25.10.2017.

Gustave Flaubert, Gospođa Bovary, DRUGI DEO ( IV,V,VI )



IV 

Pri prvoj hladnoći Emma napusti svoju sobu i smesti se u primaćoj sobi, dugačkoj prostoriji niska stropa u kojoj je na kaminu stajao razgranat koralj šireći se prema ogledalu. Sedeći kraj prozora u naslonjaču, mogla je videti meštane gde prolaze pločnikom.
Léon je dvaput dnevno iz ureda odlazio k Zlatnome lavu. Emma ga je izdaleka čula kako dolazi; nagnula bi se osluškujući, a mladić bi promaknuo iza zastora, uvek jednako odeven i uopšte ne okrećući glavu. No, u sumrak bi često, kada je, naslonivši bradu na levu ruku, već u krilu bila ostavila započeto vezivo, zadrhtala pri pojavi te senke što bi naglo promaknula. Ustala bi i zapovedila da se prostre sto.
Gospodin Homais stizaše u vreme večere. S grčkom kapicom u ruci, ušao bi nečujnim koracima da koga ne uznemiri te ponavljajući uvek istu rečenicu: »Dobra večer, društvo!« Potom bi se, zauzevši mesto za stolom, između dvoje supružnika, stao propitkivati kod lekarao novostima kod bolesnika, a ovaj se s njime savetovao o mogućnostima da svoj posao naplati. Zatim se razgovaralo o tome što ima u novinama. Homais je u to doba već gotovo napamet znao sve vesti pa ih je u cielosti prenosio, zajedno s uredničkim napomenama i svim opisima pojedinačnih nesreća što bi se dogodile u Francuskoj ili u inostranstvu. No, kada bi se taj predmet razgovora iscrpeo, odmah bi počeo stavljati primedbe o jelima što ih je video na stolu. Kadšto bi pače, napola ustavši, gospođi obzirno
ukazivao na najmekši komad ili bi se okrenuo k služavki pa joj davao savete o pripremi raznih ragua i o koristi pojedinih začina za zdravlje; da ti pamet stane, govorio je o mirisu, mesnom ekstraktu, mesnom soku i hladetini. Glava mu je, uostalom, bila punija recepata negoli vlastita apotekarska  bočica, Homaisu ne beše premca u pripravi svakojakih pekmeza, ovakva ili onakva octa i slatkih likera, poznavao je i sve novoizumljene štedne peći, a usto i veštinu čuvanja sira i brige za prokislo vino.
U osam sati dolazio je po njega Justin da dođe zatvoriti apoteku. Tada bi ga gospodin Homais pogledao prepredenim okom, pogotovo ako je u blizini bila i Félicité, jer beše primetio da je šegrtu lekareva kuća poprilično omilila.
– Ovom mom junačini – govoraše – počinje koješta padati na pamet, a džavo me odneo ako nije zaljubljen u vašu služavku!
No, ozbiljniji nedostatak zbog kojega mu je zamerao beše neprestano osluškivanje razgovora.
Nedeljom ga se, primerice, nije moglo isterati iz salona kamo bi ga gospođa Homais pozvala da odvede decu koja bi bila pozaspala po naslonjačima natežući pod leđima odveć široke pamučne navlake. Nije apotekaru na ta večernja posela dolazio previše sveta, jer su se zbog njegova oštra
jezika i političkih nazora od njega malo-pomalo bile otuđile razne ugledne osobe. Pisar ih pak nije propuštao. Čim bi začuo zvonce, pohitao bi gospođi Bovary u susret, uzeo joj šal i na stranu, pod tezgu u apoteci, spremio velike krpene papuče što ih je ona po snegu nosila preko obuće.

Najpre bi odigrali nekoliko partija trideset i jedan, a zatim bi gospodin Homais s Emmom zaigrao écarté; Léon bi stao iza nje i pomagao joj. Stojeći i s rukama na naslonu njezina stolca, promatrao je zupce češlja što joj se čvrsto zabijahu u punđu. Pri svakome pokretu što bi ga napravila da baci karte, haljina bi joj se s desne strane zadignula. S podignute kose na leđa bi joj se spustio smeđi odsjaj i postupno bledeći izgubio se malo-pomalo u senci. Haljina bi joj zatim opet pala s obe strane stola, napuhnuvši se, puna nabora, te se spustila do zemlje. Kada bi Léon koji put osetio da je stao na nju potplatom čizme, odmaknuo bi se kao da je na nekoga nagazio.

Kada bi i to kartanje završilo, apotekar i lekar igrali su domino, a Emma bi se, promenivši mesto, laktovima naslonila na sto da prelista Illustration. Bila bi donela i modni žurnal. Léon bi se smestio kraj nje; zajedno bi promatrali slike i čekali jedno drugo na pri kraju stranice. Često bi ga zamolila da joj kazuje stihove; Léon ih izgovaraše otegnutim glasom koji na mestima gde se govorilo o ljubavi proračunato postajaše čeznutljiv. No, smetalo mu je lupkanje domina; gospodin Homais, vešt u toj igri, pače je tukao Charlesa dvostrukom šesticom. Potom bi se obojica, odigravši do tri stotine, ispružila pred kaminom i ubrzo zadremala. Vatra zamiraše pod pepelom, čajnik beše prazan. Léon bi i
dalje čitao, a Emma ga slušala nesvesno okrećući senilo na svetiljci na čijem prozirnom tkanju behu naslikani cirkuski pajaci u kočijama i plesačice na užetu, s motkom za držanje ravnoteže. Léon bi zastao, rukom pokazujući usnulo slušateljstvo, pa bi oboje stali razgovarati tihim glasom, a taj im se razgovor pričinjaše to slađim jer ga niko nije čuo.

Tako se među njima uspostavi svojevrsna povezanost, neprekidno druženje uz knjige i romance; gospodin Bovary, nimalo ljubomoran, tome se nije čudio.

Za rođendan Charles dobi lepu frenološku glavu, sve do toraksa obeleženu brojevima i obojenu u modro. Beše to znak pisarove pažnje, a bilo je toga još, sve dotle da za nj u Rouenu obavlja narudžbe. Kako je knjiga nekoga romanopisca u modu uvela maniju za mesnatim biljkama, Léon ih je kupovao za gospođu i dovozio u Lastavici, držeći ih u krilu i bodući prste na njihovim tvrdim bodljikama.
Za lončiće s cvećem Emma dade pred prozor obesiti dasku s ogradicom. I pisar je imao viseći vrtić pa su, brinući se za cjeće na prozorima, znali opaziti jedno drugo.

Među prozorima u selu beše jedan još češće zauzet od njihovih: naime, nedeljom od jutra do mraka, te svako poslepodne, ako je vreme bilo vedro, video se na tavanskome prozorčiću mršavi profil gospodina Bineta, nagnuta nad tokarskom klupom čije se jednolično brujanje razlegalo sve do Zlatnoga lava.

