čašice.

Onda opet sede i dohvati švelo: krpala je belu pamučnu čarapu. Radila je oborene glave, ništa ne govoreći, a ćutao je i Charles. Strujeći ispod vrata, vazduh  je nosio nešto prašine po pločicama. Charles promatraše to kovitlanje, no čuo je tek nabijanje u vlastitoj glavi, a u daljini kokodakanje kokoši koja u dvorištu beše snela jaje. Emma bi od vremena do vremena osvežila obraze pritišćući na njih dlanove koje je potom hladila na gvozdenoj  kugli velikoga preklada na ognjištu.

Tužila se da je od početka proleća hvata vrtoglavica; zapita bi li joj morske kupke štogod koristile; uze govoriti o samostanu, a Charles o gimnaziji – reči im same navirahu. Uspeše se u njezinu sobu. Pokaza mu svoje stare note, knjižice što ih beše dobila za nagradu i vence od hrastova lišća zaboravljene u dnu ormara. Govoraše mu opet o svojoj majci, o groblju, pa mu u vrtu čak pokaza lehu s koje svakoga prvog petka u mesecu bere cveće i nosi ga majci na grob. No, taj se njihov vrtlar ni u šta ne razume; posluga je tako loša! Vrlo bi rado živela u gradu, pa makar samo i preko zime, iako je selo zbog dužine lepih dana leti možda još i dosadnije. Već prema tome što bi govorila, glas joj beše jasan, oštar ili bi, iznenada obojen sjetom, zatreperio prijelazima što završavahu gotovo kao šapat, kada bi govorila sama za sebe, čas radosna i širom otvorenih bezazlenih očiju, a čas spuštenih veđa, pogleda prožeta dosadom, dok bi joj misli nekamo odbludele.

Navečer, na povratku kući, Charles u sebi, jednu po jednu, ponovi rečenice što ih ona beše izrekla, nastojeći ih se prisetiti, dopuniti im smisao, da bi sebi predočio onaj deo njezina života za vreme kojega je još nije poznavao. No, nipošto je ne mogaše zamisliti drugačijom no što ju je prvi put video ili kakvu ju je maločas ostavio. Potom se zapita kakva će postati ako se uda, te za koga će se udati? Na žalost, čiča Rouault beše tako bogat, a ona... tako lepa! Ipak, Emmin mu lik neprestano dolažaše pred oči, a nešto jednolično, nalik na zvrjanje zvrka, brujaše mu u ušima: »A da se ti ipak oženiš? Da se oženiš?« Te noći ne usp da e zaspi, u grlu ga stezalo, mučila ga žeđ; ustade da se napije vode
iz vrča i otvori prozor. Nebo se beše osulo zvezdama, duvaše topao vetar, a u daljini lajahu psi. On okrenu glavu prema Bertaux.

Misleći kako na kraju krajeva nema šta da  izgubi, Charles sam sebi obeća da će je zaprositi čim se za to ukaže prilika; no, svaki put kad bi se takva prilika ukazala, strah da neće naći prikladnih reči zapečatio bi mu usta.

Čiči Rouaultu ne bi se bilo nimalo krivo otarasiti kćeri od koje mu u kući nije bilo nikakve koristi. U sebi ju je opravdavao, držeći je prepametnom za poljodelstvo, posao i od Boga proklet, jer u njemu nikada nije bilo milionera. Daleko od toga da se obogati, dobričina je svake godine bio na gubitku: naime, premda je bio izvrstan u trgovini i odlično se snalazio u lukavštinama toga zanata, samo poljodelstvo i upravljanje majurom manje su mu odgovarali no ikome drugom. Ruke je najradije držao u džepovima, a nije žalio troška u pogledu životne udobnosti, u želji da se dobro hrani, lepo greje i udobno spava. Voleo je jaku jabukovaču, nedopečen ovčji but, dobro zamešanu kafu s rakijom. Jeo je u kuhinji, sam, kraj vatre, za stolićem što su mu ga donosili potpuno prostrt, kao u pozorištu.

Kada, prema tome, primeti, da se Charlesu u prisutnosti njegove kćeri rumene obrazi, što je značilo da će je ovih dana zaprositi, htede unapred zrelo razmisliti o celom slučaju. Charlesa je, doduše, držao malo mekušnim, nije to bio zet kakvog bi poželeo, no govorilo se o njemu da je dobra vladanja, skrban, vrlo obrazovan, a nedvojbeno neće previše zanovetati oko miraza. Pa, kako ga uskoro očekivaše prodaja dvadeset i dva jutra vlastitoga dobra, mnogo dugovaše zidaru, mnogo sedlaru, a trebalo je popraviti i osovinu na tesku, reče čiča Rouault sam sebi:

– Ako je zaprosi, a ja ću mu je dati.

O Miholju beše Charles došao na tri dana u Bertaux. Poslednji dan proteče kao i oba prethodna, u odgađanju iz časa u čas. Čiča Rouault pođe da ga isprati: koračahu nekim izlokanim putem i uskoro im se valjalo rastati. To beše pravi trenutak. Charles sebi ostavi vremena do kraja živice, a kad je prođoše, napokon promrmlja:
– Gazda Rouault, hteo bih vam nešto reći.
Zastadoše. Charles je ćutao.
– No, hajde, da čujem šta vas muči! Kao da već ne znam! reče čiča Rouault, potiho se smejući.
– Čiča Rouault... čiča Rouault... – zamuca Charles.
– Što se mene tiče, ja bolje i ne tražim – nastavi seoski gazda. – Iako je i mala bez sumnje mojeg mišljenja, ipak je treba pitati hoće li pristati. Vi samo pođite, a ja ću se vratiti kući. Ako kaže da, pazite što vam kažem, ne morate se vraćati, zbog sveta, a uostalom, i nju bi to previše uzbudilo. Ali da se živi ne izjedete, ja ću širom otvoriti kapak na prozoru, sve do zida; moći ćete to videti odavde straga, ako se nagnete preko živice. I udalji se.

Charles priveza konja za stablo. Potrča na stazu. Počeka. Pola sata prođe, a potom on na svom satu izbroji još sedamnaest minuta. Najednom se začu udarac o zid; kapak se beše otvorio, kuka se na njemu još njihala.

Sutradan je bio na majuru već u devet sati. Emma porumenje kad on uđe, trudeći se da se malko nasmeši kako bi prikrila smetenost. Čiča Rouault zagrli budućeg zeta. Dogovor o novčanim pitanjima odgodiše za kasnije; imali su, uostalom, vremena pred sobom, jer se venčanje iz pristojnosti nije moglo obaviti pre kraja Charlesove korote, što je značilo tek u proleće naredne godine.

U tom iščekivanju prođe zima. Gospođica Rouault bavila se svojom opremom. Jedan deo bi naručen u Rouenu, a košulje i noćne kapice izradi sama prema modnim crtežima što ih beše posudila. Za Charlesovih poseta majuru, razgovarali su o pripremama za svadbu, pitali se u kojoj će se prostoriji prirediti gozba, maštali o količini jela koja će im biti potrebna i o tome kakva će biti predjela.

Emma bi se, nasuprot svemu tome, radije venčala o ponoći uz baklje, no čiči Rouaultu takva zamisao nije išla u glavu. Održa se, dakle, svadba na koju dođoše četrdeset i tri osobe, na kojoj svatovi ostadoše šesnaest sati za stolom, a koja se nastavi i sutradan, a ponešto i idućih dana.




Нема коментара:

Постави коментар