Jedne večeri, vrativši se kući, Léon u sobi nađe sag od baršuna i vune izvezen lišćem na bledoj podlozi. Pozva gospođu Homais, gospodina Homaisa, Justina, decu i kuvaricu; ispriča to i beležniku; svi htedoše videti sag; zašto lekarova žena šalje pisaru darove? To se svima učini čudnim te konačno pomisliše kako ona mora da mu je bliska prijateljica. On sam davaše povoda verovanju u to, toliko je svakome neprestano pripovedao o njezinim čarima i duhu, tako da mu Binet jedanput surovo odreza:
– Baš mene briga za to, ne spadam ja u njezino društvo!
Mučio se da smisli na koji način da joj izjavi ljubav pa, stalno se kolebajući između straha da će je ozlovoljiti i stida što je tako strašljiv, plakaše od malodušnosti i od žudnje za njom. Potom je donosio odrešite odluke: pisao pisma koja bi onda poderao, odgađao tu izjavu na neki rok koji bi zatim produžio. Često bi krenuo s nakanom da ide do kraja, no ta bi ga odlučnost u Emminoj prisutnosti  ubrzo napustila, a kada bi ga Charles, iznenada naišavši, pozvao da s njim sedne u boc pa da zajedno pođu do nekog bolesnika u okolici, odmah bi prihvatio, pozdravio se s gospođom i otišao. Zar nije i muž na neki način deo nje?
Emma se pak nijednom nije zapitala da li ga ljubi. Ljubav, verovaše, mora naići odjednom, uz snažan blesak i munju, kao orkan s nebesa što se obara na naš život, uzdrma ga, pokida mu volju kao lišće i celo srce odvuče u ponor. Nije znala da na ravnom kućnom krovu, kada se oluci začepe, kiša stvara jezerca, pa bi i dalje bila ostala u uverenju da je na sigurnome, kadli iznenada otkri pukotinu u zidu.


V

Dogodi se to jedne nedelje u februaru, jednoga snežnog poslepodneva. Svi zajedno, gospodin i gospođa Bovary, Homais i gospodin Léon, behu pošli u dolinu, na pola milje od Yonvillea, razgledati predionicu lana što se onde gradila. Apotekar beše sa sobom poveo Napoléona i Athalie da se malo razgibaju, a pratio ih je Justin noseći na ramenu kišobrane.

Ipak, ništa ne beše manje zanimljivo od te zanimljivosti. Veliko prostranstvo pustoga zemljišta po kojem se, porazbacano između gomila peska i šljunka, nalazilo nekoliko već zahrđalih zupčanika okruživaše dugačku četverokutnu zgradu izbušenu mnoštvom prozorčića. Njezina gradnja još ne beše dovršena pa joj se između stropnih greda ispod krovišta videlo nebo. Pričvršćen o poprečnu zabatnu gredu, snopić slame izmešane s klasjem pucketavo je vijorio trobojnim vrpcama.

Homais je govorio. Objašnjavao je društvu buduću važnost toga postrojenja, procenjivao jačinu podova, debljinu zidova i silno žalio što nema drveni metar, kakav poseduje gospodin Binet za posebnu upotrebu.

Emma mu se, držeći ga pod ruku, lagano naslanjala na rame i promatrala sunčev krug koji je u daljini, kroz maglu zračio blistavim bledilom, ali uto okrenu glavu: Charles je bio kraj nje. Kapu beše nabio do obrva, debele mu usne podrhtavahu, što je njegovu licu davalo glup izraz; čak i njegova leđa, razdraživaše je i pogled na njegova mirna leđa te joj se činilo da sva plitkost njegove osobe probija već i kroz kaput.

Dok je tako promatrala Charlesa, osećajući pritom u svojoj razdraženosti nekakvu izopačenu slast, Léon joj se primače za korak. Hladnoća od koje beše pobledeo kao da mu zastiraše lice nežnom čežnjom; ispod ovratnika na košulji, olabavljena između kravate i vrata, naziraše mu se koža; ispod pramena kose provirivaše ušna resica, a krupno modro oko, podignuto prema oblacima, učini se Emmi bistrijim i lepšim od gorskih jezera u kojima se ogleda nebo.
– Nevoljo jedna! – povika najednom apotekar.
Pa pritrča sinu koji je baš bio skočio u hrpu vapna da tako obeli cipele. Na prekore kojima ga obasipahu Napoléon udari u dreku, dok mu Justin gužvom slame brisaše obuću. No, bez noža nije išlo; Charles im ponudi svoj.
– Ah! – reče ona u sebi. – Nosi nož u džepu kao pravi seljak!
Hvataše se mraz pa se vratiše u Yonville.
Gospođa Bovary uvečer ne ode k susedima, a kada Charles pođe onamo i ona se oseti samom, vrati joj se ona usporedba u svoj jasnoći gotovo neposredna oseta i s odmakom u promatranju što ga sećanje pridaje predmetima. Promatrajući iz postelje svetlu vatru gde gori, i opet je, kao i onde na gradilištu, videla pred sobom Léona kako jednom rukom svija svoj štap za šetnju, a drugom drži Athalie koja mirno sisa komad leda. Držaše ga privlačnim i nije se od njega mogla odeliti; priseti se i ostalih njegovih kretnji iz drugih dana, rečenica koje beše izrekao, zvuka njegova glasa, cela njegova lika pa ponavljaše podižući usne kao na poljubac:
– Da, privlačan! Privlačan!... Ljubi li nekoga? – zapita se. – I koga?... Pa mene!
Svi dokazi o tome u isti joj se mah ukazaše, srce joj poskoči. Plamen u kaminu svetlo podrhtavaše na stropu; ona se okrenu na leđa i protegnu ruke.
Tada započe večna tužaljka: »Oh! Da je nebo tako htelo! A zašto ne? Tȁ ko je to prečio?...«
Kad se Charles o ponoći vrati, ona se pričini kao da se probudila, a kako je on razodevajući se bučio, požali se na glavobolju; potom nehajno zapita kako im je protekla večer.
– Gospodin Léon – reče on – rano se popeo u svoju sobu.
Nije mogla a da se ne osmehne te zaspi duše ispunjene novim ushićenjem.
Sutradan predveče u pohode joj dođe gospodin Lheureux, trgovac pomodnom robom.
Okretan čovek beše taj kramar.

Rodivši se kao Gaskonjac, no postavši Normandijac, južnjačkoj blagoglagoljivosti pridruživaše
on košku prepredenost. Debelo, mlitavo i golobrado lice kao da mu beše premazano bistrim sladićevim uvarkom, a oštar sjaj njegovih sitnih crnih očiju beše pod sedom kosom još živahniji. Nije se znalo što je nekoć bio: pokućarac, govorahu jedni, a prema drugima, novčar u Routotu. Sigurno je samo to da je u glavi izračunavao tako zamršene račune da je to zaprepaštavalo i Bineta glavom. Uljudan do ljigavosti, uvek se držaše napola svijen u krstima, u položaju čoveka koji se nekome klanja ili nekoga poziva.

Pošto je na vratima odložio šešir obrubljen florom, položi na sto kutiju od zelene lepenke te se uza svu silu uljudnih reči poče pred gospođom tužiti što do dana današnjega nije stekao njezino poverenje. Tako skroman dućan kao što je njegov nije stvoren za to da privuče tako otmenu gospođu; te poslednje reči naglasi. Neka ona, ipak, samo zapovedi, a on će na sebe preuzeti da joj dobavi sve što poželi, kako kitničarsku robu, tako i rubeninu, šešire ili modne sitnice, jer on redovito odlazi u grad četiri puta mesečno. Radi s najjačim trgovačkim kućama. Za nj se može raspitati u Trois Frères, u Barbe d'Or ili u Grand Sauvage, sva ga ta gospoda poznaju kao vlastiti džep! Danas je pak došao gospođi usput pokazati neke stvarčice koje slučajno ima, zahvaljujući izuzetno retkoj prilici. Pa
iz kutije izvuče pola tuceta izvezenih ovratnika.
Gospođa ih Bovary razgleda.
– Ne treba mi ništa – reče.
Tada gospodin Lheureux veoma brižljivo izloži pred nju tri alžirska šala, nekoliko kutijica engleskih igala, par slamnatih papuča te naposletku četiri posudice za jaja od kokosova oraha koje behu izrezbarili robijaši. Potom, podbočivši se rukama o sto, ispružena vrata i prignut, uze otvorenih usta pratiti Emmin pogled što neodlučno lutaše među svom tom robom. Od vremena do vremena, kao da s njih otresa prašinu, kvrcnuo bi noktom po svilenim šalovima, razmotanima celom dužinom, pa bi zadrhtali uz lagano šuštanje, a pri zelenkastoj svetlosti sumraka na njima poput zvezdica svetlucahu zlatna zrnca u njihovu tkanju.
– Koliko stoje?
– Prava sitnica – odgovori on – sitnica, ali nema žurbe, kad god budete hteli, pa nismo Židovi!
Ona razmisli nekoliko trenutaka pa se napokon opet zahvali gospodinu Lheureuxu koji bez uzbuđavanja odvrati:
– Ma, dobro! Sporazumećemo se već jednom; s gospođama sam se uvek znao dogovoriti, osim sa svojom vlastitom!
Emma se osmehnu.
– Time hoću reći – nastavi on dobroćudno nakon te šale – da se ne brinem zbog novca... Ja bih vam ga i dao, ako bi trebalo.
Emma se trgnu od iznenađenja.
– Ah! – živo će on tišim glasom. – Ne bih morao ići daleko da vam ga pribavim, budite uvereni!
I uze se raspitivati o zdravlju čiče Telliera, gazde Francuske kavane, kojega je gospodin Bovary u to vreme lečio.
– A što je zapravo čiči Tellieru?... Kašlje da se sva kuća trese i bojim se da će mu uskoro pre zatrebati ogrtač od jelovine nego vunena košulja! Nabančio se taj kad je bio mlad! Takvi vam ljudi, gospođo, nisu znali za red! Sav je izgoreo od rakije! A ipak je žalosno kad vidiš da ti odlazi neko od poznatih.
Ponovo vezujući kutiju, naklapaše i dalje o lekarevim bolesnicima.
– Uzrok svim tim bolestima – reče zlovoljno promatrajući okna – sigurno je i vreme. Ni ja vam nisam baš najbolje, moraću ovih dana doći do gospodina da me pogleda, imam neke bolove u leđima. Nego, doviđenja, gospođo Bovary, vama na raspolaganju, sluga pokoran!
I polako za sobom zatvori vrata.
Emma zatraži da joj večeru donesu u sobu na pladnju, uz vatru; dugo je jela i sve joj je prijalo.
– Kako sam se uzorno ponela! – govorila je u sebi misleći na šalove.
Začu korake na stubama: beše to Léon. Ona ustade pa s komode uze prvu iz gomile krpa što su čekale da ih se porubi. Izgledaše silno zabavljena poslom kad se on pojavi.
Razgovor zapinjaše, jer je gospođa Bovary svaki čas od njega odustajala, dok Léon beše nekako sav smeten. Sedeći na niskom stolcu kraj kamina, premetaše među prstima njezinu belokosnu kutijicu; ona ubadaše iglom u platno ili bi pak, od vremena do vremena, noktom na njemu napravila pokoji nabor. Ona nije govorila, on je ćutao, sputan njezinom ćutnjom, baš kao što bi bio sputan i njezinim rečima.
– Jadničak! – mišljaše ona.
– Čime sam je ozlovoljio? – pitaše se on.
Léon, međutim, naposletku reče da se ovih dana sprema u Rouen u vezi s nekim beležničkim poslom.
– Istekla vam je pretplata na note, da vam je obnovim?
– Ne – odgovori ona.
– Zašto?
– Zato što...
Pa, stisnuvši usne, polako izvuče dugačku nit sivoga konca.
Taj njezin posao razdraživaše Léona. Emmi od toga kao da se na vršcima prstiju gulila koža; na pamet mu pade udvorna rečenica, ali je se ne usudi izreći.
– Znači, odreći ćete se toga? – prihvati on.
– Čega? – reče ona živo. – Muzike? Ah, Bože moj, da! Zar ne moram voditi kuću, brinuti se za muža, ukratko, hiljadu stvari, toliko dužnosti koje su preče od muzike?
Pogleda na sat. Charles je kasnio. Tada se ona tobože zabrinu. Dva-tri puta ponovi:
– Tako je dobar!
Pisaru gospodin Bovary beše drag. No, ova ga nježnost prema mužu neugodno iznenadi; uza sve to, nadoveza se na njezine pohvale koje, govoraše, čuje od svakoga, pogotovo od apotekara.
– Ah! Čestit čovek – potvrdi Emma.
– Zacelo – prihvati pisar.
Pa uze govoriti o gospođi Homais koja im silno nemarnim odevanjem obično davaše povoda za smeh.
– Pa što s time? – prekide Emma. – Dobra se majka i domaćica ne brine o haljinama. Potom opet zapade u ćutnju.
Tako bi i narednih dana; njezine reči, ponašanje, sve se promeni. Emma se potpuno posveti kućanstvu, stade redovito odlaziti u crkvu, a prema služavki pokaza više strogosti.

Berthu uze od dojilje. Félicité bi joj je donosila kad god bi neko došao u pohode pa bi je gospođa Bovary razmotala da pokaže kakve ima ručice i nožice. Izjavljivaše da obožava decu; ona su joj uteha, radost i strast, pa bi svoja milovanja popratila pesničkim izlivima nežnosti koji bi svakoga osim žitelja Yonvillea podsetili na Sachettu iz Zvonara Bogorodičine crkve.

Kad god bi se vratio kući, Charles bi našao papuče ostavljene kraj pepela da se greju. Na
prslucima mu više nije nedostajala podstava ni na košuljama puceta, a prava divota promatrati u ormaru sve pamučne kapice složene u jednake hrpe. Emma se više nije mrštila, kao nekoć, na šetnje po vrtu; na ono što bi on predložio uvek bi pristala, premda nije razumela njegovih želja kojima se bez pogovora podčinjavala. Pa kada bi ga video kraj vatre, posle večere, s rukama na trbuhu, a nogama na prekladu, obraza zarumenjena od probave, a očiju vlažnih od sreće, s detetom što je puzalo po sagu i tom ženom tanka struka što bi mu se primaknula da ga preko naslona naslonjača poljubi u čelo,
Léon govoraše sam sebi:
– Kakve li ludosti! Pa kako da doprem do nje?
Pričini mu se ona, dakle, tako kreposnom i nepristupačnom da ga napusti svaka, pa i najneodređenija nada.
No, upravo zahvaljujući tome odricanju, stade je smeštati u posebne okvire. U njegovim očima s nje spadoše sva putena svojstva od kojih ionako nije imao što očekivati te se ona u njegovu srcu stade sve više uzvisivati i odvajati od njega, nekako veličanstveno, kao da mu, uzdižući se na nebo, nestaje pred očima. Beše to jedan od onih čistih osećaja koji ne pomućuju svakidašnji život, koje njegujemo zato što su retki i čiji bi nas gubitak boleo više no što nas raduje njihovo posedovanje.

Emma omršavje, obrazi joj ubledješe, lice joj se izduži. S crnom, po sredini razdeljenom kosom, krupnim očima, ravnim nosom, lakim koračićima i uvek ćutljiva, zar se nije činilo da kroz ovo postojanje prolazi jedva ga se i dotičući, a da na čelu nosi nejasan pečat neke uzvišene predodređenosti? Beše tako tužna i tako mirna, u isti mah tako blaga i tako povučena da ste u njezinoj blizini osećali kao da vas prožima neki ledeni čar, kao što vas u crkvi prolazi drhtaj od mirisa sveća pomešana s hladnoćom mramora.

Ni drugi ne izmicahu toj očaranosti. Apotekar govoraše:

– To je žena velikih mogućnosti kojoj bi mesto moglo biti i u nekoj potprefekturi.

Kućedomaćice su se divile njezinoj štedljivosti, bolesnici uljudnosti, a siromasi milosrđu. No, u sebi beše puna žudnje, gneva, mržnje. Pod onom haljinom s ravnim naborima skrivaše se uzburkano srce, one tako čedne usne ne pripovedahu o njegovoj muci. Beše zaljubljena u Léona pa je tražila samoću kako bi što nesmetanije mogla uživati u njegovoj slici. Pogled na njegov lik pomutio bi razbludnost tih misli. Na zvuk bi njegovih koraka Emma zadrhtala: potom bi u njegovoj prisutnosti ta uzbuđenost popustila, a zatim bi joj ostala samo golema prepast koja bi se naposletku pretvorila u tugu.

Léon nije znao da ona, kada bi sav očajan izišao od nje, ustaje kako bi ga mogla videti na ulici. Vodila je brigu o svim njegovim postupcima, pomno mu motrila lice, izmislila celu priču ne bi li našla izliku da pođe u njegovu sobu. Smatraše apotekarovu  ženu pravom sretnicom što spava s njime pod istim krovom i misli joj neprestano sletahu na njihovu kuću, baš kao i golubovi sa Zlatnog lava što onde u olucima osvežavahu ružičaste nožice i bela krila. No, što je jače uviđala svoju ljubav, Emma je to jače potiskivaše sprečavajući je da iziđe na videlo i nastojeći da je oslabi. Bila bi doduše volela da je Léon nasluti pa je smišljala slučajeve, nesreće koje bi mu to olakšale. Zadržavahu je nedvojbeno mlitavost i strah, a isto tako i stid. Pomišljaše na to kako ga je previše udaljila od sebe,
kako je propustila pravi trenutak, kako je sve propalo. No, ponos, radost što sama sebi može reći: »Kreposna sam«, promatrati se u ogledalu  zauzimajući držanje koje pokazuje pomirenost sa sudbinom, sve joj to donekle beše uteha za žrtvu koju verovaše da prinosi.

Putena žudnja, pohlepa za novcem i setnost strasti, sve se to tada stopi u jednu te istu patnju; umesto da odvraća misao od nje, ona ju je još više onamo upravljala, potičući samu sebe na bol i tražeći svuda priliku za nju. Razdražilo bi je ako bi jelo bilo loše posluženo ili ako bi vrata ostala odškrinuta, uzdisaše zbog baršuna kojeg nema, zbog sreće koja joj manjka, zbog neostvarivih snova i pretesne kuće.
Ogorčavaše je najviše to što Charles kao da ni slutio nije njezinu muku. Živeo je u uverenju da je usrećuje, što se njoj činilo glupom uvredom, a njegova sigurnost u to beše za nju nezahvalnost. Tȁ radi koga se uzorno vlada? Zar nije baš on prepreka svakoj sreći, uzrok svakome jadu, poput kakve šiljate igle na kopči kakva zamršena pojasa koji je steže sa svih strana.

Prenese, dakle, na nj mnogostruku mržnju što proisticaše iz njezine čame, a svaki napor da je uguši samo je povećavaše, jer se taj uzaludni trud pridruživaše ostalim razlozima njezina očaja i još više produbljivaše udaljavanje između njih dvoje. Vlastita blagost izazivaše u njoj pobunu. Skromne prilike u kući terahu je na maštanje o raskoši, bračna nežnost na preljubničke želje. Žalila je što je Charles ne tuče, jer bi ga onda mogla opravdanije mrziti, zbog toga mu se osvećivati. Kadšto se čudila groznim nagađanjima što su joj dolazila na um, a valjalo joj se i dalje smešiti, uvek iznova slušati kako je sretna, graditi se da je tako, dopuštati da i drugi u to poveruju.
Osećaše, međutim gađenje prema tom licemerstvu. Dolazila je u napast da s Léonom pobegne nekamo, vrlo daleko, da pokuša sreću s novom sudbinom, no smesta bi joj u duši otvorio neki nejasan ponor pun tame.
Uostalom, više me ne voli, mišljaše. Šta će od mene biti? Kakvu pomoć da očekujem, kakvu
utehu, kakvo olakšanje?

Od toga bi ostajala slomljena, bez daha, nepomična, jecajući tihim glasom i roneći suze.
– Zašto ništa ne kažete gospodinu? – zapitala bi je služavka kada bi za takvih napadaja
ušla u njezinu sobu.
– To su živci – odgovorila bi Emma – ne govori mu o tome, ražalostićeš ga.
– Ah, da! – prihvatila bi Félicité. – S vama je isto kao s onom Guérinom, kćerkom čiče Guérina, ribara u Polletu, koju sam upoznala u Dieppeu, pre nego što sam k vama došla. Uvek je bila tako tužna, tako tužna da vam je, kad biste je videli na kućnom pragu, bilo kao da gledate mrtvački pokrov prostrt pred vratima. Bolovala je, čini mi se, od neke magle koja joj je bila u glavi pa tu n lekari  a bome ni sveštenik,  ništa nisu mogli. Kad bi je baš jako uhvatilo, odlazila je sasvim sama na morsku obalu, pa bi je carinski poručnik na obilasku često našao da plače ispružena na pesku. Kažu da ju je to posle prošlo, nakon udaje.
– Meni je – prihvatila bi Emma – to došlo tek posle udaje.



VI

Jedne večeri, kada je prozor bio otvoren, a ona, sedeći uza nj, malo pre toga gledala crkvenjaka Lestiboudoisa kako obrezuje šimšir, najednom začu gde zvoni za Pozdravljenje.

Beše početak aprila, kada jaglaci cvetaju: mlak se vetar valja preko okopanih gredica, a vrtovi kao da se, poput žena, uresuju za letne svetkovine. Kroz rešetke se na senici i posvuda naokolo videla reka u ravnici gde u travi iscrtava skitnički krivudavi tok. Večernja se izmaglica provlačila između ogolelih jablana ublažujući im obrise ljubičastom senkom što im zapinjaše u granju, bleđom i providnijom od najtanje koprene. U daljini je prolazila stoka; nije joj se čuo ni topot ni mukanje, a zvono je, neprekidno zvoneći, i dalje zrakom širilo svoju mirnu tužaljku.

Na taj opetovani zvon, misao mlade žene stade da bludi među starim uspomenama iz mladosti i iz dana u devojačkom zavodu. Seti se velikih svećnjaka što na oltaru nadvisivahu vaze pune cveća i svetohraništa sa stupićima. Najradije bi se bila, kao nekoć, utopila u dugom redu belih koprena što su ga tu i tamo crnilom obeležavale krute kukuljice časnih sestara prignutih na klecalima; nedeljom na misi, kada bi podigla glavu, među plavkastim bi kovitlacima tamjana što se dizao uvis opazila blago lice Devičino.
Obuze je tada neko ganuće: oseti se slabom i posve napuštenom kao ptičje pero nošeno olujom pa se, nesvesna toga što čini, zaputi prema crkvi, spremna na svaku pobožnost, samo da joj se u njoj upokori duša i celi život iščezne u tome.
Susretne na trgu Lestibudoisa koji se iz crkve vraćao; da ne bi gubio od radnoga dana, radije je prekidao posao, a potom ga nastavljao, tako da je za Pozdravljenje zvonio kada bi njemu to odgovaralo. Uostalom, ranija zvonjava opominjaše dečake na sat veronauka.

Nekolicina koji već behu stigli igrala se špekulama na kamenim grobljanskim pločama. Drugi, zajahavši na zid, mahali su nogama, koseći klompama visoke koprive izrasle između niske ograde i poslednjih grobova. Beše to ovde jedino zeleno mesto, sve je ostalo bilo tek kamen, i to neprekidno prekriven sitnom prašinom, unatoč metli u sakristiji.

Deca su u krpenoj obući trčala onuda kao po parketu načinjenu za njih, a prodorni im se glasovi čuli kroz brujanje zvona. To se brujanje smirivaše zajedno s njihajima debelog užeta što se, padajući s vrha zvonika, jednim krajem vuklo po zemlji. Lastavice proletahu cvrkućući, rezahu zrak oštricom svojega leta te se brzo vraćahu u žuta gnezda pod crepovima na strehi. U dnu je crkve gorela svetiljka, to jest žižak u čaši obešenoj negde odozgo. Svetlost joj iz daljine izgledaše poput belkaste mrlje što podrhtava na ulju. Dugačka sunčeva zraka presecaše celu glavnu lađu te zbog toga pokrajnje lađe i kutovi crkve izgledahu još mračnijima.
– Gde je sveštenik? – zapita gospođa Bovary dečačića koji se zabavljaše okrećući obrtaljku u razlabavljenoj rupi.
– Sad će doći – odgovori on.
I zbilja, vrata na njegovom dvoru zaškripaše i pojavi se opat Bournisien, a deca navrat-nanos
pobegoše u crkvu.
– Mangupi nijedni! – promrmlja duhovnik. – Uvek isto s njima!
Pa, podižući razderani katekizam o koji se uto spotaknuo, reče:
– Ništa ne poštuju!
No, čim opazi gospođu Bovary, reče:
– Oprostite, nisam vas odmah prepoznao.
Gurnu katekizam u džep i zastade njišući između dva prsta ključ od sakristije.
Od svetlosti sunca na zalasku koja mu udaraše ravno u lice izbledelim se činilo vuneno sukno njegove reverende, izlizane na laktovima i iskrzane po donjem rubu. Mrlje od masti i duvana na širokim mu se prsima nizahu duž sitnih puceta, a beše ih sve više što behu dalje od ovratnika na koji mu se oslanjahu obilni nabori crvene kože; ta koža beše prepuna žutih pega što nestajahu u oštroj dlaci prosede brade. Beše maločas povečerao pa je teško disao.
– Kako ste? – dodade.
– Loše – odgovori Emma – teško sve ovo podnosim.
– No, da! I meni je tako – prihvati duhovnik. – Od ovih se prvih vrućina čovek oseća neverovatno slab. Uostalom, što ćete! Rođeni smo da nam bude teško, kao što veli sveti Pavao. A što misli o tome gospodin Bovary?
– Ma, on! – prezirno će ona odmahujući rukom.
– Šta! – odvrati dobričina silno se začudivši. – Ništa vam ne propisuje?
– Ah! – reče Emma. ne trebaju meni zemaljski lekovi.
Sveštenik, međutim, od vremena do vremena pogledavaše u crkvu gde dečaci klečahu gurajući se uzajamno ramenom te od toga padahu na tlo kao sveće.
– Volela bih znati... – nastavi ona.
– Čekaj samo, Riboudet – gnevnim glasom viknu duhovnik – izvući ću već ja tebi uši, mangupe zločesti!
Potom se okrenu k Emmi:
– To je sin tesara Boudeta. Roditelji su mu imućni pa mu dopuštaju da tera svoje. Ipak, mogao bi brzo učiti, samo da hoće, jer je vrlo bistar. Ponekad ga iz šale zovem Riboudet, kao ono brdo preko kojeg se ide u Maromme, pa mu čak kažem: e, moj Riboudet. Ha! Ha! Mont Riboudet!33 Neki dan ispričao sam tu dosetku monsinjoru koji se tome nasmejao... blagoizvolio nasmejati. A kako je gospodin Bovary?
Ona kao da nije čula. On nastavi:
– Uvek prezaposlen, sigurno? Nas dvojica, on i ja, zacelo imamo najviše posla u celoj župi. No, on je lekar za telo – dodade s muklim smehom – a ja za dušu.
Ona upre umolne oči u sveštenika:
– Da... – kaza. – Vi olakšavate sve jade.
– Ah! Ne spominjite mi to, gospođo Bovary! Baš sam jutros morao ići u Bas-Diauville zbog neke krave koja se nadula: mislili su da je to od uroka. Sve te njihove krave, ne znam kako... Nego, oprostite! Longuemarre i Boudet! Sunce vam žarko! Prestanite već jednom!
I jednim skokom odjuri u crkvu.
Dečaci se gurahu oko velike propovedaonice, uspinjahu se na zborovođin stolac, otvarahu misal, a drugi se spremahu da se na prstima odvaže i u ispovedaonicu. No, sveštenik ih iznenada sve obasu kišom pljusaka. Uhvativši ih za ovratnik na kaputiću, podigao bi svakoga od njih sa zemlje i na oba ih kolena spuštao na popločani pod pred oltarom, i to snažno, kao da ih hoće usaditi u nj.
– Čujte – reče kada se vratio k Emmi razmatajući veliki pamučni rubac čiji jedan kraj stavi među zube. – Te seljake zbilja treba žaliti!
– I ne samo njih – odgovori ona.
– Svakako! Radnike po gradovima, na primer.
– Nisam o njima...
– Oprostite! Upoznao sam među njima siromašne majke i domaćice, kreposne žene, uveravam vas, prave svetice, a ni hleba nisu imale.
– A one – prihvati Emma, a krajevi su joj se usta krivili dok je govorila – one, gospodine svešteniče, koje imaju hleba, ali nemaju...
– Ogreva usred zime – reče sveštenik.
– Eh, što s tim?
– Kako, što s tim? Meni se čini da, kad je čoveku toplo, kad je sit... naime, na kraju krajeva...
– Bože moj, Bože moj! – uzdisaše ona.
– Nije vam dobro? – on će, zabrinuto joj se približivši. – To je sigurno od probave. Najbolje,
pođite kući, gospođo Bovary, popijte malo čaja, to će vam pomoći. Ili uzmite čašu hladne vode sa sirovim šećerom.
– Zašto?
Izgledaše kao neko ko se budi iza sna.
– Prešli ste rukom preko čela. Pomislio sam da vam se zavrtelo u glavi.
Potom se priseti:
– Ali vi ste me nešto hteli pitati? Šta je to bilo. Više ne znam.
– Ja? Ništa... ništa... – ponavljaše Emma.
I njezin se pogled kojim je kružila oko sebe polagano spusti na starca u reverendi. Uzajamno
se promatrahu, bez reči i licem u lice.
– Nego, gospođo Bovary – reče on napokon – morate me ispričati, ali znate, dužnost pre svega; moram se pobrinuti za one svoje derane. Eto, skoro će nam prva pričest. Strah me, još će nas i nepripravne zateći! Zato ih od Spasova recta34 svake srede držim po sat duže. Jadna ta deca! Nikada ih nije prerano izvesti na put Gospodnji, kako nam je to, uostalom, on sam preporučio kroz usta svojega božanskog Sina... Ostajte mi u dobrom zdravlju, gospođo. Moje poštovanje vašem gospodinu suprugu.
Pa uđe u crkvu prigibajući koleno već na vratima.
Emma ga vide gde nestaje među dvostrukim redom klupa, koračajući teškim koracima, glave malčice nagnute na rame i napola otvorenih šaka koje držaše podalje od tela.
Potom se okrenu na peti, ukočeno, poput kipa na stožeru, te udari putem prema kući.
No, krupan sveštenikov glas i jasni dečački glasovi još joj uvek dopirahu do ušiju i nastavljahu
za njom:
– Jesi li hrišćanin?
– Da, hrišćanin sam.
– Šta znači hrišćanin?
– To je kad ntkotko je kršten... kršten... kršten.
Ona se uspne uza stube držeći se za ogradu; čim se nađe u svojoj sobi, baci se u naslonjač.

Beličasto svetlo na oknima gasilo se polagano i lelujavo. Pokućstvo kao da stajaše na svojemu mestu čvršće no inače te se gubilo u tami kao u mračnome oceanu. Vatra se u kaminu beše ugasila, sat neprestano kucaše, a Emmu nejasno zapanjivaše ta mirnoća okolnih stvari dok se u njoj samoj burkao toliki nemir. No, između prozora i stolića za ručni rad stajaše mala Berthe posrćući u pletenim cipelicama i pokušavajući prići majci i uhvatiti je za krajeve vrpci na pregači.
– Ostavi me! – reče mati odmičući je rukom.
Devojčica se domalo primače još bliže majčinim kolenima pa, oslanjajući se ručicama na njih, podizaše k njoj krupne modre oči, dok joj je tanak mlaz čiste sline curio s usana na svilenu pregaču.
– Ostavi me! – ponovi mlada žena sva razdražena.
Njezino lice prestraši dete i ono stade vriskati.
– Ma, ostavi me već jednom! – Emma će odgurnuvši je laktom.
Berthe pade podno komode i udari o bakreni okov; raseče lice na njemu, poteče krv.
Gospođa Bovary pohita da je podigne, zazvonivši potrga uzicu od zvonca, iz svega glasa zazva služavku i već se spremi samu sebe prokleti, kadli se pojavi Charles. Beše vreme večeri pa se vraćao kući.
– Pogledaj, dragi – reče mu Emma mirnim glasom. – Mala je pala u igri pa se ozledila.
Charles je umiri, rana ne beše ozbiljna, pa ode po lekoviti oblog.
Gospođa Bovary ne htede sići u primaću sobu: želela je ostati sama uz dete. Promatrajući devojčicu kako spava, i ono malo zabrinutosti što beše ostalo u njoj pomalo se rasplinu pa se sama sebi učini veoma glupom i bedastom što se maločas uznemirila zbog takve sitnice. Berthe doista više nije jecala. Od njezina se disanja pamučni pokrivač sada tek neprimetno podizao. Krupne joj suze bijahu zastale u kutovima napola sklopljenih veđa ispod koji se kroz trepavice nazirahu dve blede, ugasle zenice. Lekoviti flaster, prilepljen na licu, ukoso joj natezaše napetu kožu.
– Pravo je čudo – mišljaše Emma – kako je to dete ružno!
Kad se Charles u jedanaest sati uvečr vrati iz apoteke, kamo nakon večere beše otišao vratiti preostatak lekovitoga obloga, nađe ženu kako stoji kraj kolevke.
– Ma, kad ti kažem da to nije ništa – reče ljubeći je u čelo. – Nemoj se toliko uzbuđivati,
jadna moja, još ćeš mi se i razboleti!
Beše dugo ostao kod apotekara. Premda onde nije pokazao da se previše uzrujao, gospodin Homais svejedno se potrudio da ga ohrabri, da ga oraspoloži. Razgovarali su onda o raznim opasnostima što ugrožavaju decu i o nebrizi služinčadi. Gospođa Homais imala je o tome šta da pripoveda, jer je na prsima još uvek nosila tragove žeravice koja svojevremeno nekoj kuvarici beše iz lopatice ispala na njezinu pregačicu. Njezini dragi roditelji stoga ubuduće poduzimahu sve moguće mere opreza. Noževi nikada ne be hu naoštreni niti pod u sobama namazan voskom. Na prozorima behu gvozdene  rešetke, a oko kamina čvrsta ograda. Mali se Homaisovi, unatoč svoj slobodi, nisu nikamo mogli
maknuti bez nadzora; pri najmanjoj prehladi, otac ih je kljukao lekovima protiv kašlja, a sve do posle četvrte godine svi su beziznimno nosili podstavljene štitnike za glavu. Be še to, istina, manija gospođe Homais; njezina je supruga to u duši mučilo, jer se bojao mogućih posledica takva pritiska na njihove umne sposobnosti pa bi se katkada zaleteo i rekao:
– Zar kaniš od njih napraviti Karaibe i Botokude35?
Charles je, međutim, više puta pokušao prekinuti razgovor.
– Moram s vama razgovarati – šapnu potiho pisaru na uho, a ovaj stepenicama krenu pred njim.
– Sluti li možda nešto? – pitaše se Léon. Srce mu je snažno udaralo i gubio se u kojekakvim
nagađanjima.
Napokon ga Charles, zatvorivši za sobom vrata, zamoli da u Rouenu proveri kolike bi mogle biti cene za lepu dagerotipiju; beše to dirljivo iznenađenje što ga spremaše ženi, znak nežne pažnje, njegova slika u fraku. No, pre toga je hteo doznati s čime treba računati; to raspitivanje valjda neće previše opteretiti gospodina Léona, s obzirom na to da gotovo svake nedelje ide u grad. Zbog čega? Homais sumnjaše na neku mladenačku pustolovinu, neku ljubavnu spletku. No, u tome se varao: ne beše se Léon upustio ni u kakvo ljubovanje. Više no ikada on tugovaše, a gospođa je Lefrançois to jasno primećivala po količini hrane koju sada ostavljaše na tanjiru. Da dozna nešto više o tome, raspita se kod ubirača poreza; Binet joj osorno odvrati da njega ne plaća policija.
Njegov mu se drug za stolom svejedno pričinjaše veoma čudnim, jer se Léon često znao zavaliti na stolcu šireći ruke te se neodređeno tužiti na život.
– To vam je zbog toga što se ničim ne zabavljate – govoraše ubirač poreza.
– A čime?
– Ja bih na vašem mestu nabavio tokarsku klupu!
– Pa ja ne znam tokariti – odgovori pisar.
– O, da, istina! – potvrđivaše njegov sugovornik gladeći se po čeljusti s prezirom u kojemu beše poprilično zadovoljstva.
Léonu već beše navrh glave da ljubi bez uspeha, osim toga počinjaše osećati onu potištenost što je u nama stvara uvek jedan te isti život u kojemu nema nikakve zanimljivosti i koji ne nadahnjuje nikakva nada. Yonville i njegovi stanovnici behu mu tako dojadili da ga je i sam pogled na neke ljude, na neke kuće do krajnosti razdraživao, a i apotekar,  kolika god da je bio dobričina, postajaše mu potpuno nepodnošljiv. Izgledi za nekakvu promenu, međutim, isto su ga toliko plašili koliko su ga i mamili. Ta se bojazan ubrzo prometnu u nestrpljivost, a Pariz mu tada iz daljine ispuni uši fanfarama krabuljnih plesova, popraćen smehom grizeta. Kad već ionako mora završiti pravo, zašto da ne otputuje? Ko ga preči? I stade u mislima raditi pripreme za to; već unapred rasporedi svoje poslove. U glavi već namesti stan. Živeće onde životom kakvim žive umetnici! Uzimaće satove gitare! Nosit će kućni haljetak, baskijsku kapu, papuče od modra baršuna! I već se unapred divio prekriženim mačevima nad kaminom, uz mrtvačku glavu i gitaru iznad njih. Poteškoća beše u majčinu pristanku, a ipak se ništa nije činilo razboritijim. Pa i sam ga beležnik poticaše da pređe u neki drugi ured gde bi mogao napredovati. Odabirući srednji put, Léon potraži u Rouenu mesto drugog pisara i ništa ne nađe. Naposletku majci napisa dugačko pismo u kojemu joj podrobno iznese razloge zbog kojih mu se valja smesta preseliti u Pariz. Ona na to pristade.

Nije se nimalo žurio. Svakoga mu je dana, tokom celoga meseca, Hivert iz Yonvillea u Rouen i iz Rouena u Yonville prevozio škrinje, kovčege, omote, a Léon, čak i kada je pospremio svu odeću, dao presvući tri svoja naslonjača, kupio zalihu svilenih rubaca, rečju, kada je obavio više priprema negoli za put oko sveta, iz nedelje u nedelju  odgađaše odlazak, sve dok ne primi još jedno pismo od majke u kojemu ga požurivaše da krene ako želi položiti ispit pre praznika.

Kada stiže trenutak rastanka, gospođa Homais zaplaka, Justin jecaše, a Homais, kao pravi muškarac, prikri svoje ganuće; htede prijatelju lično  poneti ogrtač do beležnikovih vrata, jer je beležnik Léona vozio u Rouen vlastitim kolima. Léonu ostajaše tek toliko vremena da se oprosti s gospodinom Bovaryjem.
Kada je bio navrh stubišta, zastade, toliko se beše zadihao. Čim uđe u sobu, gospođa Bovary hitro ustade.
– Evo me opet ovde! – reče Léon.
– Bila sam sigurna u to.
Ona se ugrize za usnice, a val joj krvi prođe ispod kože koja se sva oboji u ružičasto, od korena kose do ruba čipkastog ovratnika. Ostade stajati naslanjajući se ramenom na drvenu zidnu oplatu.
– Gospodina, znači, nema kod kuće? – prihvati on.
– Vani je.
Pa ponovi:
– Vani je.
Nasta muk. Pogledaše se, a misli im se, stopljene u istoj zebnji, grčevito zagrliše, poput
dvaju uzdrhtalih srca.
– Hteo bih još jednom poljubiti Berthu – reče Léon.
Emma siđe niz nekoliko stuba i pozva Félicité.
On brzo zaokruži pogledom na sve strane, obuhvativši njime zidove, police, kamin, kao da u sve hoće prodreti, sve sa sobom poneti.
No, uto se vrati Emma, a služavka dovede Berthu koja je mahala vetrenjačom na uzici i vrškom okrenutim nadole.
Léon je nekoliko puta poljubi u vratić
– Zbogom, sirotice moja! Zbogom, mila devojčice, zbogom!
Potom je vrati majci.
– Odvedite je – reče ona.
Ostadoše sami.
Gospođa Bovary, okrenuvši se leđima, beše prislonila lice na prozorsko okno; Léon držaše kapu u ruci i lagano se lupkaše njome po bedru.
– Sprema se kiša – reče Emma.
– Imam kabanicu – odgovori on.
– Ah!
Ona se okrenu, spuštene brade i napred pognuta čela. Po njemu je svetlo klizilo kao po kakvu mramoru, sve do luka obrva, pa se nije moglo razabrati što Emma promatra na obzoru ni što misli u dubini duše.
– Onda, zbogom! – uzdahnu on.
Ona naglo podiže glavu.
– Da, zbogom... idite!
Krenuše jedno prema drugome: on ispruži ruku, ona neodlučno zastade.
– Kao Englezi, znači – reče ona prepuštajući mu ruku, svejednako nastojeći da se nasmeje.

Léon oseti njezinu ruku među prstima i beše mu kao da se i sama srž njegova bića spušta u taj vlažni dlan.
Potom raširi šaku, oči im se još jednom susretoše i on naglo izađe.
Kada stiže na tržnicu, zastade i sakri se iza jednoga stupa da po poslednji put promotri tu belu kuću s četiri zelena kapka. Pričini mu se da u sobi iza prozora vidi neku senku, ali zastor, otkačivši se s kuke kao da niko u nj i ne dira, polagano raspusti dugačke kose nabore te se oni najednom svi raširiše, a zastor ostade ravan, nepomičniji od ožbukana zida. Léon potrča.
Izdaleka opazi na cesti laku dvokolicu beležnikovu, a kraj nje čoveka u gruboj pregači koji držaše konja. Homais i gospodin Guillaumin međusobno razgovarahu. Čekali su na njega.
– Zagrlite me – reče apotekar sa suzama u očima. – Evo vam ogrtač, dragi moj prijatelju, pazite se prehlade! Čuvajte se! Štedite se!
– Idemo, Léone, u kola! – reče beležnik.
Homais se naže nad blatobran i glasom isprekidanim od jecaja izusti ove dve tužne reči:
– Sretan put!
– Laku noć – odgovori gospodin Guillaumin. – Krenimo!
Njih dvojica otputovaše, a Homais se vrati kući.
Gospođa Bovary beše otvorila prozor prema vrtu i promatraše oblake.
Gomilahu se na zapadu, u smeru prema Rouenu, te brzo valjahu svoje crne obline iza kojih se pomaljahu duge sunčane zrake, poput zlatnih strelica s kakva trofeja što visi na zidu, dok se ostatak pustoga neba belio poput porculana. No, pod naglim se naletom vetra poviše jablanovi, a onda najednom udari kiša; pljuštaše po zelenom lišću. Potom se opet pomoli sunce, kokoši zakokodakaše, vrapci lepršahu po vlažnu grmlju, a lokvice vode na pesku oticahu odnoseći sa sobom ružičaste cvetove s jednog bagrema.
– Ah! Kako mora da je već daleko! – pomisli ona.
Gospodin Homais, kao i obično, dođe oko pola sedam, za vreme večere.
– E, pa – reče sedajući – i tako smo, znači, malopre ispratili našega mladića!
Izgleda! – odgovori lekar. Potom će, okrenuvši se u stolcu: – A šta ima novo kod vas?
– Ništa posebno. Samo što mi se žena danas popodne malo uzbudila. Znate kakve su žene, svaka ih sitnica uzruja! A pogotovo moju! No, pogrešno bi im bilo to zameriti kad im živčani sistem mnogo lakše popušta od našega.
– Jadni Léon! – govoraše Charles. – Kako će živeti u Parizu...? Hoće li se priviknuti?
Gospođa Bovary uzdahnu.
– Ma, dajte! – reče apotekar pucnuvši jezikom. – Otmene večerice po restoranima! Krabuljni
plesovi! Šampanjac! Biće njemu veselo, bez brige budite!
– Ne verujem da će njega to iskvariti – primeti Bovary.
– Ni ja! – prihvati gospodin Homais. – Premda... moraće se ipak povesti za drugima, inače će ga držati za jezuita. A tek da znate kakvim životom žive ti vetropiri, u Latinskoj četvrti i s glumicama! Uostalom, studenti su u Parizu jako dobro viđeni. Samo neka pokažu i najmanje smisla za društvenost, primaju ih u najbolja društva, a zna se dogoditi i to da se koja otmena gospođa iz predgrađa Saint-Germain zaljubi u studenta, što onda na kraju znači i priliku za bogatu ženidbu.
– Nego – reče lekar – bojim se za njega da se... tamo...
– U pravu ste – prekide ga apotekar – to je druga strana medalje! Tamo stalno moraš paziti na džepove. Tako, recimo, šećete po javnom perivoju, priđe vam neki čovek, lepo odeven, čak i s odličjem na prsima, reklo bi se, pravi diplomat. Oslovi vas, počnete razgovarati, ulaguje vam se, nudi vas burmutom ili pred vama podigne šešir. Potom se još i više zbližite, odvede vas u kafanu, pozove vas u svoju kuću na ladanju, između dve čaše vina upoznaje vas s raznoraznim ljudima, a sve to samo zato da vam mazne lisnicu ili vas uvuče u kakav opasan pothvat.
– Istina – odgovori Charles – ali najviše sam mislio na bolesti, na tifus, primerice, od kojega većinom obolevaju studenti koji dolaze iz unutrašnjosti.
Emma zadrhta.
– Zbog drugačije prehrane – nastavi apotekar i zbog poremećaja do kojega zbog toga dolazi u celom ustrojstvu. A, onda, znate, i ta pariška voda! Pa hrana u restoranima, sva ona paprena jela na kraju vam raspale krv, a ne vrede, pa neka kaže ko šta hoće, koliko jedna dobra goveđa supaa. Što se mene tiče, ja sam uvek više voleo domaću kuhinju: puno je zdravija! Zato sam, dok sam u Rouenu studirao farmaciju, u jednom pansionu uzeo stan i hranu, a jeo sam s profesorima. Pa nastavi izlagati uopštene misli i lične naklonosti, sve dok po njega Justin ne dođe radi lekovitoga napitka što ga je trebalo spraviti.
– Nemam ni časka mira! – uzviknu. – Stalno na lancu! Ni na trenutak ne mogu izaći! Večito u krvi i znoju, kao kakav tegleći konj! Pravi pasji život!
Potom, kad je već bio na vratima:
– Zbilja – reče – Jeste li čuli novosti?
– O čemu to?
– Sva je prilika – prihvati Homais podižući obrve i s najozbiljnijim mogućim izrazom na licu – da će se poljoprivrednička skupština za Seine-Inférieure ove godine održati u Yonivilleu-l'Abbaye. Tako barem kruži glas. Jutros se i u novinama nešto o tome spominjalo. To bi bilo od prvorazredne važnosti za naš okrug! Nego, o tome ćemo drugi put. Vidim put, hvala vam, Justin ima svetiljku.



____________________________
33 Mont Riboudet (brdo Riboudet) i mon Riboudet (moj Riboudet) jednako se izgovaraju – nap. prev

34 Upravo (lat.) – nap. prev.

35 Indijanska plemena s Karipskog otočja, odnosno iz Brazila; misli se: divljake. – nap. ur.








Нема коментара:

Постави коментар